Meni hrana nikad nije predstavljala nešto posebno u životu.  
Sredstvo za preživljavanje i to je to. Ne kažem da mi ukusan (i obično vrlo kaloričan) obrok ne prija, ali ne utiče na moje psihičko stanje.

Kad sam u down fazi, ne pomažu mi ni cipele, ni hrana, ni novi kompjuter.
Ne volim da imam tad nikog oko sebe, to mi je velika greška.

Volim da se osamim, da se natenane opustim i bacim na razmišljanje kako poboljšati situaciju.

Obično me saosećanje i tešenje iznervira, pa ga izbegavam.  

U takvim trenucima mi treba samo lagana muzika (i to najčešće klasična), kutija cigara i samoća.

Moram da priznam da sam ja gurmančina teška... Obožavam da jedem... I da eksperimentišem sa hranom pogotovo sa salatama [nepotrebno hvalisanje] tu sam nenadjebiv  [/bullshit]

Ali moram da priznam da prvi put čujem da neko traži utehu u hrani.


Upravo to... Nije bitno da li ti neko drag donosi cveće, hranu ili ti poklanja pažnju na neki peti način... Bitan je sam akt. Samim tim hrana sama po sebi nema veze sa utehom.  Bar je meni nelogično.


keva.

Velika greska svakako .
Ja sam bila ista takva dok nisam postala svesna kakve ''meleme'' mozemo dobiti od prijatelja u tim trenucima.
Covek nije rodjen da bude sam ,niti mozemo sve sami ,onaj ko misli da moze vara se .
Koliko kog bila nervozna sto ne mogu resiti problem ,uvek pustim prijatelja da mi pricaju i pricaju i zvocaju i zvocaju ,da na kraju uvek skoro uvidim da su oni bili u pravu .

Ja i dalje tvrdim da je "Kao voda za cokoladu" prava esencija zivotnog iskustva.
Doduse, ja sam od onih zena koje se prijatno osecaju u kujni (i vrtu, i za sivacom masinom), iako to ne znaci da sam za sporetom svaki dan ili da kuvam zato sto sam gladna.
Objektivno, vise volim pricu o hrani od same konzumacije iste. Volim, bre, sam miris.

ja volim da pojedem nesto sto je najkaloricnije, najnezdravije, najveci moguci obrok kad sam u nekom bedaku.

ali isto tako volim i da trcim kad se isto tako osecam ...

Ma zavisi i od toga kako si odrastao i da li ti se u kuci bas dobro ,domacinski jelo ili se nije pridavao veliki znacaj hrani .I ja volim miris hrane kad se siri kucom .Recimo super mi je miris kad se pece slatka pita sa jabukama i cimetom I miris turske kafe ,mada je ne pijem .

Generalno super bi bilo kad bi ljudi imali meru pri tesenju hranom .Ja se secam kad sam se bavila sportom,pa to kao da je mecava prosla kroz kuhinju ,mama me vecito grdila da nemam obzira i da samo mislim na sebe  

Utjehu mi hrana ne može pružiti. Kada sam neraspoložena, moram biti sama i ne pričati ni sa kim, znači u potpunosti se odvojiti od ostatka svijeta. I tada obično ne mogu jesti. Ako je problem veći, onda ne jedem danima. Već samo pušim, pušim, sve jednu za drugom I tada ne mogu ni pomisliti na hranu.

mislim da poenta teme nije u tome da hrana pruza realnu utehu, vec da mi, cesto nesvesno, u momentima ocaja, nervoze, bedaka, melanholije i sta sve ne .. posezemo za hranom koja nam inace nije potrebna (nismo gladni u tom momentu) i onda "vestacki" hranimo sebe nekim opet vestackim osecajem ispunjenja, koji nema veze sa realnim problemom, niti moze na njega uticati.

Pa ipak, nasi organizmi, u svoj svojoj nedokucivosti, cesto salju signale koje mi ne umemo ili ne zelimo da u datom momentu razumemo ili analiziramo .. tako npr, postoji opste shvatanje da zene u momentima depresije masovno posezu za cokoladom (koja u sebi i sadrzi neke sasojke koji direktno uticu na centru u mozgu koji su vezani za osecanje srece), ali zasto nam organizam porucuje da mu je nesto, bas nesto konkretno potrebno, sto bi pratilo neko dato osecanje ili stanje, to je izgleda zauvek tajna 

Uzroci emocionalnog prejedanja


Ponekad nije lako odoleti raznim iskušenjima i istrajati u zdravom načinu ishrane.

Donosimo vam priču žene koja nije uspela da odoli iskušenjima: jedan neprijatni razgovor sa bivšim mužem uznemirio ju je i učinio da se oseća loše. Odmah nakon razgovora, u njoj se javila želja za slatkišem. A ubrzo potom, mogla je precizno da kaže koja vrsta čokoladice joj se jede i koje gazirano piće joj se pije. Pošto se to dogodilo usred radnog dana, nije mogla odmah da ode po slatkiše, već tek posle radnog vremena. Kada je kupila čokoladice, pojela ih je brzo i odmah, u kolima. I naravno - osećala je krivicu posle svega.

Ovakvo ponašanje se često sreće. Razočarani u ljubavi, na poslu, u politici - ljudi se okreću hrani kao nekoj vrsti utehe. A ako se ovakav obrazac ponašanja često ponavlja, onda to može da dovede do gojaznosti ili drugih blažih poremećaja u ishrani.

Ovde nije reč o nekom očiglednom poremećaju poput bulimije ili anoreksije, već o prikrivenijem obliku ponašanja štetnom po zdravlje. To se dešava čak i ljudima koji uvek (možda i preterano) vode računa o ishrani. Kada izađu iz svog uobičajenog načina ishrane i časte se nečim nezdravim, na primer picom ili veoma kaloričnim kolačima - može se desiti da preteraju u jelu i izgube kontrolu.

Sve ovo nisu tako veliki problemi, ako se dese jednom ili vrlo retko. Recimo, za vreme značajnih praznika kada provodite vreme sa porodicom uz neodoljivu maminu kuhinju. Oni, međutim, mogu predstavljati i početak ozbiljnijeg poremećaja u ishrani.

Sklonost ka unošenju veće količine hrane nego što nam je potrebna, tj. sklonost ka prejedanju, čoveku je svojstvena još iz njegove najranije istorije. Praistorijski čovek nije mogao znati kada će sledeći put moći da se najede, pa se pretovarivao velikom količinom hrane, kada već ima priliku. Naravno - danas se ne može tražiti takvo opravdanje za proždrljivost.

Savremeno doba nudi iskušenja drugačije vrste. Danas nas stimulansi obasipaju sa svih strana: mirisi peciva iz pekare, pažljivo aranžirani izlozi prodavnica sa savršeno obrađenim (u fotošopu) fotografijama raznih namirnica, velike reklame na bilbordima.

Naša odluka da jedemo uzrokovana je neurohemijskom reakcijom, u hipotalamusu. Ta odluka je najčešće racionalna reakcija na osećaj gladi. Pa ipak, može se desiti da reaguju neki delovi mozga zaduženi za emocionalnu sferu. Tada treba biti oprezan, kako ne bi došlo do prekomernog konsumiranja hrane.

U praistorijsko doba, kao i danas, hrana je imala ulogu telesnog goriva. Danas nam je to gorivo potrebno da bismo se izborili sa nagomilanim poslovnim obavezama, kao što je nekad bilo potrebno u borbi protiv sabljozubog tigra. Neke stvari nikad se ne menjaju - nije savremeni čovek "izumeo" stres, već su stresne situacije oduvek postojale.

Kada imamo neka bitna poslovna dešavanja, zašto najčešće posežemo baš za čokoladicama? Zato što sve što je ispunjeno šećerom i masnoćama u mozgu pokreće oslobađanje hemikalija koje čine da se kratko osećamo dobro, poput endorfina. I to je pozitivno rešenje u borbi protiv stresa, ukoliko je konsumiranje čokoladica umereno. A ako smo skloni prejedanju, to nije rešenje, već postaje samo po sebi - novi uzrok stresa.

Kod nekih ljudi kompulzivna potreba za uzimanjem hrane postaje negativni obrazac, kome osoba ne može da se odupre. Takvo ponašanje ima izvesnih sličnosti sa potrebom za drogom kod narkomana (samo je, naravno, u ovom drugom slučaju to mnogo intenzivnije).

Emocionalno prejedanje može biti nešto što se u psihologiji naziva uslovljenim ponašanjem: kada se na određeni stimulans uvek reaguje na isti način. Kao primer navešćemo osobu koja uvek posle teškog dana na poslu olakšanje nalazi u kesici čipsa, koju mehanički kupuje.

Postoje i genetski razlozi za prejedanje: ako su vaši bliži preci bili skloni ovoj štetnoj navici, vaše šanse su dva puta veće da joj podlegnete nego osobi koja nema takvo genetsko nasleđe. Takođe - nasledna je i sklonost ka preteranoj gojaznosti. Povremeno ćete čuti od neke gojazne osobe sledeće: "Bio sam na svim mogućim dijetama i strogo poštovao sva pravila. I ništa. Ništa ne pomaže." I to je istina - kod nekih ljudi, negativni genski faktor je toliko jak da je uzaludan svaki trud da se bitnije promeni postojeće stanje. Takođe, ako je neka osoba često na različitim dijetama, što uvek drastično menja sadržaj njenog jelovnika, to može prouzrokovati pad nivoa serotonina (neurotransmitera za dobro raspoloženje), kao kod osoba obolelih od anoreksije ili nekih teških bolesti.

Niko ne prekrši dijetu konsumirajući šargarepu ili brokoli. Uvek se posegne za nekvalitetnom i kaloričnom hranom poput pice, čipsa ili koka-kole. Za to postoji psihološki razlog: nezdrava hrana je zabranjeno voće.

Prepoznajte prejedanje na vreme, da ne bi preraslo u nešto štetnije. Jedete da biste živeli, a ne obrnuto!

Izvor: Krstarica

Da, cokolada utice na lucenje serotonina...