Voz naleteo na papagaja i iskočio iz šina!



Naravno, reč je o malom električnom vozu-igrački, a papagaj je bio nešto veći – nimfa koja je odlučila da sleti sa krletke na sto i proveri ko to pravi čudnu buku “zzzzzzzzzz” po stanu. Onima koji su pomislili da je reč o divovskom papagaju razmera pterodaktila preporučujemo neki od postojećih tabloida kao terapi. A mi se opet selimo u svet urbanih legendi…


Kako je pronađen Donald Piters

Osamdesetih godina su mladi Beograđani i Beograđanke često pribegavali jednoj originalnoj poštanskoj igri. U kovertu bi stavili razglednicu, zatvorili je i potom na prednjem delu napisali neku izmišljenu adresu u Velikoj Britaniji – npr. Roger Davidovich, Oxford street 7565, London. Na poleđini bi napisali adresu prijateljice ili prijatelja kojima u stvari šalju poštu. Pedantni engleski poštari, kada na navedenoj adresi ne bi pronašli dotičnu osobu, pismo su vraćali na adresu pošiljaoca tako da je ono stizalo do osobe kojoj je i namenjeno.

U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: “Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet”…
Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…
I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.

Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati “poklon”. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).

Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street 2345/344….

Urbane legende su, već smo o tome pričali, poslužile kao motivi za mnoge snimljene filmove. Po jednoj američkoj, potekloj kažu iz Los Anđelesa, snimljena je sjajna komedija koja je pre nekoliko godina doživela i novu, modifikovanu verziju. Legenda priča o pešaku kojeg je udario automobil. Svetina se okupila oko njega, a onima koji su pokušavali da mu pomognu on je šapatom saopštio mesto na kojem je sakrio blago. I potom je preminuo. Osobe koje su to čule, krenule su, svaka posebno, u lov na to blago koje se nalazilo u brvnari na dalekim planinama. I kada su ga našli, shvatili su da je za nastradalog blago predstavljalo nešto drugo – ogroman broj olovnih vojnika iz svih krajeva sveta. Kolekcija je bila vredna i njenom prodajom dotični su ipak uspeli da zarade.

U filmu “Taj ludi, ludi svet” automobil se survava niz liticu. Vozači automobila i kamiona koji su išli iza pomenutog brzo silaze da pomognu unesrećenom vozaču. On im saopštava gde je zakopao veliku količinu novca i umire… a onda počinje luda trka u kojoj svako žuri da prvi stigne do bogatstva. Moderna verzija ove priče ima naziv “Trka pacova” (Džon Kliz i odlična ekipa glumaca), a prvobitna urbana legenda može da se nasluti samo po osnovi storije. Ipak, priče o ljudskoj pohlepi su uvek zanimljive i imaju dosta sličnih detalja, ma kako da su uobličene. I da, gotovo sve imaju slične krajeve…

nadlanu

---

Srbija i Rumunija organizuju Svetsko prvenstvo u fudbalu



… ali 2086. godine! Do tada će na ovom sajtu biti objavljeno više od 8.000 urbanih legendi! Da vidimo koje su današnje.


RIZICI PARKIRANJA I MILOSTINJE

Čovek dolazi do mesta na kojem je ostavio parkiran automobil. Na svoje ogromno iznenađenje, ugleda potpuno razbijen i uništen prednji deo svog vozila. Još u neverici, vidi i jednu ceduljicu ubačenu pod brisač. Uzme je, otvori i pročita tekst:

"Poštovani nepoznati gospodine, maločas sam u nameri da isparkiram svoj automobil greškom ubacio u pogrešnu brzinu, dao pun gas i iz sve snage udario u vaš. Ljudi koji me sada posmatraju misle da vam na ovoj ceduljici pišem svoje podatke ne bih li vas obeštetio. Varaju se, zar ne?"

Ova priča, koja čak ima i svoj naziv – NEPOŠTENA PORUKA – uskoro će proslaviti pedesetogodišnjicu od prvog pojavljivanja. Prvo je u "usmenom" obliku proletela svetom, a onda je počelo njeno objavljivanje u novinama – najčešće integralno, u okviru članka s nekom bliskom temom. Potom su počeli da se javljaju i ljudi koji su to zaista doživeli – bilo je čak i prijava policijskim organima. Zabeležena je i u knjizi "Enciklopedija urbanih legendi" Jana Harolda Brunvalda. Tek što je početkom devedesetih zaboravljena, "vaskrsla" je u poslednjim godinama prošlog veka. Možemo da ustvrdimo da je ovo jedna od najčešćih urbanih legendi koja je POSLUŽILA I KAO INSPIRACIJA za niz "kopiranih događaja".

To znači da ova priča jeste i neka vrsta "advokatskog saveta" svakom automobilisti. Zato, ako vidite da neko piše poruku i stavlja je pod brisač automobila koji je maločas udario, zapišite registarsku tablicu njegovog vozila i dodajte vašu ceduljicu pod brisač oštećenog automobila!

Druga priča za danas predstavlja atraktivan dijalog, za koji se mnogi kunu da se dogodio u njihovoj blizini. Sudeći po tome, rekli bismo da je prilikom ovog događaja bilo nekoliko hiljada svedoka, što priču automatski svrstava u "ram urbanih mitova". I to onih beogradskih.

Žena stoji s detetom u ruci i prosi. Dovikuje jednom prolazniku:

- Daj dva dinara za Zoricu - prilazi mu i pokazuje na dete u ruci.
- Ma nemam, beži od mene - odgovara prolaznik.
- Ma daj mi dva dinara za Zoricu!
- Ne dam! Sklanjaj ruke s mene!
- Ma daj dva dinara za Zoricu!
- Dosado jedna, evo ti dva dinara!
- Evo ti Zorica - reče prosjakinja i gurne mu dete u ruke!

nadlanu

Zašto žene kažu "ne" na venčanju



… zato što ih pravoslavni popovi pitaju “Je li te je neko na to naterao” i “Jesi li se nekom drugom obećala”. Dakle, na pravoslavnim venčanjima se govori dva puta NE i samo jednom DA. Prava poslastica za nihiliste. A što se mene tiče: Ja nihilista? Ne, nikad, nikako! (citirao sam jednu Natašu). A sada se posvećujemo urbanim legendama – pričama koje od vas očekuju samo “DA! DA! TO JE TO” reakcije.

KOJA JE VEZA IZMEĐU IZBORA U SRBIJI I HELENSKOG HOROSKOPA

Početkom septembra 2000-te godine, nekoliko nedelja pre izbora u Srbiji, zemljom je počela da kruži priča da su još Tarabići u svojim proročanstvima predvideli da će “vođa u Srbiji na samom kraju XX veka postati čovek koji u svom prezimenu nosi ime mesta u kojem je rođen”. Priča je još tvrdila da su braća Tarabić predvideli kako će “novi predsednik biti dobar, smeniće zlog koji je bio na vlasti, a potom će u Srbiji zavladati blagostanje i svi će se tog perioda rado sećati…”.

U to vreme sam radio na Radio Indeksu i svakoga dana sam imao priliku da, ili od nekog poznanika ili od nekog slušaoca/teljke koji su se uključili u program, čujem ovo predviđanje. Naravno, svi koji čuju ovakvu vest odmah će prepoznati u Vojislavu Koštunici (rodno mesto Koštunići) budućeg predsednika. Prelistao sam zato knjigu “Kremanska proročanstva” u kojoj su zabeležena sva predviđanja vidovite braće, ali dotičnu prognozu nisam našao. Počeo sam da se raspitujem kod onih koji su tvrdili da su to pročitali u knjizi i kod onih koji su govorili kako su to čuli iz sigurnog izvora (priređivača knjige, rođaka braće Tarabić, našeg poznatog istoričara, prijatelja koji je to proverio i nema potrebu da laže itd…). Neki od njih su tvrdili kako je reč o specijalnom 17. izdanju – kobajagi ovog predviđanja nema u ranijim izdanjima.

Učinilo mi se glupim da jedna ovakva konkretna prognoza ne nađe svoje mesto u prvom izdanju knjige iz 80-ih godina, nego tek u 17-om. Ipak, komercijalni značaj ovakve prognoze je suviše veliki pa bi bilo glupo ne objaviti je odmah. Zato sam stekao utisak da je reč o “buvi” (aberu, lažnoj vesti…) koju je neko pustio i koja je polako postajala urbana legenda. Posle nekoliko dana istraživanja, saznao sam da je pre nedelju ili dve u kafani “Vltava” na Vračaru (Beograd) sedelo neko opoziciono društvance, a među njima i pisac Dušan Kovačević. Dotični je govorio kako je cela Koštuničina kampanja odlična i samo joj fali neki dodatak – začin mistike ne bi li opozicija konačno pobedila. “Fali nam nešto ubedljivo, a teško proverljivo. Neko proročanstvo, bajka…”, govorio je Kovačević. I tako se rodila priča o predviđanju braće Tarabić.

Nastala je namah, a još brže se selila od usta do usta jer je bila u vezi sa aktuelnom temom. Čak su i novine počele da je objavljuju. Neke su znale o čemu je reč (“Danas”), a neke su je prenosile kao zanimljivost bez proveravanja izvora. I danas mnogi koji su ovu legendu čuli veruju da je reč o istini (činjenici). Ovo je još jedan dokaz da najbrže prenosimo one vesti ili urbane legende u koje želimo da verujemo – mnogo brže nego one koje su istinite.

Kada smo već kod radija (bar indirektno), evo jedne malene dezinformacije – urbane legende koja je nastala pre dvadesetak godina, ali se u međuvremenu izgubila. U emisiji Ozon na Beogradu 202 gostovao je Dejan Maričić, prevodilac knjige Helenski horoskop. Dva sata je pričao o horoskopu koji su stvorili stari Grci, a pomoću kojeg su određivali svoje sudbine. Desetak slušalaca je bilo uključeno u program, dobili su od gosta odgovore na svoja pitanja, saznali su koji su znak u Helenskom horoskopu (Posejdon, Apolon, Afrodite… zavisi pre svega od dana u nedelji u kojem ste rođeni).

Na samom kraju ove priče voditelj i gost su priznali da je reč o šali, da ovakav horoskop ne postoji, da je potpuno izmišljen i preporučili slušaocima da u opštoj poplavi raznih horoskopa (evropski, kineski, kigaku – japanski, afrički, astečki, horoskop severnoameričkih indijanaca…) ipak više veruju sebi nego tumačima zvezda. Uprkos ovome, iako je ovo priznanje objavljeno još tri puta do kraja emisije, stalno su zvonili telefoni u studiju – neverovatno veliki broj slušalaca je želeo da čuje nešto o svom “helenskom znaku”. Sledeća tri meseca na adresu emisije je stizalo stotina pisama sa narudžbinama za knjigu i raznim pitanjima u vezi sa “helenskim horoskopom”.

Neka ova priča posluži kao primer koliko je demanti slabiji od originalne vesti. Naročito kada ŽELIMO DA VERUJEMO u nju.

nadlanu

Menjam teglu ajvara za kuću na Havajima



…ajvar je pravi – domaći. Ali, dok nekome ne uspe ova trampa, što će da rodi neku novu urbanu legendu, mi se vraćamo onim postojećim mitovima….

LJUBAVNI OGLASI, VANZEMALJCI I BEKSTVO NA ZLATIBOR

Jedan grafit kaže: Najveći blam je kada ti se na ljubavni oglas javi bivši muž. Grafit je smislila jedna žena i nije nam poznato koliko je sopstvenog iskustva (ili iskustva bliže okoline) unela u ovu misao.

Činjenica je da je ova rečenica samo krilatica koja se izrodila iz stvarnog stanja - naime, desilo se, i to nekoliko puta, da se ženama ili muškarcima na ljubavne oglase pod šifrom jave bivši supružnici. Drugi grafit kaže: Najveća frka je kada ti se na ljubavni oglas javi rođeni otac! I u ovom slučaju život je sledio grafite (ili obrnuto).

Nije urbana legenda već je činjenica da se izvesnoj studentkinji iz Australije na ljubavni oglas javio rođeni otac koji je nekoliko godina živeo razveden od žene i u slabom kontaktu s porodicom.

Pogađate, naravno, da postoji još jedan grafit: XXI vek - to je kada se odraslom čoveku na ljubavni oglas javi rođeni sin! Priča kaže da se to dogodilo - očajni muškarac u četrdesetim (razvod, dvoje dece živi sa ženom i sl.) ostavio je oglas veoma lične prirode na jednu internet stranicu namenjenu usamljenim muškarcima koji su shvatili da im je posebno lepo kada razmišljaju o ljubavi sa drugim muškarcima.

Jedan od onih koji su se ponudili da uteše dotičnog gospodina bio je niko drugi nego njegov dvadesetdvogodišnji sin koji je već duže vreme posećivao ovu i slične internet stranice i koga je ganula "priča koja se krila iza vapaja usamljenog čoveka". Problem je samo u tome što ovu "kafansku priču" još niko nije potvrdio - ne znamo imena glavnih junaka priče, njihovo mesto stanovanja i slične podatke koji bi celu storiju učinili verodostojnom. Zato ona i dalje pripada žanru "urbanih mitova" osim za one koji raspolažu ovim podacima.

A da li ste čuli za priču o čika Mići sa Dorćola koga su oteli vanzemaljci? Reč je o autentičnom posetiocu kafana iz dorćolskog dela "kruga dvojke" u Beogradu. Njegova žena je bila najveći kritičar Mićinih celovečernjih kafanskih aktivnosti. Jednom prilikom, kada se kući vratio veoma kasno, ispričao je ženi da su ga oteli vanzemaljci. Naravno, reč je bila o štosu: dvoje nemačkih državljana su ga zamolili da im pokaže tačno gde je Skadarlija, primili su ga stoga u svoja kola i, kada su posle "treća desno, sada levo, sad opet levo, evo nas" stigli na svoj cilj, počastili su ga pićem u "Dva jelena". A potom i drugim pićem. A potom trećim...

Kada se, teturajući se kao svaki pravi boem, čika Mića vratio kući, tvrdio je da su ga oteli vanzemaljci i pustili tek posle šeste ili sedme ture ispitivanja. Svaki čovek koji živi van ZEMLJE SRBIJE je na neki način vanzemaljac. Svaka tura pića podstiče u ljudima koji se druže nova i nova pitanja tako da su pijanci u stvari ljudi koji se neprestano međusobno ispituju, baš kao i filosofi. Na osnovu ove dve premise čika Mića je razvio svoju teoriju koju je pokušao da proda svojoj ženi. I to na kraju postade "anegdotska urbana legenda".

I poslednja urbana legenda za danas - Pre desetak godina čovek odluči da sa ženom ode na Zlatibor preko leta. Rezon: na moru je gužva, na planini nema mnogo ljudi. Osim toga, pobeći će malo od ljudi koje poznaje i koji mogu pomalo i da ti dosade tokom godine, a moći će i da izbegne Beograđane, nadao se. Bilo mu je potrebno da se malo druži sa ljudima koji nisu stanovnici njegovog rodnog grada.

Što je namerio - to je i učinio. Žena i on pojavili su se jednog dana oko podneva na recepciji zlatiborskog hotela da uzmu ključeve rezervisane sobe. U fotelji, nedaleko od recepcije, ugledali su svog komšiju sa sedmog sprata. Nedugo zatim seli su da ručaju, a za stolom su ih dočekali najbolji prijatelji ženinog brata. U istom hotelu su odseli i ženina frizerka sa porodicom, porodični lekar, dva njegova poslovna partnera sa porodicama, još dve porodice iz njihove ulice i dvoje ljudi koje su nedavno upoznali na svadbi svojih prijatelja. U narednih nekoliko dana utvrdili su da mnogo njima poznatih osoba boravi u nekim susednim hotelima. Takođe, lokalni meštani su tvrdili da ne pamte da je ikada toliko Beograđana odlučilo da preko leta svrati na Zlatibor. Usput, da li ste čuli za reklamu jednog italijanskog hotela: POSETITE NAS I IMAĆETE IZVANREDNU PRILIKU DA UŽIVATE U SAMOĆI. LJUDI IZ CELOG SVETA DOLAZE KOD NAS DA BI UŽIVALI U SAMOĆI!

nadlanu

Meteor koji putuje ka Zemlji pašće negde na Balkan



… i to će se dogoditi za 17 hiljada godina. I meteor je veličine kutije šibica. Naslovi služe samo da privuku pažnju. Baš kao i ženska garderoba. Posebno u proleće i leto. Vratimo se mi izvesnim pričama za koje nije izvesno samo da li su se uopšte desile – urbanim legendama.

SVETI SAVA I ZASTAVA NEPALA

Pravni fakultet. Amfiteatar. Junski ispitni rok. Studentkinja odgovara i stalno zamuckuje. Očigledno da je gradivo naučila napamet. Profesora to nervira, pa joj ponekad postavi dodatno pitanje ne bi li se uverio u njeno stvarno znanje. U jednom momentu on joj se obraća pitanjem: Koleginice, recite mi ko je napisao Dušanov zakonik? Ona zaćuta i nemoćno se zagleda u profesora. Dakle, ko ga je napisao, ponavlja on. Ona ćuti. Tup i lepljiv pogled uprt je u profesora. Koleginice, pobogu, pa to je kao kada bih vas pitao koja reka prolazi ispod savskog mosta, pokušava da joj pomogne profesor. Na ove njegove reči, njeno bespomoćno lice se u trenu ozari, pogleda pobedonosno u ispitivača i reče: Dušanov zakonik je napisao Sveti Sava!

Ovo je jedna od najčuvenijih legendi iz studentskog života. Najviše ih je, naravno, sa ispita zato što su studenti najprisutniji u amfiteatrima, salama, učionicama i sličnim prostorijama upravo u vreme „plej ofa za odlazak u dalji krug takmičenja“. Neki od profesora su svoju slavu i stekli po neobičnom ili izuzetnom ponašanju na ispitima, a jedan od takvih je i Mika Elektrika – nekada profesor na ETF-u.

Svojevremeno, Mika Elektrika je imao običaj da studentima koji očigledno nisu naučili gradivo, postavi jedno teško pitanje (otprilike kao ono u Milioneru za najveći dobitak) i, ako odgovore na njega, puštao bi ih na ispitu. Godinama niko od studenata nije uspeo da odgovori na Mikina pitanja, a onda je na ispit došao student koji apsolutno ništa nije znao i, naravno, Mika mu predloži igru: Kolega, vidim da se niste spremali. Postaviću vam jedno neobično pitanje koje nije u vezi sa gradivom. Ako na njega odgovorite tačno, dobićete desetku. Ako ne odgovorite, vidimo se u sledećem roku – bolje je tako nego da se dalje mučimo i vi i ja.

Student pristade i profesor mu postavi odlučujuće pitanje: Kako izgleda zastava Nepala? Student je razmišljao nekoliko sekundi, a onda uzeo olovku i papir i na njemu nacrtao kružić iz koga je izlazila valovita linija. Predao je papir Miki, a na njegov upit pogledom samo je rekao: To je zastava Nepala iz treće projekcije! Dobio je desetku, a Mika je prestao sa ovom svojom praksom!

nadlanu

dobra tema...

Leteći medved pao na baku



Čevorogodišnja Marija je u igri ispustila svog omiljenog medvedića Simu i on je sa terase na drugom spratu pao na glavu bake koja se kretala trotoarom ka samoposluzi. Osim što se uplašila, baki nije bilo ništa jer je plišani medvedić bio veoma lagan. Iz ove priče ulazimo polako u one gde su medvedi, čak i kada lete, mnogo veći i opasniji...


Larijeva leteća stolica

Rasejanom teroristi se vratilo pismo-bomba zbog nedovoljne poštarine. Šta on radi? Otvara ga i – bum. Lopov krade električne vodove, ali prethodno ne isključuje napon. Ode čovek kao munja... Ovakve i slične priče „nagrađuju se“ posebnim publicitetom u medijima, a od pre 20-ak godina i specijalnim nagradama. Te, „Darvinove nagrade“ „dodeljuju se“ osobama koje su napustile ovaj svet na nedopustivo glup (čitaj: sulud) način. Naravno, uz mnogo neobičnih istinitih priča o smrtnim slučajevima širom sveta, uvek se potkrade i nekoliko urbanih legendi. A da ne govorimo o tome da se ionako sulude priče o raznim tragičnim događajima neretko napumpavaju, posebno od strane stanovništva iz lokala gde se „slučaj“ desio. Kažu da je sve počelo jednom vešću iz novina. Vest je doslovce glasila: Džon Smit iz San Franciska prineo je upaljenu šibicu rezervoaru svog automobila da proveri da li u njemu ima benzina. Džon Smit je imao 58 godina. (Ime čoveka smo u ovom tekstu izmislili) Priča dalje kaže da je autor ove vesti dobio Pulicerovu (ili neku sličnu) nagradu za novinarski tekst. Odatle do Darvinovih nagrada, bio je samo korak.

Predstavićemo vam u ovoj rubrici nekoliko, uslovno rečeno istinitih priča o dobitnicima ove nagrade. Danas počinjemo sa jednom koja ima više epiloga:

Izvesni Lari iz Kalifornije je oduvek želeo da bude pilot. U vojsku ga, međutim, nisu primili zbog slabog vida. Sedeći u svojoj bašti jednoga dana on dođe na ideju da u prodavnici vojne opreme kupi nekoliko meteoroloških balona i da ih veže za svoju baštensku stolicu. Po njegovoj zamisli, trebalo je da ga ti baloni podignu na određenu visinu od 100-ak metara. Što je namerio, to je i učinio, prethodno vezujući stolicu kanapom za kamiončić u dvorištu. I zaista, baloni ga podignu sa zemlje na visinu koja je bila određena dužinom konopca.

Potpuno okuražen, Lari napumpa helijumom još nekoliko balona, zatim dva-tri napuni vodom (zbog težine), uzme revolver, odveže kanap od kamiona i prepusti se letu. Namera mu je bila da pištoljem na određenoj visini „upuca“ nekoliko balona i tako aterira. Zahvaljujući povetarcu Lari se ubrzo našao na zavidnoj visini od nekoliko stotina metara, a nedugo potom i na 4000 metara! Naš junak se nije usuđivao da na ovoj visini „upuca“ balone jer bi posledice mogle da budu katastrofalne. Jednostavno – prepustio se sudbini dok je mrak počeo da pada, a njegova letelica se već našla nad obližnjim okeanom.

Sudbina je na njega namerila jedan avion koji je dolazio u Los Anđeles iz Tokija. Pilot putničkog aviona je odmah javio kontrolnom tornju „uobičajenu vest“: Primetio sam čoveka koji leti u stolici za koju su vezani baloni, naoružan je i možda pijan! Kontrolori leta su, naravno, prvo pomislili da je sam pilot poludeo, a nakon toga su angažovali helikoptere da izvide stvar i spasu „pilota leteće stolice“. Ali, ni letelice nisu bile u mogućnosti da spasu Larija jer su vazdušne struje „letećih miksera“ stalno odguravale balone. Onda Lari skupi hrabrost i počne da puca u balone. Uskoro je pao u more odakle su ga spasili uz pomoć helikoptera.

Postoji više verzija ove priče, u zavisnosti da li je čitate na originalnom sajtu sa Darvinovim nagradama ili na nekom koji ovu storiju prepričava. Po drugoj verziji Lari je poginuo pri padu jer je prebrzo „ubijao“ balone. Po trećoj je bio kažnjen jer je nezakonito koristio međunarodni vazdušni prostor bez pilotske dozvole i dozvole za let. Po četvrtoj je ponovio ovaj svoj poduhvat, ali sa veoma dugim kanapom koji je bio pričvršćen za kamion...

nadlanu

Senzacija - Van Gog bio plagijator



Da, da! Plagirao je samog sebe. Jedne večeri načini skice, a sutra ih pretvara u slike! Pošto "svako od nas sutradan postaje neko drugi, koji se prvoga seća i stalno je u sukobu s njegovom zaostavštinom od juče" (G. G. Markes), onda je definitivno onaj sutrašnji Van Gog plagijator onog jučerašnjeg, ali i bolji slikar od onoga crtača skica od juče. A sada – nove urbane legende.


O vođenju ljubavi i o grafitima

Mladić upoznao devojku u noćnom klubu. Odmah mu se svidela, a i on njoj. Počnu oni vezu iste večeri. Dva-tri puta izlazak, ljubljenje do besvesti... Mladić ima neverovatnu potrebu da vodi ljubav s njom, ali ona kaže: "Još je rano, mora da prođe još malo vremena..." Raspravljajući o toj temi, jedno veče se malo zakače i rastanu se prilično ljuti. Mladić je zove sutra pre podne ne bi li joj se izvinio. Pospani glas njegove drage kaže: "Ma, nema problema, hoćeš li da dođeš večeras kod mene?" "Kako da ne! Naravno!" (Ovo je savršeno, misli naš junak.)

Iste večeri on se pojavi pred njenim vratima sa cvećem i bocom vina. Otvara mu devojka, koja se u međuvremenu malo podšišala. "Lep ti je friz", kaže on i ulazi u stan. Sledi priča, dok mu ona kuva kafu: roditelji su u vikendici, sestra je otišla na dva dana kod njih, ove nedelje samo učim... Malo po malo, par počne da se grli, ljubi... a onda kreće i vođenje ljubavi. Ujutro, mladić umoran, ali razgaljen kreće kući. Sledeće veče ista priča. Treće večeri on dolazi kod nje, zvoni na vrata, otvara mu njegova devojka sa nešto dužom kosom – kao da se "kontrafrizirala". Mladić je pomalo zbunjen, naročito kada ga ona upita: "Otkud ti ovde?" Dve sekunde potom iz dnevne sobe izlazi devojka s kojom je dve večeri vodio ljubav – njena sestra bliznakinja!

Posle male svađe u vezi s "vrhuncima ljubavi", mladićeva devojka je naprasno odlučila da ode dva dana kod roditelja u vikendicu, gde su oni provodili odmor. Kod kuće je ostala njena sestra, gotovo identičnog izgleda. Ona je prošle večeri na rođendanu jedne svoje drugarice malo više popila i u takvom stanju počela vezu s jednim momkom. On ju je posle dinamične večeri dopratio do stana i rekao da će se sutra javiti. Ali, nije. Umesto njega javio se naš junak. Naravno, ne znajući da je reč o bliznakinjama, on je pomislio da razgovara sa svojom "besnom dragom", koja se u međuvremenu odljutila. Kada se izvinjavao, njegova sagovornica pomislila je da to čini zato što ju je samo dopratio do kuće, a nije ostao da se uveri da li je dobro. I tako dalje...


Dobro jutro, Irina

Motivi bliznakinja i blizanaca česti su u urbanim legendama i u nastavku našeg serijala biće još zanimljivih priča o njima. A sada sledi jedna kratka urbana legenda, takoreći legendica iz života Beograda. Opet jedna svađa među zaljubljenima.

Kada se posvađao sa svojom devojkom, jedan momak u toku noći shvati da je preterao i, želeći da joj se izvini, na zidu preko puta njenog prozora na prvom spratu napiše veliki grafit "Dobro jutro, Irina!" Znači, čim ujutro digne zavesu, ova rečenica će biti prvo što će ugledati! Ovaj natpis postao je i jedan od poznatijih beogradskih grafita (ulica Ivana Milutinovića).

Desetak godina kasnije, ovu priču ispriča jedan dramaturg jednom austrijskom režiseru, i on napravi kratak film o Beogradu čiji je naslov bio ovaj grafit. To kaže priča.

Druga priča kaže da je momak koji je napisao grafit u stvari bio zaljubljen u dotičnu. Treća priča ide predaleko, pa je ovom prilikom ostavljamo na strani. Kada je reč o filmu, mi ga nismo pronašli na Internetu. Možda je i to deo legende...

nadlanu

Klingovski u 100 lekcija



Klingonski jezik je smišljen specijalno za tv seriju „Zvezdane staze“. Toliko je rađeno na njemu i toliko je razvijan za potrebe serije da se došlo do toga da postoji i verzija čuvene pesme „Internacionala“ specijalno otpevane na klingonskom jeziku! Proverite na webu – otkačeno je. Ovo nije urbana legenda, a ni ono što sledi nije klasična „neverovatna“ priča iz urbanog sveta. Više pripada srednjem veku. Mada, s obzirom na to koliko su tada gradovi imali stanovnika ovo bi i mogla da bude „urbana legenda iz ranog perioda čovečanstva“.

Uticaj tri mala Arapina na današnje pozorište

Kordoba. XII vek. Averoes (veliki arapski filozof) prevodi Aristotelova dela (zahvaljujući pre svega njemu danas čitamo ovog grčkog filozofa). U originalnom Aristotelovom tekstu nailazi na pojam „pozorište“. Nije mu sasvim jasno o čemu je reč i pojam ostavlja napisan u originalu, potom nastavlja da prevodi ostatak teksta nadajući se da će shvatiti značenje termina iz celog konteksta.



Nekoliko dana kasnije pozvan je na večeru kod upravnika grada. Gost na večeri biće čuveni svetski putnik čije bi priče trebalo da razgale prisutne. I zaista, doživljaji ovog čoveka su bili izuzetno zanimljivi. Averoes i ostale zvanice imali su priliku da čuju o biljkama koje rastu iz zemlje, a na čijim su listovima odlomci iz Kurana, tu su bile i priče o neverovatnim životinjama, običajima ljudi iz dalekih krajeva... Ali, potpuno neverovatna je bila priča o nekim ljudima u Indiji koji su zajedno pričali priču! Kako je to moguće? Priču uvek priča jedna osoba – ne može njih dvoje, troje, šest... U sve su prisutni poverovali, ali nikako i u to da više ljudi priča priču.

Ujutro, nakon uzbudljive večeri, još pod utiskom Averoes ustaje, otvara prozor i u dvorištu ispred kuće ugleda tri deteta. Mali Arapi su se igrali tako što je jedan izigravao minaret, onaj koji se popeo na njega bio je kobojagi hodža, a treći je klečao u pesku i imitirao vernika. Eureka! Sve je jasno. I termin „pozorište“ je sada jasan.

Ovu priču – urbanu ili srednjevekovnu legendu – Borhes koristi u svojoj priči, omažu Averoesu. I sam dodaje originalu razne pretpostavke dokazujući da su najlepše stranice literature ponekad zasnovane na „unapređenim“ legendama...

nadlanu