Ujedinjene nacije "nisu više neutralne" :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Јасуши Акаши: Ако си неутралан, сматрало се да си за Србе
PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 07. новембар 2011.

ЊУЈОРК - Јасуши Акаши у књизи “У долини између рата и мира” наводи да је ратна сарајевска влада све оне који су настојали да буду неутрални сматрала “просрпски оријентисаним” и да је све чинила да изазове НАТО интервенцију на Србе.

Он пише да су напори УН да сачува непристрасност и неутралност у односу према три етничке групе посебно иритирале власти у Сарајеву.

Муслиманске власти стално су рачунале на политичку подршку САД и њену евентуалну војну интервенцију. Њихова влада прибегавала је свим средствима да се таква интервенција оствари. Поставили су Мухамеда Шаћирбеја (касније оптуженог за проневеру) за амабсадора УН који је неуморно критиковао хуманитарне и друге активност УН и узпорно заговарао и борио се за муслиманску ствар код америчке владе.

Ејуп Ганић, Харис Силајџић и Шаћирбеј били су енергични и ефикасни у кампањи односа са јавношћу како би показали да је правда на њиховој страни и играли су на осећања америчке јавности.

Мора се рећи да су, осим чињенице да су Срби вршили злочине, западни медији веома ретко извештавали да су и муслиманске и хрватске снаге чиниле злочине и нехумана дела. Званичници УН кажу да није увек било лако разликовати добро од зла у одређеним случајевима међу Србима, Хрватима и Муслиманима.

Зато су муслиманкси лидери неутралност и непристрасност УН представљали као велику препреку која је морала бити уклоњена.

Како су медији често извештавали о злочинима Срба у БиХ у и око Сарајева јавно мњење у Европи и у САД закључило је да су Срби оличење зла и једини нападачи. Они су донели поједностављен закључак да су муслиманска и хрватска снага – жртве. Исламске земље, такође, показале су велику симпатију за владу у Сарајеву БиХ и већински муслиманску популацију.

У тим околностима било које решење које би изложили Сајрус Венс или Дејвид Овен могло је добити подршку европских влада , али не и пристанак владе САД, иако је Венс био уважени државни секретар.

Говорећи о Лорду, Акаши подсећа да је он на почетку сукоба ватрено наговарао тадашњег британског премијера Џона Мејџора да примени жестоке авио нападе на Србе у БиХ, док је касније постао опрезнији. Како је упознавао ситуацију боље, Овен је увидео да је реалност много сложенија него што је мислио те да је рат у БиХ у суштини грађански рат, а не агресија Србије.

Овен је чак рекао да је често немогуће разликовати агресора од жртве у ситуацији етничког сукоба. Чинило се да су злочини Срба бројнији и екстремнији по природи али је признао да су злочине починиле и хрватске и муслиманске снаге, а мете неких злочина били су и припадници УН. Овен је закључио да међу политичким и војним лидерима у БиХ нема невиних.

На сличан начин и генерал Мајкл Роз, командант заштитних снага УН, дошао је до закључка да Срби нису једини чинили злочине, али је да је то тешко пренети представницима међународне заједнице.

Међутим, за сарајевске власти, није постојала потпуно непристрасна и незаинтересована страна и у том смислу УН нису биле изузетак – истиче Акаши.

Са гледишта страна у рату, хуманитарна помоћ није била незаинтересована морална акција већ инструмент или за слабљење позиције противника или јачања своје властите стране, цивилне као и војне.

Жестина критике власти у Сарајеву на рачун УН била је невероватна, а посебно гласни били су потпредседник Ејуп Ганић и премијер Харис Силајџић, председник Алија Изетбеговић их је подржавао, али је он најчешће само слушао и климао главом њиховим тирадама,преноси крајишки портал.

Званичници УН који су преговарали са Радованом Караџићем и Ратко Младићем у циљу достављања хуманитарне помоћи и прекида ватре и који су тражили њихову сарадњу на крају су представљени као моралне сумњиве сумњиве особе које сарађују са ђаволом – пише Акаши.

И не само званичници УН, већ и многи други који су уложили много напора у хуманитарне акције и дипломатско посредовање такође су посматрани као просрпски. Дипломате као што су Сајрус Венс, Дејвид Овен, Торвалд Столтенберг и сам Акаши те већина виших војних званичника УН, укључујући генерале Мекензија, Брикмона и Роуза, стављени су у ту категорију.

Акаши сведочи да је, када је почео рат, било немогуће сакрити озбиљне политичке разлике међу сталним чланицама Савета безбедности. Највећи проблем био је до које мере УН треба да прибегну авио нападима НАТО снага.

Постоје две врсте напада из ваздуха – један одбрамбени, лимитиран само на оружје које представља опасност за позиције УН или угрожава животе особља УН. Пре провођења таквих напада УН пажљиво прате и процењују ситуацију преко својих посматрача на терену као и из ваздуха. Оног тренутка када се испуне услови за “блиску подршку из ваздуха” УН неће оклевати да прибегну тим лимитираним авио нападима НАТО снага.

Друга врста авио напада је пуно бомбардовање са циљем да се сломи војна снага једне стране употребом авио снага НАТО, што превазилази циљеве самоодбране. Мета тог напада доживеће ову акцију као непријатељску, а као резултат биће немогуће пребацити хуманитарну робу у воизилима УН кроз области под контролом групе која је мета напада.

Када је 1994. године од Срба затражено да повуку наоружање 29 километара од Сарајева, Караџић је рекао да ће или потпуно повући тешко наоружање или га ставити под контролу УН. Због лоших временских услова није био сигуран да је то изводљиво, али је пристао, сведочи Акаши.

“Разговарао сам са Изетбеговићем и Ганићем и обећао им да УН учинити све да испуни рок и пренео им намеру заштитних снага УН да преузму сво тешко наоружање које преостане након тога рока. Међутим на конференцији за новинаре након нашег сусрета Ганић и други лидери БиХ јавно су изразили своје притужбе према мировним снагама УН. Стекао сам утисак да ти људи искрено желе нападе НАТО и уложили су све напоре да пажњу медија усмере на то верују да УН не ради добро свој посао” – сећа се Акаши.

Амерички секретар одбране Вилијем Пери је заједничкој прес-конференцији са Акашијем, након састанка у Загребу, рекао да су се сложили око употребе силе и да је договорено са УН да употреба силе мора да буде “робусна, али и опрезна”.

Међутим, Акаши је био запањен када је касније видео да је у саопштењу Перија по повратку у САД изостављена фраза “опрезно” а да је нагласак стављен на реч “робусне” мере против снага Срба у БиХ. Било је јасно из изјаве председника Била Клинтона да је његов став да мора да буде “јасна разлика између добра и зла” и да ту, по њему – “добру” страну, власти у Сарајеву – треба подржати, а да снаге Срба треба означити као зло.

Акаши наводи да, када се говори о дешавањима у Сребреници 1995. године, није јасно да ли је реч о унапред смишљеном војном нападу или је то више била импулсивна акција чији је једини циљ била одмазда за масакр над српским живљем 1992. године.

Акаши је, коментаришући хрватско-муслимански сукоб у БиХ, оценио да “хрватско уништавање Мостара представља злочиначки чин са предумишљајем и да то није била самоодбрана”. Он сматра да се радило о безумној деструктивности, уништвању џамија, које су многи католички свештеници подржавали.

(Курир)