Љубиша Ристић: Тајне службе су све режирале


Имали смо повод за овај разговор – навршиле су се четири деценије од када је 7. јуна одиграна представа Буба у уху у Југословенском драмском позоришту, дипломска представа Љубише Ристића, која се од тада до данас игра без престанка. Рекорд на Планети. Међутим, Љубиша Ристић није желео да говоримо о томе, јер за њега овај јубилеј не постоји. Каже, позвала га је нека женска особа из ЈДП-а да му каже како ће га чекати две карте на благајни за 7. јун, да дође и види своју представу, а после тога је предвиђено дружење са глумцима.

„Рекао сам да сам заузет, а прославу јубилеја ћу сачекати када се буде славило 50 година од премијере Бубе у уху. И кад већ нисмо о позоришту, остало нам је да причамо о политици и о нама.

Какве сте емоције имали кад је ухапшен Ратко Младић?

Емоције? Врло озбиљне! Веома осуђујем тог човека. Али шта ако је то све урађено њему иза леђа, за шта ја имам озбиљне информације? Он је био одабран као не нарочито интелигентан човек коме ће све то урадити иза леђа. Ту су своје прсте умешале разне велике силе, разни фактори, није то наша тема да о њој причамо.

Али, занимљиво је шта ви мислите о томе?

Око Младића су били људи који су били сарадници врло значајних обавештајних служби, француских, руских, америчких... Они су дебело умешали прсте. И то не причам ја него и истражитељи хашког суда, то пишу светски листови, књиге, то се све зна. Али, оно што ја имам тим поводом да кажем, мрзели ме због тога или не, јесте да ако је Младић у тој ствари невин и урадили су му то иза леђа, оног часа кад је сазнао да су ти идиоти стрељали те људе тамо, иако је он наредио да жене и децу одвоје, а мушкарце одведу у заробљеништво, зашто није похапсио те који су то радили? У чему је то лудило, шта је то, о чему се ту ради. Ја замерам људима који су тада водили ову државу, Милошевићу и другима, зашто нису похапсили те Босанце који су пропустили да ухапсе друге Босанце? Имали су војску, имали су полицију. Зашто је то остало тако? Шта је брига Хашки трибунал да суди неком Младићу, они суде Србији. Шта њих брига за некаквог магационера Хаџића. То је њима задња рупа на свирали. Њих они занимају само зато да би Србију оптужили за све што се 20 година догађало у овој земљи. Милошевића су оптуживали, нису успели да га оптуже, на крају су га убили. Сада даље морају да наставе јер та ствар није готова, та ствар и даље траје, није довољно да наш председник иде па се извињава, мора се судски доказати, није довољно да београдска телевизија објави то срамно извињење, коме, зашто се извињава, којим грађанима.

Мислите на извињење Управног одбора РТС грађанима Србије?

Шта то значи, која је то врста понашања? Да ли је то континуитет традиције сарадње са окупатором, која је, по мојој информацији, прекинута само 1914. и 1915. године, дакле до пада Београда и окупације Србије. То је једини стварни континуитет у историји Србије. Устанци српски, борба против окупатора, увек су под сумњом. Увек је херој Жанка Стокић, а није Љубинка Бобић. У овој земљи нико не пише драме о Љубинки Бобић, која фолксдојчеру управнику Народног позоришта каже - кад је окупација не могу да засмејавам мој народ, ја сам комичарка, ове трагичарке оне могу да играју кад је окупација, ја не могу, ја сам комичар. О њој нема драма, али о Недићу, о Жанки Стокић има, то плачљиво пренемагање, то запевање, та неподношљива будалаштина у којој свако ко год се веже са неким моћним, јаким, богатим или снажним споља, истог тренутка је прихватљив, социјално релевантан, у историји тражи своје место да се оправда. То су тако ужасне ствари, то нигде осим овде у свету не постоји. И постоји код Фројда у теорији психоанализе у којој се то зове идентификација са агресором, што је Владимир Дедијер сјајно објаснио.

О каквој идентификацији говорите?

О идентификацији са агресором који је сувише јак да му се супротставиш. И оног часа кад се солидаришеш са окупатором, кад му испоручиш шта треба, то од тебе ствара релевантног, политички напредног члана друштва. Каква Европска унија, какви бакрачи. Ова земља је у америчкој и руској зони, она нема никакву шансу да буде у ЕУ, никад није ни имала ту шансу. Та ЕУ у коју ће ова земља ући, неће бити иста, а питање је хоће ли је и бити за две године. Косово и Босна се одржавају да би у њима била стално криза и да би ту могле бити стране трупе, да би се овде могла водити политика управљања кризом. И ко се то прави луд, то више није никаква тајна, то сви знају, ми се ту нешто керебечимо, правимо се као не знамо, то нам је мистериозно, мутно, а већ хиљаду година Добрица Ћосић је отац нације...

Па за многе он и јесте отац нације?

Отац нације је обавестио нацију пре неки дан преко жуте штампе како је Зоран Ђинђић дошао код њега и рекао му - ето дао сам немачким новинама изјаву, рекао сам им да се политика у Србији више не може водити на основу издаје националних и државних интереса. Не могу да верујем шта читам. И човек каже - коначно је прихватио моје савете и стао на моје становиште. Шта то значи? Да је Ђинђић до тада водио политику издаје националних и државних интереса, да је променио ту политику под утицајем Добрице Ћосића? Оног Добрице Ћосића који је преговарао у Трсту са словеначким клерикалцима о томе да се хрватска и словеначка Истра дају Италијанима у оној Југославији. Је л’ то тај Добрица Ћосић? То је тај што је хтео са Панићем да хапси Милошевића у Бриселу док се Булатовић правио невешт. Време је, стварно, да се скину с врата сви заједно. Па нисмо ми сви будале. У овој земљи постоји и некаква традиција, мој деда се борио против окупатора, мој отац и мајка су се борили против окупатора, ја сам се борио против окупатора и није ме срамота због тога. И ми смо данас окупирана земља, и сад неко треба да ме убеђује да је то тачно, да је то једино поштено, да је то једино шта треба. Ето, даће нам милијарде ако скинемо гаће и окренемо леђа. Није овај народ блесав. Или јесте блесав. Народ ће опет да лупне о шерпе кад год то некоме буде требало зато што мисли - мени ће бити добро, није важно што другима неће.

Да ли сте се бојали 6. октобра 2000?

Што бих се бојао? После су ми глумци испричали да је у Атељеу 212 у једном тренутку мој пријатељ Љуба Тадић пред сто београдских глумаца рекао – је л` идемо на Шећерану? На то се окренуо Муци Драшкић, човек који ме никад нешто није волео и рекао: Слушај Љубо, ја да се брукам нећу, ти ако хоћеш иди, ти си радио тамо с тим људима. Кад је Љуби било тешко, увек би дошао код мене у Суботицу, КПТГ или у двориште у Кнез Михаиловој, па смо радили заједно. Чим мало ојача он одмах почне око себе све да руши, нико му не ваља. Ја сам то знао, ја сам га волео, увек сам се склањао кад полуди, и увек сам био с њим кад је њему било тешко, то је било просто тако. Није једини, то је код глумаца врло раширена ствар. Зато глумцима ништа посебно не замерам. Овде се, иначе, мисли да нико ништа не памти, већина људи и избегава да памти. Већина људи пере своје биографије.

Па, ко је убио Југославију?

Тврдим да никада није било могуће убити Југославију без сарадње људи из Југославије. Споља је то било немогуће. Да унутра није било толико људи спремних да у томе учествују, да се идентификују са агресором, да своје мале згужване животе побољшају том радњом, да се издигну из јарка поред пута на врх, да сви ти неуспели интелектуалци, који нису направили своје представе, нису написали своје књиге, нису урадили своје докторате, нису желели да постану председници нечега, можда би све било другачије. Препун је наш јавни живот полицијских сарадника, доушника разноразних људи. Имате их у штампи, у културним институцијама, у политичким партијама, у Скупштини. Зато и нема лустрације у овој земљи. Ја једини у овој земљи стално понављам - мора да се изврши лустрација, мора јавни живот и држава да се очисте од сарадника тајних полиција.

А да ли је неко од вас тражио да се бавите тим доушничким послом?

Неееее, ја сам сувише јавна личност био, сувише „велики уметник“, сувише у јавности да се тиме бавим икад.

И ови о којима говорите су јавне личности?

Неки јесу, неки никад нису били. Они су постајали неко само на основу државне безбедности, на основу војне полиције, КОС-а, обавештајних служби, страних и домаћих. Наш јавни живот је препун сарадника домаћих, а још више страних обавештајних служби. У томе је цео проблем. Ми не можемо да се ослободимо тога, ми не можемо да живимо од тих људи. Ја сам десет пута до сада рекао у јавности ко је Вук Драшковић, шта нам је радио 1968. године, како нам је претио, како је долазио Бори Кривокапићу и мени за сто да нам прети да ће да нас хапсе. Никад ни да одговори једну реч на то, никад да каже да није истина, Шта СПО прича о досијеима, па они су у тим досијеима сви, па њих уцењују досијеима, и њих и еспеесовце и Демократску странку и све остале.

Југословенску левицу не спомињете?

Југословенска левица је партија, један покрет који је формирао Слободан Милошевић у часу кад је схватио да мора да се мења тај пут националистичког суноврата у који је земља срљала и из власти и из опозиције.

Чекајте, па тај суноврат је он произвео, немојте сада да га амнестирате?

Нити ја имам потребу да га окривљујем ни да га амнестирам. Говорим оно што сам видео својим очима. Милошевић је идеолошки веома мало био заинтересован, он је социјално био оријентисан на леву страну, не превише, са врло јасним разумевањем капиталистичке економије, као банкар и васпитан, одрастао и навикао да мисли у облику југословенског начина живота. Значи, српски националисти нису имали шта с Милошевићем. Он их је посматрао са презиром, као неког ко се може искористити ради политичких циљева који су везани за освајање и одржање на власти. У том смислу је Милошевић, као што је Мира Марковић тачно говорила, био човек државник, а мање политичар. Зато се није бавио својом партијом, зато су га интересовали странци који су га притискали, с којима је преговарао, зато га је занимало какав ће бити исход Дејтонског споразума, а допустио је да све остало у земљи воде опскурни типови као што су разноразни Станишићи, Перишићи, Павковићи, Димитријевићи, Васиљевићи... На крају се показало ко су ти људи и колики је њихов домет. Сви до једног раде за странце. То никада у историји света није постојало. Начелници Генералштаба војске и шефови тајних служби раде за странце.

Зар многи не тврде да је и Милошевић био производ америчке политике?

Не, цела ова држава је била производ америчке политике. Ова земља је постала велика и значајна на основу Титовог, спретног, паметног, вештог балансирања између две велике силе, његове игре за независност земље. Кажу да је Тито био амерички човек. То је највећа будалаштина коју сам у животу чуо. Он је био човек који је био у стању да се са Американцима квалификује као партнер од 1940. и 1941. године до своје смрти. Он је једини човек на свету који је могао да буде њихов партнер. А Милошевић очигледно њима више није био потребан, они нису хтели партнера. О Милошевићу се говорило као о некаквом бруталном диктатору. Он је био један мекан, слаб човек који је стално опраштао идиотлуке око себе, лоповлуке, кретенлуке. Најстрашније је што је он те ствари допуштао и што му се на крају све то обило о главу. На крају су га исти ти које је он пуштао стрпали у Хаг. Не мислим на Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу који су га стрпали у Хаг, него на људе из његове полиције, из његове војске, људе око њега који су га напустили. Још од 1992. године су фолирали да ће са њим, а у ствари су били са опозицијом и са странцима и у политици и у економији. Није сав новац за рушење Милошевића дошао из иностранства, дошао је из јавних предузећа из Србије.

Цео текст на:  http://www.nspm.rs/hronika/ljubisa-ristic-tajne-sluzbe-su-sve-rezirale.html

„Ханибал“ анте портас
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 06. јун 2011.

Након што је пропао његов славни покушај да преласком преко Пиринеја и Алпа Римљане победи на домаћем терену, и након што је Картагина у другом пунском рату поражена, мада још не и дефинитивно уништена од стране Рима, картагински војсковођа Ханибал био је приморан да преда власт и оде у изгнанство. Било је то 195. године пре нове ере. Римљани су тражили његову смену (и „изручење“), и прогонили су га широм тада познатог света. Никада му нису заборавили понижење и страх који им је својевремено задао. Његова предаја, односно изручење римској правди, била је ултимативни услов који је Рим постављао владарима и државама у којима је Ханибал налазио уточиште. Ханибал је тринаест година избегавао потерама, потуцао се по афричким и малоазијским дворовима, а онда, коначно, у далекој Битинији, чији је краљ био суочен са ултиматумом да га преда или буде уништен од моћног Рима, извршио самоубиство.

Не знамо шта би тачно стајало у римској оптужници против Ханибала. Претпостављам, „прекомерна употреба силе“ и „кршење обичаја рата“. Вероватно оних обичаја којих су се Римљани држали након што су, неколико деценија касније, Картагину до темеља срушили и спалили, малобројно непобијено становништво продали у робље, а по пољима око града посули со, како ту ни убудуће никакав живот више не би могао да се зачне.

Од тада су прошла двадесет и два века, а ви драги читаоци сами извуците одговарајући закључак. За прву руку, ја сугеришем само два. Први: за поражену страну, била она крива или права, никада нема праведног суда. Друго, нема сумње да историја – барем у оном технолошком смислу – напредује. Наиме, оно што су Римљани у Картагини покушавали са сољу, данашња Империја неупоредиво лакше и ефикасније постиже бомбама са осиромашеним уранијумом. (Узгред, јесте ли се некада запитали зашто се, на пример, најславнији филмски психопата зове баш Ханибал (Лектор), а не, рецимо, Гај, Јулије или Марко?) 

Историја се, наравно, никада не понавља дословно, али неке паралеле се тешко могу избећи. Свеједно да ли је у питању Бин Ладен или Ратко Младић. Свеједно да ли су и за шта они криви (Бин Ладен је, по сопственом признању, јесте). Свеједно и колика је њихова кривица, на једној, и колике су њихове заслуге на другој страни. Али империјална (победничка) правда је империјална правда и ту нема много разлике. Сем што се Ханибал убио, што су Бин Ладена убили – а Младића понижавају. И што је мој утисак да су прва двојица прошла у суштини боље.

На страну што ми Ратко Младић никада није био симпатичан и што ме је у оно време помало иритирала његова уочљива театралност и појмовна конфузија у јавним наступима које је очигледно волео. Али био је несумњиво храбар, није се богатио на народној муци и војници су га поштовали. А генерал Радован Радиновић који му је некада био професор (као и комплетном тадашњем војном врху СРЈ и Републике Српске) каже да је вероватно реч о „најталентованијем српском официру од Живојина Мишића наовамо“, при чему дотични генерал уопште није никакав национални романтик, а још мање „талибан“ или некритички љубитељ Младићевог „лика и дела“. Али баш због тога његова похвала има већу тежину.

Ратко Младић је још током рата постао глобални српски национални симбол, како у позитивном, тако и у негативном смислу, а тај митски статус се још додатно увећао током година хашког скривања. (И то се, свиђало нам се, или не, неће променити без обзира на то колико још Новак Ђоковић освојио турнира и гренд слемова.) Зато и верујем да је „рушење Младићевог мита“ био важан, ако не и најважнији разлог ове потере за њим. Нема то никакве везе са „међународном правдом“, а још мање опасношћу коју би Младић на слободи за било кога данас могао да представља. Требало га је ухватити живог, приказати остарелог и болесног, представити као егоистичног и излапелог старца и извргнути руглу. При чему је, да се не лажемо – под условом да је последњих десетак година уопште могао одлучивати о себи и својим поступцима, закључно са овим последњим догађајима везаним за хапшење – том урушавању мита генерал донекле и сам допринео. Знам да то неће пријати неким ушима, али хоћу рећи – или од саме чињенице скривања Караџића и Младића није требало правити национални мит – или је онда у томе требало истрајати до краја. Јер он није ни Милошевић ни Шешељ, па да „побеђује Хашки трибунал“, нити се то од њега може очекивати.

У мору намерно пласираних баналности и ефемерија у вези његовог хапшења, којима је последње две недеље напросто бомбардована српска јавност, и који заслужују посебан текст, тачније, студију, готово незапажено је прошла Младићева изјава да за злочин у Сребреници одговорност сносе „паравојска, параполиција и параполитика“. Изјава веома важна и стога – разуме се – затурена. И ја му у тој ствари верујем. И мени се чини, мада ће то сада, нажалост, бити најмање битно, да се његова, Младићева кривица у најбољем, односно, најгорем случају, креће у оквирима правно више него проблематичне „командне одговорности“ (шта је знао, шта је морао да зна, шта је могао или морао да спречи), одговорности која, узгред буди речено, уопште није важила за муслиманске команданте око Сребренице, или за албанске „војсковође“ на Косову и Метохији.

Младићева одговорност – сем што су његова матична држава и народ изгубили рат у коме до краја нису знали ни да ли уопште учествују – може се тицати управо те, евентуалне, командне одговорности за стрељање још увек неутврђеног броја мушкараца и младића након уласка у Сребреницу. Све остало („геноцид“ итд.) биће директни покушаји наметања „победничке правде“, са циљем ликвидације Републике Српске. А саучествовање саме српске стране, српске политике, власти, пре свега, али и доброг дела опозиције, медија и интелигенције у том пројекту представљаће тешку срамоту и тешко избрисиву „љагу“ на националном образу, памћењу и идентитету.

Она, пак, друга „љага“ о којој је говорио председник Тадић, она представа о Србима као кривцима и злочинцима, не само да неће бити скинута, него ће, захваљујући сликама и извештајима који су поводом Младићевог хапшења поново преплавили глобалне медије, бити само још додатно учвршћена и овековечена.   

На крају крајева, треба ли уопште подсећати да то што су се у име тадашњих „евро-афро-азијских“ интеграција, односно, у покушају да изађу у сусрет захтеву моћног непријатеља, одрекли најчувенијег сународника и протерали га, Картагини није донело спас?

(краћа верзија овог текста објављена је у Политици)

@Magic
Odlican komentar, ali ljudi vise ne gledaju u sebe vec van sebe, i to se nece promeniti. Dok god Zapadna kultura to jest nekultura dominira svetskim medijima i dok god nasi "srpski" izvodjaci budu kopirali propali holivud, bice samo tuge i bede.  Ratko Mladic je uhapsen...ok.  Srbija je uhapsena jos otkada, jos je nisu sproveli u celiju, kada je budu sproveli onda pisi gotovo, jer iz takvog sranja ni Grof Monte Kristo ne bi mogao da izadje

Medlin Olbrajt: Uživam u hapšenju Mladića

Bivša američka državna sekretarka Madlen Olbrajt izjavila da uživa u hapšenju Ratka Mladića.

Medlin Olbrajt, bivša američka državna sekretarka, pozdravila je hapšenje Ratka Mladića i istakla da "posebno uživa" u saznanju da je on sada iza rešetaka u Sheveningenu.

- Točak pravde se sporo okreće, ali se ipak okreće - izjavila je Olbrajtova (74) holandskom listu "Folkstrant" tokom posete Hagu.


Olbrajtova je bila američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama tokom rata u BiH od 1992. do 1995. godine. Od 1997. do 2001. godine je, kao državni sekretar SAD, imala važnu ulogu u oblikovanju američke politike prema posleratnoj BiH. Ona je 2002. godine svedočila u Hagu protiv Biljane Plavšić, koja je kasnije osuđena na 11 godina zatvora.

 

Сребреница, пресуда Српској и Србији
Пише: Драган Милосављевић      

Суђење Ратку Младићу, који је према Гласу Русије „могуће годинама дрогиран у заточењу, пре него што је као ментална и физичка руина доведен на место хапшења“, кобна је и дуго припремана претња опстанку не само РС, већ и српског народа у целини. У Хагу је окупљен најбројнији од свих суђења медијски оркестар запада  који ће од данас повести најжешћу и најпрљавију офанзиву тврдњи о наводној српској геноцидности. Ту је Младић предвиђен само као релеј.

На то указује и изјава тужиоца Брамерца да ће се Младићу у спојеној оптужници са Караџићем судити за геноцид, за „покушај истребљења муслимана и Хрвата у десет округа БиХ (не само у Сребребници), дакле практично на целој територији. Зато није немогуће да се кроз комбинацију процедуралних трикова, притисака лажних сведока и тешког психичког стања генерала реализује било који сценарио страних служби. Део тог сценарија је и фантомска појава транспарената наводних хулигана, уствари по обичају делегираних марионета служби, са натписом „Нож жица Сребреница“ током демонстрација због хапшења и предаје генерала.

Утисак о „нацистичкој Србји“, на коме вредно раде „деконтаминатори“ на иностраним фондовима, треба да појача и пресуда Уставног суда о укидању „Националног строја“, такође фантомске творевине са циљем рушења угледа антифашистичког усмерења Србије која се међу првима одупрла Хитлеру и „новом поретку“ Рајха. Нови рајх, овај из САД, ту непослушност брутално кажњава, затварањем Србије у затвор лудницу. Уз све припреме за докрајчење генерала и ослодилачког усмерења борбе коју је водио да се не понови геноцид над Србима из II светског рата, следе непознанице припремљених „открића“ у суђењу шефу безбедности Милошевића Јовици Станишићу и шефу Генерашлтаба Перишићу, ухваћеном у трансферу поверљивих матерјала са „изаслаником“ ЦИЕ.

Треба, једноставно, имати у виду да тајминг и токове суђења у Хагу, исто онолико колико су планирани злочини у БиХ, Хрватској и Косову, диктирају кључне западне обавештајне службе, ЦИА и МИ6. Сви сценарији,од Меркала до Сребренице редом, приписивани према њиховом наумu „геноцидности српског народа“ њихово су дело, да би оргијање неистина о походима Срба у злочин истребљења других нација, које су их десетковале у протекла два светска рата, било поздрављано од проатлантских НВО и сорошевских прекупљених медија у Београду.   

Ако се стратегија већ злоупотребљаваних заштићених сведока полуистина и трговине са пресудама до краја покаже успешна, не само да од пута Србије у Европу неће бити ништа, не само да ће бити убрзана дезинтеграција овог што је од Србије остало, а Српска удављена у босанском лонцу, већ ће будуће генерације бити буквално живе сахрањене. Њима ће припасти синџир плаћања главнице са каматом, захтева ратне одштете којему ће се са обновљеном жестином на Беогард устремити режими у Сарајеву и Загребу. На овај могући правац догађаja је у својој славодобитности пропустила да укаже актуелна власт, а било је за то прилике од јесенас. Тада су у промет пуштене најаве о евентуалној умешаности режима у Београду у трагедију Сребренице и то кроз спорадичне најаве провладиних Б92, новинара часописа Време и вести Блица.

Све је више јасних доказа да су политичка елита и њени медији такозване проевропске Србије уствари гомила клонова на узди геостратешких интересса прекомпоновања овог дела Балкана, потпуно у пројекту, како то каже у интревјуу председник државе “мењања културне матрице Срба”, а шта то у пракси значи показаће пројектовано суочавање са “геноцидом у Босни“ који ће у Хагу у последњој инстанци бити приписан целој нацији. То заправо и јесте сврха стратегије корак по корак ка моралној девастацији српске нације која прати установљење и рад Хашког трибунал..О томе ни да зуцне српска Акадамија и Cрква, обе под контролом психолога који се докопао српског држављства дан пре него што је инаугурисан за председника.

Дакле новинар Времена, који је имао привилегију“специјалног увида у дневник Ратка Малдића”, нећу овог пута спомињати име овог често на провладиним медијима цитираног колеге, открио је на Б92 прве важне детаље о “дубљој умешаности Србије у ратна збивања у Босни”, поготово у контраверзи Сребренице. По њему, из поглавља “испосвести Младића пророчици” искрсавају као кључна имена тадашњи шеф безбедности Србије Станишић и начелник Генералштаба Перишић. Станишић је наводно послао шкорпионе, касније ће се утврдити где и зашто, а Перишић је, по њему, у време масакра, наводно, био у Хан Пијеску. Командном месту смештеном у босанском планинском подземљу. 

Од 1997. до објављивања сазнања о монтажи Сребренице од стране креатора Меркала и Рачка, у мојој книизи “Африканизација Балкана”, издате 2009, покушавао сам, слутећи зло уваљивања Сребренице целом српском народу, као наводно геноцидном, да у највиђенијим новинама и часописима објавим своја сазнања о “пројекту Сребреница”. Тврдоглаво сам то радио и изнова гласно причао о покровитељству страних обавештајних служби у пројекту масакра који су одрадиле “братски” здружене обавештајне службе зараћаних балканских феуда. То једноставно није пролазило. Гледали су ме чудно. Мицали устима, али без речи.

Безгласно одбијање и код високопрофесионалних новинара и уредника, од којих се већина данас разбацује вишком патриотизма, поготово ако су изгубили раније позиције. Можда су људи били само “паметни” и “опрезни” у односу на вашег хроничара. Па ипак, да је на време процурило да ли би јавност прогутала онај бламаж у Парламенту. Још та српска јавност није била у садашњем стању хибернације и тоталног зомбизма. 

Изузетак је часопис, двонедељник скромног тиража “Огледало”, и у нешто краћој верзији још 2004. НСПМ. Дакле, вратимо се Сребреници, оној непознатој, јер опаска о Огледалу, а свако има своје зрцало, је опомена колегама који су у доласку, да је новинарство, поготово уредништво, данас, до сада невиђена збирка моралних самоубистава, али и професионалних самогеноцида. Ако баш хоћете.
                                                                                                                                                           
О суштини припремљеног сценарија сазнаће се више, како сам напоменуо, када се развије нова оптужница Младићу за геноцид и даље процес Караџићу, уз евентуалну понуду да се на процесу уведу заштићени сведоци, а Станишић и Перишић буду суочени са бруталним пресудама. У сваком случају, откривање нових детаља могло би (нагодбом по англосаксонски) и доктору Дабићу и осталим трагичним актерима суђења освежити сећање, као и контраверзно смењеном председнуку Добрици Ћосићу на до сада непозанате тајне српске дипломатије. 
 
Могла би се, додуше прекасно, коначно прозрети игра криптокомуниста да се преко костимираних националиста, четника, преко Доланчевих егзекутора, преко ноћи пресвучених у жестоке “српске патроте“, једним уадрацем убију две муве. У потпуности дезоргранизује некакав очајнички покушај птреосталог грађанског друштва и истинске деснице да уђу у ринг борбе за власт а истовремено опере до краја биографија квислинга, настављача “Титовог пута” у деструкцију Србије. И тако дефинитивно запречи пут, ка отварању архива о злочинима предака деце комунизма и ескивира праведна реститутција отете имовине.

Тај обиман посао висио је у виду потенцијалног мача над главом како лажне пронационалне номенклатуре Милошевића, тако и оне лажно проевропске, јер су као глумци Осме седнице потекли из истог криминогеног семеништа, титовог окружења.То је и разлог што се њихова лажна сарадња исто толико колико и лажно сукобљавање увек завршавају као трули компромиси на спасавању од одговорности за довођење Србије на руб пропасти.Суђење би, ако се отворе бреше непознатих детаља, могло направити дар мар на политичкој сцени Србије.
 
У расплитању загонетки са добро планираним фаталним последицама по српски нациолани интерес ваља прво прокљувити чија су заправо наређења извршавали ноторни пси рата мешовитог држављанства, извршиоци погубљења у Сребреници. Међу којима је кључног сведока, гле чуда, Хрвата Дражена Ердемовића, наловила и у Хаг послала власт Слободана Милошевића. Или ће ти детаљи изостати, ако коалициона влада СПС- ДС у Београду, буде још кооперативнија око признања Косова, исласка у НАТО и потплитања РС.

Према сазнањима, на која сам се ослањао пре више од деценију, пљачкашку фукару, “викенд ратнике “ који су за “ посао“ у Сребреници били плаћени са 12 килограма злата, генерал Младић све време рата главом без обзира избацивао је из састава војске РС и слао назад њиховим газдама. Но, новинар Времена, “увидник” у дневник Младића, тврди да су шкорпиони управо на захтев Младића, а по наређењу Станишића, послати у Босну. Дакле, то остаје спорно, до даљњег. Али није спорно да ће коалициони партнер ДС, бивша Милошевићева СПС, где седи доста људи из оних смутних и неразјашњених времена првих тајкунских милијарди и сарадње криминалних и обавештајних кланова у “ пресељењу народа “ али и пара, бити гадно притискани. У вези са пројектом бутмирске, унитарне Босне.

Као што су и били и у фази наметања фаталне резолуције о Сребреници. Тада је из стране обавештајне службе, која је мајка свих западних служби, стигло наређење “мит о холокаусту не сме бити окрњем у Београду”. Ко не гласа нема му места у влади. Ни у скупштини“. И то је то. Све је јасније да је после Косовске битке, која је била хероизам осуђених на губитништво, скупштински дебакл, онај јад напабирчене коалиционе већине, ништа мање фаталан, али и бедно кукавчки моменат српске историје. И он ће једног дана добити своју свиралу о козјим ушима владајуће елите. И биће то брука и срам за сва потоња колена тих сто двадесет и кусур “парламентараца”. Оних скоројевића који су се дрзнули на историјску правду и истину, зарад ситног личног шићара или раније ухваћених са прстима у пекмезу.   

Наговештаја о томе да је злочим планиран и наручен већ је било у тврдњама да је успех тужбе босанских муслимана против Београда “искључиво омео ембарго ЦИЕ на неке строго чуване тајне”, а да су неки од овдашњих, још увек актуелних фаца у политици, вучјих апетита, и даље на кратком ланцу Хага. Један од њих је, управио ових дана, на дати миг најавио учешће своје (пре)малене партије на изборима који се припремају на Косову. Неко ко и даље “кооперативношћу” и “политичким реализмом“ штити сопствену главу од одговорности за досад почињено. То је већ уходана процедура робијања Хагу, оном ван решетака. Постиже се злоупотребом досијеа. Подсетићемо да је комплетна документација наших безбедоносних служби о “интересантним ликовима“у Хагу. Има ту зависника обавештајних фондација са стажом и више од три деценије. Они наоколо држе и моралне лекције, проглашавајући чак и српске малолетнике “неофашистима“. Без њиховог учинка свакако да би интервенција НАТО била отежана.

Потенцијалних сведока о закулисним играма ових припадника бивше комунистичке номенклатуре, или лажних дисидената, гајених у брозизму и њихова мржња према грађанској и истински патриотској Србији, као и разних криминалних протува у њиховој служби, има довољно. Вероватно да ће се једног дана сазнати и из руских досијеа, јер свој део одговорности у поигравању са судбином Срба, и то са обе стране Дрине, има и дипломатија Јељцинове Русије. Неки од изасланика потпиривања српског отпора атлантизму, али оног без руске логистичке потпоре, има и дан данас . Вешто прекамуфлирани, врзмају се ту и тамо по “патриотским сајтовима“.

Хоће ли се у току најаве нових окрића макар наговестити тајна свих тајни. А то је у којој су мери параинституције контролисале симбиозу криминалаца, обавештајних служби и политичара у свим бившим републикама, без које није могло бити кључних прљавштина од Васе Мискина, преко Рачка до Сребренице. Неколико дана пре мистериозне смрти сам Милошевић је у Хагу изјавио да су “стрељања у Сребреници починили некакви плаћеници”, а да ће “о томе опширније говорити”. Готово идентично се изјаснио и Шешељ, уз напомену да је “жртава било око хиљаду“.

Извори новинске агенције ЕФЕ (Шпанија), преко дописника који је снимио лешеве последње групе “бораца из Босне“ у Заиру видео камером, упућују да су плаћеници после обављене “мисије” у Босни , уз помоћ белгијске обавештајне службе, предвођене извесним пуковником Андреасом, експедовани у Африку, у Заир. Било је то у пакету , када је за одржање режима, а уз дозволу запада, продато Заиру у другој половини деведесетих, за 35 милиона долара (по Бечлкој конвенцији) “вишка наоружања”. Диктатрору за доларе, Мобуту Сесе Секу, већ на ивици амбиса.

Извођачи радова у Босни, са легитимацијом француске легије странаца, постали су његова лична гарда и елитне формације. У крвавом сукобу, који је кроз монтажу геноцида у Рунди следио грађански рат у Заиру, који је нападнут, страдало је средином деведесетих преко три милиона људи. О томе се и даље ћути . (Мој текст “Југославизација Заира” није прихваћен у НИН-у. Као ни “Препакивање Сребренице” уосталом). О “војевању Срба из Босне у Африци” нашироко су јавиле и америчке новинске агенције УПИ и Асошиејтид прес, не спомињући њихове раније мисије. Не спомињући ни своју владу, правог инспиратора геноцида у Централној Африци, где се у медијској тишини водио рат за колоније између Америке и Француске. Знате ко је изгубио.

Иста тишина владала је и влада о улози Белгије у превођењу плаћеника из Босне у Африку, исти мук о роли Холанђана у Сребреници. Све је више доказа да су управо Холанђани Младићеве трупе намамили у сребреничку клопку. Пустили у већ припремљени амфитеатар, са траговима клања 1200 Срба, из кога је на време повучен главни крвник сребреничких села, Насер Орић. . .  Постоји видео запис о посмртним остацима последње групе плаћеника из Босне, после експлозије складишта муниције на аеродрому крај Кисинганија, изазване тромблонском мином, коју је наводно испалио њихов командант. И вратио се жив и здрав у постојбину. Свуда унаоколо делови војне опреме, испоручене из Београда, а уговорене у Киншаси од стране тада највише личности уз Милошевића, на основу аражмана продаје оружја Заиру . 

Заиста, ствар са Сребреницом, а мистерија се вуче готово деценију и по, исто толико је “једноставна” као и сложити мађарску коцку. Наиме, и српски (нео)комунисти, који су прогутали немачко америчку удицу о“хуманом пресељењу народа”, а глумећи националисте, када је план показао своје скривене мане, недостатак ентузијазма за ратовање југословенизираних Срба, убацили су у грађански рат криминалце, отпуштене затворенике и наравно, своје координаторе. А лажна опозицијеа Милошевићу лиферовала је право из шминкерница служби “родољубе” са шубарама и војводе са шапкама часних српских официра из Првог светског рата.

Њихова (зло)дела била су одрађени повод да преко светских и домаћих медијских мегафона сви српски родољуби од стране НВО буду проглашени за “нацоше”. Како рече на РТС Милована, Алекса Ђилас, “смешне су ми те четничке војводе који су до јуче имали партијске књижице”. Да, тачно је то господине. Али је и трагично по последицама које су испланиране искључиво за Србе.   
 
Зато је све видније како и којим методама текући злочин распарчавања ове државе изводе потомци тих истих комуниста, уверени да је то коначна победа у за њих недовршеном грађанском рату. ТАКО НЕШТО ИСТОРИЈА ПОЛИТИЧКОГ БЕШЧАШЋА НЕ ПАМТИ.

Извор: Видовдан магазин

NIje nju Velja Ilic dobrano isprasio i nije je zadovoljio pa se mora nasladjivati hapsenjem Mladica
 

Цео текст на:  http://www.nspm.rs/hronika/ljubisa-ristic-tajne-sluzbe-su-sve-rezirale.html

Kako los tekst jebem ti sunce

Село гдје је наводно ухапшен ђенерал Младић добило ново име

Момчило Селић
РАТКО МЛАДИЋ
 
Ратка Младића никада нисам срео, али сам му се надао.

Пошто су му убили кћерку, желео сам да макар на челу једног батаљона уђе у Београд, прогласи ратно стање, мобилише све Србе, муњевито оконча рат, и казни банду, профитере и издајнике.

Све што бејах сазнао о њему подстицаше ту наду, осим сумња да је и обавештајни официр.

Јер, док својевремено путовах возом ка Карловцу, да се јавим у Школу резервних официра инжињерије, у купеу бејах приметио замишљеног дечкића. На питање куда ће, каза ми да су га примили у Подофицирску школу, на истој адреси као ШРО.
Потом га гледах на писти у Мекушју: дете у униформи занимаше уз нас, дипломиране студенте, занатлије са стажом, одрасле људе.
Ратко Младић, знадох, беше такође као петнаестогодишњак започео свој отворени војни рок, у сличној установи у Земуну.

Он, мој сапутник из воза, Славко Лисица, и многи други беху се први пут и најели и обукли у ЈНА. Ако су и учили да у јаничара врхунски чин беше чорба- баша и да је превртање четног казана значило побуну, не верујем да су у томе видели ишта необично. Иначе се већина инспекција касарни састојала у посети кухињи и трпезарији, мање у бризи за њену борбену обуку. Морално-политичко васпитање је, наиме, имало да пружи све што је требало да се режим Броза одржи, макар и по цену пуцања у народ.
Са странцима ЈНА не намераваше ратовати, онако несврстана и миротворна. Данашњи момци, уредбом необрозовских власти ослобођени војне обавезе, не морају ни знати да се СФР Југославија годинама хвалила нашим батаљоном на Синају, у оквиру ‘‘мировне мисије’‘ УН која је Арапе, у рату 1967, коштала Синаја, Газе, Голанске висоравни и Западне обале Јордана.

Кад је, зато, запуцало и код нас, да пуковник Ратко Младић скида кокарде по Крајини не беше ми необично. Од рођења учен да су усташе и четници исто, као да беше сметнуо с ума да су му оца убили избријани Хрвати, а не брадати Срби. Но, својеручно разминирајући експлозивом надевен аутобус код Кијева бар мени се потврдио као старешина редак у ЈНА. Иначе сам официре, биране углавном из ‘‘класно подобних’‘ слојева презирао – осим једног престарелог капетана, који нас учише запречавању.
Лица усеченог мушкошћу а не бригом, једино нас он спремаше за рат. Но, да ли је тај дочекао деведесете на фронту или у пензији, не знам. Сумњам да се грабио за ишта, па ни за погодан гарнизон, или место ћерке у музичкој школи, а сина у партијској, или на факултету.

На ТВ, међутим, видевши Младићево тврдо лице под титовком помислих, као при сличним снимцима Шљиванчанина, на главосека Саву Ковачевића. Отписах их обојицу као политичке комесаре, Веселина Шљиванчанина нарочито пошто га гледах како трчи ка марици уз полицајце који су га хапсили, док се десетак хиљада Срба бије с њима не би ли их у томе спречили.

Ратка Младића међутим морадох ипак сврстати уз Славка Лисицу, чувши да је хеликоптером изнео троцевац на врх Игмана и лично тукући из њега зауставио муслиманску офанзиву. Попут команданта гатачке бригаде Родољуба Анђића, победника на Купресу и Коридору Лисице, те поручника, командира моје чете више Скрадина и још неколицине, и у њему се истина беше одвојила од лажи вероватно на сопствени ужас. Но где мени за то требаше робија њима, тврђима, ваљаше рат, да се отму штројењу духа којим нас мондијалисти, под фирмом Савеза комуниста Југославије, беху убедили да и у непријатељу тражимо пријатеља, у одроду брата.

О том преумљењу Срба, колико знам, још нико није писао, мада је оно најбитнији догађај у последњих стотинак година. ‘‘Проклет био Слободане Милошевићу’‘, викао беше зато Киро Радовић 1993. на положајима изнад Неретве, ‘‘али ти хвала што си заратио, макар овако кусо и никако!’‘ Радовић, Србин из Бјелопавлића и још један Брозов робијаш беше, пре свих нас, прошао истим путем којим многи наши сународници и дан дањи избегавају да крену, не видећи непосредну везу између ‘‘боље прошлости’‘, ове титоистичке садашњице, и још кобнијег ‘‘бољег живота’‘ који нам се, свима, тако неумитно приближава.

А како ће та ‘‘светла будућност’‘ изгледати да се назрети и кроз приказивање породичних видео клипова Ратка Младића, које је Служба послала у Хаг марта 2009, а босанска телевизија емитовала јуна те године. Уз коментаре Жељка Комшића, гледах наиме српске официре како на кућним прославама играју коло и певају старе наше песме спрам уметнутих снимака ‘‘стрељања’‘ муслимана при Трнову, схвативши – претпостављам позно као ја – да Југословена осим нас никада није било и да ‘‘Хрват’‘ Комшић, колико год говорио савршен српски, никада није био до туђин – alien у смислу америчких хорора или научне фантастике.

Гледах, такође, како Генерал плаче, љубећи стакло на ћеркином ковчегу. Да плачем и сам спречио ме је бес; јесу ли Ратку Младићу припретили убиством и сина зна он, и Они који су му већ погубљењем Ане сломили вољу за победом. Да ли је зато Генерал посматрао како се Горажде, Бихаћ и многи други кључни положаји препуштају потученом непријатељу – не учинивши што је, попут Лисице, радио првих дана рата, када је искључивао везу тврдећи да не чује ништа и настављао да сатире врага – утврдиће се једног дана, вероватно из страних извора.

Јер Генерал, колико знам, никада није био коцкар, још мање ‘‘играч’‘ попут његових претпостављених. Искрен, заменио је шапку са Веслијем Кларком а после су америчког команданта исмејали а њега уздизали мештри који су у том његовом чину видели врхунску превејаност, и цинизам.

Но, да је био каквим га такви цене почистио би он Њих одавно, ма колико захвалан за све оброке у земунској подофицирској школи и ‘‘погодности’‘ Службе. Јер да није био Србин – огњевит, оштрога погледа, тврде шаке а мекога срца – границе би нам данас биле на Купи и Корани, Јадрану и Скопској Црној Гори.

Потом сам на интернету – телевизију већ шест година препуштајући лаковернијима и издржљивијима – пратио како Генерал покушава да изговори што не би могао и да није претрпео неколике мождане ударе, као последицу насртаја на дух и душу какве му је приређивао не непријатељ, већ ‘‘другови из Службе’‘. Шта ли је тек доживљавао посматрајући делање Бориса Тадића као министра војног, па Драгана Шутановца, некадашњег ситног ‘‘безбедњака’‘ на истој функцији, зна он. Какав му је шамар могла задати и рехабилитација, уз одштету, генерала ЈНА Трифуновића, који је наоружањем Вараждинског корпуса Хрвате опремио боље и потпуније него ‘‘међународна заједница’‘, можемо претпоставити – с обзиром како је све то пало нама с рубова, поштеђеним одговорности за туђе животе.

Страхота наше, опште срамоте, преломила се пуном снагом преко Ратка Младића, из истих разлога као преко Срба као нације. У одсудном моменту, у ‘‘тренуцима истине’‘, понели смо се наиме као други, покушавајући оно што нас је, историјски, одувек коштало више него било каква ‘‘непромишљеност’‘ или ‘‘лудост’‘, почевши с душманима да се надмудрујемо, тргујемо, правимо ‘‘споразуме’‘ и ‘‘дилове’‘.

Ратко Младић је, нажалост као безмало сви ми, пристао да слуша оне који је требало да слушају њега, без обзира на разлике у чину и положају. Јер, као да никада није научио што бејах чак ја, видевши свог вољеног оца и његове ратне и партијске, лично честите другове као праве узрочнике нашега све захукталијег Пада. ‘‘Немој’‘, говорах зато једном, тада младом пријатељу из Црвених Беретки, ‘‘никада служити горима од себе!’‘ – надајући се, грчевито, да ће му то помоћи да се макар он и момци који су преживели не једно намерно слање у смрт, спасу срамоте, и злочина, недоличне оданости.

Јер, свако живи мора служити некога, а најбољи макар Бога, најзахтевнијег Врховног команданта. Но ‘‘кадровски’‘ одабир каквим су нам на чело довођени Петар и Иван Стамболић, Латинка Перовић, Живорад Ковачевић, Драгослав Марковић, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Борис Тадић, Драган Ђилас и прочи – а никако људи каквих у овоме народу мора да има, а чија имена знају наши непријатељи али не и ‘‘наша’‘ ‘‘јавност’‘ – морао нас је као нацију завити у црно, што му је и била сврха.

‘‘Профајлинг’‘ јесте, наиме, међу најстаријим ‘‘безбедњачким’‘ дисциплинама на свету. Пилот слабога вида, успорених реакција, склон пићу изазваће, кад-тад, несрећу без икакве наредбе ‘‘одозго’‘ или потребе за ‘‘тероризмом’‘. Што нашим ‘‘људским ресурсима’‘ од 1944. управљају Они који би да нас нема није случај, нарочито пошто је виђено шта истинске српске вође могу – почевши са 1804. па до 1917. Јер, и Драгутин Димитријевић Апис беше избачен из ‘‘игре’‘ на захтев странаца. Правдањем убиства Карађорђа ‘‘државним разлогом’‘ и хвалом начина на који нас Милош Обреновић беше ‘‘ослободио’‘, многи дипломци ‘‘безбедносно исправних’‘ факултета превиђају последице по српско биће, које је таква ‘‘добробит’‘ донела.

Колико се то косило са свиме што већина нас осећа правим и праведним, пожељним и вредним прегнућа, разрешено је наиме још Мајским превратом 1903, и задивљујућим процватом српскога духа, душе и државе све до следећег ‘‘обреновићевског’‘ потеза изведеног, можда не тако случајно, под Карађорђевим праунуком. Но, никаквог ‘‘случаја’‘ нема при текућем наметању Александра II Карађорђевића, официра британске војске, за могућег српског суверена, као што ни препуштање Ђенерала Драгољуба Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини стрељачким водовима Јосипа Броза није било никакав хир судбине, већ још једно кадровско решење странаца којима српско досезање себе никако не иде у рачун.

За разлику од Генерала, Ђенерал истина јесте веровао ‘‘Савезницима’‘, али је и Младић веровао својој брозовској младости, лично оствареном комунизму, те ‘‘класићима’‘ из Војне академије – но, испрва, недовољно сопственом народу. Не само његов суноврат почео је када је схватио оно што је потом успео, онако рањен, и на суду да каже: ‘‘Ја сам Ратко Младић. За мене зна цео свет’‘.

Јер, понос га је спасао досадашње предаје. Да се маскира он није хтео, и то не би урадио и да није величина. Неопазице и од себе, пред погубљење ћерке беше он вероватно открио да је сопство – национално и више од личнога – светиња – што пак странци тумаче као ‘‘дрчност’‘. Но Генерал није био дрчан колико храбар, смео и поносит и – не одвише, нити стално – горд. Њему заправо суде због славе коју му нису Они даровали и коју му, стога, тешко могу одузети.

И Младић је, као Срби у начелу, ‘‘опасан вирус’‘: њихови генерали, попут Веслија Кларка, или Мајкла Роуза, изабрани понајвише да би се доказало да свако може бити командант ако ‘‘Центар’‘ тако одлучи, тужно нас подсећају на ‘‘кључ’‘ из брозовских времена. Проверено и крахом Југославије, такво одавање признања требало би да буде пример свакоме, а нарочито свима који нису – нити икад смеју постати – власни, камоли суверени.

Убијање или уклањање српских хероја мора, зато, постати норма какву већ мисле да су успоставили ‘‘међународни’‘ ‘‘фактори’‘ који су безличност, нискост, похлепу, бешчашће и безобзирност уздигли у општу матрицу ‘‘успеха’‘. После Карађорђа убијен је због тога Кнез Михаило Обреновић, те Апис, па одстрањен, пензионисањем, Војвода Живојин Мишић. Кнез Павле је требало да буде узор Борису Тадићу, Дража Михаиловић кажњен за речи да би ‘‘Енглези да се боре против Немаца до последњег Србина’‘. Десет година по крају Другог светског рата убијен је четник Српко Меденица, а његов ратни и поратни друг Владо Шипчић после двадесет, да о њима новији нараштаји Срба не знају ни да су постојали. На почетку ‘‘најновије поделе карата’‘, за Вожда нам је постављен Слободан Милошевић, у Босни и Хрецеговини Радован Караџић, обојица убеђени да су злотворима доскочили тврдњом да Србија, и Република Српска, ‘‘нису у рату’‘. У Крајини су Мартић и Бабић, уместо било који отреситији војник из рова, ‘‘предводили’‘ Србе. Због недоговорених ратних успеха, генерал Славко Лисица послат је за кућепазитеља војне школе у Бањалуци, а у мировину безмало сваки официр које је током Отаџбинских ратова показао било какву предузимљивост и способност. У Црној Гори, у још једног ‘‘Књаза Николу’‘ произведен је, помним планирањем и ударничким, дводеценијским радом, некадашњи ‘‘џемпераш’‘ Мило Ђукановић. Војводином данас харају Бојан Пајтић, Бојан Костреш и Ненад Чанак, мада такви свакој фирми, а камоли власти, не би бастали ни за портире.
А онда је на место које је требало да припада, рецимо, Ратку Младићу, дошао Здравко Понош, енглески ђак.

И мада Генералови мождани удари, сигуран сам, нису последица Поношевог постављења, јесу пробуђене свести. Савест њему немаше потребе подстицати – ко год је ратовао с њиме зна за његову бригу о борцима, народу, па и о туђој нејачи: слаткише он у Сребреници није делио муслиманској деци зарад камера, већ да им ублажи страх од одмазде коју мора да су и она очекивала, слушајући хвалисање својих очева и старије браће.

Из Сребренице је, наиме, Насер Орић заштићен Унпрофором клао по српским селима све до Кравице и Скелана. Од преко три хиљаде Срба побијених у тим крајевима од 1992. до 1995, трећина је усмрћена ‘‘хладним оружјем’‘, док је око хиљаду Орићевих војника који нису, приставши на капитулацију, одложили и своје пушке, аутомате и митраљезе – стрељано. Осталих око две-три хиљаде побијено је у пробоју на који су их послале старешине које су претходно из Сребренице хеликоптером одлетеле за Сарајево.

Кад је Ратко Младић пред камерама рекао, да је ‘‘дошло време Турцима да се осветимо’‘ није казао ништа што они сами нису знали да заслужују, због чега се многи беху решили на шестодневни марш преко минских поља, и борбу са, како су знали, малобројним српским снагама. Уз то, ‘‘Бошњаке’‘ неки Срби називају ‘‘Турцима’‘ јер они сами себе столећима тако зову, како се да видети и из књиге Артура Еванса о његовом путешествију по Босни 1875, тим именом се и данас дичећи и по Рашкој области.

Но, колико знам, Генерал Младић није био главнокомандујући и Десетом диверзантском одреду са ‘‘Домиником’‘ Петрушићем, официром француске војне Службе, и неким обавештајним официрима из Београда. Ко је у Генералштабу на раскрсници Немањине и Милоша ‘‘Великог’‘ пристао на такве ‘‘игре’‘ и због чега, ми још дуго нећемо знати, мада на пример знамо да је генерал Коса ЈНА Александар Васиљевић – данас заштићени хашки сведок у Канади – 1991. тајно наредио да се постави минско поље преко кога су Бели Орлови послали хрватске заробљенике кућама, незнајући да оно постоји.
Злочини ЈНА према Српскоме народу – нарочито почевши од 1991. и убијања српских ‘‘екстрема’‘ попут Вукашина Шошкоћанина, Боре Радића и сличних – огромни су, те је парадоксално да су за ‘‘ратне злочине’‘ суђени официри чији је једини грех био да су почели да мисле и о Србима – тим, унапред прокаженим ‘‘судионицима’‘ грађанског рата. Јер, по логици оних који би Ратка Младића и физички утукли, и он је требало покорно да прихвати поделу Југославије на државе које дотле нису постојале уз давање потпуних ‘‘оставинских’‘ права ‘‘народима и народностима’‘ који су се, уз сваког завојевача, несојски борили противу самог свог, предачког, српског имена.

Називајући, дан-данас, Републику Српску, као и затрту Републику Српску Крајину, ‘‘самопроглашеним’‘, Американци, између многих, као да се одричу сопствених предака који, да нису 1775. били ‘‘самозвана’‘ конфедерација, не би потом постали ни светска сила. ‘‘Самопроглашена’‘ беше свака држава на овоме шару док својим опстанком није себи изборила место ‘‘субјекта међународног права’‘. Да није можда Хрватска била ишта до самопроглашена 1991, када јој је признање доделио прво Ватикан па Немачка? Уназад хиљаду година Хрватска је, кажу, била ‘‘држава’‘ да би, по сопственом тумачењу, ‘‘државним споразумом’‘ Pacta Conventa – који мађарски историчари нити познају нити признају – своју сувереност предала Мађарима.

И, каква је па држава била Словенија, коју Немци од 8. века сматрају својом исконском територијом?
Да није можда, некад, и ‘‘Косово’‘ било ‘‘суверено’‘?

Ратко Младић није починио ‘‘Сребреницу’‘ већ је она, очито, договорена од истих оних играча, у Београду и другде, који су цели крвави Антисрпски рат одиграли без грешке – од првих ‘‘паравојски’‘ и слања криминалаца, лумпен-националиста и унезверених регрута на бојишта, до довођења једног од ретких српских генерала који је заиста хтео да се бори за српску слободу у прилику да му се припише нешто за шта се није ни питао. Јер, ‘‘Сребреница’‘ је Мадлени Олбрајт пружила прилику да маше сателитским фотографијама ‘‘узнемиреног тла’‘ таман пред почетак хрватске ‘‘Олује’‘ на Крајину – остављене на цедилу као што је и Младић препуштен сам себи, после разарања можданих и нервних ћелија сазнањем да је не само он, лично, искоришћен, већ да му је и кћер уморена зарад стварања једне Светске државе, спрам које и Трећи Рајх и Совјетски Савез делују безазлено.

Као посебна увреда на Младићеву, и не само његову рану, јавља се шарада са ‘‘мајкама Сребренице’‘ које, пуне праведничког гнева, траже задовољштину за своје углавном у боју изгинуле мушкарце, као да саме нису плод петовековног геноцида – продуженог, захваљујући Западу и његовим пуленима попут Броза, Изетбеговића и Милошевића, у наше време. Јер, до друге половине 15. века, Босна је била држава насељена већински православним становништвом, са нешто католика и монаштвом које су и Ватикан и немањићка црква сматрали ‘‘богумилима’‘, ‘‘павлићанима’‘, ‘‘манихејцима’‘, ‘‘патаренима’‘, ‘‘катарима’‘, чиме ли већ, јер су себе звали народним именима и особили српским, а не грчким или латинским црквеним чиновима и титулама.

Многе од тих ‘‘мајки’‘ су, по сведочењима и бројних западних посматрача, уз наоружане сребреничке мародере пљачкале српска села, палиле полуразрушене куће, па и докрајчивале рањенике које Орићеви муџахиди у свом пустахијском налету беху пропустили да побију. Од 1992. до 1995. понављао се у Подрињу ужас шуцкорских дана 1914. и погрома 1941–1945 – руље помахниталих жена, стараца па и деце бацале су се, урлајући, на своје православне комшије чим би њихови ‘‘ненаоружани’‘ мушкарци одрадили свој део ‘‘посла’‘. Хипокризија тих ‘‘цивила’‘ равна је, ако не и већа, од њиховог свесног, историјског заборава, а мања једино од криминалног цинизма њихових ‘‘хуманитарних’‘, западних, ‘‘међународних’‘ налогодаваца и покровитеља.

Што Ратко Младић данас уопште може да говори подвиг је већ по себи. Ми остали смо сви одавно углавном заћутали, ако не и занемели. Ако, међутим, све поменуто не можемо у предвидивој будућности исправити, не морамо га макар прихватати, још мање признавати. ‘’Don’t get angry, get even‘’ (’‘Не љути се, већ врати мило за драго’‘), веле наши западни непријатељи, те их бар у томе ваља послушати.

А, Бог дао, биће за то прилике – не толико захваљујући нама и некој нашој снази и врлини колико њима самима, и њиховој злочиначкој, и сулудој, одлуци да зарате не само противу целога света већ, најпре, противу самога Творца.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/ratko-mladic
---------------------------------------------------------

који живе доклен сунца грије?

Вукашин Шошкоћанин- командант одбране Боровог Села
Боро Радић- Херој из Вогошће
Командант Владо Шипчић, последњи Краљев војник
Пуковник Родољуб Анђић
Генерал мајор Славко Лисица
Комадант Србобран Српско Меденица
Генералштабни пуковник Драгутин Димитријевић
Живојин Киро Радовић из Мартинића