Procitala sam pazljivo tvoj tekst, i ta mi se misao nametnula.

Razni su razlozi za samoubistvo. Neko zbog očaja, neko zbog bolesti, neko zbog tuge. Po meni nijedan nije dovoljno opravdan.
Uostalom, mislim da se ljudi ubijaju iz veoma sebičnih razloga, isključivo zbog sebe, a ne zbog drugih.
Sebe liše života, a druge sreće (bar na neko vreme).
Postoje ljudi koji bi bili u stanju da se ubiju samo da bi napakostili nekome, da bi neko jednom, konačno patio zbog njih, da se obrne situacija.
Nema te ljubavi zbog koje se treba ubiti. Pa šta ako su živeli tolike godine u braku, šta sad to znači? Da, iako je našao neku drugu u koju se zaljubio, koja mu je možda dala sve ono što je godinama trebao, treba da ostane sa ženom koju verovatno više ne voli,  i da i on bude nesrećan, zajedno sa njom?

Pa, istina je... nikad nisam dosegla taj stepen otudjenosti i samosazaljenja da ne primetim, ne sprecim takve pojave...
Moja okolina je veoma empaticna, tako da ne dozvoljavamo jedni drugima da skliznemo...
Uvek postoji resenje, cak i u bezizlaznoj situaciji...
Kapiram... to moje misljenje se kosi sa opstim pesimizmom i racionalizmom... ali ja odbijam sve to...

"Sve, sve je gotovo... Sve se srusilo... Svemu je kraj"... ma, daj.. ne kenjaj Olivere... 

30 godina nekoga pratiti u stopu i tada ti taj neko okrene ledja i ostavi te, pa nije ni cudo sto zena nije mogala

da podnese njihov razvod i njegov odlazak

uzas

Nije ni prva ni posednja žena koja je ostavljena. I moji su se razveli posle toliko godina braka, pa se niko nije ubio. Naprotiv. Sad su tek nepodnošljivi.

Livinston... i sama znas ... koliko ljudi, toliko cudi...
Neki su se razveli i unistili zivot svojoj deci (mama te voli, tata te voli)...
Neki su se razveli i ostali prijatelji...

Pa baš o tome je reč. Hoću da kažem da je sve do osobe koja se ubila, a ne do onih  koji ostaju iza nje.

Pa, ja bih tu dodala i odgovornost porodice... meni je prosto neverovatno da neko zivi sa tobom, a ne vidi tvoje promene...
Ljudi su sjajni glumci, ali kad neko ide okolo i place, tesko je ne primetiti da se nesto desava...
Moj prvi impuls bi bio da pomognem toj osobi, ne da je pustim da sklizne... ali... Ok.. vrtimo se u krug...

Ponekad,ni prijatelji ni porodica ne mogu pomoci.Ako je kriza duboka,ako je depresija preduga i preteska,i ako je neko godinama vec dolazio u stalno istu situaciju i planirao tako nesto.Ako je vec lecen, i uvek iznova upadao u depresiju,tesko da neko drugi moze spasiti tu osobu ud sebe same.Ali uvek treba pokusati jer se pri pokusaju nema sta izgubiti,vec samo onda ako se nista ne pokusa.