U zadarskom devetom krugu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Ispovest generala Momčila Perišića

Umirali su mi na rukama

Avgust i septembar 1991. godine su bili najteži meseci za pitomce i starešine sva tri školska centra u opkoljenim kasarnama u Zadru. Hrane, municije, vode i svega ostalog bivalo je sve manje, pa je trebalo mnogo hrabrosti, pribranosti i veštine, da se život u takvom okruženju, gde neprijatelj sa svih strana vreba svaki pokret, učini podnošljivim i da se očuva moral i jedinstvo, i ni po koju cenu se ne popusti, i kasarne sa naoružanjem, tehnikom i opremom ne pređu neprijatelju u ruke

Piše Jovan Antonijević

Od četvrtog maja, faktički, kada su desetine hiljada hrvatskih ekstremista divljale gradom proterujući Srbe paleći i uništavajući njihovu imovinu, tražeći da vojska sa Srbima napusti grad i Hrvatsku i preda im u ruke sve čime raspolaže, dani i noći su se opkoljenima činili dugim kao godina. Svaki trenutak je, tih dana, bio opasan po život., a brojna snajperska i mitraljeska gnezda koja su nicala po soliterima, krovovima preduzeća, pa i spomenicima kulture, pretila su da svaku neopreznost i opuštanje kazne smrtonosnim hicem.
Pukovniku Momčilu Perišiću, komandantu Artiljeriskog školskog centra, bilo je, itekako, jasno da zbog mnogobrojnog modernog naoružanja koje je vojska imala, Hrvati neće odustati od opsade sve dok se ne dokopaju tih moćnih ratnih oruđa i tehnike. Na to su ukazivali i pregovori koji su se između vojnika u okruženju i hrvatskih snaga stalno vodili.

Sukobi

Vrhunac sukoba je bio napad na objekte u naselju Turske kuće, iz kojih su se naoružanjem i municijom snabdevala sva tri školska centra. To je ujedno bio i najžešći napad na vojsku od početka opsade.
- Što su jedinice Kninskog korpusa prilazile bliže Zadru, njihov bes prema nama bivao je sve veći. - nastavlja general Perišić. - Provale, pljačke, zlostavljanja Srba koji su ostali u gradu, napadi na kasarne sve žešći. Nije bilo ni jednog vojnog objekta u Zadru koji nije bio granatiran. Gađali su nas oružjem koje su neke naše jedinice, kao Varaždinski korpus, na primer, predali neprijatelju.
Kod nas, srećom, takvih primera nije bilo. Mi smo bili spremni da se borimo. U prvom redu bile su spremne starešine. Jer da se, recimo, komandant školskog centra PVO u Zadru Trpko Zarakovski predao, umesto što se časno borio, njegov centar bi pao Hrvatima u ruke. Oni bi se dočepali njegovog naoružanja, pa bi onda pao i moj centar, ma kako se mi branili. I obrnuto. Zato nijedna jedinica koja je bila spremna da se bori u ovom ratu, nije mogla biti poražena. A svi oni koji su zamenili teze o praksi i moralu i nisu bili spremni i sposobni za žrtvovanje i prihvatanje lične odgovornosti, nego su u drugima tražili razloge za svoje neuspehe, morali su da dožive poraz. Bez obzira na njihova naknadna objašnjenja da nisu imali jasna naređenja ili da pred sobom, zbog situacije u kojoj se zemlja našla, nisu imali jasan politički i vojni cilj.
Tokom tih žestokih granatiranja i napada na kasarne izgubili smo četiri vojnika.
Iz centra nismo mogli nos da pomolimo od snajperista. Vrebali su nas danonoćno. A sve rezerve su nam bile na izmaku. Jeli smo naizmenično ili gulaš ili pasulj. I to iz presečenih boca od koka - kole, čije smo dno koristili kao porciju. Najteže je, ipak, bilo sa vodom. Tih dana smo pili vodu iz kasarskih radijatora, jer drugu nismo imali.
Moj poslednji govor starešinama i pitomcima je bio : imamo hrane za još toliko dana, imamo municije za još toliko meseci. Borićemo se. A ako ne uspemo, poslednji plotun će biti po nama. I dobijem aplauz. Zato sam znao da ćemo pobediti.
Tada nam je pala i prva žrtva. Vojnik pitomac Slobodan Jovanović. Imao je samo osamnaest godina. Pogodio ga je u glavu snajper kada je provirio kroz prozor učionice gde se nalazio. Bilo je to u kasarni " Ante Banina" , koja nosi ime po generalu iz zadarskog podneblja. Otkrili smo ih u kabinama kranova na gradilištu nedaleko od kasarne. Bili su pritajeni iza vreća sa peskom i imali su Centar kao na dlanu. Morali smo da ih uklonimo. Da ne bi stradali civili javili smo našim jedinicama koje smo blagovremeno izveli van okruženja, tačne koordinate gde se nalaze, i one su ih raketama sa velike udaljenosti brzo i precizno eliminisali.
Poginuo je i vojnik Laslo Gabor iz Malog Iđoša. Pogodilo ga je parče granate. Morali smo da ga sahranimo u kasarni, jer van kasarne nismo mogli zbog jake vatre koja je usledila kada smo to pokušali.
Dva vojnika su, nažalost, poginula od dejstva našeg aviona, koji je preletao iznad kasarne sa zadatkom da dejstvuje na fabriku preko puta odakle su nas žestoko tukli i gde je bio njihov štab.
Jedan je mašući istrčao da ga pozdravi, a drugi je krenuo da podeli drugovima cigarete. Niko nije mogao ni da sanja da će tući po nama. Umirali su mi na rukama, moleći da ih ne isporučujemo u ustašku bolnicu. To su bili teški trenuci. Imali smo u kasarni lekare, ali bez hirurške sale nisu mogli da pomognu. Goran Sinđić je imao dvadeset, a Jovan Vlašković devetnaest godina.
Kasnije sam saznao da je taj avion koji je gađao nas, umesto da raketira ustaški centar, vozio onaj pilot Perišin, koji je s tim istim MIG -om kasnije prebegao Hrvatima. Ja sam ostatke bombe bačene iz njegovog aviona poneo sa sobom i pokazao avijatičarima, ali je tada već gro tih učesnika bio prešao na hrvatsku stranu.

Sećanja

Kada čovek počne da se seća svega, shvati da je u ratu sve moguće. Jer ja sam, na primer, general koji je pod svojom komandom imao Rasima Delića, koji je bio komandant armije BiH, pa Atifa Dudakovića, komandanta Petog korpusa, koji je sada komandant armije BiH, a kod mene je bio komandant diviziona. Pa Agima Čekua, koji je kod mene bio komandant baterije.
Ali, tek sedmog oktobra, na Dan artiljerije, kada smo porazili zenge i kada sam uspeo da spasem ranjene i bolesne, osećao sam se kao da sam se ponovo rodio.
Tog dana, početkom oktobra, bio je poslednji žestoki sukob s naprijateljem. Uz veliki otpor i borbu školskog centra PVO i jedinica koje smo blagovremeno izvukli na prostor pod kontrolom Kninskog korpusa, naterali smo ih da razmišljaju o predaji. Tada su trpeli takve gubitke da su bacali svoje uniforme i bežali preko, na ostrvo Ugljan. A mnogi su se bacali u more i bežali ka Ugljanu plivajući. Kninski korpus je već stajao na ulazu u grad i među njima je vladala opšta pometnja. Tog trenutka ekstremisti u Zadru bili su spremni da se potpuno predaju. To se, međutim, nije dogodilo. Kninski korpus se zaustavio i nije išao dalje. Ponuđeno im je sklapanje časnog primirja da bi se izbegle dalje žrtve i razaranje grada. Prihvatili su. Po tom dogovoru oni su bili dužni da dozvole miran izlazak iz Zadra svim vojnicima, pitomcima i starešinama, da sa sobom ponesu svu borbenu i neborbenu tehniku, nastavna pomagala i učila, kao i celokupnu materijalnu bazu i ličnu imovinu starešina.
Iz Zadra smo iselili sve. Nije im ostavljeno ništa, sem golih zidova. Čak ni jedan jedini školski metak. Oni su jednostavno bili poraženii prihvatili su bespogovorno sve naše uslove. Čak su nam njihovi MUP -ovci pomagali u pakovanju stvari, jer za to nismo imali dovoljno ljudi. I sve to bez ijednog incidenta. Ne zato što su promenili mišljenje o nama, već što su znali da ćemo u slučaju bilo kakve prevare nastaviti s borbom kako smo to umeli tokom predhodnih meseci.
Kolonu smo formirali tako da svako vozilo tokom prolaska kroz grad bude spremno na odbranu u slučaju iznenadnog napada. Bili smo u punoj borbenoj gotovosti. Vezu sa jedinicama van Zadra imali smo preko hrvatskog repetitora za civilne veze koje su nam bile najsigurnije i koje smo koristili tokom proteklih meseci. Koristili smo ih i tog dana kada smo odlazili, da u slučaju nekog napada obezbedimo podršku naše artiljerije i avijacije.

Ceo Zadar je posmatrao naš odlazak. Ćutali su i gledali. Za njih smo bili srbočetnici kojima nije mesto u njihovoj sredini.
Za vreme našeg poslednjeg sastanka, dok smo se dogovarali o odlasku iz grada, jedan od članova posmatračke misije Evropske zajednice, koji je prisustvovao ranijim razgovorima između mene i predsednika opštine, tom Livljaninu je u lice otvoreno rekao: "Da ste na vreme poslušali gospodina pukovnika, vojska bi sigurno napustila Zadar, a grad ne bi bio razoren". Predsednik opštine mu na to nije odgovorio. Ćutao je. Jer mnogi sa njihove stane koji su bili najzaslužniji za sukob sa nama, tada više nisu bili među živima ili su bili smenjeni.
Iz kasarne sam izašao poslednji. Ne zbog posebne hrabrosti, već zato što sam definitivno znao da su poraženi i da ne smeju da nas diraju.
Zato sam odlučio da moje vozilo bude poslednje u koloni koja se formirala. I da bude otvoreno. Hteo sam da me vide, a ne da iz Zadra izađem u zatvorenim borbenim kolima.
U koloni se nalazilo tri hiljade oficira, dve hiljade pitomaca, nekoliko hiljada članova njihovih porodica i na hiljade Zadrana srpske nacionalnosti koji nisu smeli da ostanu u gradu posle našeg odlaska.
Odlazili smo s nekim pomešanim osećanjem gorčine, razočararnja i zadovoljstva što se posle punih šest meseci zatočeništva i dva meseca neprekidnih borbi, sve najzad završilo. Napuštamo okruženje koje nas mrzi i ne doživljava kao svoje već naprotiv, kao neprijatelja koga treba uništiti. Bilo kakvo dalje vaspitavanje i školovanje oficira u takvoj sredini, bila bi čista utopija. Školski centri treba da su u gradovima koji vole i cene vojsku, a ne kao u Zadru, gde su nas smatrali okupatorom. Ipak, bili smo srećni što smo uspeli da sve te mlade ljude, takoreći još decu, vratimo kućama, a neprijatelju ne ostavimo ništa ni od naoružanja ni od opreme.
Kada smo odlazili dan je bio sunčan, mada nas je kasnije tokom puta ka Benkovcu stalno pratila kiša. Zadar je zauvek ostao za nama. Bez želje da se u njega ikada vratimo.
A što se tiče zadarske presude kojom sam zajedno sa devetnaest mojih oficira artiljeraca u Hrvatskoj osuđen na dvadeset godina zatvora, zbog navodno počinjenog ratnog zločina, tačnije da sam odgovoran za smrt trideset i četiri civila i razaranje grada, evo činjenica koje će umesto mene to bolje objasniti.
Posrednim gađanjem su sve artiljerijske grupe, koje su bile na daljinama od šest do jedanaest kilometara van okruženja, preciznom vatrom na ciljeve udaljene jedva pedesetak metara od kasarni i vojnih objekata, sprečavale juriš i napad neprijatelja. I pri tome nisu načinili ni jednu jedinu grešku. Jer svaki cilj je bio predhodno otkriven, praćen, analiziran po jačini i važnosti, pa tek onda gađan primerenim kalibrom.
Pa mi smo samo iz šesnaest projektila 155 milimetara, iz samo jednog oruđa, uništili dve fabrike oružja i minsko - eksplozivnih sredstava u Zadru.
Ukupno smo gađali i uništili 110 vojnih ciljeva u samom gradu, bez nanošenja gubitaka civilima i rušenja njihovih objekata.
Artiljerijskim gađanjem iz kasarni, uspešno smo uništavali grupe snajperista, odbijali juriše oklopnih vozila na kasarne, kroz međuprostore zgrada i potpuno presekli njihove puteve dotura i evakuacije, i to u trajanju punih pet dana najžešćih borbenih dejstava.
Besprekornim borbenim ponašanjem na bojištu i maksimalnom zaštitom ljudstva u skloništima i utvrđenim zgradama, imali smo minimalne gubitke. Četiri poginula i dvadeset i šest lakše ranjenih, iako je na svaki naš vojni objekat lansirano preko 2.000 projektila, od tromblonskih mina do projektila kalibra 128 milimetara. A koliko su streljačke municije ispalili prema nama, nemoguće je utvrditi.
Ni ja ni moji oficiri ne možemo biti odgovorni što smo u ratu koji su oni započeli bili uspešniji. Niti, pak, možemo snositi odgovornost za njihove sopstvene propuste u obezbeđivanju ljudstva i objekata za vreme napada. Zbog toga su, uostalom, njihovi komandanti svaki čas menjani.
Zvanična Hrvatska bi trebalo da zna šta se sve u Zadru dešavalo, a ne da njeni predstavnici daju izjave kako sam ja, zbog zadarske presude, jedna od prepreka za normalizaciju odnosa dve zemlje.
Prava istina je sasvim drukčija. Hrvatska sada napada mene, ne što sam potpredsednik vlade, već što želi da popravi svoj međunarodni rejting pred konačno rešenje granica sa nama. To rade zbog Prevlake, zbog Dunava, zbog naših mesta u njihovom okruženju. Ali pre svega što će čim s nama uspostave normalne odnose, morati da dozvole povratak prognanih Srba iz Hrvatske i vraćanje celokupne njihove imovine. Zato oni neće da imaju posla sa nama. A ne zbog Perišića.
Uostalom ako njima toliko smeta Momčilo Perišić koji je branio i odbranio legalnu vojsku od njihove paravojske, jer Hrvatska tada nije bila još međunarodna priznata država, kako onda nama ne smeta Stipe Mesić koji je javno obećao da će rasturiti Jugoslaviju i bio veliki faktor za vreme "Bljeska" i "Oluje" ? Ja na to pitanje nemam odgovor.
A što se Zadra tiče, ispričao sam kako je bilo. Ne postoje dve istine.

Извор: Таблоид