U smrt zbog preskakanja krovova
 Dečak iz Kraljeva prva žrtva novog ekstremnog sporta
Sreda, 3. Januar 2007.



Kraljevo - Ljubiša Dimitrijević (14) iz Kraljeva poginuo je prekjuče po podne kada je propao kroz stakleni krov hale u Fabrici vagona.

Dečak se sa dvojicom drugova popeo na krov trošne zgrade fabrike jer je vežbao parkur, novi ekstremni sport koji podrazumeva trčanje po krovovima zgrada. Kako se pretpostavlja, u trenutku kada je Ljubiša zakoračio na stakleni deo krova, pod njegovom težinom konstrukcija je popucala i dečak je pao sa visine od 20 metara. Njegovi drugovi su i dalje stajali na krovu i gledali kako na Ljubišu padaju komadi stakla koji su ga rasekli. Uplašeni dečaci su istrčali iz dvorišta da pozovu pomoć, ali je dečak preminuo pre dolaska Hitne pomoći. Kako se odigrala tragedija, utvrdiće policijska istraga koja je u toku.

U kući malog Ljubiše, u Ulici cara Dušana, juče je vladala tišina. Majka Gorica, otac Velisav i mlađi brat Ognjen, skrhani bolom, nisu bili u stanju da razgovaraju ni sa kim. Samo su nemo primali izjave saučešća od rođaka, komšija i Ljubišinih drugova.

- Čedo moje, uvek je bio pun energije, pun snage, sećam se da je majci rekao: „Mama, bolje da mi bilo šta zabranite, samo nemojte da mi zabranite da se bavim ovim sportom“ - kroz plač priča baka Tanja u sobi svog pokojnog unuka.

Na policama u sobi Ljubišine knjige, kompletna lektira, crteži, ikone...

- Išao je u sedmi razred Osnovne škole „Svetozar Marković“. Želeo je da upiše Umetničku školu. Evo, ovaj portret Draže Mihailovića napravio je baš nedavno - kaže Miodrag Terzić, kum familije Dimitrijević, pokazujući Ljubišin crtež.

I rođaci i komšije kažu da još ne veruju da Ljubiše nema, da ih više neće zasmejati svojim šalama i pozdraviti ih na ulici.

- Kakav je to divan dečkić bio, vežbao je džudo, karate, plivao, probao je i odbojku, planinario. Ma, uvek je bio pun snage - dodaje Terzić.

Komšije i rođaci navode da je Ljubiša bio prvenac svojih roditelji, koji su sedam godina čekali da dobiju dete. Kada se Ljubiša rodio, u domu Dimitrijevića organizovano je neopisivo slavlje. A sada, 14 godina kasnije, tuga i tišina.

Dok pregleda slike, knjige, Borko Vuksanović, brat od tetke nesrećnog dečaka, kaže:

- Ovo je nesrećan slučaj i nikoga ne treba kriviti. Ali moramo da razmislimo kako pravilno usmeravati decu koja žele da se bave ekstremnim sportovima.

Po nezvaničnim informacijama, Ljubiša je nekoliko puta prisustvovao treninzima kraljevačkog parkur kluba koji još nije zvanično registrovan.


Šta je parkur

Parkur je novi ekstremni sport čija je suština prelaženje iz tačke A u tačku B, kroz gusto naseljenu gradsku oblast u pravolinijskom smeru, kroz dvorišta, javne garaže, parkove, parkinge i bašte. Sport je individualan, a cilj je prevazilaženje prepreka u što kraćem vremenu uz korišćenje određenih pokreta. Kao urbana disciplina preživljavanja, parkur je začet u predgrađima Pariza.

Ušunjali se u fabriku

Do zvaničnika Holding kompanije FVK juče nije bilo moguće doći, te stoga ostaje nepoznanica kako su dečaci uopšte uspeli da uđu u fabrički krug. Međutim, s obzirom na to da je reč o ogromnom kompleksu koji ima samo jednu prijavnicu, pretpostavlja se da su se dečaci provukli kroz pokidanu ogradu.
Izvor

[Parkour]

Dzungla je puna lepota ali i opasnosti. 

Posle tragedije četrnaestogodišnjeg dečaka iz Kraljeva, psihijatri upozoravaju
Igre na ivici života i smrti magnet za decu

Kraljevo - Ljubiša Dimitrijević (14) koji je 1. januara poginuo vežbajući novu, izuzetno opasnu ekstremnu disciplinu parkur na krovu hale Fabrike vagona, sahranjen je juče na Starom kraljevačkom groblju.

Ljubav ka ekstremnom sportu ovog dečaka i dvojicu njegovih vršnjaka je u prvom danu nove godine odvela na krov jedne od hala ovog preduzeća. Staklo je popustilo i dečak je posle pada ostao na mestu mrtav.

Ljubiša je, kažu njegovi ukućani, bio zaljubljen u parkur, koji je u Srbiju stigao iz Francuske. Dečak je učestvovao u treninzima lokalnog parkur tima koji nije zvanično registrovan. Ovom veštinom koja postaje sve popularnija u Evropi, dvadesetak kraljevačkih osnovaca i srednjoškolaca bavi se nešto više od godinu i po dana. Dečaci uglavnom vežbaju na kraljevačkom keju ili na objektima u izgradnji.

Dečaci koji se bave parkurom u Kraljevu juče nisu želeli da govore za novine. Činjenica je, međutim, da u krugu momaka i dečaka koji preskaču ograde i penju se po krovovima najviše ima maloletnika. Oni imaju svoj sajt „Parkur Srbija“, medijsku pažnju, pa čak i sponzore.

Pored Kraljeva, parkur se vežba i u Beogradu, Novom Sadu, Negotinu i Pančevu. Trejsera, kako se nazivaju mladići koji se bave parkurom, u Beogradu ima svega pet. Najmlađi ima samo 18 godina, a najstariji je dvadesetdvogodišnji Ivan Vatović.

- Trenutno sam u Budimpešti i ne znam šta se tačno desilo, ali sam čuo za nesreću. Mi se nikada ne penjemo na zgrade i uopšte nema opasnosti da se nešto slično desi. Ne kažem da nekada nećemo i to da pokušamo. Ali je potrebna fizička i mentalna spremnost, a mi smo još mladi za to. Uostalom, to i nije cilj ove discipline - priča Vatović.

Beogradski trejseri nemaju zvanično udruženje. Međutim, oni organizuju skupove sa svojim drugarima iz ostalih gradova Srbije, ali i Evrope. Vežbaju gde god im se ukaže prilika, a najčešće je to kod 15. beogradske gimnazije na Petlovom brdu i u Novom Beogradu, kod TC „Piramida“.

- Parkur nam znači sve u životu. Bit ove discipline je da bez razmišljanja savlađujemo sve što nam se nađe na putu, s tim što ovde imamo obavezu da to uradimo za što kraće vreme. Tako učimo da se oslobađamo straha, od onog u školi ili, recimo, u ljubavi - priča Vatović.

I Novi Sad važi za jedno od sedišta trejsera. Najčešće se okupljaju na Limanima, a za sada ih je petorica. Pored Limanaca, tu su i momci iz prigradskog naselja Veternik. Međutim, oni nisu bili raspoloženi da govore o parkuru.

- Žao mi je nastradalog mladića, ali to što je on radio nije parkur - jedino je što je želeo da kaže gimnazijalac Boris Lazić, prvi novosadski trejser.

Prema priči iskusnijih članova, za one koji žele da se priključe prvom timu postoje striktna pravila. Između ostalog, ona nalažu kako se počinje, kako se razvija veština, ali i šta ne sme da se radi.

Psihijatar psihoanalitičar dr Vojislav Ćurčić kaže za „Blic“ da je rizično ponašanje veoma česta pojava kod mladih ljudi.

- Mnogi mladi ljudi danas su skloni da rade ekstremne stvari, kao što je slučaj sa nesrećnim dečakom iz Kraljeva. To im daje mogućnost da okušaju svoju hrabrost i snagu, a to se često završava tragično. Filmovi su čest izvor ideja za bavljenje rizičnim sportovima, jer u njima često možemo da vidimo igru na ivici života i smrti. Primenjeno u stvarnom životu, to mladim ljudima daje osećaj da su svemoćni i da mogu da vladaju svojim životom. Najveći broj mladih ljudi koji se upušta u ovakva ponašanja je depresivan. Rizična ponašanja se, u tom kontekstu, mogu shvatiti i kao nesvesno ili neprepoznato samoubilačko ponašanje - kaže dr Ćurčić.
Izvor

Смртоносна игра звана „паркур”
Посматрачи се слажу да је опасно и гледати учеснике ове „вештине”

Кraljevo – Љубиша Димитријевић (14), ученик седмог разреда Основне школе „Светозар Марковић” из Краљева настрадао је 1. јануара ове године, приликом играња екстремне спортске игре „паркур”. Пао је са висине од око двадесет метара, са крова производне хале фабрике вагона пошто је пропао кроз армирано стакло. На том крову се нашао са још двојицом својих вршњака са којима је тек започео „паркур” тренинг, први пут на крову хале. По речима припадника обезбеђења фабрике вагона, ови дечаци су често скакали са моста, познате „пасареле”, на вагоне, затим су трчали по крововима неколико композиција које су паркиране код фабрике или на оближњој железничкој станици. Људи из фабричког обезбеђења још тврде да су их опомињали на опасност, говорили им да то не раде, али није вредело...

Имитирају мачке

После вести о овом случају позвао нас је читалац Драган Јовановић и објаснио нам да је баш пре неколико дана у Титоградској улици у Краљеву посматрао двојицу дечака који су трчали преко кровова тамошњих гаража, затим су прескочили ограду, бетонски зид, попели се на један камион, онда на тунел пошто је у близини пруга...

– Били су у патикама и тренеркама – додаје Јовановић – на рукама су имали рукавице без прстију, оне бициклистичке, а кретали су се погурено, скоро четвороношке... Изгледало ми је као да глуме мачке. Била је то опасна игра...

Кренули смо трагом овог случаја, али нисмо могли много да дознамо о активностима „паркуриста”, љубитеља ове крајње екстремне и опасне игре. Из више извора дознали смо, ипак, да их има неколико, углавном је реч о малолетницима, да немају званично регистрован клуб, али се окупљају и тренирају у урбаним деловима града, код ложионице, на Ибарском кеју, код „Леснине”, као и у појединим парковима... Понекад то чине са вршњацима из других градова који им долазе у посету.

Према тексту о „паркуру” у једном војвођанском листу, извесни Богдан Цветковић из Краљева је зачетник ове активности урбане омладине у Србији.

Успели смо да га пронађемо, али он о томе за новине није хтео, а ни могао да говори, како нам је рекао, због психичког стања услед несреће која се догодила. Једино нам је потврдио да приликом погибије овог дечака није било никаквог организованог тренинга већ су они тренирали као „слободни стрелци”.

Кретање без правила или...

У појединим домаћим и страним новинама могу се пронаћи репортаже о „паркуру”, како се тамо често каже, „најактуелнијој фори савременог, урбаног живота, која је освојила паркове Париза, њујоршке авеније, лондонски метро...”. Реч је о томе да се, са гипкошћу попут неких животиња и човек од једне до друге замишљене тачке креће, али не улицом, тротоаром, заобилазно и избегавајући препреке, већ праволинијски – преко дворишта, јавних гаража, разних стамбених објеката, паркинга... Ту нема ходања него прескакања, пузања уз зидове, котрљања низ стрме кровове, уз окрете, заокрете... Важан је при том, кажу неки „трасери” (како воле да их зову уместо за њих непожељног назива „паркуристи”), „склад мисли и покрета”.

Нико од њих „паркур” не сврстава ни у спорт, ни као културни феномен већ тврде да је у питању животни стил, уметност, филозофија... Више је ставова о томе „да је и смисао живота савладавање разних препрека, а у ′паркуру′ на вешт начин и ефикасно”. Ту сада постоји и неслога међу самим присталицама ове „филозофије”, односно дилема да ли бити уз конвенционална правила или је чар у томе да нема правила већ да се „следи свој пут” и да ту нема тренера, нема главног већ је све препуштено личној аутономији...

У томе су се разликовали и родоначелници „паркура” Дејвид Бел и Себастијан Фукан, први је заступао приступ затвореног, конвенционалног типа а други је сматрао да је суштина у томе  да је „трасер” слободни играч што су како, у једној изјави за штампу, тврди познати новосадски „паркуриста” Борис Лазић, „клинци буквално схватили и зато данас скачу са кровова и ломе се...”

-----------------------------------------------------------

Порекло назива „паркур”

Многи сматрају да је име ове опасне игре настало од француске сложенице која би значила „кроз двориште”. Међутим, то негирају неки од присталица „паркура” тврдећи да је настало према називу војног полигона у Француској. Они, такође, одбијају нека мишљења да је овакво кретање кроз урбани простор настало као потреба „за преживљавањем, односно вештина ситних криминалаца у бегу од полиције у француским предграђима”.

Иначе, „паркуристи” радо гледају спотове Мадоне у којима често има овог „спорта” као и филмове „Такси 2”, „Дистрикт 13” и „Казино Ројал”.
Izvor

U Kraljevu sahranjen LJubiša Dimitrijević (14)
Pao sa dvadeset metara visine

Vežbajući ekstremni zapadnjački sport "parkur", nesrećni mališan je pao s krova proizvodne hale Fabrike vagona "Procesna oprema"

Kraljevo - Na Starom kraljevačkom groblju juče je sahranjen četrnaestogodišnji LJubiša Dimitrijević, učenik sedmog razreda OŠ "Svetozar Marković" koji je prvog dana ove godine, oko 16 časova, smrtno stradao, vežbajući ekstremni zapadnjački sport kojeg Francuzi, gde je smišljen, nazivaju "parkur". Nesrećni mališan je pao s krova proizvodne hale Fabrike vagona "Procesna oprema", visokog dvadesetak metara. Lekari Službe hitne pomoći bili su nemoćni, jer je dečakova lobanja, nezvanično saznajemo, bila smrskana. Smrt je nastupila odmah posle tragičnog pada.

- Kad sam došao u Fabriku vagona, zatekao sam jeziv prizor. Dečak je beživotno ležao na sred hale, u lokvi krvi, smrskane glave. Policija je obavljala uviđaj, a tu su bila još dva prestrašena dečačića. Zaista mi je žao, ali ovde u Fabrici vagona niko ne snosi krivicu za ovaj tragični događaj, ispričao nam je Rodoljub Maričić, direktor HK "Fabrika vagona". Iako još uvek nema zvanične verzije dešavanja u krugu Fabrike vagona, pretpostavlja se da su trojica četrnaestogodišnjaka, među kojima je bio i Dimitrijević, preskočili ogradu fabričkog kruga, u nameri da se popnu na krov proizvodne hale.

- Dečaci su sa Železničkog mosta u Dositejevoj ulici skočili na vagone parkirane na kolosecima kraj fabrike, a odatle su, skačući s vagona na vagon, ušli u krug i popeli se na krov "Procesne opreme". Da bi na sred krovne konstrukcije zaobišao jednu prepreku, Dimitrijević je jednom nogom stao na stakleni, ukošeni deo krova i propao, ispričali su nam vatrogasci Fabrike vagona koji su pronašli beživotno telo LJubiše Dimitrijevića.

Dimitrijević je s nekolicinom drugova vršnjaka nedeljama pre toga vežbao ekstremni zapadnjački sport "parkur", koji podrazumeva pravolinijsko savladavanje gradskih prepreka, višespratnica, fabričkih hala, mostova. Ova opasna igra smišljena je u Francuskoj i nazvana po jednom predgrađu Pariza, u kojem Francuzi, željni opasnih avantura, najčešće vežbaju. Da bi došli do određenog cilja, oni se penju po krovovima zgrada, ne zaobilazeći prepreku.

- LJubiša je bio veoma živahno dete. Bavio se raznim sportovima: karateom, plivanjem, vežbao je džudo. Roditelji se nisu slagali da se bavi "parkurom", ali on ih je preklinjao samo da mu to ne zabranjuju, ispričali su nam rođaci Dimitrijevića.

Nesrećni mališan je bio primeran i dobar đak OŠ "Svetozar Marković". Niko od njegovih nastavnika i drugova ne pamti bilo kakav Dimitrijevićev eksces. Voleo je da crta portrete, a želja mu je bila da po završetku osnovne, upiše umetničku školu.

Posle tragedije u porodici Dimitrijević iz Ulice cara Lazara, mnogi Kraljevčani se pitaju koliko se u Kraljevu mališana bavi ovim opasnim sportom i da li postoje zakonske prepreke registracije klubova.

- Koliko znamo, u Srbiji postoje samo dva registrovana kluba "parkura" i to u Beogradu i Novom Sadu. U Kraljevu takav klub ne postoji. Doznali smo da se "parkurom", na svoju ruku, bavilo sedam-osam maloletnih dečaka, uglavnom osnovaca i da su najčešće vežbali kraj Ibra. U sobi nesrećnog Dimitrijevića, našli smo diskove na kojima se nalaze "parkur" vežbe, skinute s Interneta " rekli su nam u policiji. Imena dvojice dečaka, koji su sa Dimitrijevićem preskočili fabričku ogradu, policija za sada ne saopštava. Oni su, nezvanično saznajemo, potvrdili priču fabričkih vatrogasaca. Posle pada njihovog druga s krova fabričke hale, pobegli su s lica mesta, ali su usput, mobilnim telefonom, pozvali Hitnu pomoć. Sat vremena od tragičnog događaja, policija ih je pronašla u Dositejevoj ulici, unezverene i preplašene.
Izvor

После вести о овом случају позвао нас је читалац Драган Јовановић и објаснио нам да је баш пре неколико дана у Титоградској улици у Краљеву посматрао двојицу дечака који су трчали преко кровова тамошњих гаража, затим су прескочили ограду, бетонски зид, попели се на један камион, онда на тунел пошто је у близини пруга...

– Били су у патикама и тренеркама – додаје Јовановић – на рукама су имали рукавице без прстију, оне бициклистичке, а кретали су се погурено, скоро четвороношке... Изгледало ми је као да глуме мачке. Била је то опасна игра...


Citalac je na nekim opasnim drogama! 

volim sve sto je extremno.....sportve pogotovo. nema lepseg osecaja nego kada ti adrenalin zapuca do daske. naravno to nosi sa sobom rizik, samim tim se ovakve stvari i desavaju i desavace se.

uostalom, recimo i skijanje je extreman sport, ali ga niko ne vrstava u tu kategoriju                skijanje obozavam

Gledao sam momke u Francuskoj kako ovo rade, i mogu da kažem da im se divim...
Bukvalno ne postoji prepreka za njih...
E sad, klinac je poginuo i to je strašno, ali se meni ovaj sport i dalje mnogo svidja...

Ne verujem da se ljudi koji su ozbiljno u ovom sportu veru na 20 metara visine. Klinac je nekoga hteo da opcini i to ga je kostalo zivota. Gledao sam dosta klipova o ovome i nikada nisam video da se veru na vecim visinama.