Jeste bitno je jedan je šarlatan kojeg su katolici izmisli , a drugi je Božja isitna! 

Постоји неколико, прилично опречних, мишљења о пореклу, лику и делу Светог Николе.
Међу католицима и конзервативним протестантима постоји веровање да је Свети Никола живео у Малој Азији и умро негде између 345 и 352 н.е.
Верује се да је био рођен у граду Патари у провинцији Мира. Ово веровање је базирано на легенди да је касније постао бискуп у Лицији, (садашња Турска) као и да је присуствовао  првом Сабору у Никеји. Било како било, његово име се не помиње на списку бискупа, учесника овог Сабора.
Сматрао се заштитником деце и морнара. Приписана су му многа чуда и легенде. Наводно, мајка га је хранила само средом и петком, спашавао је децу од сигурне смрти, сво своје богатсво је оставио сиромашној деци, чак је и зауставио олују на мору како би спасао морнаре.
Но, антрополози и историчари сматрају да нема доказа о његовом људском постојању.
У ствари, постоји много индиција да је његова животна прича просто репродукована из прича о паганским боговима.
Многи древни пагански богови и богиње су просто кристијанизовани у раним годинама хришћанске цркве. Легенда о Светом Николи у многоме има везе са  грчким богом Посејдоном, римским богом Нептуном и теутонским богом Холд Никаром.
У популарној машти многих Руса он је постао њихов Микула, бог жетве који ће заменити Бога, када он остари." Када је Црква створила лик Светог Николе, доделили су му титулу Посејдона- „морнар“ и дала му име Hagios Nikolaos ( Никола од Мире)
У 11. веку католичка црква је тврдила да су његови остаци, због муслиманске инвазије, из Мале Азије премештени у Бари.
У 19. веку он је прихваћен као Божији син који у тајности деци дели поклоне. Божић бата=божији син.
Како је бискуп еволуирао у дебељушкастог деку, обученог у црвено?
Највероватније је стигао у Нови свет, заједно са холандским досељеницима који су прослављали Ст.Никлаас, а потом, обучен у комерцијално одело се вратио у Европу.

Валентиново, тј. Дан заљубљених, нема никакве везе ни са љубављу ни са заљубљеношћу, већ спада у ред тзв. комерцијалних празника и нема ама баш никакву потпору у српској/православној култури. Притом, постао је популаран на таласу америчке филмске културе, а код нас га прихватају углавном малограђани и пинк-полуграђани.