U prazne vikendice useliti izbeglice! :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

U prazne vikendice useliti izbeglice!
Humanitarac Dragan Lončar ima originalan metod da pomogne ugroženima i raseljenima

Kada se u svetu secikesa i zgrtača pojavi neko ko bi svoje davao, taj rizikuje da za njega kažu da nije baš najčistiji. Dragan Lončar (69) celog života drugima pomaže i na takve opaske ne se obazire. Tako je, nedavno, pokrenuo inicijativu da se sve napuštene vikendice po Fruškoj gori, uključujući i njegovu, ustupe izbeglicama i onima kojima nemaju krov nad glavom. Bar dok se ne snađu.

- Može čovek da pojede tanjir pasulja, može i dva, ali ne može pet, čak iako ima. Predlagao sam zato opštini Irig i Ministarstvu za kapitalne investicije da te kuće i imanja koja zvrje prazna otkupe i ustupe ugroženima. Ali, svi viču da nisu nadležni i da nemaju para. A to bi i za vlasnike bilo bolje, jer im ovako u kuće upadaju lopovi. A takvih napuštenih kuća ima širom Srbije. Ideja mi je pala na pamet kad sam u novinama pročitao potresnu ispovest Hedije Ibralić iz Janje kod Bijeljine. Hedijin najstariji sin Suad poginuo kod Brčkog, kao pripadnik Vojske Republike Srpske.

Ubili ga tokom rata muslimani, ali je sahranjen na muslimanskom groblju. Sada se njih četrnaestoro ukućana tresu od straha, jer im svi prete, zovu je "četnikuša" i viču joj da ga iskopa i nosi njegov leš preko Drine. I sad, umesto da joj Srbi pomognu i ponude joj neki smeštaj, oni ćute - priča Lončar, dugogodišnji dobrotvor koji je, kao ratno siroče, imao teško detinjstvo, ali kaže i da su mu mnogi pomagali. Opština Stari grad ga je na Pravnom fakultetu školovala, od nje je i stan dobio, a kad mu je pokojni sin oboleo od raka bubrega, država mu je platila lečenje u Švedskoj. Zato je, čim je stao na noge, rešio da se državi oduži i dobročinstvo vrati. Majke i oca se i ne seća. Detinjstvo je proveo po domovima za ratnu siročad.

- Jednom sam krenuo vozom da kupim neku robu i u povratku, na stanici u Sunji, vidim jednu staramajku kako se muči sa dva teška zavežljaja. Nije onda bilo direktnih linija, nego se svaki čas presedalo, pa joj ja još nekoliko puta pomognem. Kad je čula da sam siroče, rasplakala se i tražila mi adresu. Već sam mislio da me je zaboravila, kad jednog dana stigne njeno pismo i poziv da dođem kod nje u Beograd - opisuje Lončar susret sa svojim najvećim dobročiniteljem Mađaricom Ani, koja mu je za života bila kao prava majka.

- Uvek sam bio osetljiv na nepravdu, a problemi su počeli kad sam 1973. godine prešao na mesto Generalnog sekretara ONO. Sukobio sam se sa starešinom Veselinom Živkovićem, jer je, pored toliko ljudi koji nisu imali krov nad glavom, hteo da se sa sinom, preseli u petosoban stan. Na sastanku dobijem aplauz za kritiku, a posle nekoliko meseci pozovu me da mi kažu da sam proglašen za moralno-politički nepodobnog jer sam, navodno, odavao neke tajne šifre u kafani. Odmah mi je bilo jasno da je to osveta - seća se Lončar. Dve ga godine, kaže, nisu dirali, ali mu ni posao nisu davali. Redom se žalio, dok mu na kraju izrečenu meru nisu ukinuli.

- Posle sam tužio Živkovića vojnom sudu. On dobio tri meseca zatvora, a ja prebačen na mesto portira - priča Lončar, preturajući po fascikli sa obimnom dokumentacijom. Kaže, život ga je naučio da ima sve crno na belo, za svaki slučaj. Njegova je služba kasnije potpala pod nadležnost Okružnog privrednog suda, te je dobio posao u službi izvršenja. Tad je, zahvaljujući Ljubomiru Novakoviću, predsedniku suda, uzeo godinu dana neplaćeno i krenuo u Nemačku.

- Radio sam kao šanker i kuvar, posle godinu dana se vratio u Srbiju i onda 1985. definitivno prešao u Nemačku. Radio sam tamo, sve dok 1991. godine nije počeo rat. Pomagao sam i pre toga, ali tad sam osetio poriv da krenem u humanitarnu akciju - priča Lončar. Iz Hamburga je pomagao mnogima.

- Biljana Plavšić mi je 1994. godine bila gost, sedela kod mene u stanu i tražila pomoć za bolnicu. Trojicu ranjenika, koji su ležali u Zavodu za ortopedska pomagala, godinu dana sam izdržavao, a svoj lični faks i sto leksikona kriminalistike poklonio Ministarstvu pravosuđa Republike Srpske - nabraja Dragan Lončar samo neke od brojnih akcija.

Soba mu je puna zahvalnica, telegrama, knjiga i slika sa posvetom. Jedino na čemu je uvek insistirao bilo je da pomoć bude poštena i direktna, po sistemu "poznati darodavac - poznati primalac".
Aleksandra Klarić-Žak

Izvor: Glas Javnosti