Djuka,

O tome koliko smo sposobni ili nesposobni dovoljno je izaći na ulicu i eto ti istine o nama:

- Koliko javnih WC u Srbiji se održava u redu i čistoći? Na nivou statističke greške.
- Koliko obradivih površina u Srbiji se navodnjava? Na nivou statističke greške.
- Koliko traje prosečna parnica u Srbiji? Sa dede na unuka a možda ni tada.
- Koliko je zemljišta i imovine vraćeno crkvi i svim vlasnicima kojima je to oduzeto po dolasku komunizma? Na nivou statističke greške.
- Koliko kasni prosečan voz u Srbiji?
- Koliko treba godina da bi dobio sve moguće dozvole da izgradiš kuću, fabriku ili ribnjak?


Ovo govori o tome koliko smo sposobni sami da izgrađujemo i unapređujemo institucije.

Danilo, tebi je EU ocigledno potrebna i da te nauci kako da vrsis veliku i malu nuzdu. Meni nije potrebno to dresiranje! Sve to sto si nabrojao moze iole normalna drzava da uspostavi, a to sto je nasa navodno demokratska vlast tolike godine nesposobna da to uradi, to je vec njen problem. Zalosno je sto sebe licno smatras tako slabo inteligentnim.

Ali evo ti jedne odlicne analize zasto ne bi trebalo da ulazimo u EU. Uradjena je pre pet godina. Lepo citaj pred spavanje, posto ja sada idem da spavam, pa sutra napisi analizu!


ЕВРОПСКА  УНИЈА –
ГРОБНИЦА  СРБСКОГ  НАРОДА

Три су основна интереса србског народа:

1)   Основно демократско право да бира Скупштину која ће доносити законе у складу његовом политичком вољом произишлом из његових материјалних и духовних потреба, а који ће се спроводити на територији где живи србски народ.
2)   Висок животни стандард.
3)   Очување националног идентитета.

Претходни избори за председника Србије, као и многе анкете показују да 65% грађана Србије, односно 57% Срба који живе на територији Србије жели да дође до прикључења Србије Европској Унији, а преостали део становништва Србије, углавном србске националности, у таквом прикључењу виде несрећу за себе и свој народ.
Због овакве подељености србског становништва у Србији око прикључења Србије ЕУ од изузетне је важности да се разјасни и утврди какве последице по горе изнете интересе србског народа има политичка интеграција Србије у ЕУ.

1)   Политичке последице прикључења Србије ЕУ

Када се говори о политичким последицама интеграције наше земље у ЕУ, могу рећи да таква интеграција доводи до губитка права србског народа да бира и смењује оне државне институције које предлажу и доносе законе важеће на просторима где србски народ живи.
Наиме, у ЕУ законе који ће се примењивати на целој територији ЕУ предлаже Европска комисија, или посланици Европског парламента, а њихово усвајање се врши у Европском парламенту и Савету Европске Уније.
У Европском парламенту у Стразбуру земља попут Грчке, која је по величини слична нашој земљи, припада 4 % посланичких места, а како ће, након будућег проширења ЕУ, примањем у њено окриље и осталих европских земаља, тај проценат бити још смањен и износити отприлике око 2 %, можемо закључити да ће о доношењу закона који ће важити на територији Србије и уређивати односе између Срба, одлучивати парламент у чијем ће саставу бити свега 2 % посланика из Србије. То је исто, као када би, од 250 посланика у Скупштини Србије која данас доноси законе у Србији, грађани Србије имали право да бирају само 5 посланика, а осталих 245 посланика да бирају остали народи и државе Европе.
Осим Европског парламента у Стразбуру, за усвајање правних прописа неопходна је и сагласност Савета Европске Уније. У том делу Србија би имала право на 4 % гласова од укупног броја гласова, а за доношење потребно је више од 66 % гласова, док је за њено одбијање потребно више од 33 % гласова, што значи да Србија, односно њен представник у том телу, не би имао никакве шансе да стопира било какав закон који је у супротности са интересима србског народа, нити да донесе било какав пропис за који би србски народ био изузетно заинтересован.
Ако споменем и чињеницу, да постоји правило да се седнице Савета одвијају иза затворених врата, а записници са седнице не објављују, нити се, на било који начин, обелодањују ставови које заузимају поједини министри чиме се граћанима Србије ускраћује право да знају како се њихов представник у Савету понаша, а што га, наравно, ослобађа било какве одговорности према земљи из које је делегиран у Савет, као и према њеном становништву, онда је читава ствар још гора.
Када се ради о влади ЕУ која предлаже и спроводи законе, а ми, из искуства, знамо, да, у пракси, влада сама доноси законе које спроводи, док парламент често бива само само технички орган који, формално, дизањем руку, усваја од стране владе, већ донесене законе, у Европској комисији, која представља владу ЕУ, од двадесет чланова Србији припада евентуално једно место, за које влада Србије предлаже свог кандидата, али који не може бити изабран без сагласности Европског парламента, у којем, да подсетим, нема више од 2 % посланика из Србије. Такође, једном изабран члан Европске комисије из Србије више не може бити повучен од стране владе Србије која га је својевремено предложила, већ само на захтев Европског парламента. То значи да представника Србије у Влади ЕУ- Европској комисији бира  и смењује Европски парламент, те да дотични члан Европске комисије из Србије више нема никакве одговорности према својој земљи из које је предложен, нити према свом народу.
Другим речима, посланици Европског парламента, који ће бити бирани једном у пет година, биће подложни корупцији и живети више него пристојно ако изгласају све законе које предложи Европска комисија, а чланови Европске комисије ће своје место у Европској комисији  сачувати и јако богато живети уколико буду предлагали оне законе које то од њих захтева неколико супербогатих банкара јудејског порекла-већинских власника свих“националних” привреда Европе и финансијера читаве политичке ујдурме која се зове ЕУ.
Из свега изнетог о односима између појединих институција ЕУ и институција Србије, након њене интеграције у ЕУ, намеће се кристално јасан закључак, да је основна последица интеграције Србије у ЕУ губитак основног демократског права србског народа да бира и смењује оне институције које предлажу, усвајају и спроводе законе на територији на којој србски народ живи, већ ће те законе доносити и спроводити институције на које србски народ неће имати никакав стваран политички утицај, нити ће оне према граћанима Србије имати било какву политичку одговорност, чиме ће се сви будући избори у Србији учинити потпуно бесмисленим. Након прикључења ЕУ, народ Србије биће доведен у политички положај из периода 1941- 1945. Године, када су одлуке доношене у Берлину, а власт у Србији морала да их спроводи, што значи да интеграција Србије у ЕУ не представља ништа друго, до потпуну окупацију државе и народа.
Али ту није крај свих катастрофалних последица прикључења Србије ЕУ. Још погубније је то, што је ЕУ, као држава, створена упркос противљењу значајног дела становништва свих националних држава Европе (између 30% и 50% у зависности од државе), те да се може очекивати да тај постотак буде још већи када се становништво источноевропских земаља буде разочарало у економске последице прикључења своје државе ЕУ. Пошто свака држава па и ЕУ, мора бранити свој суверенитет и територијални интегритет користећи и насилна средства, то ће сви покрети који се залажу за стварање националне државе на територији ЕУ, а за Европу, као савез суверених и независних националних држава, бити проглашени за непријетеље државе због угрожавања територијалног интегритета ЕУ, односно, због угрожавања суверенитета ЕУ на делу територије ЕУ, те такви покрети и партије бити састављени ван закона. Како у тим покретима свој политички интерес види половина становништва ЕУ, то значи да ће ова половина становништва ЕУ бити спречена да свој политички интерес оствари кроз институције ЕУ, већ ће бити приморана да се повеже у јединствени фронт и на силу оствари своје политичке тежње. Другим речима, стварање ЕУ представља клицу будућег национално- ослободичачког, и, у исто време, грађанског рата који ће се водити између уједињених европских нација са једне стране и и јеврејских банкара, њихових плаћеника и грађанске нације са друге стране. Трагично је то, што ће србски народ учествовати и у овом великом рату само захваљујући његовом лакомисленом прихватању идеје о прикључењу Србије ЕУ коју му сервирају данашњи носиоци космополитских тенденција у Србији, а несхватљиво је, да народ, који је крваво платио предходна два космополитска експеримента у виду Краљевине СХС и комунистичке Југославије, по трећи пут за мање од сто година, са таквом еуфоријом, наседне на мондијалистичке приче и космополитске политичке авантуре. Бојим се да ова трећа и најгора космополитска политичко- државна авантура не заврши кобно по србски народ. Јасеновац и злочине НДХ који су директна последица жртвовања суверенитета Србије ради Краљевине СХС и међунационалне ратове деведесетих година, чије је семе посејано стварањем Титове Југославије и авнојских граница, једва смо преживели, а већ смо се одушевљено запутили у много гору политичку вратоломију и мондијалистичку заблуду чији ће исход можда, по нас, бити фаталан.

2)   Економске последице прикључења Србије ЕУ

Многи политички неупућени Срби очекују да ће интеграција Србије у ЕУ донети, дуго очекивани, економски просперитет Србији и повећање нивоа животног стандарда грађана, па су зарад таквог, обећаног бољег живота спремни да продају и оно што ниједан частан човек не продаје- суверенитет своје националне државе, своју слободу.
На жалост по њих и њихове наде, али и на жалост по нас, који смо таоци њиховог мишљења, таква очекивања су нереална. То што ће Србија, формално- правно постати део нове државе која се зове ЕУ, на животни стандард грађана Србије неће имати никакав позитиван утицај.
Наиме, ЕУ није социјалистичка држава у којој политичке институције одрећују где ће се градити фабрике и производни погони, већ се ради о држави у којој је доминирајућа приватна својина и у којој власници контролишу државу, а не она њих, те власници капитала усмеравају свој капитал тамо где желе, а не где им држава нареди.Зато је детињасто очекивати да ће политичко присаједињење ЕУ, само по себи резултирати приливом страног капитала у Србију, јер ће се за то заложити политичке институције ЕУ.
Претпоставка да ће страни капитал бити охрабрен да дође у Србију када Србија постане део ЕУ, због правне сигурности коју му гарантују европски закони, су реална, али погрешна очекивања да ће прилив страног капитала довести до повећања животног стандарда грађана. Наиме, грађани Србије очекују, заведени обећањима актуелне власти, да јефтинија радна снага у Србији мотивише стране компаније да преузму неликвидне србске фирме, оживе их својим капиталом и новим технологијама, те у њима повећају плате радницима, а раднике које су отерани на принудне одморе или се налазе на берзи рада запосле, док би у успешним привредним колективима у Србији производња била очувана на истом нивоу или још увећана, што би повећало плате радницима у тим предузећима, и све скупа, увећало буџет Србије. То би био замајац који би, по очекивању народа, довео до даљег развоја привреде у Србији, и самим тим резултирао повећањем животног стандарда грађана.
Међутим, искуство са приливом страног капитала у Србију претходне две године приватизације показује да стране улагаче не занимају неуспешне и полупропале србске фирме, већ само оне фирме које су успешне, велике и имају монополски положај на тржишту Србије као и право на коришћење природних богатстава Србије.
Али то није све. Након куповине великих и успешних предузећа у Србији за релативно мале паре страни власници нису задржали исти ниво плата запосленим у тим фирмама, већ су их драстично смањили.
Најбољи пример за то је Беочинска цементара коју је купила позната компанија “Лафарж”. Одмах након приватизације Беочинске цементаре нови власник је отпустио 50% радника, а оним радницима који су остали у фирми плате су повећане за 10% што значи да је укупна сума новца која се исплаћује радницима цементаре, након приватизације цементаре, мања је за 45% у односу на суму коју је држава добијала пре приватизације, али је зато држава добила још 1000 нових буџетских корисника од Беочинске цементаре након приватизације.
Ако Беочинску цементару узмемо као репер онога што ће се одиграти у осталим србским фирмама које слове за успешне и предмет су жеља страних компанија, онда то значи да ће, након приватизације тих предузећа, укупна зарада радника тих предузећа бити мања за 45% од зараде радника истих предузећа пре приватизације и страних инвестиција у њих, а такође ће и обим буџетских издвајања поменутих предузећа бити мањи за 45% у односу на буџетска давања истих предузећа пре приватизације, уз велики број особа који ће се након приватизације наћи на бироу рада, и самим тим, на терету државе.
Дакле, уместо да страни власници свој капитал пласирају у лоше фирме и њиховим оживљавањем подигну животни стандард грађана Србије, како су веровали грађани Србије, прве две године приватизације у Србији, показале су сасвим другачије намере страних ивеститора, да свој капитал инвестирају у успешне фирме, по могућству у оне које на тржишту Србије имају монополски положај или врше експлоатацију природних добара, и у тим фирмама, након што их откупе, смањују број запослених радника и буџетска давања држави, чиме се смањује укупни животни стандард грађана Србије.
Да то није само случајност која се збила у прве две године приватизације, већ правило кога ће се страни инвеститори држати у будућем периоду приватизације у Србији, сведоче нам примери из других европских земаља које су већ прошле транзицију, или је процез транзиције у њима у завршној фази.
Декан Економског факултета у Љубљани Јозеф Менцингер урадио је научну студију у 6 европских земаља у транзицији и дошао до закључка да са 1% страних инвестиција долази до пада друштвеног производа у тим земљама од 0,23% што значи да уколико читаву привреду земље продате страним инвеститорима укупан друштвени производ државе пада за 23%, а тиме и животни стандард грађана те државе.
При томе, ваља напоменути да је поменута студија вршена у оним државама у транзицији која важе за успешније у спровођењу транзиције са аспекта богатства свог становништва. У православним земљама попут наше које имају слично духовно и историјско наслеђе ствари стоје много горе.
По званичној статистици, у Румунији, у којој је страни капитал значајно учествовао у процесу приватизације, након 13 година транзиције и приватизације друштвених предузећа по методу доста сличном оном којим наша држава покушава да се приближи ЕУ, куповна моћ становништва је опала за 35% у односу на период Чаушескуовог режима када је Румунија била симбол сиромаштва у Европи.
И у Бугарској је слична ситуација.
На основу истраживања Галуповог института које је код нас објавила “Политика”, мање од 5% Бугара је доживело побољшање животног стандарда од пада комунизма, док је 68% пало на социјалној лествици. Незадовољство Бугара резултатима економских реформи које су се ослањале на прилив страног капитала у Бугарску дописник “Политике” из Софије је прокоментарисао речима:
“Бугари који су напустили комунизам 1989. године осећају се обманутим капитализмом и са носталгијом се сећају времена беспалтног здравственог и образовног система”.
Према томе, ако улазак Србије у ЕУ и резултира повећаним приливом страног капитала у Србију, то сигурно неће довести до очекиваног пораста реалних зарада становништва и богаћења државе, јер нам то, напросто, говори искуство са страним инвестицијама током приватизације у Србији, али и искуства других земаља у транзицији.
Такође, очекивања да ће након уласка Србије у ЕУ доћи до побољшања материјалног положаја становништва Србије, јер ће потпуно бити укинуте царинске баријере између Србије и осталих европских земаља, су потпуно нереална, пошто економска наука одавно зна за  правило да, у условима слободног протока робе и капитала, увек побеђују крупнија предузећа са већим капиталом и бољом технологијом, а у ЕУ то сигурно неће бити србска предузећа. Уосталом, пропадање србских фирми у време Милошевића, осим због крађе од стране директора тих фирми, узрокована су и “порозним” царинама које нису на адвекатан начин вршиле своју функцију заштите домаће производње. Такође, и чињеница да је, након доласка ДОС-а на власт и укидања санкција, али и либерализације увоза, што је омогућило лакши трансфер робе у оба смера, дошло до повећања спољно трговинског дефицита Србије за око милијарду долара у односу на време Милошевићеве владавине, јасно говори да укидање царинских препрека не треба да нас радује, већ озбиљно забрине, јер наша предузећа нису кадра да се равноправно носе, у овом тренутку са развијеним предузећима Западне Европе, а од продаје наших предузећа овим великим компанијама, као што видимо из претходног излагања, нема нимало вајде.
Управо је продаја наших фирми страним компанијама за мале паре и либерализација увоза, а што је суштина економских реформи актуелне власти, проузроковала катастрофалне економске резултате у нашој земљи, о чему сведоче сви статистички показатељи стања србске привреде.
Индустријска производња у протекле две године владавине ДОС-а је мања од индустријске производње у нашој земљи у време Слободана Милошевића, осим у време рата са НАТО-пактом 1999. године и у време хиперинфлације 1993. и 1994. године. Реалне зараде у 2002. години нису порасле у односу на 2001. годину, иако је у суму зарада урачунат и новац који је Србија добила од продаје својих фабрика, од донација и од додатног задуживања код светских финансијских институција, а који је поделила за плате радницима у државној служби (јединствени пример да онај ко продаје своју имовину, уместо да се раздужује, он се додатно задужује), што значи да, када тог, незарађеног новца не би било, реалне зараде у 2002. години би у односу на 2001. годину доживеле драстичан пад. Када се помене додатак да је у односу на 2000. годину, када је Милошевић срушен због лошег стања економије Србије, број незапослених порастао за 150.000, слика суноврата наше економије, услед реализације економског програма ДОСа,проистеклог из економског програма Г17+је потпуна.
То, што становништво Србије још увек не осећа право стање наше економије и што још увек има какав- такав животни стандард, треба да захвали страним донацијама, задуживању код међународних финансијских институција и новцу од продаје друштвених предузећа, али када се предузећа распродају, када престане да долази страна помоћ, онда ће становништво Србије и те како осетити своје истинско сиромаштво и пропаст привреде наше државе, али тада ће бити касно, јер ће србска нација остати и без пара, али и без имовине коју актуелна власт сада будзашто распродаје, те ће, попут међународних просјака, зависити од милостиње господара међународних финансијских институција, који ће јој тада, ради отклањања еколошког проблема својих земаља, вероватно предложити, као решење финансијских тешкоћа, оријентацију на рад са прљавим технологијама и депоновање нуклеарног смећа, што ми тада нећемо моћи да одбијемо због економске реалности, те ће нам се земља претворити у депонију материјалног и људског ђубрета (за рад на тим депонијама осим ограничено интелигентних Срба вероватно ће бити увезена додатна радна снага трећесветских очајника у потрази за новцем, док ће наши стручњаци отићи на Запад у потрази за бољим финансијским и еколошким условима живота), односно, у заједничком европском дому, како воле рећи наши данашњи мондијалистички усрећитељи, ми ћемо вероватно бити клозет (заселак глобалног села).
Из свега изнетог закључак је више него јасан: Политичко прикључење Србије ЕУ не само што не гарантује економски просперитет земље, већ, несумњиво, има за последицу пад животног стандарда грађана Србије, још веће осиромашење државе и уништење здраве природне средине у Србији.

3)   Очување националног идентитета ЕУ

Долазимо до питања свих питања, до кључа загонетке која се зове ЕУ.
Основни и једини прави циљ стварања ЕУ је уништење свих аутентичних европских нација њиховим стапањем у тзв. Сиву нацију.
Наиме, власници крупног капитала у свим националним државама Европе, претежно екстрабогати банкари јеврејског порекла, који су и идејни творци, организатори и финансијери читавог пројекта познатог под називом Европска унија, а који је само део много ширег политичког плана који се зове Нови светски поредак, нису само заинтересовани да од мноштва националних држава Европе створе једну мултиетничку европску државу, у којој ни једна нација не би нила већинска, већ теже да, у будућности, од свих данас постојећих нација Европе и имиграната из трећег света који би наредних година, у великом броју населили европски континент због попуњавања демографске празнине услед пада наталитета међу Европљанима, начине нову нацију,без порекла и историје,
са сасвим новим идентитетом и духовном оријентацијом.
Ова будућа нација, у жаргону названа “Сивом нацијом” настала би у два акта. Најпре би, у првом акту, средствима и методама психолошког рата био извршен својеврсни егзорцизам, избацивање националног духа из људи, брисање њиховог националног идентитета рушењем његових основних стубова као што су писмо (код Срба ћирилица), језик, историја, обичаји, вера и осећај дељења заједничке судбине (скривени смисао децентрализације државе), и усађивање новог духовно- вредносног система који би био камен темељац новог, грађанског идентитета, система по угледу на вредносни систем присутан у САД, чије су одреднице новац, моћ, секс, хомосексуализам, анационализам, наркоманија и аморал, а метафоре кока- кола, хамбургери, порно филмови, рок енд рол, Холивуд, рагби, џоинт, да би затим, у другом акту, од тако, из традиције и културног наслеђа искорењених и истргнутих јединки које се одазивају на име “грађани” биолошшки мешањем настала и генетички “Сива нација” чиме би процес стварања “Сиве нације” био заокружен.
Једном речју, од људи чији је животни смисао обавеза да буду карика у непрекидном ланцу између својих предака и потомака, настају нови људи, без историје, без порекла, људи, чији је основни смисао живљења задовољење својих материјалних порива, дакле, једно спуштање човека на ниво животиње.
Шта је главни и крајњи циљ уништења аутентичних европских нација на поменути начин ? Зашто супербогати банкари јеврејског порекла желе да униште европске народе њиховим стапањем у “Сиву нацију” ?
Одговор је једноставан. Ако нестану аутентичне европске нације нестаје и теоретска могућност појаве национализма као основне духовне подлоге из које се рађају националне државе, а национална држава је највећа опасност за поменуте супербогате банкаре јеврејског порекла, јер свака национална држава тежи да буде суверена и независна, а да би то заиста и била, она мора бити екомоски независна од странаца, што значи да сва предузећа у држави, поготову крупнија предузећа, морају бити у власништву ичи читаве вечинске нације у националној држави (друштвена својина) или, барем, богатих појединаца- припадника већинске нације (приватна својина), па, самим тим, морају бити одузета од њихових садашњих власника- супербогатих јеврејских банкара. Ако остану без власништва над крупним предузећима и банкама у свим европским националним државама, а таква опасност, у случају постојања националних држава у Европи увек “лебди у ваздуху”, јеврејски банкари остају и без контроле над институцијама власти и националним државама Европе, те их не могу употребљавати за заштиту националних и државних интереса Израела, као што то данас чине, па ако изгубе контролу и над администрацијом САД, држава Израел са својих 3 милиона јеврејских становника нема никакве шансе да опстане у мору 300 милиона Арапа, непријатељски расположених према њој. Осим тога, без контроле над институцијама власти у свим европским националним државама, јеврејски банкари не могу заштити интересе својих сународника који немају своју националну на тлу Европе, већ су у свим европским државама национална мањина. Дакле, Европа као савез суверених и националних националних држава у којима би већинске нације биле носилац суверенитета, супростављена је интересима богатих власника крупног капитлала у Европи јеврејског порекла, јер такав политички концепт уређења Европе носи у себи реалну опасност да они остану без стеченог богатства и друштвеног положаја, да се угрози опстанак њихове матичне државе Израел и да постану национална мањина у свим европским државама и, условно речено, грађани другог реда. Зато они желе, формирањем ЕУ, да створе услове за нестајање свих аутентичних европских нација њиховим стапањем у “Сиву нацију”, те тако отклоне и теоретску могућност да, у будућности настану националне европске државе, које, како смо показали, угрожавају њихове виталне интересе.
У вези са поменутим планом уништења европских нација могу рећи да се годинама у назад на територији Србије води психолошки рат против Срба, чији је основни циљ уништење националних идентитета србског народа и резултати који су постигнути на том плану су задовољавајући за оне који га воде. Наиме, добар део србског народа већ је “зомбиран” односно, искорењен из своје традиције и националног духа и у њега инсталиран дух модерног доба, или прецизније “грађански дух”.
Најснажније средство за спровођење егоцентризма, испирања мозга србском народу, су медији, а пре свих телевизија, радио, новине, а у скорије време и интернет, али ови непријатељи Европе и европских народа користе и друга средства и методе за реализацију поменутог циља и ја ћу поменути нека од њих: финансирање сусрета људи из мешовитих бракова ради афирмације институције мешовитог брака, финансирање сусрета деце различитих националности под паролом “Да се боље упознамо”, финансирање ТВ канала чији се сигнал види у свим деловима Србије, а на коме би гостовале “невладине организације”, независни интелектуалци и сви они који проповедају космополитизам и глобализам као позитивну политичку оријентацију, а национализам, патриотизам и традиционализам као негативну, анахрону појаву назадних снага у Србији, увођење грађанског васпитања у школе са циљем да се у децу усади погрешна духовна оријентација, избацивање националне историје и националне књижевности из школских програма, финансирање геј- парада и геј- друштава по Србији, финансирање трибина са пропагирањем екуменизма, финансирање разних верских секти и инсистирање да се женама омогући посећивање центра православља- Светој Гори, чиме се слаби утицај националне цркве као једног од стубова националног идентитета, и многи други начини вођења психолошког рата.
Као последица психолошког рата, у Србији се догодило оно што је Стефан Немања назвао “освајање уз помоћ језика”. Први пут у историји Србије окупација Србије од стране странаца, не само да, у делу србског народа, не изазива фрустрацију коју трпи искључиво због страха од одмазде од стране окупатора, већ је овај део србског народа уложио огроман напор и труд да помогне окупатору у окупацији сопствене државе, јер своју земљу, захваљујући искорењености из њене историје и традиције, није више доживљавао као нешто своје, већ је тако доживљавао окупатора. Његова култура,, језик, вредносни систем био му је много ближи, него култура његових предака и оних сународника који су остали верни својој традицији и националној култури.
Онај пак део србског народа који се показао психолошки стабилнијим и интелигентнијим, те спознао наказност и перфидност метода психолошког рата и успео своју душу да сачува од њиховог дејства, постао је огорчени противник политичког пројекта ЕУ и оних људи који стоје иза његове реализације.
Како се сличан процес одиграва у читавој Европи, могу закључити да, у свим европским земљама, постоји подела нација на оне који су остали верни националној култури и који желе своју националну државу, а Европу виде као савез суверених националних држава,  и оне које су жртве процеса “зомбирања” те конвертирали у “грађанску” нацију и постали заговорници федералне Европе- ЕУ, а у суштини државе у којој је на делу диктатура неколико изузетно богатих појединаца јеврејског порекла.
Епилог ове приче може бити двојак:
или ће доћи до коначног нестанка свих европских народа, па и србског народа стапањем у безличну “Сиву нацију”, или ће доћи до сукоба између “грађанске” нације Европе и њихових ментора- интернационалних банкара са једне стране и свих аутентичних нација Европе уједињених против заједничког непријатеља, са друге стране. Обе опције су лоше за народе Европе, па и србски народ.
На крају свог скромног излагања о последицама које улазак Србије у ЕУ има по србску државу и србски народ изнећу очигледан закључак:
Улазак Србије у ЕУ је погубан потез за Србију јер укида суверенитет србском народу, као основно демократско право сваког народа, па и србског, доводи до даљег осиромашења србског народа и продубљивања његове финансијске беде и уништава национални идентитет србског народа, угрожавајући, на тај начин, његов голи опстанак на историјској сцени.
Задњи је час да сви они србски интелектуалци који мисле добро свом народу и чији мозгови нису подлегли дејствима психолошког рата који се води против србског народа, а који по својој улози јесу уши и очи овог народа, схвате своју историјску одговорност и без околишања стану пред свој народ и јасно кажу :
Европска унија је гробница за Србију и Србски народ, то је последња у низу авантура сулудих србских космополита, и Србија и њен народ морају одмах, док није касно, прекинути процес евроатлантских интеграција и прикључења Србије Еу.
Сташко Стојковић

Djuka,

Ne znam ko je Staško Stojković ali ova analiza je potpuno neozbiljna.

Sve nove članice EU - Slovačka, Poljska, Češka, Mađarska, Rumunija, Slovenija i Bugarska od ulaska u Uniju su postale bogatije, više izvoze i smanjile su nezaposlenost.

U Slovačkoj je 2001. godine bilo nezaposleno skoro 20 odsto stanovništva. Danas je nezaposleno 13 odsto. Rast bruto nacionalnog dohotka 2001. godine im je bio 3.4 odsto a 2007 je 8.7 odsto.

Ovo su činjenice, a tekst koji si stavio je zbirka teorija zavere, neznanja i političkih predrasuda.

djuka, ti zaboravljas jednu vrlo bitnu stvar, a to je da su Rumunija i Bugarska tek nesto jace od godine u EU. Ne znam zasto si stavio i Madjarsku na taj spisak. Ja prolazila (bila par dana, pauza ka Francuskoj) letos kroz Madjarsku. Kakav je stabdard neke zemlje, mozes jasno videti po autoputevima i ulicama kroz koje putujes, a njihovi putevi su zaista u odlicnom stanju ... Ne znam da li ti mozes da zamislis da tokom autoputa prema Austriji, na svakih kilometar imas telefon u slucaju nuzde (cisto ti navodim primer, da zakljucis neke stvari ... to ti tvoj Sheki i Toma nikad nisu rekli), tamo seljaci ne seku ogradu duz autoputa, da bi ogradili svinjac ...

ne trudim se da te ubedim u nesto, jer ti si radikal, to je malo nemoguce .. samo ti iznosim cinjenice.

Bas sam trenutno eto u situaciji kada stavljam na papir neke stvari, pa i one stambene situacije, tacnije informacije o nekretninama na teritoriji Beograda. To izgleda otprilike ovako:
 - Prosecna plata za mesec januar 2008. godine iznosila 28.230 dinara. To je ~340€. Stan u Beogradu od 250€ je jedno-ipo-sobni, ukoliko zelimo da zivimo ne preterano mnogo udaljeni od centra (od 6-8 autobuskih stanica od centra grada) ili ista cena za dvosobne stanove na lokacijama Kosutnjak, Banovo Brdo, Vozdovac (trosarina), Konjarnik ... Sve blize od 6 stanica autobusom od centra je x1.5 ili x2 za jednoiposobni stan u "krugu dvojke" (ono "ipo" je trpezarija 2x2 metra). U Beogradu koji nema metro, kome je jedan od krucijalnih mostova u procesu remonta, gde se na Gazeli i Brankovom mostu ceka i po 30min u jutarnjem i poslepodnevnom spicu. Dakle, nemamo para, zivecemo na Kosutnjaku, u Resniku ili Zelezniku ili u Borci (jer je kvadrat jeftiniji), ali cemo morati da ustajemo u 4 ujutru da bismo stigli na vreme na posao i da se sa istog vracamo putujuci 2 sata. Pritom nam plata jedva pokriva prosecnu potrosacku korpu plus komunalije.Ostaje par hiljada dinara (oko 5.000) svakog meseca za kucne, higijenske i zdravstvene potrebe. To govori da dve prosecne plate u Srbiji nisu dovoljne za dvoje ljudi koje zive u iznajmljenom stanu. To smo vec znali. Sve ovo dakle je za dvoje ljudi koji zive u zajednici bez dece. Mislite o tome kad pricate kako je nasim ljudima koji zive u Nemackoj, Danskoj i Ceskoj tesko i kako jedva sastavljaju kraj sa krajem.

MunkaZe, pa ti si sada potvrdila ono sto ja pisem. Mozes onda samo da zamislis sta bi nam se tek dogadjalo ako takvi udjemo u EU. Pri tom, ne zaboravi, ta prosecna plata u Srbiji o kojoj pricas je samo za Beograd. Verovala ili ne, ali u Trgovistu recimo imas ljude cija je plata 3000 dinara!!! Ako bi takvi siromasni usli u EU, a nadam se da necemo, to bi za Srbiju bilo samoubistvo.
Takodje, kada kazete smanjila se nezaposlenost u Slovackoj, MAdjarskoj ili vec gde, vi zaboravljate podatak da ljudi iz tih drzava beze glavom bez obzira. Poljska je, od kada je usla u EU, ostala bez 2 miliona svojih stanovnika, jer su pohrlili ka zapadnim drzavama da bi tamo radili. Pa normalno je da ce se stopa nezaposlenosti u takvim okolnostima smanjiti u tim drzavama. U jacim drzavama EU sve se vise javlja problem zbog priliva drzavljana EU iz Istocne Evrope, jer su jeftina radna snaga i otimaju im posao.
Prema tome, daleko od toga da je u EU sjajno, posebno za drzave iz bivseg Istocnog bloka i one imaju ogromne probleme da svoje ekonomske sisteme usklade sa sistemima bogatih drzava. Jedini nacin za tako nesto su enormna zaduzivanja, a to onda stvara problem jer drzava postaje ekonomski rob jacima.
Na svu srecu o nama jos uvek ne razmisljaju da cemo postati clanovi i nadam se da nikada nece ni razmisljati!

Greska... zove se Nemacka...

Nezaposlenost u Evropskoj uniji

U Evropskoj Uniji je prosečna stopa nezaposlenosti u decembru 2006. godine dostigla 7,6 procenata raspoložive radne snage, a Poljska, Slovačka i Grčka su među tadašnjih 25 članica EU imale najviše nezaposlenih, objavila je Evropska statistička služba Evrostat. Stopa nezaposlenosti na nivou cele EU je lane u decemru bila ista kao u novembru, ali je pala u odnosu na decembar 2005, kada je bila 8,5 procenata.

U zemljama 'evrozone', koja je u 2006. godini obuhvatala područje 12 članica EU, stopa nezaposlenosti je u minulom decembru bila 7,5 procenata, dok je godinu dana ranije iznosila 8,4 odsto. U zoni evra su lane bile Austrija, Belgija, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Nemačka, Portugalija, Holandija, Finska, Francuska i Španija, a od januara ove godine pridružila im se i Slovenija.

Najmanju stopu nezaposlenosti imala je u lanjskom decembru Danska [3,2 odsto], a sledile su Holandija [3,6] i Estonija [4,3 procenta], dok je najveća bila u Poljskoj [12,8], Slovačkoj [12,0] i Grčkoj 8,7 procenata. Španija i Francuska imale su po 8,5 odsto ljudi bez posla.

Nezaposlenost u Poljskoj je tokom septembra opala na 11,6 odsto ukupno raspoložive radne snage, ili oko 0,3 procenta u odnosu na prethodni mesec, saopšteno je u Varašavi. Statistički podaci pokazuju da je krajem septembra u Poljskoj bez posla bilo oko 1,78 miliona ljudi, što je osetno manje nego u istom perodu lane, kada je broj nezaposlenih bio veći od 15 odsto, prenele su agencije.
Analitičari navode da je visok pad nezaposlenosti posledica veoma snažnog privrednog rasta u zemlji koja je 1. maja 2004, zajedno sa još devet, preteženo istočnoevropskih država, postala članica Evropske Unije. Stručnjaci za tržište rada u Varšavi navode, međutim, da je poljska nezaposlenost opala i zbog odlaska velikog broja kvalifikovanih radnika, posle ulaska zemlje u EU, u druge članice Unije, posebno u Veliku Britaniju i Irsku. Neke računice pokazuju da je oko 1,5 miliona Poljaka tokom protekle tri i po godine otišlo u druge zemlje EU, u potrazi za bolje plaćenim radnim mestima.Početkom 2003. stopa nezaposlenosti u Poljskoj je bila rekordna - blizu 21 odsto. Tada su vladini ekonomisti predviđali da će se stanje na domaćem tržištu rada osetnije poboljšati tek krajem ove decenije. Poljska je, međutim, uprkos činjenici da je ranije nego što se predviđalo uspela da popravi stanje na tržištu rada, još uvek među vodećim zemljama u EU po stopi nezaposlenosti, uz Slovačku i Španiju.

U najmlađim članicama Unije - Rumuniji i Bugarskoj, koje su u zajednicu primljene ove godine - prema podacima iz novembra 2006, stopa nezaposlenosti bila je oko 7,9, odnosno 8,1 procenata.

Evo vam najboljeg dokaza zasto je ta stopa nezaposlenosti pala! Samo slepom nije jasno da se to dogodilo zato sto je ogroman broj kvalifikovanih radnika pobegao iz zemalja Istocne Evrope koje su usle u EU ka zapadnim drzavama da bi tamo radio. 

http://www.fes.org.yu/thira_files/publikacije/2006/24.Madjarski_nemiri.pdf

Inace, evo vam analiza Fridrih Ebart fondacije da vidite kako je lep zivot u Madjarskoj!

Djuka,

U Srbiji je nezaposleno preko 30 odsto stanovništva. Objasni ti nama kako će se problem nezaposlenosti i siromaštva u Srbiji rešiti ako ova zemlja odustane od Evropske unije?

Hleb od tri dinara i slična demagogija nisu rešenje.