e jbg simi, lako njemu... to imash volju da napravish po jedno svakoj... gde istoj dva komada... treba neko da nadje inspiraciju...

elem, poznanik/prijatelj iz ronilachkog kluba ima 6 komata, meshano mushko zemsko... sa 5 zena... bivshih  

ajmo dalje, šta si se ulenjio.

Još svi liče na ćaleta  


ćut da ne čuje ovaj ima da zapuca do osmog 

godine dragi moj, shvati chovek u jednom trenutku da je kvalitetna hrana i pice bolji izvor zadovoljstva...

Znam da su vam prijatelji, poznanici ali  zaista pravi primeri odgovornosti i pouzdanosti

Након дуго лутања схватиш оно што си од почетка знао. 

Formalno obrazovanje koje traje beskonačno posledica je zastrašivanja u početku i kasnije nesposobnosti mladog čovjeka da se osamostali. I tako je vječiti student koji nema kad za drugo, pa  su roditelji presrećni da svom malenom akademcu mogu da ugadjaju i izdržavaju ga dok ne popadaju s nogu.
U početku naročito cure slušaju priču o tome da bi njihovim majkama i bakama bilo bolje 'da su imale završen fakultet', 'uči i za ostalo ne brini ' itd.

Onda se konkretno toj curi nameće priča o finansijskoj nezavisnosti, što je fakat jako bitna stavka ali se svim tim pričama, uporedjivanjima i sličnim glupostima režu krila i današnji ljudi tako odrastu u jedinke koje mrze ono što rade. Kao takve su apsolutno neprivlačne za suprotni pol i logikom stvari- nema bebe 
Sad ozbiljno, velika se očekivanja nabacuju ženi kao ženi, a i ona malo sebe sačuva. Nismo mi ono što od nas očejuju ali nam je često to najveći domet, što je poražavajuće.
Budi dobro dijete, dobra žena, dobra majka, dobra radnica, dobro kuvaj, dobro  trpi, tiho umri.
I plus da se doda da biološki sat otkucava.

I sad, hedonizam naravno igra ulogu. I sebičluk. Ljudi danas žele više, imaju više izbora, više znaju i više ih kopka. Probali bi, zabavili se, proživjeli. Te opsesije radjanjem sa nepunih 20 ili materinstvo kao jedina svrha potiču od zatupljenih ljudi koji kao konji imaju pravac i ne vide ništa periferno ,samo metar ispred nosa.

Čovjek danas ima više taj trip da je život jedan i teško se odriče slobode, tako teže i dijeli sebe i svoje sa nekim.
Osim toga, nije svako ni za roditelja. Neko ne može da rodi, neko ne želi, neko bi ali nema adekvatnu osobu. I radjanje radi radjanja i radi drugih je nevidjeni apsurd. Radjaš i praviš djecu samo ako znaš da to iskreno želiš i da možeš da se u svakom smislu daš, bar po onim glavnim pitanjima.

edit: iz mog ličnog primjera: sad me i baba tiho ubija sa pričom o djeci, porodici, kako sve treba na vrijeme blabla. I sve je to super, ali ko na vrijeme krene na vrijeme i stigle, pa shodno tome pošto kasnim sa drugim stvarima kasniću i sa ovim 
Neko jednostavno kasnije spozna šta sve može da radi, ja ne mogu da se iskajem što nisam radila dok sam studirala i što nisam ranije počela da volontiram. Cijeli jedan svijet je napolju a mi jedva znamo šta ima u dvorištu. 
Ono što je nekad bilo normalno sad i nije, u smislu da imaš 16-oro djece do 30-e. Malo smo  nezreliji, razmaženiji, zaštićeniji u odnosu na prethodne generacije i time imamo psihu djeteta. A kako dijete da odgaja dijete 
Za roditeljstvo treba biti spreman i voljan i nikako sam, sem ako ne naletite na neku budalu.

A sad isto ovo, samo malo drugacije:

Зашто статистичари за број деце питају само жене а не и мушкарце

Сваки други мушкарац на прагу тридесетих у Србији није у браку, а најмањи број припадника јачег пола који носе бурму живи у Београду. Наиме, последњи попис становништва показао је да свега 45,8 одсто београдских мушкараца од 30 до 34 године изашло пред матичара. А честа жалопојка дама на прагу тридесетих да нема довољно квалитетних мушкараца заправо има своје статистичко упориште – наиме, у Београду, у категорији од 30 до 39 година, живи чак 6.026 жена више од мушкараца.

Занимљиво је да наши статистичари не располажу податком колико мушкараца у Србији има дете, јер се приликом пописа становништва за број деце пита само мајка. Да ли наши пописивачи верују да ниједан мушкарац не може са сигурношћу да каже колико има деце, тек од 1948. године не спроводи се родно сензитивна статистика која би нам дала одговор на питање – колико деце имају српски мушкарци. За број деце питају се само мајке – што је сигурно, сигурно је!

Биљана Станковић, истраживач на Институту друштвених наука, каже да највећи број мушкараца који носи бурму живи у региону Шумадије и западне Србије (53,2 процента), за њима следе мушкарци из јужне и источне Србије (49,8 одсто), па Војводине, у којој 48,9 одсто лала још није пренело сосу преко прага. Просечан српски мушкарац на „луди камен” стаје у 33. години.

– Подаци изведени из последњег пописа становништва сведоче да расте број мушкараца од 30 до 35 године који нису у браку – пре десет година чак 64 одсто мушкарца те старосне доби у Србији носило је бурму, а 2011. године тек сваки други мушкарац. Између редова ми заправо читамо податак да српски мушкарци све касније ступају у брак, јер статистика показује да је већ у следећој старосној групи (од 35 до 39 године) чак 64 одсто мушкараца изашло пред матичара, односно да је 75 одсто педесетогодишњака у браку – објашњава наша саговорница.

И док је Душко Радовић тврдио да је за „љубав довољна она лепа и слатка глупост, а за брак се тражи она одвратна и сурова памет” Биљана Станковић каже да се бракови раније и више склапају у традиционалним и патријархалним срединама у којима је заједница жене и мушкарца више вреднована у друштву.

Психолог Ана Радовановић, међутим, скреће пажњу на чињеницу да је заштитни знак наше патријархалне културе – пролонгирана адолесценција, због чега се у Србији сматра потпуно нормалним да „дете” од 30 година и даље живи у породичном дому.

– Такође се сматра „нормалним” да дете у просеку студира осам година (тек свака десета особа дипломира у року), да живи од родитељског џепарца и у четвртој деценији живота и да се након венчања враћа у своју момачку или девојачку собицу и у њој гаји наследника. И док се женско дете након тридесете године дискретно подсећа да је „дошло време за удају”, тек када мушко „дете” напуни четрдесет, породица стидљиво почиње да тражи наследника. У генерацији наших родитеља бракови су се склапали одмах након војске која је за већину мушкараца била својеврсна „школа живота” и која их је, у симболичком смислу, уводила у свет одраслих. Народ је имао обичај да каже „ко није за војску, није ни за женидбу” и та изрека је имала пуно психолошко „оправдање”, јер униформу нису носиле само особе са озбиљним здравственим и психичким сметњама. У међувремену војска је укинута, а просечни мушкарац данас ступа у брак у 33. години – каже наша саговорница.

Она се ипак слаже са тезом да ни мушкарцима није лако – без обзира на еманципацију жена, од њих се и даље очекује да обезбеде кров над главом и егзистенцију за породицу – због тога велики број мушкараца одлаже куповину бурми док се не „скући” и не нађе добар посао.

– Са једне стране имамо објективно лоше стање у држави и статистику која сведочи да је свака друга млада особа незапослена, а тек свака десета стамбено збринута, а са друге постоји нешто што се у психологији назива „секундарна добит” од неке ситуације. А то конкретно значи да су незрелим мушкарцима објективно тешке животне околности сјајан алиби за одлагање брака и родитељства. Треба рећи да је природа на страни мушкарца – њима не куца „биолошки сат” и немају потребу да журе са репродукцијом – закључује Ана Радовановић.

Податак да у Београду живи највећи број неожењених момака она тумачи чињеницом да у престоници живи трећина становника Србије и да велики број младих који долази из унутрашњости није стамбено скућен и запослен, не може да се снађе у „џунгли на асфалту” и због тога одлаже ступање у брак.

Катарина Ђорђевић

Izvor

I ovaj i onaj tekst su iz Politike. Ovaj ima jedno 1000 komentara manje.

To nije trip. To je cinjenica.

Nista nisam rekla ali sam bila hrabra.  
Brojku koju imam bih da povecavam ukoliko nastavim da budem hrabra.
Za decu, ljubav i novac nikada nije kasno  

A ti, ako si vec video da je prvo ispalo lepo i pametno, nema razloga da se tu zaustavljas, bila bi greota.
Sad ti je najlepse vreme, taman se zaborave one prve muke. A obzirom da su apsolvirane, bude gotovo pa lako.