Posto jednom nedeljno iskoci neka prica stvarnih ili imaginarnih ljudi koji su otisli iz Srbije, pa se tamo zlopate po Kanadama, "Svedskama", Amerikama, Novimzelandima, Nemackama, Australijama... itd... da otvorim temu za sve narucene kukacke tekstove:



BEOGRAĐANKA ŽIVELA AMERIČKI SAN, PA ODLUČILA DA SE VRATI U SRBIJU: Preko ovoga nije mogla da pređe!

13:51, 28.12.2016.
Društvo 1

BEOGRAD - Jovana Stojanović (22) briljantno je završila studije ekonomije na jednom od najpoznatijih američkih univerziteta i - vratila se u Srbiju.

Ova Beograđanka, koja je diplomirala na Univerzitetu Kamberlands u Kentakiju, perfektno govori engleski i španski jezik, vešta je i na košarkaškom i na fudbalskom terenu, što svedoče mnogobrojne osvojene medalje, a jedna je od retkih koja je odlučila da se vrati u zemlju uprkos sjajnim ponudama za nastavak poslovne i sportske karijere u SAD.

- Srednja škola koju sam upisala prima učenike iz više od 30 zemalja, što je za mene bila divna prilika da vidim kako ti ljudi žive, kakva im je kultura. Kod Amerikanaca su mi se svideli njihovi maniri. Prolaznik koji vam ide u susret uvek će se osmehnuti ili reći "nazdravlje!" ako čuje da ste kinuli - objašnjava naša sagovornica.

 
Ipak, nakon briljantno završenih studija ekonomije, Jovana kaže da nije sebe videla u Americi.

- Osim udaljenosti od porodice i velikih finansijskih izdataka, kao objektivnih mana života u Americi, smetao mi je i nedostatak slobode i topline. Najviše mi je falilo slobode da odem da prošetam, sednem u kafić, da se družim. Svaki dan je bio isti, a kampus u kom sam studirala bio je na autoputu, u okolini nije bilo ničega. Samo veći gradovi koje sam posetila, poput Njujorka ili Čikaga, imaju dinamičniji život. Nedostajalo mi je i ljudske topline. Primetila sam da nemaju naviku da doručkuju zajedno sa porodicom ili da se jave ukućanima i popričaju malo s njima kad stignu kući. Jedino se za vreme praznika oseća neka porodična atmosfera.

- Treniram košarku od sedme godine, igrala sam u Crvenoj zvezdi s kojom sam osvojila državno prvenstvo 2010. Kao mala volela sam fudbal, tako da je polovina medalja u mojoj sobi osvojena na fudbalskim turnirama. Na majčin nagovor opredelila sam se za košarku, a u Ameriku sam prvi put otišla posle trećeg razreda srednje škole, preko programa sportskih stipendija. Međutim, ostala sam samo četiri meseca, jer sam tamo saznala da imam povišen šećer i morala da se vratim. Sledeće godine, ponovo sam odletela preko okeana, na studije ekonomije - započinje priču Jovana. Tamo se veoma brzo uklopila.

Jovana je u Beograd sletela prošle nedelje pa još nije sigurna da li će košarkašku karijeru nastaviti kao igrač ili će se možda oprobati u ulozi trenera za decu. U planu je upisivanje i master studija jer, kako kaže, volela bi da se bavi menadžmentom ako se ukaže prilika.

Pred utakmice govor na srpskom

Jovana ne krije da je veliki rodoljub pa joj je u studentskoj sobi uvek bila okačena srpska zastava. Pored nje, napravila je i slikovit prikaz Mosta na Adi i aviona koji leti iznad njega. Takođe, svom košarkaškom timu je pred utakmice držala govore na srpskom jeziku.

- Pred svaku utakmicu imala sam čast da održim kratak govor na srpskom, hrabrila svoj tim i govorila: "Idemo da ih dobijemo." Oni me, naravno, ništa nisu razumeli, ali mislim da su mogli da osete moju srčanost.


(Blic)

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir

ISPOVEST SRPKINJE KOJA JE OTIŠLA U KANADU: Vraćam se u Srbiju, ovo je prava ISTINA o životu tamo!


Društvo 11:58, 16.12.2016. 6465

Mnogo je onih koji razmišljaju o odlasku iz Srbije, ili su se na taj korak već odlučili. Neki se ne snađu van granica naše zemlje, neki pak odluče da se nikad ne vrate. Evo kako je ova devojka odlučila da ipak napusti Kanadu i vrati se u svoju rodnu zemlju.

Kada kažem da se vraćam iz Kanade u Srbiju, ljudi me gledaju sa nevericom. “Da je nebo što je list ‘artije, da je more što je mastilo…”

Pre nešto manje od decenije sam pobegla sa Balkana, kao i mnogi, u potrazi za boljim životom. Iako me je muž ubeđivao da Severna Amerika nije kontinent za mene, ja sam bila ta koja je insistirala na odlasku. On je već živeo u Kanadi veoma dugo i jako se protivio tome da odemo.

Nisam mogla da razumem o čemu priča, zbog čega je toliko ubeđen da čitav jedan kontinent ne pripada mom sentimentu. Na neki način, to me je vređalo jer sam sebe smatrala više nego prilagodljivom. Radila sam amaterski kao prevodilac engleskog jezika, to sam takođe brojala u svoje velike pluseve. Za odlazak, naravno. Njegovi argumenti protiv napuštanja Srbije  tada su mi delovali bledo i neuverljivo. Njega sam počela da smatram paranoičnim.

 
Sve se svodilo na moju ljubav prema životu i sentiment koji sam gajila prema drugim ljudima. Sebe sam, inače, doživljavala kao samostalnu, čak i samoživu osobu koja bi mogla bez svih i svega ceo život da provede. Verovala sam da sam iznad tih svakodnevnih stvari, prijateljstava i rodbinskih odnosa, u onom smislu da ću lako iskulirati po godinu dana neviđanja. Možda čak i duže.

Svog prvog preletanja preko okeana se ni ne sećam, jer sam popila lekove kako bi mi let što pre prošao. Sećam se samo turobnog sletanja i slike kanadske prerije od koje mi se prevrtao želudac, čak i iz ptičje perspektive. Vojvodina je ravna, ali je divna. Plus, pod oranicama je. Alberta, s druge strane, ima nepregledne prerije samonikle polužive travuljine koja baca u depresiju i ljude koji su progutali pet ekstazija. Inače je tamo popularno baš to. Valjda od muke ti klinci, malo da se razbude.

 
Dakle, već pri sletanju, shvatila sam da nešto debelo nije u redu. Osim što sam stigla u neku kaubojsku preriju, probudila sam se 9 hiljada kilometara daleko od svih. Od svog života, koji sam gradila 27 godina. Prvo što sam primetila na ulicama je da su konstantno prazne. Nema ljudi, ali ima more automobila. Stekla sam utisak kao da nešto opasno grešim time što hodam po asfaltu. Stekli su verovatno isti utisak i ovi što su se vozikali oko nas kolima.

I na moje pitanje “Gde ćemo sad?” – postojala su samo tri odgovora. Prvi je bio da se vozimo kroz planine. Drugi da idemo u shopping centar. A treći smo jedva iščupali, kao mogli bi na neki bazen. I to je bilo tako “cela” tri meseca. Dok nije počeo stampedo, to im je atrakcija koja se dešava jednom godišnje. Kao vegetarijanac i neko ko zaista razume patnju životinja (svih), na tu istu manifestaciju mogla bih da odem da pucam u učesnike i publiku.

 
Samo zbog njihove bezumne obezglavljenosti i pene koja im ide na usta od sreće dok gledaju te sirote životinje kako se pate. Ok, jesti životinje negde i razumem, ali ih ponižavati i na taj način, zaista smatram kompletnim kretenizmom. Inače, kad vidim te debele Kanađane sa pudlicama na lancu a usta puna hamburgera od govečeta koje je tri puta pametnije i emotivnije od tog psa i tog Kanađanina, dođe mi da se obratim preko nacionalne frekvencije čitavoj naciji. Čitavoj planeti, radije. Ali ‘ajde.

Shvatam da je opsesija hranom bolest i to ona koju kanadski sistem tako rado servira. Od malih nogu se deca treniraju da budu samoživi individualci, pa kad dođu u određene godine, ne preostaje im ništa drugo nego da jedu. Najjeftinija zabava. Koja je bezbedna. Seks mu dođe previše rizičan. Druženje je veoma površno i proračunato.

 
Jeste, nema ni toliko neprijatnosti među “prijateljima”, ali daleko je bilo kakvo značajnije i upečatljivije iskustvo proživljeno sa prijateljima. Družeći se s Kanađanima više nego sa našim ljudima, došla sam do zaključka da niko od njih nema niti jednog prijatelja iz srednje, ili, nedajbože, osnovne škole. Oni su inertni zombiji koji svojim površnim lajfstajlom omogućavaju sebi jednostavan prelazak iz života u Alchajmera, pa u smrt. Sve ih čeka slična sudbina. Jer su životi koje su vodili tako imbecilno isti.

Kuća – škola – soba – krevet dok su mali, kuća – posao – tv – krevet u odraslom dobu. Vikendom šoping centar i izbezumljujuće bauljanje po istom. Putovanja su preskupa i malo Kanađana može sebi da ih priušti. Zato je garderoba “made in China” uveliko dostupna.

 
Ne, ne žale se na svoju državu prvi. Ali kad ja počnem da pričam o visini poreza i troškovima života, oni se otvaraju i svi su nezadovoljni. Grcaju u dugovima i ne mogu da mrdnu nigde od svojih hipoteka i silnih kreditnih kartica, koje troše na nepotrebne stvari ne bi li sebi u životu baš nešto lepo priuštili. Da, i ovde sam čula mame koje nemaju dovoljno para da plate zubare svojoj deci. A jasno je i zašto. Za četiri karijesa mom četvorogodišnjem detetu dali su mi predračun od 3.200 dolara… I tako, to nije zabavno. Standard je samo velika kuća i kola – i to na kredit. Za sve ostalo zvrlje prazni džepovi.

Lekari… Specijalistu videti – ravno je mogućnosti da zemlju pogodi neki asteroid. Kad i stigneš do željenog lekara, očekuješ armagedon. Čeka se za sve po hiljadu godina. Kanađani koji imaju puno para na CT i magnetnu rezonancu idu u USA jer se ovde čeka i po dve godine na red. Plomba za odrasle u proseku staje 700 dolara, implant između 5 i 15.000. Prosečna godišnja plata za Kanađane je oko 50.000 dolara. Porez za kuću je oko 4.000 dolara godišnje. Od tih 50 – porez bude oko 13.000, a od 37.000 dolara godišnje, ne možeš ni da jedeš priganice tokom cele godine…

Dosadni brojevi, ali sam morala da pomenem. Mesečno za hipoteku i lizing za kola – puno, obdanište 1.200 dolara MESEČNO, ko to sve može da plati, stvarno je car. Najnormalniji život da se otputuje negde i živi bez kreditnih kartica, koštao bi između 150 i 200.000 dolara godišnje. Ahahahah, ali stvarno je tako.

 
Puno je nesrećnih. Hoće kući. Ne ide se onima kojima je svejedno da li su živi ili mrtvi, ko im decu i kako vaspitava i onima koji nisu imali tekuću vodu u kući. Uh, a grtalice i jeleni. To ništa nije izmišljena priča, kanadska klima je zaista paklena. A grtalica kad ujutru nanese sneg na parking… Napolju minus 40… Kopaj, Miško, razvaljuj.

Kafane bezlične, ulice puste. U glavnom gradu Kanade, u kom živim, letnji program na nekom izmišljenom trgu već sedam godina popunjava jedan te isti akrobata. Njegovo sumorno bordo-crno odelo, prašnjavi šešir i anoreksična devojka “iz publike”. Njih kad vidim, 7 dana ne mogu da spavam. Dobijem anksiozni napad, tripujem da sam u Danu mrmota. Zato sam prestala da pušim. Otvorim ujutru garažu kad zapalim, a ono stalno ista slika. Svako jutro “dobro jutro, kamperi.. good morning campers”. Volela bih bar da se pojavi Bil Marej, ali njega nema. Slika je nepodnošljiva.

 
Jednog takvog jutra ošišala sam pola metra plave kose na keca. Mašinica dragog muža obrijala je moju glavu. Ovo je samo mali segment onoga što me vraća nazad. Ah, da, sloboda da dišeš i misliš je neprikosnovena na Balkanu. Volim ga svim srcem. Eto me, moja bedo i jade, stižem nazad u Srbiju, da opet budem slobodna i živa.

Omiljeni čovek mog života je govorio: “Mako, svugde ti je isto, nosiš sebe sa sobom, ali je, zapamti, ipak najbolje među svojima!”.

(Milica Dobrijević/Pasarella.rs)


Izvor: Kurir

E, ova cica je zaista piece of work... kako se samarala sa ljudima na Varagicevom postu... neko se usudio da joj kaze da ne zna da pise i ne govori istinu, te da je tekst narucen...
Ju.. ju.. ju...

posto sam procitao amerikanku za kanandjanku nemam snage imam limit na jedno proseravanje dnevno

ghetto hoe

Izmisljen tekst koji me mrzi da citam.

kentati su ti vise oni seljaci hilbili tipovi

Zato si se vratila u Srbiju. Gde kada bi imala sve to morala bi sa prosecnom platom jos da se zajmis da bi otplatila sve  a kamoli da bi zivela neki normalan zivot. 

ima li neko smisleno objasnjenje ove recenice?