Turski pisac Orhan Pamuk dobitnik Nobelove nagrade za književnost
Ja sam pre svega građanin sveta

Švedska akademija saopštila je juče da je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost turski pisac Orhan Pamuk. U kratkom obrazloženju stoji da je turski pisac u „traganju za melanholičnim duhom svog rodnog grada otkrio nove simbole sukobljavanja i povezivanja kultura“.

Po tradiciji Švedske akademije, imena ostala četiri kandidata koji su se našli u užem izboru neće biti objavljena sledećih 50 godina.

Orhan Pamuk, po časopisu „Tajm“ jedan od sto najmoćnijih ljudi sveta, rođen je u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u porodici kakvu opisuje u romanu „Dževad-beg i njegovi sinovi“, studirao je arhitekturu, želeo je da bude slikar, a od 1974. godine aktivno se posvetio pisanju. Ubrzo je postao laureat brojnih uglednih književnih nagrada, isprva u Turskoj, a potom i u svetu. U drugom romanu „Tiha kuća“ piše o tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice, u istorijskom romanu „Bela kuća“ opisana je veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, „Crna knjiga“ smatra se „najkontroverznijim i najpopularnijim romanom savremene turske književnosti“ po kojoj je Pamuk napisao i scenario za film... Markantan momenat njegove biografije jeste i činjenica da je bio u sudskom procesu pod optužbom da „ponižava sve što je tursko“, između ostalog i zbog izjave da Turci vrše pogrom nad Kurdima kao 1915. nad Jermenima.

Dela su mu prevedena na četrdesetak jezika, štampana u milionskim tiražima, a na srpskom (izdavač „Geopoetika“, prevod Ivan Panović) objavljeni su romani „Bela tvrđava“, „Novi život“ i „Zovem se crveno“.

Sredinom maja ove godine Orhan Pamuk je boravio u Beogradu kao gost „Geopoetike“, kada je dao i intervju za „Blic“.

Književna kritika ne štedi reči hvale, a Džon Apdajk navodi da Pamuk u delu „Zovem se crveno“ zapravo baveći se temom umetnosti minijature istražuje dušu nacije. Govoreći o tome za „Blic“, Orhan Pamuk je rekao:

„Nisam imao takvu nameru u početku, ali poređate li sve te knjige jednu za drugom, zapravo dobijate avanturu nacije. Margaret Atvud je u svom komentaru napisala kako u stvari pisanjem opredmećujem, dozivam u postojanje svoju naciju, što mi je laskalo, ali me je i uznemirilo jer svestan sam da su brojni raniji autori trošili svoj talenat samo baveći se nacijom, i sobom kroz nacionalno. Ponekad imam utisak da smo zarobljenici naših nacionalnih država koje oko naših očiju i umova stavljaju nekakvu zavesu. Sebe vidim kao građanina sveta i građanina Istanbula pre nego građanina Turske.“

A na pitanje da li će svoja iskustva iz sudskih procesa kroz koje je prošao svrstati u svoju literaturu, Pamuk je odgovorio: „Svakako, ali ne u romanu. Iako sam sentimentalna ličnost, ne volim sentimentalnu literaturu. Zato ću o tome pisati kasnije, sa distance, na kritičko-ironičan način, i to u esejističkoj, autobiografskoj formi. Ne pišem knjige na način na koji živim, već ih pišem na način na koji želim da osmislim svoj život. U životu sam sa više ljudskih slabosti, jednostavniji nego što sam to u mojim romanima. U njima sam inteligentniji (smeh), značajniji.“

„Geopoetika“ će povodom najvećeg književnog priznanja autoru čiji je ekskluzivni izdavač na ovom prostoru upriličiti niz aktivnosti. Između ostalog, obnoviće izdanja romana „Bela tvrđava“ i „Novi život“ koji su, inače, rasprodati kao i „Zovem se crveno“, već nedeljama među najčitanijim knjigama u Srbiji. Takođe, tokom decembra biće objavljen „Istanbul“ (prevođenje je u toku), autobiografija Orhana Pamuka, koju on u podnaslovu određuje i kao sećanja na grad. Početkom naredne godine iz štampe će izaći i njegov roman „Sneg“.

T. Nježić

Izvor: Blic