Strpljenjem se postiže čudo a i rezultati su dugoročni.

Kaiš je nedostatak strpljenja i argumenata a i rezultat je kratkoročan.

Ova majka jeste požrtvovana a mogla je da ga ostavi kod kuće po predlogu psihologa i vodi svoj posao i život uopšte, a da joj pri tom savest bude potpuno mirna.

Iako frik, pozdrav za kevu 

1+

mislim,da nisi u pravu.naravno to je samo moje mišljenje i apsolutno ne znači ništa.
Ali,možda nekad i taj "nedostatak" strpljenja ili "argumenata" od dece načini jake i stabilne ljude.
ova majka jeste požrtvovana,Ali,čemu ta požrtvovanost? šta će ta ista majka,kad joj dete krene u srednju školu,fakultet ili se zaposli ili ne daj Bože kakvog rata....smaka sveta!ili šta će ta majka,ako sin prilikom sazrevanja pokupi još koju fobiju?ok.požrtvovanost stoji,ali ne postoji opravdanost za istu.
mene je moj ćale voleo,imao je i neograničeno strpljenja za mene,o argumentima nikad nismo nešto pričali,sem kad sam nešto baronisao,pa su mi nedostajali...taj isti kaiš,koji je toliko puta vršljao po mojoj guzici u meni je učvrstio ono najophodnije vaspitanje,Kućno vaspitanje.
opet,da je otac bio istih ubedjenja kao ta gospodja,okolina u kojoj sam odrastao,nikad to ne bi razumela na način,koji bi mi pomogao,već na način,koji bi izazvao neke druge fobije ili frustracije.
glasam za kajiš.

А како су открили ту његову фобију?   

мамa: Устај сине, мораш у школу.
син: Не могу мамице, тако се бојим...
мама: Куууккууу мајки, мајкин син има школофобију.


Медицинске књиге сваке године све дебље и дебље захваљујући фармацеутским мегакомпанијама које само измишљају болести и поремећаје, а онда узимају паре лопатом продајући своје "лијекове".

Meni je jos vise fascinantno da neko moze tako da podredi ceo svoj zivot tome detetu samo zato sto ono nece da ide u skolu. Blaza verzija svega toga su ona deca koja nece da idu u obdaniste prvih par dana(sto je generalno sasvim normalna pojava, ali moras ga dovoditi konstantno da bi se priviklo) pa onda svaki dan namerno kukaju kako im nesto fali da ne bi isli u isto pa onda brizne majke i ocevi ostave decu kuci i cuvaju ih ili oni ili babe i dede samo zato sto se dete nije priviklo na to obdaniste. A kako da se privikne, kada ga uopste ne daju u isto u nekom kontinuitetu kako bi se priviklo i shvatilo kako to nije nista strasno.

Mislim u redu, svaka joj cast, ali i dalje glasam da je mali jednostavno razmazeno deriste koje je jednostavno histerisalo jer nije bio priviknut na istu. Jednostavnije bi bilo da su ga jednostavno ostavili da histerise par dana pa kada vidi da mu od toga nema nista i da niko ne obraca paznju na to previse pa da mora da ide u tu skolu sam bi to ispravio. 

Pa pazi, kada je čist bezobrazluk u pitanju i neko bahaćenje, i ja sam. Tu samo batina pomaže. Tući dok ne ostanu modre štrafte.

Ali zamisli da ti dete panično izleti iz škole/vrtića, vidno uzrujano a ti još kreneš da ga mlatiš?! To garant ostavlja tragove na psihi a ti možeš da mlatiš do sutra.

Ima dece koja ne prihvataju kolektiv do odredjene godine života, posle se to sve reguliše.
Ja sam recimo bežala iz vrtića pa me niko nije mlatio. Roditelji su našli bolje rešenje. Kada sam krenula u školu, sve je bilo normalno. I sada razmišljam da su me mlatili zato što neću u vrtić, ko zna kakva bih bila u školi kasnije

Ali se terapija da visestruko primeniti 

Ово је тешка ситуација за родитеље..
Никад не могу бити сигурни да ли дете фолира или је стварно, назовимо, "болесно". Такве фобије у медицини постоје. Као да је тешко направити се луд ил' болестан.


Ово је претеривање..


Била сам сведок ове ситуације. Другарица у првом разреду није могла без мајке бити на часу. Чим би ова изашла настао би хаос, плач..Педагог у школи је рекао да је можда фобија или је једноставно њено дете размањено. Та јадна жена, полудела, није знала шта да ради. Плашила се шта ако је стварно болест..Ипак је покушала да игнорише плач. Изашла је с часа и наводно отишла кући. Тако сваки дан.Софија је плакала сваки дан по неких 45 минута, или један школски час.Онда све мање. На крају је престала. У другом полугодишту је сама долазила у школу, пешке, заједно са мном. Ипак није била фобија. 


Каиш није решење, сигурно. Деца се не туку, с децом се разговара. Објасни им се шта могу радити а шта морају као и последице које ће настати ако се то не уради.

Родитељи пусте да им деца скачу по глави до пете-шесте године, размазе их а кад дете узме маха онда је куку-леле.

О теми васпитања могу да се пишу, и пишу се, велике књиге, сигурно с разлогом.

Текст каже да се фобија јавила 4-тог дана, дакле, очито га је неки догађај потресао (задиркивање клинаца, нови ауторитет у виду учитеља, било шта...). Тада треба родитељ да се укључи и фино кроз разговор уклони дјететове страхове. Пошто је у питању високо-либерални запад, лакше је све урадити него ударити у срж проблема. На крају крајева, и новине треба да сазнају о херој-мајци која жртвује хектолитре бензина и брдо времена. Свима добро.