Psiholog nikada nikog nije izlecio. Proverite. Osoba koja je patila od nekih lakshih oblika nekog psh. problema ili je odrasla u medjuvremenu, udala se, ozenila, dobila decu, zavrsila fakultet ili bilo sta korisno uradila. Sve te seanse trt, mrt su bullshit.

Teski psiholoski poremecaji: psihopate , shizofrenicari... itd, ionako ne mogu da se izlece, nego se drze pod kontrolom pomocu hemije - lekica koji te drkaju u mozak.

U americi ti psiholozi sluze da im se razni drdosi zale kako ih je Madlen ponizavala u skoli, ili kako je mali Johny popio korpu od tadasnje devojke.

Hehehe, i to što kažeš...

Najbolje je to u Americi, plaćaš 50 dolara da neko nepunih sat vremena priča sa tobom i pomogne ti da identifikuješ problem i nađeš rešenje, iako isto to možeš da uradiš i sa prijateljem ili članom porodice. Istina, nekad prijatelj ili član porodice ne mogu da pomognu, i nekad je psiholog zaista nezamenljiv. Ali kolko sam primetio, u većini slučajeva se sve svodi na : 1) čil d fak aut 2) identifikovanje problema i njegovog uzroka 3) ispitivanje da li problem ima rešenje, i koje 4) realizovanje rešenja. Opet kažem, negde nije samo to, negde je potrebna pomoć psihologa, ali u većini slučajeva čovek samo treba da se sabere, popriča s nekim, napravi presek stanja i počne s rešavanjem.

Procenjuje se da oko 4% stanovnistva cine psihopate. To je oko 300000 samo u Srbiji. Svaki od njih je bezosećajno đubre sposobano za bilo koji zločin ako se stvore određene okolnosti, pre svega ako su ugrozeni na neki nacin ( recimo onaj lik koji je udario devojcicu autom, pa da bi prikrio to, posto je bila živa ubio je). Ipak većina njih će se kretati u okviru dozvoljenih obrazaca ponašanja, jer znaju da razlikuju dozvoljeno od nedozvoljenog. Šta više, mnogi od njih su i nad prosečno inteligentni, zauzimaju visoke funkcije u svojoj profesiji i neće rizikovati dok nisu u nekoj opasnosti.

Recimo psihijatar prepozna psihopatu. Zna da je u stanju da izvrsi najgore zlocine ali i da su dobre sanse da nikad ne prekrsi zakon, jer vecina psihopata ostaje u granicama dozvoljenog. Šta da radi on, šta država?

Ništa, da sedi i da čeka. Ne može da ga izleči od psihopatije, ne može da ga zatvori ako nije uradi niša.
Ne možemo kriviti psihijatre.
Prvo da bi prepozao psihopatu mora da zna šta traži jer vecina psihopata nije glupa i zna da odgovara na uobicajna pitanja kroz koje se prolazi pri uobicajnim proverama. One nad prosecno ineligentne tesko da bi provalili na bilo koji nacin. Oni tacno znaju šta su i kako to da sakriju.

Postoje testovi sa preko 300 pitanja koja su tako osmisljena da uopste nema sanse da provalish sta gadjaju. Na kraju psiholog/psihijatar prisloni shablone na odgovore i dobije nabolje poklapanje za odredjena stanja. Sto se tice dijagnostike tu su dobri. Ali dalje nema. Jedan od najboljih filmova na tu tematiku je svakako K-Pax. Gde Kevin Spajsi davi do smrti jednog pacijenta koji pati od fobija i time ga ustvari izleci, jer covek shvata da se dzabe plasi, kad nema zastite ni od cega, cak ni u bolnici.

Tačno, ne može da se zatvori psihopata ako nije učinio zločin. Ali može da se unapred odvrati od toga. Npr da se pooštre pregledi i uslovi za izdavanje dozvole za oružje. Dalje, ako je dokazano da neko pati od npr. ekstremne paranoje ili šizofrenije, da mu se pripiše terapije i nadzor. Maa, za početak, neka Kovin i Laza zatvore svoje kapije koje stoje širom otvorene 24/7 tako da ubice, silovatelji i sadisti ne mogu da se šetkaju kako im se ćefne.

Druga stvar, ne slažem se sa time da psihopata može da nadmudri psihijatra, jer sam u nekoliko navrata čuo od istih tih psihijatara, da se pravi stručnjak ne da prevariti. Na kraju krajeva, tome valjda i služe sve te škole i obuke.  Uostalom, ajde da kažemo da neki i uspeju da nadmudre, pa se desi zločin. Ajde ,desi se. Al u poslednjih 10 godina bre ne prođe mesec dana a da se ne desi neki strašan zločin zato što je ludak pušten da šeta gradom. Ispade da su sve te ubice i bolesnici natprosečno inteligentni. Pa neće baš biti. Nego neki psiholog, i neki sudija, nisu uradili svoj posao.

Treća stvar,  ja ovde uporno pričam o primerima gde je zločin već počinjen, a neka stručna lica me posle ubeđuju kako izvršilac nije psihopata, samo je malo nervozan. To je bullshit. Normalno ponašanje je, ponavljam, ono koje većina smatra prihvatljivim. E ako većina ljudi smatra da dete koje ubija, manijak koji bode prolaznike, majka koja utamniči decu, i slični... nisu za život u društvu, onda nema šta psihijatri i psiholozi da palamude i vagaju nego ima da napišu da je neuračunljiv, agresivan, poremećen, da nije za život u društvu, i da ga izoluju. Isto važi i za sudije i sudove, ali kažem, oni su posebna tema.

U suprotnom, svi naši zakoni, norme, policija, sudstvo, država... sve to gubi smisao ako će štetni elementi društva da šetaju slobodno zemljom. Ja sam onomad kad su maloletni cigani divljali BGom opisao jednu od mogućnosti kako zaobići zakon i izolovati ih iz društva - konzilijum psihijatara da svoje stručno mišljenje da ti klinci pate od neizlečive agresije i da nisu u stanju da žive u društvu, i na osnovu toga se izoluju. Neće otići u zatvor jer ne mogu, ali će otići u ludaru i biti sklonjeni sa ulice. Naravno to nije urađeno jer se danas nameću neke blesave ideje da ako teškom kriminalcu ili ludaku pružiš dovoljno drugih šansi, da će se on kao ispraviti. Ne neće. Uostalom, i da se ispravi njih 5%... šta ja kao građanin imam od toga? Šta, na svakih 1000 psihopata, njih 50 se vrati u normalu posle X pokušaja, popuštanja i utrošenih para? Pa to je kul, ali koliko je još ljudi u međuvremenu ubijeno ili mučeno dok su se oni ''ispravljali'', odnosno dok su oni šetali slobodni?



Još jednom da ponovim, ovo je sad tema koja se tiče i pravosuđa, i naravno da i oni nose deo odgovornosti. Ali ja ovde pričam o onom delu koji se tiče procene neke ličnosti, što spada u nadležnost psihologa, psihijatara, centara za soc. rad i slično. Uostalom, šta ja mislim o našem pravosuđu, to je već poznato.

Za to sto pričaš potrebno je promeniti regulativu, uvesti obavezni psiho test, za sve ljude, napraviti registar onih za koje se sumnja da su psihopate i na određen način stigmatizobati te ljude. Sve to ne bi bilo ni lako ni jeftino izvesti. Da ne pričamo koliko bi smo međunarodnih ugovora o ljudskim pravima čije smo potpisnice prekrsili i kakvu bi to reakciju izazvalo.

Pored toga to bi bio mač sa dve oštrice. Registar psihopata bi bio strasan teret za njih. Pre svega niko neće da zaposli psihopatu, da se venča sa psihopatom, da se druži sa psihopatom... što bi ove jako frustriralo i učinilo ih mnogo opasnijim nego što sad jesu.
No to je sve šta bi bilo kad bi bilo.

Stvari su takve da se većina ljudi nikad ne nađe pod lupom psihijatra. Ne računam ono kad ti zbog necega treba lekarsko uverenje pa ti psihijtar proveri malo motoriku i postavi par blic pitanja.
Ne mogu oni biti krivi za postupak svake budele.
Psihijatar je kriv kada pusti budalu, ili je pogresno proceni.

Tu dolazimo i do sudija. Oni mogu da sude samo u granicama koje im zakon dopušta, bez obzira šta lično osećali. Postoji zakonski maksimum i minimum u okviru koga procenjuje kazne.
Ako je potrebno da se odluči o potrebi da se neko hospitalizuje u psihijatriskoj ustanovi, podvrgne obsveznom psihijatriskom lecenju ili odluči o nečijoj uračunljivosti sudija će odrediti psihijatrisko vestacenje i odluku uglavnom bazirati na nalazu i misljenju vestaka- psihijatra.
Ako vestak kaže da lice protiv koga se vodi postupak nije opasno, sud može eventualno da odredi ponovno vestacanje i drugog vestaka, pa ako on dođe do istih zakljucaka da odredi meru u skladu sa tim.
Sudijama su tu uglavnom ruke vezene, tako da teret krivice za eventualne propuste pada na vestake.

Sigurno je da ima onih koji su prošli kroz sistem i čije psihičko stanje i društvena opasnost pogresno procenjena. Takvi slučajevi po nekoj mojoj proceni nisu previše česti.

Što se psihopata povratnika tiče. Ako su odlezali kaznu i opet pocinili zločin. Tu nije kriv niko. Ne možeš ga osuditi na doživotnu robiju ili smrt, zakon ne dopušta, ne možeš ga hospitalizovat jer je psihopata svesan svojih postupaka i njihovg značaja. To ide na dušu priličnom liberalnom kaznenom režimu.
Ovaj moderni kazneni sistem zasnovan je na teorijskim osnovama i empiriskim dostignućima penologije, kriminologije, psihologije, psihijatrije, socijologije i prilagođen pravno-političkim zahtevima u pohledu zaštite ljudskih prava.
Koliko je dobro i održivo, pokazaće vreme.

Za to sto pričaš potrebno je promeniti regulativu, uvesti obavezni psiho test, za sve ljude, napraviti registar onih za koje se sumnja da su psihopate i na određen način stigmatizobati te ljude. Sve to ne bi bilo ni lako ni jeftino izvesti. Da ne pričamo koliko bi smo međunarodnih ugovora o ljudskim pravima čije smo potpisnice prekrsili i kakvu bi to reakciju izazvalo.

Pored toga to bi bio mač sa dve oštrice. Registar psihopata bi bio strasan teret za njih. Pre svega niko neće da zaposli psihopatu, da se venča sa psihopatom, da se druži sa psihopatom... što bi ove jako frustriralo i učinilo ih mnogo opasnijim nego što sad jesu.
No to je sve šta bi bilo kad bi bilo.

Stvari su takve da se većina ljudi nikad ne nađe pod lupom psihijatra. Ne računam ono kad ti zbog necega treba lekarsko uverenje pa ti psihijtar proveri malo motoriku i postavi par blic pitanja.
Ne mogu oni biti krivi za postupak svake budele.
Psihijatar je kriv kada pusti budalu, ili je pogresno proceni.

Tu dolazimo i do sudija. Oni mogu da sude samo u granicama koje im zakon dopušta, bez obzira šta lično osećali. Postoji zakonski maksimum i minimum u okviru koga procenjuje kazne.
Ako je potrebno da se odluči o potrebi da se neko hospitalizuje u psihijatriskoj ustanovi, podvrgne obsveznom psihijatriskom lecenju ili odluči o nečijoj uračunljivosti sudija će odrediti psihijatrisko vestacenje i odluku uglavnom bazirati na nalazu i misljenju vestaka- psihijatra.
Ako vestak kaže da lice protiv koga se vodi postupak nije opasno, sud može eventualno da odredi ponovno vestacanje i drugog vestaka, pa ako on dođe do istih zakljucaka da odredi meru u skladu sa tim.
Sudijama su tu uglavnom ruke vezene, tako da teret krivice za eventualne propuste pada na vestake.

Sigurno je da ima onih koji su prošli kroz sistem i čije psihičko stanje i društvena opasnost pogresno procenjena. Takvi slučajevi po nekoj mojoj proceni nisu previše česti.

Što se psihopata povratnika tiče. Ako su odlezali kaznu i opet pocinili zločin. Tu nije kriv niko. Ne možeš ga osuditi na doživotnu robiju ili smrt, zakon ne dopušta, ne možeš ga hospitalizovat jer je psihopata svesan svojih postupaka i njihovg značaja. To ide na dušu priličnom liberalnom kaznenom režimu.
Ovaj moderni kazneni sistem zasnovan je na teorijskim osnovama i empiriskim dostignućima penologije, kriminologije, psihologije, psihijatrije, socijologije i prilagođen pravno-političkim zahtevima u pohledu zaštite ljudskih prava.
Koliko je dobro i održivo, pokazaće vreme.

Nisam ja rekao da treba da se pravi nekakav registar psihopata, nego da institucije koje se već bave mentalnim bolesnicima malo porade na njihovom nadzoru, a ne da u Kovin i Lazu svako ulazi i izlazi kako mu se ćefne, ili da mi psiholog lupa kako nije video ništa čudno kod malog ubice. I sve i da hoće, EU nema šta da nam kenja oko toga, jer niko na svetu ne može da opravda svesno puštanje ludaka među normalne.

Što se tiče psihopata povratnika, naravno da je neko kriv i odgovoran (pored ubice) ako vidno poremećena osoba nakon prvog gnusnog i bolesnog zločina bude osuđena na zatvor umesto na boravak u ludnici. Kao što je taj neki kriv i u kontra slučaju, kada potpuno pribran mafijaš biva ooslobođen optužbi pod izgovorom da je bio neuračunljiv iako je jasno da je bio skroz svestan svojih dela. Opet kažem, o tome odlučuje neki tamo psiholog i psihijatar. Ako on nakon svih onih godina obuke nije u stanju da prepozna foliranta, ili misli da manijak koji bode ljude ne treba da bude stavljen pod nadzor, onda bolje neka baci tu diplomu u đubre.

Previše je tih igranja sa zakonima i brkanja teza. A stvar je zapravo veoma jednostavna. Ako većina ovog društva misli da neko ko bode ljude na ulici iz čista mira, treba da bude poslat u ludaru, i stavljen pod nadzor do kraja života, onda tako treba da se uradi. Nema šta da se palamudi i raspravlja, i da se čeka da on opet nekoga unakazi da bi se onda razmišljalo da li ga možda ipak treba zadržati u izolaciji. Evo, opet pitam - koliko ubistava, koliko silovanja, koliko sakaćenja... neko treba da učini ovde da bi se ti neki ''stručnjaci'' složili da je taj čuknut u glavu i da ga treba izolovati iz društva? 10? 20? 50? Mislim, ajde da se ne zajebavamo, mi ovde ne pričamo o sitnom džeparošu koji nakon zatvora ne zna kako da preživi, pa opet počne da džepari. Mi pričamo o teškim i nasilnim kriminalcima, sadistima, psihopatama i poremećenim umovima, koji se uvek vraćaju na stari put. I ako društvo u kome oni žive većinski smatra da oni treba da se sklone sa slobode, onda treba da se sklone. Kraj priče.

Što se modernog kaznenog sistema tiče, on je nekad napredovao. Više ne. To je sve manje kazneni sistem, kao što je i pravosuđe sve manje pravedno. A to je direktna posledica višedecenijskog srozavanja i jednog i drugog blesavim pričama u vidu ''borbe za ljudska prava'', koja je oterana toliko daleko da danas propaliteti i štetočine imaju više prava, moći i slobode nego svi ostali pripadnici društva. I baš me briga šta ''stručnjaci'' kažu i misle o tome. Ne zanima me šta se kaže i misli, već šta je realno stanje. A realno stanje vidim svakog dana na ulicama. Zlo i naopako.

Gluposti, psihologija je jedna on najmaldjih nauka. Bilo je tu nekog piskaranja ali je to sve bilo na nivou self-help gluposti za koje se ljudi tripuju da je psihologija ili je bilo u okviru filozofije.

Sistematski, naucnim metodom, je pocela da se izucava tek od nedavno. Cisto ilustracije radi, prva psiholoska laboratorija je osnovana u Lajpcigu 1879.

Za 90% kritika koje sto iskucali su odgovorni psihijatri (oni na primer donose konacnu odluku da li i koliko neko ostaje u bolnici. Iako bi trebalo da se oslanjaju na izvestaj psihologa koji jedini legalno sme i ume da koristi dijagnosticke instrumente, oni donose dijagnozu) Ostatak me je mrzelo da citam 

Ako se dobro sećam povratnici u ukupnom kriminalitetu učestvuju sa oko 50%.
Znači da postoji značajan procenat onih koji se ne vrate tome. Neki su uspesno resocijalizovani, drugi su to uradili u nekim specifičnim okolnostima (zena, žrtva dugogodisnjeg nasilja ubila muža), kakve se neće ponoviti.

Sad postavlja se pitanje da li zbog 50% povratnika stvoriti stroži kazneni sistem za sve, ili predvideti strože kažnjavanje nakon povrata,   što je inače praksa većine zakonodavstava.


Ovaj procenat bitan je iz jos jednog razloga. Veliki broj počinilaca ne izvrši novo  krivično delo. Stoga svim uračunljivim osobama (oni koji su u stanju da shvate značaj i posledice svojih postupaka), pruži nova šansa.

Oni neuračunljivi teško da mogu da izbegnu hospitalizaciji.

Psihopate su nažalost uglavnom uračunljivi, odlično znaju šta rade i da je to krivično delo. Zato se ne mogu zadržati u mentalnim institucijama. Nisu oni ludi, samo su lišeni empatije.