Pozdrav svima i hvala unapred na svim savetima.   Imam 22 godine i prozivljavam ozbiljnu konfuziju vec duze vreme.   Stundet sam druge godine pravnog fakulteta kome nedostaje mnogo motivacije za radom.   Sve vise se u meni budi anksioznost,imam stravicnu ogorcenosti na realnost koja me okruzuje.   Osudjujem ljude zbog njihovog bezumlja cesto kako bi ocajnicki pomogao sebi.   Pokusavam da stvorim iluziju kod sebe kako cu u mladosti doziveti zdravo drustvo i civilizovano okruzenje u kome se prave vrednosti vrednuju barem malo vise nego sada,ali mi ne ide.   Cak,iz dana u dan mi je sve gore.   Preispitujem drustvene promene,okruzenje,ljude i njihove reakcije i sve me to vuce sve dublje i dublje pritom nikada nisam sebe mogao da nateram da ne preispitujem stvari.   Nagon da se zivot razmatra je uvek bio jaci od samog zivljenja.   I sada vec kao neko mlad mogu da kazem kako me okruzenje boli.   Sazaljevam beznadje i bezumlje u kojem zivim,nekada sam prosto bio besan.   Medijska slika koja nam mozgove provlaci kroz rende je zalosna nije vise ni smesna ni tricavi sund vec zalosna i tuzna.   Medju pesacima su iskljucivo namrgodjeni i tuzni pogledi.   Boli me beda ovog okruzenja iako sam finansijski apsolutno obezbedjen.   Govorim sebi da jedino kako mogu svima pomoci je da zavrsim fakultet i na stitu u jurisu iznesem sve u bespovrat ali za tako nesto su potrebne godine krvi,suza i znoja.   Gubim iz dana u dan motivaciju za ucenjem i zivotom ovde,sto kod mene podstice nagon za vecitim odlaganjem obaveza sto mi svesno pravi sve veci i veci teret na grbaci.   Meni bliski su mi stalno govorili kako inteligentna osoba kao ja mora da se bori ali sam takodje svesno tu pricu davno svrstao u besmislene.   Osecam socijalnu prihvacenost iako biram svesno da budem asocijalan sve vise troseci vreme na nista i na zadovoljavnje praznog ega kako bi svoj zivot ucinio podnosljivijim. Muzikom sam najcesce bezao od realnosti.  Treba mi vas savet kako da se oslobodim ovih okova?Svaki put kada bih otisao u svoj svet misli stvari bi pocele preduboko da se preispituju u jako tanke crte sto mi podstice nepoverenje itekako u ljude u zivot u sve.   Kako da pronadjem svoj mir i spokoj ma kakav on bio samo kako bi sebe ubedio da nije sve tako lose i dao sebi nadu u buducnost.   Treba mi mnogo motivacije za zivotom i radom.  Pokusavam sebe da ubedim u stvari i ljude koji mi vole kako su mi oni oslonac i nada ali sve vise i to odbacujem kao izvor radosti.  Depresiju osecam skoro ceo zivot.  Ne ocekujem cuda od tvog odgovora ali barem trunku nade da se u meni nesto probudi sto ce mozda nekada ovde napraviti cuda.   

Uzmi radi nesto...

putuj

prave vrednosti....
hm...znaci...kategorizacija jbn.... 

sine.. vredis onoliko koliko imas slamki spasa..tj prijatelja...

posao se ne zivi..nego se od posla zivi....

ljudi su od krvi i mesa..a krv i meso je lako kvarljiva roba...

paazi da ne precijenis sebe...(a cini mi se da imas jako visoko misljenje o sebi)

znam mnoge..koji u 45-50toj sjede sami...uvijek ...sem za praznike... bez kuceta i maceta..
upravo zbog sopstvene precjenjenosti...

vrednost bilo cega...ne  odredjujes ti..nego "burza"...

To i planiram.Ko ostane poslednji,neka ugasi svetlo.

Posledica viskogo misljenja o sebi je samo nedostatak konkurencije...

Previse slobodnog vremena i asocijalizacija daju takva razmisljanja. Zavrsi fakultet, to danas moze bukvalno svaka budala. Najretardiraniji clanovi drustva koje sreces svaki dan imaju diplomu nekog sranja u fijoci. Sramota je da ih pustis da budu korak ispred. 4 godine povremenog ucenja neceg nebitnog mala je cena jer sutra moze neko da te ubaci da radis negde nesto sto zapravo volis i sto te ispunjava. Retko ali moguce. Dovoljno za trud i promenu.

Zakljucak - prekini da budes trut cije misljenje nikome nije bitno i cije misljenje nista nece promeniti. Povremeno se takvi bacaju i sa 15. sprata. Sta ce ti to u zivotu.

Zaposli se, zaradi za život, uštedi, sazri u tom procesu i onda odluči da li želiš da studiraš nešto i šta. Ima posla za pranje šlogiranih staraca po celoj Evropi. Odeš u Nemačku ili Švedsku, radiš taj posao i shvatiš šta zaista želiš da budeš u životu. Ili ostaneš ovde i zaposliš se kao profesionalni vojnik. Shvatiš da sebe precenjuješ ili da sebe ne precenjuješ. Shvatiš sebe iskreno pa onda rešiš šta dalje.