Тишина гневних - Зашто Србија ћути :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ситуација у којој сваког дана без посла остаје 500 људи, огромне социјалне разлике, високе школарине и дивља приватизација по логици морале би бити разлог за неку врсту спонтане акције грађана у Србији. Истраживали смо зашто овде изостаје било какав отпор, док остатак планете готово свакодневно потресају протести

Сваког дана просечно без посла остаје 500 људи, показује истраживање Европске комисије о стању економије у Србији. И званични подаци потврђују да се у прва четири месеца ове године на улици нашло додатних тридесетак хиљада грађана. Према евиденцији Националне службе за запошљавање, на било какав посао, углавном безнадежно, чека 790.000 људи или више од четвртине радно способног становништва. С друге стране, студија ревизорске куће Ернрст и Јанг каже да је сваки трећи директор из Србије свестан неетичког пословног понашања у својој компанији, а 83 одсто их верује да су мито и корупција широко распрострањени у пословању.

Додамо ли побројаном чињенице да међу незапосленим доминирају млади и школовани, да студирање због високих цена постаје привилегија „нове класе“, да је партијска књижица једини пут за успон у каријери, да се у претходној деценији десила брутална, дарвинистичка приватизација, постаје јасно колико је Србији неопходна свест о суштинској, системској промени и колико та свест не постоји. Истина, већина наведеног није ексклузивитет Србије, већ свакодневица широм света. С једном разликом. Док Србија ћути, млади људи готово на свим меридијанима гневно поручују да устројство на којем данас почива свет живи своју сенилну, одумирућу фазу. Тако су се на Таксиму у Истанбулу људи дигли у одбрану парка, у Софији је побуна била иницирана поскупљењем струје, Сарајево је било на ногама због јединственог матичног броја, у Сао Паолу је све почело безначајним поскупљењем градског превоза, Римом су марширали незапослени…
Поводи се могу наизглед учинити сасвим безначајним, али су узроци заправо дубоки и вишеслојни. У супротном не би након иницијалне побуне прерастали у озбиљне социјалне протесте.

ЛЕВИЦА

Игор Штикс, писац и предавач на универзитету у Единбургу каже за НИН да се у последњих пет година ушло у критичну фазу, јер читав свет тресе дубока криза неолибералног капитализма. Он додаје да се захтеви свих протеста своде практично на један – праведнију расподелу богатства. Штикс наглашава да се готово свуда јасно исказује одређена врста носталгије за државом благостања, односно да се тражи да држава преузме улогу регулаторног тела. Када је реч о Србији, он истиче да је упркос мањим групама, велики проблем недостатак еманциповане левице која комуницира са светом и разуме политички контекст тренутка.

„Брачни пар Милошевић- Марковић на дуже време је потрошио идеју левих партија, користећи се национализмом, водећи ратове и изолационистичку политику. Они су, заправо, били квазилевица“, каже Штикс и напомиње да никако не би било добро да људи у Србији бес каналишу кроз сервирану, конзервативну идеологију деснице, као што је то случај са Мађарском.

Ратови, кризе и изолација током деведесетих исцрпли су огромну енергију грађана, каже за НИН економиста светског гласа Бранко Милановић. Он наглашава да се то пре свега односи на средњу генерацију која је засићена том врстом активизма. Други разлог, како каже, је неверица да се било шта може урадити политичким протестима, а додатно отежавајућу околност представља непостојање синдиката или организација које би се више заинтересовале за друштвене проблеме као што је незапосленост младих. Милановић напомиње да је, ипак, срећна околност да незадовољство не могу, бар за сада, предводити ни партије десне оријентације, јер у Србији немају неког очигледног „непријатеља“, као што су то рецимо, странци у Грчкој, Немачкој или Холандији.

„Нама је заправо потребан један сасвим другачији приступ који не би био усмерен на неконтролисано насиље, већ би био каналисан ка мирним демонстрацијама којима би се захтевало нешто конкретно. Две су кључне ствари у томе: миран покрет и конкретни захтеви. То је, наравно, тешко извести уколико немате покрете или партије који су заиста социјалдемократски оријентисани. ДС је, рецимо, увек била партија десног, а не левог центра“, каже Милановић.

Питање од милион долара гласи ко би могао артикулисати овакве захтеве, и што је још важније, може ли нова власт понудити конкретна решења. Оно што смо у ових годину дана видели је искрена, али, ипак, стихијска борба против корупције првог потпредседника владе. Све остало свело се на тумарање координатним системом који производи више проблема него што нуди решења. Поглед преко рамена показује да се свака промена на овим просторима последњих деценија догађала искључиво као смена елита, а не односа, дакле, као смишљена превара сопствених грађана.

„Борба против корупције мора мењати систем који производи корупцију. Уколико се непопуларни тајкуни тек замењују другим центрима моћи, популарност владајуће гарнитуре ће се неминовно топити. Протести културних радника, научника и окупљање младих људи који на друштвеним мрежама позивају на акцију, добро детектују проблем, али немају масовност“, каже Игор Штикс и додаје да свеопштој апатији у доброј мери доприноси и дезоријентисана опозиција.

ПОДРШКА

Један од лидера Отпора и грађанских протеста деведесетих година Иван Маровић, кога смо пронашли у Кенији, за НИН каже да је предуслов за било какав протест да нагомилани проблеми могу једино да буду решени ван институција, као и да циљеви морају бити артикулисани кроз синдикате или струковна удружења. Он, такође, истиче да се у обзир морају узети и тектонски поремећаји који су се догодили на прошлогодишњим изборима, односно формирање владе са једном изразито доминантном странком – напредњацима. „Неопходно је да прође одређено време како би дошло до незадовољства грађана. Људи, најпре, морају да се увере да странке на власти нису у стању да решавају њихове проблеме. На известан начин обновљено је поверење у институције, грађани се надају да ће пре свих Александар Вучић успети да државу доведе у ред. Да је на власт дошла странка чија популистичка реторика није тако изражена можда би већ имали протесте“, каже Маровић.

Слично размишља и Бранко Милановић који указује да влада сада пролази кроз неку врсту „меденог месеца“ са грађанима и ужива релативно велику подршку. То је, према његовом мишљењу, још један фактор који утиче на чињеницу да нема отворено исказаног незадовољства. „Уколико су намере власти да сузбије корупцију и ради на економским проблемима озбиљне, логично је да нема потребе за излазак на улице. Али, подсетићу да је „медени месец“ са грађанима имала Милошевићева власт, и то бар неколико година, потом и ДОС, али су након изостанка резултата у оба случаја грађани ускраћивали ту подршку. То не може да траје у недоглед“, каже Милановић.

Проблем Србије је што кризе које се у различитим временима испољавају на различите начине трају практично већ готово три деценије. Саговорници НИН-а слажу се да је то већ произвело одређену навику грађана да се мире са пуким преживљавањем. Као пример Игор Штикс узима Грчку где су мере штедње створиле „депримиране индивидуе“ које се сада боре за голи живот. Невоља је, такође, у чињеници што се било ко од дежурних опозиционих дијагностичара када би се нашао у зони потенцијалних решења, наравно, овог пута на власти, показивао некомпетентнијим од својих претходника. Бранко Милановић каже да би социјално раслојавање и незапамћена неједнакост могли у будућности бити окидач који може довести до бунта.

„Социјална неједнакост у готово свим земљама света у последњих двадесетак година значајно се повећала. Али кључни проблем у Србији је низак ниво дохотка и чињеница да је он сада отприлике на нивоу од пре 30 година. Замислите да је скоро целокупни период Титове власти прошао без икаквог пораста реалних доходака! То изгледа просто невероватно, али је то управо оно што се десило од осамдесетих година до данас. Према томе овде је реч о читаве две генерације које живе негде на рубу егзистенције“, наводи Милановић.

Он додаје да су се у Србији људи на то већ адаптирали, што не значи да је то трајно стање и да можда нешто неће експлодирати. „Ако погледате оно што се сада дешава у Грчкој или Шпанији, у Србији се то дешава одавно. Стопа незапослености од 2000. године код нас је отприлике 20 процената“, истиче Милановић.

Са оваквим ставом слаже се и социјални психолог Јелена Влајковић која каже да су се многи грађани Србије успешно привикли на реалност у којој живимо. Ти људи су у потпуности прихватили правила игре која су данас на сцени у Србији. „Они примају мито, купују дипломе, поткупљују професоре, постају чланови странака на власти и на тај начин се запошљавају“, каже Влајковићева и додаје да има и оних који не желе да се прилагоде таквим правилима, али и да такав избор има своју цену. „Да ли они који износе податке о повећаном броју малигних обољења у Србији размишљају да је то, можда, цена коју неки људи плаћају у процесу адаптације на услове у којима живимо“, пита се саговорница НИН-а.

АЛТЕРНАТИВЕ

Претходна петолетка колико траје криза, показала је да било која власт у Србији није имала јасну жељу за системском реинституционализацијом земље. У међувремену економија земље је тонула све дубље, иако су на почетку транзициони класици тврдили да је криза наша развојна шанса и да глобални поремећаји неће имати никакав локални значај.

Игор Штикс указује на чињеницу да се бунт јавља тек када ствари крену мало набоље и грађани схвате да могу мењати друштво. У прилог овој тези наводи примере Бразила и Турске чије економије бележе раст. Криза неолибералног капитализма, сматра он, отвара неколико могућности - алтернатива овом доминантном моделу може бити ауторитарни капитализам какав је имао Чиле под Пиночеом или наставак формирања технократских влада са наметнутим решењима каква видимо у појединим европским земљама.

„Тај систем може бити још опаснији, јер се неће либити ни употребе бруталних метода како би се остварио профит. Још један могући сценарио су модели влада какве видимо у Латинској Америци, са јачом улогом државе, нека врста новог кејнзијанизма. Тај модел гаси ватру, али не може контролисати пожаре“, сматра Штикс и наглашава да свет производи много богатства, али да оно мора бити другачије расподељено. „Планета се, поред тога, мора одрећи жеље за даљим и непрекидним растом“, каже он.

ОЧЕКИВАЊА

Шта, дакле, може очекивати Србија са владама које су мање-
-више екстракти жанровске и менталне конфузије, идеолошки мутанти безнадежно заглављени између економских неолиберала и чувара косовског мита и грађана огрезлих у резигнацији, апатији, како каже Јелена Влајковић, неспособних за елементарну емпатију и солидарност.
„Уколико не буде јасног организовања и прецизно дефинисаних циљева, не очекујем да ће се десити нешто значајно у скоријој будућности. Ако буде прецизне организације, можда грађани неће успети да остваре жеље, али ни политичке елите неће моћи да спроводе самовољу“, каже Иван Маровић.

Истовремено, Бранко Милановић истиче да у основи морају стајати јасно дефинисани циљеви. Он напомиње да данас у Србији грађани немају кога да свргавају, јер је власт демократски изабрана, за разлику од протеста деведесетих година. „Управо зато бунт није довољан, нити је јасно шта се њиме хоће учинити. Морају постојати конкретни захтеви. То може бити, рецимо, смањење школарине, смањење пореза, обрачун са корумпираним политичарима... Уколико су такви захтеви добро артикулисани и образложени, они могу окупити и 100.000 људи“, уверен је Милановић.

Напослетку, када је реч о Србији у последњој деценији, ноторна је чињеница да су сви постпетооктобарски политички и економски модели легитимисани као неповратно промашени. Због свега, грађани су увелико загазили у зону неизвесности у којој ништа што може да се замисли, ни добро, ни лоше, није без шанси. А ако већ ствари стоје тако, ваљда ће надјачати свест да је боље устати за нешто него пасти низашта.

Изневерена очекивања

Саговорници НИН-а слажу се да апатији у Србији у значајној мери доприносе и изневерена очекивања произашла из неких ранијих искустава. Чињеница је да су неки од лидера грађанских протеста деведесетих година и те како наплатили свој опозициони ангажман, материјално профитирали, постајући преко ноћи имућни људи.
„Што се тиче мојих сабораца из деведесетих, таквих је јако мало. Разишли смо се пре десетак година и према сваком од њих имам лични однос. Највећи број тих људи ништа нису извукли из свега, јер као ни ја нису имали политичких амбиција. Што се мене тиче и данас, након свих тих година, без проблема могу да станем иза идеја за које смо се борили. Не спорим, притом, да су странке користећи популарност Отпора „усисале“ појединце, а ови наплатили свој ангажман”, каже Иван Маровић, један од лидера грађанског протеста деведесетих година.

Зоран Прерадовић

НИН