Tezina lanaca :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Борис Малагурски: Отпор је ствар здравог разума

Борис Малагурски, за “Новости”, о филму “Тежина ланаца 2”, заблудама и митовима савременог доба, мањини која мења свет

УМЕТНОСТ не може да промени свет, али може да га освести. Свакодневно нас збуњују великим бројем информација, потребно је извући суштину, што некад могу само уметници - каже за “Новости” Борис Малагурски, уочи српске премијере свог документарца “Тежина ланаца 2”, вечерас у 18 и 21 час, у београдском биоскопу “Академија 28”.
Од светске премијере у новембру, у Јоханесбургу, дугоочекивани наставак награђиваног филма већ је “покорио” три континента (Африку, Северну Америку и Европу), а у плану је “освајање” и четвртог - Јужне Америке. И док је први део “Тежине ланаца” анализирао узроке распада Југославије, у наставку ауторови саговорници, међу којима су Ноам Чомски, Оливер Стоун, Карла дел Понте, Дајана Џонстон и други, баве се економијом и реформама после 5. октобра 2000. године. “Тежина ланаца 2” покушава да да одговор на питање - шта нам се десило?

- Најкраће, десио нам се Вашингтонски консенсуз. Кроз мере стабилизације, либерализације и приватизације спроведене су економске мере које су уништиле нашу индустрију, довеле до огромног јаза између богатих и сиромашних. Ушли смо у “тајкунску еру”. Најбогатији контролишу животе већине, држећи је у апатији и у вери да нема спаса. Филм покушава да анализира све те приче о реформама, фиктивним трибуналима, разним економско-војним савезима и да деконструише митове о бољем животу који су нам обећавали. Циљ филма је да каже “све су то митови, време је да се освестите и побуните”. Свака власт се зато и боји народа и држи га малодушним, јер народ има моћ да промени све.

Међу вашим саговорницима су чувени светски интелектуалци и политичари. Колико добро познају нашу историју и актуелне догађаје?

- Ноам Чомски је веома добро упознат са дешавањима у целом свету, а не само у нашем региону, и има занимљиве опсервације. Чомски сматра, а то говори и у филму, да су избори важни, али да је много важније оно што се дешава између избора. Није циљ да се стално свргавају владе, већ грађани свакодневно морају да врше притисак на власти, да их критикују, кажу чиме су незадовољни и тако их терају на промене. Протести би требало да буду начин живота, сматра Чомски.

А шта нас саветују домаћи стручњаци?

- Наши се деле на две групе, они који критикују неолиберализам и они који га бране, а махом су окупљени у своје невладине организације, финансиране из иностраних фондова. Публика је широм света громогласним смехом реаговала на оно што су говорили бранитељи неолиберализма, што значи да отпор томе више није ствар идеологије, већ здравог разума.

Делимична порука филма је да млади морају више да се ангажују у политичком животу. Која је предност младости?

- Могу боље да исказују своје незадовољство оним што их окружује и да се боље повезују са групама које су у истим проблемима. У Србији се данас огромна медијска пажња посвећује незадовољству одређене групе људе, а то нам сведочи ујдурма око сваке геј параде. То је само једна група која жели да се избори за своја права. С друге стране имате обесправљене раднике који су остали без посла због разноразних махинација, старије особе које нико неће да запосли или труднице које губе посао, али они као да никог не интересују. Ипак те групе као да не могу да пронађу неки заједнички интерес, да се уједине и да врше притисак на власт.

Први део “Тежине ланаца” је, чини се, био боље прихваћен у свету него код нас. Какве реакције сада очекујете?

- ДВД првог дела највише су наручивали Американци, иако он недвосмислено критикује њихову спољну политику. Али и они су жељни “другачијег мишљења”. Престали су да верују у бајке које им пласира њихова власт. Сада је прави тренутак да им кажемо: “Сећате ли се оног што су вам говорили о Југославији, е, и то није било баш тако”. И покажемо им нашу страну приче.

Утисак је да у уметности доминирају ангажоване теме, посебно у кинематографији?

- То је последица велике кризе демократије у којој се налазимо. Ми данас заправо живимо у плутократији, друштву у којем владају они који имају много новца. Да је било која друга идеологија доживела крах какав је имао неолиберализам 2008. током финансијске кризе, завршила би на сметлишту историје. Али, то се није десило јер су највећи проповедници неолиберализма на врху друштвене пирамиде, са великим богатством и контролом медија. Наш живот је некада био много хуманији, опуштенији и зато се људе буне, а уметност на то реагује. Уметници опажају свет и осећају се одговорним да на неки начин допринесу буђењу свести. Надам се да ће бити још таквих филмова.
Како појединци могу да утичну на промене друштвених токова?

- Није довољно да погледамо неки филм, да се сложимо са аутором, лајкујемо га и коментаришемо на “Фејсбуку”. Волео бих да се макар код малог броја гледалаца јави жеља да нешто предузму. Јер, мањина мења свет. Надам се да ће уметност играти важну улогу, али на крају ће кључну улогу одиграти млади који ће кренути у акцију. Некада је било популарно бити контра свега, бити бунтовник, а данас су популарнији они који иду уз систем, који су његови чувари. То мора да се промени. Помало тужно звучи када морамо да инспиришемо младе, уместо да они покрену друге.

Кад вам је срце на месту, кад радите туристички документарац “Београд” или “Тежину ланаца”?

- Проналазим себе у оба филма, јер оба имају исти циљ: да се наша земља промовише у другачијем светлу. “Београд” приказује све оно лепо у Србији и нашој престоници, а “Тежина ланаца 2” - неправду која нам је учињена. Један говори како смо и зашто уништени, а други, да упркос свему, имамо много тога лепог да понудимо свету. Да би нам било боље потребна су два предуслова: да смо свесни узрока проблема и да имамо инспирацију и вољу да то променимо. Морамо се фокусирати на оно лепо, вредно спасавања, мењајући негативне ствари.

У ПЛАНУ И ТРЕЋИ НАСТАВАК -
ДУГОРОЧНИ план ми је да снимим последњи део “Тежине ланаца” и тиме заокружим ову трилогију. Што се осталих тема тиче, волео бих да правим документарац, или више њих о лепотама Србије. Волим да путујем по свету, али и по нашој земљи. Сматрам да Србија има много лепих места о којима би требало причати и промовисати их.

РЕАКЦИЈЕ ПУБЛИКЕ -
ПУБЛИКА у Стокхолму је, на пример, гласно цоктала, смејала се. То ми је јако важно, волим да чујем публику док гледа филм, а не само да реагује на крају. Тако тачно осетим шта им се свидело, шта их је шокирало, са чиме се, можда, не слажу.

Izvor novosti.rs