Teorija o vecnom zivotu :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Da Vas potsetim na uvodni post:

Život između smrti i rođenja

Moguće je, onako kao što smo mi to učinili, doći do zaključka da je trenutak smrti i začeća jedan te isti. Upravo raspadanje određenih delova starog tela proizvodi električni napon koji uzrokuje da se određujući geni sledećeg tela sklope u novu kombinaciju. To je kao da ton ili akord koji biva izazvan rastvaranjem ljudskog postojanja smrću, deluje tako da se finisastavnidelovibićaoplođenogjajašcagrupišu u odgovarajuću shemu, isto kao što ton violine proizvodi određenu shemu na pesku.
A to se dešava zato što snaga smrti i snaga začeća imaju isti intenzitet i suptilnost – toliko dalekosežnu snagu da njihova dejstva mogu vrlo lako dospeti kroz vreme, kao što snaga radio-talasa prolazi kroz prostor. Smrt i začeće su na taj način sastavljeni u jedinstvo, zato što u te dve tačke, i jedino u njima, ta božanska sila koja prožima vreme ulazi u život običnog čoveka. Sve sile, čak i najintenzivnije, koje između začeća i smrti rade u čoveku, su takve prirode da je njihovo dejstvo ograničeno na neku tačku u vremenu; isto kao što je i dejstvo neke mehaničke sile, na primer, jedne poluge, ograničeno na neku tačku u prostoru. Ali signatura ili pečat smrću oslobođenog života, iako oslobođen vremena, ne nalazi ni jedno drugo mesto u ljudskom postojanju
koje bi bilo u dovoljnoj meri osetljivo da prihvati njegov otisak kao to tačka začeća. U tom duhu se smrt i začeće
mogu posmatrati kao jedno te isto.
A trenutak smrti i začeća je, pak, neizbežno povezan sa idejom suda. Otvaranje grobova, poslednja truba, vaganje duša, podela na proklete i blagoslovene – sve ovo nam je poznato sa srednjevekovnih slika. Sva istinska učenja sadrže ovu misao, vrlo često u još finijemidetaljnijemobliku.Tako u knjizi zvanoj ‘Noćna strana prirode’ stoji: “U trenutku u kome duša biva prognana iz tela, ona posmatra ceo svoj zemaljski život iz jedne jedine perspektive; ona spoznaje da je dobra ili rđava i ona sama sebi sudi.” Ovde je vrlo jasno izgovorena ideja o samopresuđivanju. Pojmljeno sa stanovišta mehanizma to znači da je sud ili određivanje budućeg stanja egzaktan matematički rezultat uzroka koji su u proteklom životu izazvani. To je čak grafički prikazano pomoću određenih samkhja opisa.
U Platonovom neobičnom mitu o Eru Pamfilijcu,kogajesustigla smrt u bici i koji je dvanaest dana kasnije, kada je već ležao na lomači, ponovo oživeo, opisano je kako duše ljudi idu na dugačko putovanje zaustavljajući se, naposletku, na jednoj livadi između nebeske kapije i provalije pakla.
Tu su svedoci uspinjanja i pada duša, u zavisnosti od njihovih zasluga; zatim smeju da gledaju tri parke (suđaje, Moire), naime prošlost, sadašnjost i budućnost. Iz Lahesinog naručja (parke prošlosti), ispadaju neizbrojivi životi koje duše biraju prema želji i u skladu sa svojom prirodom, ali pre svega prema odlikama njihovog prethodnog života.
Ovde je, dakle, uvedena misao da bi se sudom nešto moglo promeniti. Ukoliko čovek tamo pristigne sa preciznim znanjem o onome što je bio i što je želeo da bude, onda će moći slobodno da bira. Međutim, većina ljudi ne može da dobije drugačiji život, budući da su prinuđeni da izaberu ono što im je poznato; tako da za njih, u stvari, nije moguć izbor.
U hrišćanskoj viziji svetog Makarija iz Aleksandrije (3. vek) otkriveno je kako duši pomaže anđeo čuvar da se tokom tri dana oslobodi svog tela. Zatim se uspinje da bi se poklonila Bogu, odlazi na šest dana u raj kako bi iskusila njegove radosti, zatim se po drugi put uspinje Bogu, nakon čega je osuđena na tridesetodnevno koračanje kroz pakao, a četrdesetog dana dolazi pred konačni sud.
U Tibetanskoj knjizi mrtvih bespomoćno sopstvo provodi tri i po dana u nekoj vrsti nesvestice, da bi potom na jedan čas bilo uzdignuto do najvišeg blaženstva ili jednakosti sa Budom, a onda se postepeno spušta kroz nevidljive svetove sve dok – neko vreme posle 18. dana – ne dospe na sud tačno na ulazu u majčino telo iz koga bi trebalo ponovo da se rodi. Cela hijerarhija bogova sudeluje u tom sudu u kome ogledalo karme ili prošlost duše sačinjava konačno svedočanstvo.
Tibetanska knjiga mrtvih jasno objašnjava ono na šta sve te ostale verzije kao poslednje ukazuju – da je sud, naime, prenošenje u novo telo bestelesnog sopstva u skladu sa njegovom prošlošću. Sve do tog suda duša još uvek može da se nada da će određenim činom molitve ili uvida u poslednjoj
sekundi poboljšati svoju buduću sudbinu. Medutim, kada je presuda jednom izrečena, ne može se nikada više izmeniti, a sopstvo, nadalje opremljeno novim nosiocem, mora da pređe ceo krug telesnog života dok ne dođe ponovo pred isti sud i ne dobije ponovo istu šansu.
Šta to može drugo da znači ako ne začeće? Ništa ne može da vrati unazad razvijanje jednog začetog tela, niti da promeni u njemu urođene potencijale. Takvi potencijali mogu biti dobro ili loše iskorišćeni, mogu biti negovani ili zapušteni, ali ne mogu biti zamenjeni drugim, niti neko od njih može biti oslobođen.
Smrt i začeće su jedno. Sud i začeće su jedno. Smrt, sud i začeće su jedno. To je završetak kruga života.

A Vi procitajte Vase postove, pa vidite oko cega se glozite. Da li ste uopste procitali knjigu i sagledali sirinu i sve sta ona kazuje, pa da onda sebe zapitate, ima li uopste svrhe pisati takve postove ??