Теодицеја (грчки: θεός тхеос - бог + δίκη дíке - праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.
Теодицеја, или проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.
Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла.
Средњевековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала.
Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (1646–1716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти.

Izvor: Wikipedia


Теодицеја (схватање о трпљењу на овом свијету и утјеси коју пружа божанство)

Izvor: Znanje



Теодицеја је антрополошко извориште свих религија. Она је назив за човекову склоност да и поред неподношљиво бесмислене патње верује у божју руку, у промисао.
Ниједна рационална теодицеја, ни сва настојања да се чињеница зла у свету логички непротивречно помири са свемоћним и свеблагим Богом, логички нису могућа, нити су основана, и у исти мах у суштини религиозно нису допустива јер у себи скривају одређено оправдање зла. Од формирања теистичког погледа на свет па све до савреме¬них онтолошких концепција теистичког профила, проблем теодице¬је је чинио не само једну од најизраженијих теоријских тешкоћа, већ се је уједно исказивао и као пробни камен њихове одрживости уопште! То је логична последица околности, што проблематика тео¬дицеје задире изравно у саму представу о Богу, који према традира¬ној представи није једино највише, свемогуће и свезнајуће, но истодобно и апсолутно добро и праведно биће. Контрастирање наведених атрибута у склопу класичног појма Бога са фреквенrним и врло артикулисаним искуством појаве великих зала, деструкција и патњи у људској историји, која би по претпоставци требало даје под перманенrним Божијим надзором, делотворном контролом и усмеравањем, водило је онда ка драматичним светоназорним дилемама, које су дотицале и питање (правог) реалног појма Бога. Тим дилемама су, дакле, непосредно довођене у питање саме основе теистичке онтологије, што је, даље, неке рационалистички настројене мислиоце нагонило на уздржаност у погледу заступања теистичког виђења устројства стварности. О томе нам изричито сведочи и И. Кант, који је управо у проблему теодицеје сагледао главни разлог резервисаности многих филозофа према онтологији теизма.

Савремени јеврејски филозоф, Ханс Јонас, у свом огледу "Појам Бога након Аушвица“ каже "ако Бог постоји, онда је он био и у Аушвицу",  и одмах потом поставља  питање које се  инстинктивно јавља - "како је Бог могао бити у Аушвицу, а  да Аушвиц не спречи?"  На то питање нема логичног одговора.

 
Zanimljivo kako se spaja Leibnicov teodiceja sa logikom, on predpostavi da su mogucni razliciti svetovi, a Quine ili druge to kazu da to nije moguce, a ako je moguce u ljudskom umu kako je moguce? Bas tako kako Liv ti si pisala da Bog, ili Uber ego je u Auschwietz-u gleda svoju patnju. Odnosno sa traumom. Zanimljivo da resenje da vise svetovi spajaju ili konekcije budu postavljeni izmedju disoc svetovima, mora se uzivati. A zato za Livingstonu jos jednu veliku cupcupcupcupcup i 
Logika to sa propozicionalnim atitidima proba resiti, bolje receno sa njihovim logikom. Al tamo su poteskoce toliko velike, da mora se jednu fizicku entitet prepostaviti da nadju resenju, to je ljudski um ili kompjuter. posle ove misli sledi celokupno kognitivna nauka.

Логичко објашњење тајне тог противречног међуодноса, дакле такво објашњење после кога она више неће бити тајна, није могуће већ због тога што проналажење разумних "разлога" или "основа" чињенице да је тама противприродно непопустљива, да је супротстављена светлости, значи признање да је та чињеница "природна" и "законита", тј. оправдање саме те непопустљивости таме. А управо то није прихватљиво. Ниједна рационална теодицеја, ни сва настојања да се чињеница зла у свету логички непротивречно помири са свемоћним и свеблагим Богом, логички нису могућа, нису основана, и у исти мах у суштини религиозно нису допустива јер у себи скривају одређено оправдање зла. Овде је допуштено и могуће само оно "објашњење" тог противприродног стања које не би било његово оправдање, него, напротив, његово разобличење. Другим речима: логичко или, ако хоћете, космологичко објашњење непопустљивости таме овде није могуће – овде је могуће само духовно проницање у њену религиозну тајну, заправо откривање истине да је биће таме противбожанско и противзаконито. Такво осуђујуће разобличавање тајне непопустљивости зла јеванђелист даје у речима: "А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла" (Јн 3; 19-20).
Не смемо сметати с ума да "тама" симболише истовремено и зло, и стање "невидљивости", "скривености", "прикривености", док "светлост" истовремено симболише и добро и очигледну видљивост, истинољубиво самооткривање, једном речју – "истину". То јевнђелисти даје могућност да "објасни" (не апстрактно-логички, него конкретно-симболички) непопустљивост таме, њену непропустљивост за светлост. Тама је зло и боји се светлости, дакле оног добра које у исти мах открива оно невидљиво и скривено да би и оно било видљиво. Управо у тој непопустљивости таме, у том њеном скривању пред светлошћу садржан је "суд" – разобличавање таме управо као таме, и њено иманентно саморазобличавање. Да се тама не супротставља светлости, да јој иде у сусрет и дозвољава да је светлост обасја, тад би њен сусрет са светлошћу самим тим значио и њено ишчезавање као таме, њено "просветљење". Међутим, тама се томе противи, слично злочинцу, који се боји да ће његова зла дела бити разобличена; тама се скрива од светлости, као да се прекрива непрозирним велом. Управо тиме, утврђујући се у оном што је обузела, што је успела да скрије од светлости, тама открива своју очигледну разлику, тј. сама разоткрива да је тама, сама доноси "суд" над собом.
Остављамо без разматрања све непојмљиво, све што отвара нова питања у садржају тог симболичког отварања тајне непопустљивости таме. За нас је суштинско само једно. Не "објашњавајући" логички оно што је самом својом суштином необјашњиво, јер је противумно и "тамно", јеванђелист нам ипак даје да некако схватимо како та тама, будући да је унутра немоћна пред светлошћу, може и даље да истрајава у својој непопустљивости пред њом. "Тама" постоји зато што се зла воља скрива од светлости, што је избегава. Свемогућа, божанска светлост у емпиријском свету ипак није свемоћна зато што јој се противи зла људска воља. Метафизички немогуће – ограниченост силе божанског начела светлости у свету – емпиријски је реално.
У петом стиху Јеванђеља по Јовану, у тих свега неколико речи, снажно и дубоко је наговештена велика тема – тајанствена истина да је свемогућа светлост божанског ума, божије благодати у својој основи непојмљиво осуђена на то да у свету трпи себи супротстављену таму – мада та иста светлост, због своје свемоћи остаје и у свету неугасива за таму. Као да је у тој истини сконцентрисана сва суштина хришћанског откривења, хришћанске вере.
СЕМЈОН ФРАНК

Заиста је рационално тешко објаснити постојање зла у свету који је Бог створио. Ако се присетите Волтера и његовог „Кандида” неминовно нам се јавља питање: Ако је ово најбољи од свих светова, какви ли су тек онда они други? Ми у својим животима доживљавамо сусрет-сукоб са злом, а опет откуда зло у Божијој творевини? Бог није створио зло и зло не постоји само по себи. А ако зло не добија постојање ни од Бога, а није ни онтолошка категорија по себи, шта онда? Онда, треба да пређемо на поље духовности. А на плану духовности једна од елементарних области је питање слободе. Корен зла лежи у погрешној употреби слободе, у њеној злоупотреби. Човек и духовна бића су обдарена даром слободе. Сам човек је створен по слици Божијој и део те слике је да постоји као слободна личност. А сама слобода је изискивала велику одговорност, шта више, што више слободе то више одговорности. А највећа слобода је и највећа одговорност. Овај дар слободе може бити слађи од меда, али у себи носи и могућност нам да нам загорча егзистенцију, да доведе само биће у опасност. Ово је парадокс: Божији дар, а може да изазове нешто што је лоше, може да изазове уништавање Божијег света. Слобода је велики дар, али зато је и одговорност оних који је имају тим већа. Ми, људи на свет долазимо као деца. Не растемо само телесно, већ и душевно и духовно. Човек је створен за узрастање, али ово узрастање може имати 2 смера. Узрастање у добру и истини или узрастање у злу (ако се ово узрастање, напредовање у злу може сматрати напредовањем). Како то Достојевски описује у роману „Браћа Карамазови” човек је способан да досегне оба бескрајна понора: и да се посвети и да невероватно падне у ропство злу. Управо у дару слободе налази се могућност и за једно и за друго. Бог је могао и да нам не да тај дар, али онда наши поступци не би ни били наши, већ би поступали по програму који је у нас учитан. Били би као неки роботи, а роботи не могу бити ни добри, ни зли, већ само корисни или некорисни(или лепи и ружни..., али без икаквих моралних одредница). Појам добра и појам зла нужно претпостављају постојање појма слободе. Без слободе, човек и његова дела више нису ни добра ни зла. Да би оцењивали нечије поступке или неко дело, ми нужно претпостављамо да је та личност слободна. Дакле порекло зла се налази у погрешној употреби слободе, у изопаченом начину коришћења Божијег дара.

"А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла" (Јн 3; 19-20)
Како је продуцненад приметио у претходној поруци, овде се крије одговор: људи заволеше таму, а љубав и јесте нераскидиво везана за слободу (љубав се не може наметнути...). А људи заволеше зло... Да одем и корак даље, у прекиду заједнице са Богом лежи зло, јер они који су у заједници са Јединим Добрим купају се у добру, а одвајање од извора добра нас и доводи до зла. Добро и јесте у томе да се живи у складу са Богом, у заједници са Њим, али ова заједница се не намеће. Нема никакве принуде од стране Бога, јер би тиме Он сам укинуо тај дар слободе.
Занимљиво је да други Христов долазак, парусија, неће означити укидање дара слободе, већ управо поштовање овог дара, да се ништа неће на силу наметнути, па чак ни добро, Бог ће поштовати слободу и одлуку сваког свог створења !!!

P.S. Зар не би било правилније рећи теодикеја?

Jeсте, јер ми се чини да је у питању грчка реч

Генерално, онако народски речено, теодикеја је резултат слободе којом нас је Бог даровао, слобода за самоодлучивање чему ћемо се ми приклонити и шта ће нам бити суштина живота.

Луцифер је рецимо персонификација злоупотребе те слободе.
Слобода без права на грешку је диктат а не слобода и отуда свако зло на овом свету.
Питање личног избора
То ти је као кад Нобел направи динамит да не би морали да копају к'о блесави а они га користе за убијање јер су блесави.

Еволуционисти на тај начин скидају одговорност са себе због слабости, оправдавају злочин као део људске природе, Бога проглашавају за највећу људску заблуду и тим чином затварају круг неодрживе теорије еволуције.

То је покушај мењања система вредности.
Двоструко нападају, нападају Бога тако што га оптужују за све злочине и још једном нападају Бога јер злочин престављају као нешто сасвим нормално.
Не тако нормално у цивилизацијском смислу, мада га и ту оправдавају ако је у сврси њиховог циља, колико у еволуционом смислу јер је природна селекција у ствари чист злочин који они желе да представе као природан ток.
Римокатоличка црква је сушти пример еволуције у самом Хришћанству, по свом начину проповедања нису ништа бољи од Дарвиниста.
И код њих је вршена варијација на тему природне селекције, или ћеш прихватити вољу Римокатоличке цркве или неће да те бидне.
Па ти сад бирај али имај на уму да су они добили право јачег директно од Бога посредством непогрешивог Папе.

Што рече ономад Свети Николај - само је револуција гора од рата.
Скромно бих додао без да се поредим - само је еволуција гора од револуције.

Еволуција је мајка револуције.

 zapravo ,ima logichnog odgovora  dobro ,necu sad shirim NS ideje ,ali mislim da do nesporazuma dolazi zbog pogreshnog shvatanja boga u svim semitskim religijama ,pa i u hriscanstvu.

 bog nije ni sudija ni dzelat. bog jedino moze da bude sveukupnost ,dakle i ono shto se smatra zlom i ono shto se smatra dobrim je deo te celokupnosti . kazna za zlo ,kao i nagrada za dobro ne dolazi od boga ,vec je prirodna posledica samog zla i dobra.

Мислим да је неки Грк добро рекао да су правично и ружно ствар договора. Како ли Хиндус (или такстекс ) гледа на наше свакодневно насиље над кравама, па и осталим живим бићима? Добро, шалим се мало...

Мада у свакој шали помало...
Бог је пре свега трансцедентан. Онај Апсолут о коме су све људске "истине" стриктно релативне. Да није тако, онда би једна религија превладала - посебно ако је Бог "добар" и уз то наравно свемоћан. То да ли је Бог свеукупност, Демијург или не знам шта, је ствар личног веровања људи.

А што се тиче добра и зла, неко је леп рекао
Твој терориста је мој борац за слободу.
Што би мени било зло оно што је радио Мајкл Колинс, или неки његов савремени пандан