Датум рођења 15. април 1913. Место рођења Сараорци, код Смедерева Краљевина Србија Датум смрти 12. јануар 2003. (89 год.) Место смрти Београд, Србија Србија Савезна Република Југославија СР Југославија Професија правник и књижевник Члан КПЈ од 1936. Учешће у ратовима Народноослободилачка борба Служба НОВ и ПО Југославије Чин мајор у резерви Одликовања Орден Републике Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединста Орден братства и јединста Орден рада са црвеном заставом Орден за храброст Партизанска споменица 1941. Танасије Таса Младеновић (Сараорци, код Смедерева, 15. април 1913 — Београд, 12. јануар 2003), српски песник, есејиста и преводилац и учесник Народноослободилачке борбе.
Биографија Рођен је у 15. априла 1913. године у селу Сараорци, код Смедерева. У Смедеревској гимназији је покренуо часопис „Књижевни круг“ 1932-1933. године. Завршио је Правни факултет у Београду, 1937. године и потом био адвокатски приправник.
Још као студент, прикључио се револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), због чега је од од Државног суда за заштиту државе био осуђен на четири месеца затвора. Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. године. У току рата налазио се на дужностима политичког комесара Другог шумадијског партизанског одреда, руководиоца Политодела Друге далматинске ударне бригаде, шефа Пропагандног одсека Главног штаба НОВ и ПО Србије, члана Агитпропа Обласног комитета КПЈ за Санџак, члан Пропагандног одељења АВНОЈ-а и др. У периоду од 1944. до 1947. године био је уредник дневника „Глас“.
После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и „Књижевне новине“. Касније је био директор „Књижевних новина“, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта, председник Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947-1951), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине (1954-1964), члан Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958-1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др. Био је и члан Управе Удружења књижевника Србије.
Више пута је био биран за посланика Скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а био је и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије и члан Главног одбора Савеза удружења бораца НОР-а Србије.
Објавио је преко четрнаест књига поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас“ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво време“ (1972), „Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „Кућа на друму“ (2000) и др. Године 1993. објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете: Црњанcки, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.
Последња његова збирка објављена је 2000. године под симболичним насловом „Кућа на друму“ у којој је тематизовао осећања након НАТО бомбардовања СРЈ. Био је један од блиских пријатеља Добрице Ћосића, са којим је заједно 1968. године пао у политичку немилост. Није се либио да јавно критукује лоше појаве у тадашњем социјалистичком друштву, а у току студентских демонстрација, јуна 1968. године, дао је шансу студентима да јавно искажу своје ставове у „Књижевним новинама“. Сматра се да је он један од заслужних за повратак књижевника Милоша Црњанског у Југославију, 1965. године.
Преминуо је 12. јануара 2003. године у Београду.
Добитник је бројних награда - Награда Министарства просвете НР Србије (1949), Седмојулске награде (1959), награде БИГЗ-а, Дисове награде (1991), награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ (1996), награде „Десанка Максимовић“ (1997), награда „Златни кључ Смедерева“ (1997), награде „Заплањски Орфеј“ (2000) и др.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су - Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Додељен му је и Орден Вука Караџића.[1]
Читава његова продица активно је учествовала у Народноослободилачкој борби. Његови родитељи Милан и Јелена, као и његова два брата и сестра. У току рата 1942. године погинула су му два брата - Светомир Света и Андреј Андра, а исте године стрељан му је у логору на Бањици отац Милан. Такође, у току рата 1943. године у Пријепољској бици погинула је и његова прва супруга Радојка Рада Ђурић-Младеновић. Његов брат Светомир Младеновић Света проглашен је 9. октобра 1953. године за народног хероја, а њихова породична кућа у Сараорцима је проглашена за споменик културе од великог значаја.
U tami ćuti selo moje drago, ćuti selo moje i Srbija ćuti, ćuti moje blago, ljubavi moje najlepši dar. U srcima tinja, u mraku plaminja — nove bune žar.
Šušte kukuruzi. Nova žita zru. Sa brega, proplanka, u noći ovoj, u noći ustanka, jasen igra lišćem, jasen me pozdravlja šumeć tihu setu. I prošlosti mojoj koja me ostavlja, i životu bivšem, i mom bivšem svetu, ne poklanjam više ljubav toplu, svu. Ljubav moja odsad biće cvet u cvetu — ljudi koji sa mnom pate, ginu, mru.
Srbija je ljubav i ljubav Srbija, koja suncu pruža ruke svoje bele; njene šume, polja, hrastovi i jele; njene noći divne i njen divni dan; čežnja snažna, vrela, i njen vreli san.
Odlazim... I nikad, nikad neće više tenkovi mi tuđi kroz tišinu proći polja mojih plodnih, njiva mojih rodnih — Kroz tiđinu dani il tišinu noći! Kao mlado vino kao plahe kiše, kao more kad se uzgiba, zapeni — noćas seme bune rađa se u meni: Srbija se neće umiriti više.
Tema: 
