Saga o ..icima--Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti. Vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni. Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize  iznad zaseoka Krsmanovica. U gaju ima zeceva, jurimo sa psom hidrom, hocemo da uhvatimo zeca, nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo.Odavde se  bolje vide Drina  i Bosna, jer je pogled iz doline  skucen i ogranicen brdima. Sa ove uzvisice se vide bolje okolna brda i gudure. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke) ,crnokosa kocoperna devojcica , vicna veranju po okolnim brdima, isprica, da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, da se vidi  mnogo bolje, kaze puca pogled na  daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo svi netremice radoznali Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne  ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu  kao nepomicne senke ,crne linije, prikrajcise, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska, Olova, traze   spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih prihvatali , pomazuci svojoj sabraci u granicama njihovih mogucnosti.Nekoliko desetina je  prihvaceno od dede Velizara,  i njegove brace  Milutina , Simeuna, od babe Jelisavke, .od suseda kumova Velizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene, zbunjene, pod teskim sokom,  jer su mnogima od njih  ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne  pricaju mnogo o licnim tragedijama,  najcesce cute, to su posteni i iskreni , povrh svega skromni ljudi i zene, takoreci nevidljivi,  krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju.Vrlo su razumni , skoro da se osecaju suvisnim, oborili oci zemlji  postidjeni ,jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su ih lepo primili. Dali su im krov nad glavom, stan i hranu, odecu  , i sve drugo sto su mogli, oni ih  postuju. Zauzvrat izbeglice postuju i uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je  jedan jako dobar odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci ljudima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su  vecinom izbeglice iz Olova, zovu   ih "ere",ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( *vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara,  visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, i kao noc tamnih ociju koje  vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. .Sve  pleni svojom neposrednoscu,  zauzimanjem za druge,  spremna je svakome da pomogne. Ona je  omiljena. Ustase su joj poklale najblize, muza ,dvoje male dece i roditelje.Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli  niz  Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle  izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.



-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni.

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod  komandom nemacke vlasti iz Beograda ,u pozno vece za stolom  sedi nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju, mezete suvo meso i razgovaraju. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli deda Vaso i baka Sava sa decom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine,  ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge , pa da dodju zajedno.Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic, je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji  Zandarmerijske stanice.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze  satlik rakije ,isprica da sve do 1878 god.nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planina, Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja.:"To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu ugasiti fitilj"-rece on cinicno, uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako, ubices mu neko celjade, znam  Selmanovica,  to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke.baka Sava. Cetnik je  uporan ,smeska se cinicno":Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo"."Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo, pored lampe, ubices nekoga, ne za ime Boga"."Znam ja sve ne brini  stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen,a da cu fitilj utihnuti"-.odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno..

Sledece jutro rano, kada se rasvanu , sum recne matice rasprsise  vetrom noseni povici sa one daleke strane ,u sevaru pored same Drine u Bosni je stajao neki covek. "Za ime Boga ljudi, nemojte  tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas".To  je bio glas  Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke, upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine.On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

l.-Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti. Vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni. Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize  iznad zaseoka Krsmanovica. U gaju ima zeceva, jurimo sa psom hidrom, hocemo da uhvatimo zeca, nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo.Odavde se  bolje vide Drina  i Bosna, jer je pogled iz doline  skucen i ogranicen brdima. Sa ove uzvisice se vide bolje okolna brda i gudure. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke) ,crnokosa kocoperna devojcica , vicna veranju po okolnim brdima, isprica, da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, da se vidi  mnogo bolje, kaze puca pogled na  daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo svi netremice radoznali Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne  ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu  kao nepomicne senke ,crne linije, prikrajcise, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska, Olova, traze   spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih prihvatali , pomazuci svojoj sabraci u granicama njihovih mogucnosti.Nekoliko desetina je  prihvaceno od dede Velizara,  i njegove brace  Milutina , Simeuna, od babe Jelisavke, .od suseda kumova Velizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene, zbunjene, pod teskim sokom,  jer su mnogima od njih  ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne  pricaju mnogo o licnim tragedijama,  najcesce cute, to su posteni i iskreni , povrh svega skromni ljudi i zene, takoreci nevidljivi,  krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju.Vrlo su razumni , skoro da se osecaju suvisnim, oborili oci zemlji  postidjeni ,jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su ih lepo primili. Dali su im krov nad glavom, stan i hranu, odecu  , i sve drugo sto su mogli, oni ih  postuju. Zauzvrat izbeglice postuju i uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je  jedan jako dobar odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci ljudima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su  vecinom izbeglice iz Olova, zovu   ih "ere",ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( *vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara,  visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, i kao noc tamnih ociju koje  vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. .Sve  pleni svojom neposrednoscu,  zauzimanjem za druge,  spremna je svakome da pomogne. Ona je  omiljena. Ustase su joj poklale najblize, muza ,dvoje male dece i roditelje.Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli  niz  Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle  izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.



m.-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni.

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod  komandom nemacke vlasti iz Beograda ,u pozno vece za stolom  sedi nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju, mezete suvo meso i razgovaraju. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli deda Vaso i baka Sava sa decom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine,  ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge , pa da dodju zajedno.Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic, je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji  Zandarmerijske stanice.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze  satlik rakije ,isprica da sve do 1878 god.nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planina, Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja.:"To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu ugasiti fitilj"-rece on cinicno, uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako, ubices mu neko celjade, znam  Selmanovica,  to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke.baka Sava. Cetnik je  uporan ,smeska se cinicno":Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo"."Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo, pored lampe, ubices nekoga, ne za ime Boga"."Znam ja sve ne brini  stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen,a da cu fitilj utihnuti"-.odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno..

Sledece jutro rano, kada se rasvanu , sum recne matice rasprsise  vetrom noseni povici sa one daleke strane ,u sevaru pored same Drine u Bosni je stajao neki covek. "Za ime Boga ljudi, nemojte  tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas".To  je bio glas  Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke, upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine.On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

lSaga o ..icima

.-Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti. Vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni. Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize  iznad zaseoka Krsmanovica. U gaju ima zeceva, jurimo sa psom hidrom, hocemo da uhvatimo zeca, nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo.Odavde se  bolje vide Drina  i Bosna, jer je pogled iz doline  skucen i ogranicen brdima. Sa ove uzvisice se vide bolje okolna brda i gudure. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke) ,crnokosa kocoperna devojcica , vicna veranju po okolnim brdima, isprica, da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, da se vidi  mnogo bolje, kaze puca pogled na  daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo svi netremice radoznali Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne  ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu  kao nepomicne senke ,crne linije, prikrajcise, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska, Olova, traze   spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih prihvatali , pomazuci svojoj sabraci u granicama njihovih mogucnosti.Nekoliko desetina je  prihvaceno od dede Velizara,  i njegove brace  Milutina , Simeuna, od babe Jelisavke, .od suseda kumova Velizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene, zbunjene, pod teskim sokom,  jer su mnogima od njih  ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne  pricaju mnogo o licnim tragedijama,  najcesce cute, to su posteni i iskreni , povrh svega skromni ljudi i zene, takoreci nevidljivi,  krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju.Vrlo su razumni , skoro da se osecaju suvisnim, oborili oci zemlji  postidjeni ,jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su ih lepo primili. Dali su im krov nad glavom, stan i hranu, odecu  , i sve drugo sto su mogli, oni ih  postuju. Zauzvrat izbeglice postuju i uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je  jedan jako dobar odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci ljudima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su  vecinom izbeglice iz Olova, zovu   ih "ere",ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( *vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara,  visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, i kao noc tamnih ociju koje  vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. .Sve  pleni svojom neposrednoscu,  zauzimanjem za druge,  spremna je svakome da pomogne. Ona je  omiljena. Ustase su joj poklale najblize, muza ,dvoje male dece i roditelje.Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli  niz  Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle  izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.



m.-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni.

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod  komandom nemacke vlasti iz Beograda ,u pozno vece za stolom  sedi nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju, mezete suvo meso i razgovaraju. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli deda Vaso i baka Sava sa decom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine,  ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge , pa da dodju zajedno.Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic, je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji  Zandarmerijske stanice.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze  satlik rakije ,isprica da sve do 1878 god.nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planina, Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja.:"To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu ugasiti fitilj"-rece on cinicno, uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako, ubices mu neko celjade, znam  Selmanovica,  to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke.baka Sava. Cetnik je  uporan ,smeska se cinicno":Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo"."Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo, pored lampe, ubices nekoga, ne za ime Boga"."Znam ja sve ne brini  stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen,a da cu fitilj utihnuti"-.odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno..

Sledece jutro rano, kada se rasvanu , sum recne matice rasprsise  vetrom noseni povici sa one daleke strane ,u sevaru pored same Drine u Bosni je stajao neki covek. "Za ime Boga ljudi, nemojte  tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas".To  je bio glas  Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke, upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine.On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

Saga o..icnma:l.-Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti. Vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni. Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize  iznad zaseoka Krsmanovica. U gaju ima zeceva, jurimo zeca sa psom hidrom,  nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo.Odavde se  bolje vide Drina  i Bosna, jer je pogled iz doline  skucen i ogranicen brdima. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke) ,crnokosa kocoperna devojcica , vicna veranju po okolnim brdima, isprica da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, da se vidi  mnogo bolje, kaze puca pogled na  daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo svi netremice radoznali Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne  ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu  kao nepomicne senke ,crne linije, prikrajcise, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska, Olova, traze   spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih lepo prihvatali, pomazuci svojoj sabraci u nevolji onako kako im to dozvoljavaju njihove mogucnosti.Nekoliko desetina izbeglica je  prihvaceno od dede Velizara,  i njegove brace  Milutina , Simeuna, neke videh kod babe Jelisavke, kod suseda kumova Velizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene jer su mnogima od njih  ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne  pricaju mnogo o licnim tragedijama,  najcesce cute, to su posteni i iskreni , povrh svega skromni ljudi i zene, takoreci nevidljivi,  krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju.Vrlo su razumni , skoro da se osecaju suvisnim, oborili oci zemlji  postidjeni, jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su ih lepo primili. Dali su im krov nad glavom, stan i hranu, odecu i sve drugo sto su mogli, oni ih  postuju. Zauzvrat izbeglice  uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je  r odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci ljudima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su  vecinom izbeglice iz Olova, zovu   ih "ere",ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( *vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara,  visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, i kao noc tamnih ociju koje  vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. .Sve  pleni svojom neposrednoscu,  zauzimanjem za druge,  spremna je svakome da pomogne. Ona je  omiljena. Ustase su joj poklale najblize, muza ,dvoje male dece i roditelje.Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli  niz  Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle  izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.


m.-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni.

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod  komandom nemacke vlasti iz Beograda, u pozno vece za stolom  sedi nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju, mezete suvo meso. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli deda Vaso i baka Sava sa ujkom Bozom i tetkom Milenom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji  Zandarmerijske stanice.Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine,  ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge , pa da dodju zajedno.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze  satlik rakije ,isprica da sve do 1878 god.nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planine  Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja.:"To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu ugasiti fitilj"-pokaza rukom  uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako, ubices mu neko celjade, znam  Selmanovica,  to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke.baka Sava. Cetnik je  uporan ,smeska se cinicno":Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo"."Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo, pored lampe, ubices nekoga, ne za ime Boga"."Znam ja sve ne brini  stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen,a da cu fitilj utihnuti"-.odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno..

Sledece jutro rano, kada se rasvanu , sum recne matice rasprsise  vetrom noseni povici sa one daleke strane ,u sevaru pored same Drine u Bosni stoji neki covek. "Za ime Boga ljudi, nemojte  tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas".To  je bio glas  Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke, upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine.On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

Saag o..icima:n.- Osmi juni-1941 g.-Partizan oduzima dedi revolver

Deda Velizar je imao obicaj da od nas dece zahteva da mu prikopcamo dugme na rukavu kosulje oko gleznja gde pocinje saka." Sapni de mi "-rece mi danas zureci se nekim poslom , pruzi mi ogromnu koscatu ruku  nategnutu od tezackih napornih  radova, krajnje je tesko prikaciti, zategao siroki rucni zglob, jedva uspeh uz pomoc starijeg brata. Deda ima tako krupne gleznjeve na ruci. Tata njegov sin nema., izgleda da otac lici na babu Bojku. Ali ima uske kukove i  siroka ramena kao deda Velizar.

Zalaja pas, odmah zatim u kucu bahnu grupa vrlo strogih partizana, udjose bahato, bez kucanja.Promrljase mrzovoljno:"Dobar dan." Jedan od njih mlad, plav i vrlo samouveren, udje bez pitanja za dozvolu u sobu gde spavaju deda i baba , samo  rece dedi kratko i jetko:"Stari, otvori de ovaj drveni sanduk". Odmah sam ga prepoznao, to je bio mladic is autobusa Uzice -Ljubovija koji se raspravlajo o politici sa dr Gerasimovim. Samo sada  izgleda ozbiljniji, stalozeniji, zreliji i samouvereniji. Cini mi se da je sada snazniji.,okrucao. Deda u drvenom sanduku drzi svoju dokumentaciju, tu su  slike i drage uspomene, pisma, isecci iz novina, knjige o poljoprivredi, deda je  napredan zemljoradnik koji se obrazovao i citao  knjige iz poljoprivrede i  stocarstva, pokusavajuci da to primeni u  praksi. Taj drveni sanduk je za nas decu bio najveca tajna,  nikada nismo dobili dozvolu da pogledamo sta ima u njemu.Deda otvori sanduk, partizan gurnu ruku i izvuce je drzeci nov sjakteci revolver koji je deda u sanduku cuvao, nasao ga po povlacenju jugoslovenske vojske, jako mu se svideo, cistio ga, podmazivao.Partizan  uze omiljeni dedin revover, odmah ga  zadenu sebi za pojas.Deda  ne rece nista, cuti, suzdrzava se , ali neuobicajeno mlecno bledilo natmustenog lica kazuje da je vrlo  ljut. Zatim su partizani odmah nestali kao sto su i dosli..

Ovaj dogadjaj sa revolverom je imao snazan uiticaj na formiranje dedinog stava prema partizanima.Ocenio je to kao pljacku i lopovsko delo  nedostojno jedne regularne vojske. Nije mu nikako bilo jasno kako je partizan znao gde se nalazi revolver i odmah ga pronasao. Deda koji je bio sest  godina u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima  je znao sta je tada bila srpska vojska, postena, moralna, patriotska, nikad nije krala, silovala, uzimala tudje, postovala je protivnika i vojne zakone. A kako se ovi ponasaju?  I jos vajni Srbi? Cuo je i ranije za slicne postupke partizana, sada je se sam licno u to uverio."Unistice nas moral i patriotsku tradiciju, ko laze taj i krade, ko krade taj ce sve uraditi"-govori deda..

Saga o..icima-o.-. Deseti  juni 1941 g.-Banatski Nemac u poseti.

Oko podne ovoga tmurnog dana dok kisa dobuje po oknima  izadjoh pred kucu,  svugde okolo  mokra trava, preko Drine u bosanska brda se zavlaci belicasta magla, pas Hidra se protegnu ispod pusnice za sljive, sanjivo zavi, i zavuce se u slamu, to je za njega pravo vreme za spavanje.Baba Bojka stala  pred kucu, gleda u Bosnu, okrenu se Mackovom kamenu govoreci kao za sebe:" Ovo ce dugo padati, nece Boga mi skoro stati kisa". :Eno nekoga cojeka ide uz sokak"-ljubopitljivo gleda baba na sokak. Brze bolje udje u kucu pomalo uznemirena dedi:" Eno nemackog vojnika ide uza sokak".Deda se pribi uz  prozor:" Jes, ide ,ali samo jedan.Oce jaja". Cutimo, cekamo, zavezani pas Hidra zalaja glasno.Utom neko kucnu snazno na vrata, pred nama se pomoli zelena uniforma kao strasilo za ptice na njivi. Svi se trgosmo  kao poliveni hladnom vodom. Nemacki vojnik srednjeg rasta i  pitomog izraza lica stresajuci na pragu kapi kise sa kape, stade pred nas skoro bezazelno, progovori smireno i tiho, cistim srpskim. Svi cutimo skoro prijatno iznenadjeni. Predstavi nam se smirenim glasom, vise lici na nekog preobucenog suseda, nego li na nemackog vojnika, saznasmo da je on  nas Nemac  iz Banata. On rece Dedi skoro zapovednicki:"Stari ,daj merdevine, imas li suvog mesa na tavanu".Vidi se da je gladan, treba mu hrana. Donoseci uctivo merdevine deda mu odgovori :"Ima nesto od prosle godine, bolje da ja donesem ? Vodite racuna gore ima dima, jako je zagusljivo".Ne odgovarajuci ,Nemac poce samouvereno da se penje uz merdevine. Deda istoga momenta zasu u pec citavu kesu aleve paprike.,razgorela vatra suknu dim na gore. Posle nekoliko minuta Nemac sidje kasljuci i brisuci oci i  ode ljutit bez reci..

Postojala je jedna vrsta precutnog dogovora u  to vreme, koja je uvek bila postovana i kasnije: ne ubijati memacke vojnike, jer su Nemci pretili drasticnim odmazdama.Stradao bi nezasticeni narod, a krivica bi bila na onima koji su napali Nemce.


p.- Jedanaesti juni-1941 godine-Nemacki vojnici. udvaraci.

Vec se smrkava, kroz toplo vece proleti poneki svitac. Dodjose dva nemacka vojnika kod  jednog  mestanina u susednom selu, mladog vec  ozenjenog coveka srednjeg  rasta. Jedan od nemackih vojnika je dzinovskog rasta, zlatokos.Ocigledno  da je  malo pijan., ali nimalo nije agresivan, naprotiv  uctiv je, ali  vrlo  veseo. Udje u veliku kuhinju u prizemlju iz koje se ide sa strane u dve velike spavace sobe. U kuhinji  nesto radi nekoliko ljudi i zena  izbeglica, medju njima i izuzetna  lepotica Dinara.

Malo nakresani dzin  se obrati  prisutnima veselo  mesajuci nekoliko srpskih reci koje je naucio,  pokazujuci na dva kreveta u kutku kuhinje :"Zwei krevet , zwei damen, zajedno "(* Dva kreveta, dve dame, zajedno)., i pokazujuci na dva kreveta upre prstom u komsiju i  njegovu zenu i Dinaru. Nastade  tisina i nerazumljivo uctivo mrmljanje komsije, kome se to ocigledno ne svidja , trazi  puta da se izbavi iz nevolje, njegova supruga odmah shvati  o cemu se radi i ukloni se. Nekoliko zena izbeglica i Dinara takodje nestase odjednom.u trenu van kuce u susedstvo.

Nemac nije insistirao, niti je se ponasao nasilnicki, ustase  obadva i odose svojim motorima koji ih cekaju na dnu sokaka pored puta. Zacu  se  brujanja motorcikala, svetla zaparase noc pored puta, odose prema Ljuboviji.


q- Dvadeset cetvrti  juli 1941 g.- Pokolji

Iz Bosne preko reke iz daljine ponovo dopre vec poznati  jauk zena, ocigledno za svojim ubijenim bliznjima."."Mladjenovicima su opet ustase nekoga zaklale."-pokaza baba razzaloscena rukom na Bosnu. Kum Nenad Vasic sedi pod lipom ispred kuce, pred njim casica rakije, cuti snuzdeno, ne zna ni sam sta da kaze.Niko im odavde ne moze pomoci. Pored kuma Nenada sedi potresena devojka Kristina, ona je izbeglica od Olova, samo cuti, kao da je  izgubila moc govora, stidi se sto je pala na teret drugima, njena kao gar crna kosa je bila do nedavno duga, padala joj na ramena, neki dan joj je potsekose, ima vaski, plase se epidemije tifusa..Trazi od mame debeli belicasti cesalj, mama joj ga donese, ona gura cesalj u kosu, provlaci ga polako kroz gustu kosu sve do korena crnih vlasi.Onda izvuce cesalj i  zagleda ga. Izmedju tankih plasticnih zubaca debelog belog ceslja se vidi po neka mala zuckasta vaskica, Kristina uze sa zemlje mali kamencic i samo pritisne vaskicu, ona se raspukne, zacrveni se kap krvi.

Saga o..icima-r.-Petnaesti avgust 1941 g.- Bekstvo ujke Velje pred ustasama preko Drine

Danas je oblacan i  hladan dan za ovo doba godine. Gusti slojevi magle se spustili sa bosanskih brda , nalegli na Drinine bukove. Kao da je iznenada dosla jesen. Drina je velika, puna snage, zivota, kako se to pogodilo, takvi su i Podrinci., puni energije, stameni, svetli kao sunce.Otkud takvi podrinci pored takve Drine. Da li su Drina i prekrasna  priroda stvarali vekovima, od pamtiveka ,tako snazne i ponosite ljude. Ili je Bog odredio da budu zajedno, doveo odnekle junacine na obale ove valovite reke.Stariji brat i ja stojimo  na stenovitoj obali Drine ispod Krsmanovica  groblja na ulazu u Uzovnicu, nedaleko od mesta gde je nekad bila skela deda Mike Nikolica, posmatramo  velike ribe  koje dolaze u  stenovite plicake blizu obale u potrazi za hranom. Nesto neobicno poce da  se desava sa udaljene bosanske strane reke. Ne moze se razaznati sta je po sredi, kako se to nesto priblizavalo,  cuse se  neki uzvici. Potom  razaznasmo da je to covek. Kada se jos malo priblizi, prepoznasmo da pliva jednom rukom, a u drugoj visoko iznad vode drzi odecu i cipele. Ocigledno da je plivac vrlo snazan covek, on Drinu preplivava samo jednom rukom. Mnogi snazni seoski mladici se ne usudjuju  da preplivaju Drinu na ovome  mestu,  ni po najtoplijem vremenu, i kada je Drina mala, a kamoli sada kada je Drina  iznenada velika , nadosla, mutna i hladna, padale su obilne kise gore negde uzvodno. Covek dobija ponekad zbog necega nadcovecansku snagu. Nesto tera ovoga coveka da to cini. Sta je to? Nestrpljivi smo da vidimo toga neobicnog plivaca.

Kada se malo priblizi, jasno razaznasmo reci, nekoliko puta potresenim glasom uzviknu:" Majko Srbijo:" Nepoznati plivac dopliva sasvim blizu nas. Bosim nogama  dodirnu vrlo klizavo kamenito tlo reke obraslo muljem, trazeci cvrst pristup da zakoraci na obalu. Poce da se penje na sluzavu kamenitu obalu, klizajuci se i posrcuci.  Visok i koscat covek, svetle kose i ociju, sa kratkim sjajno belim  muskim gacama, drzi celo vreme visoko u rukama odecu i cipele, pazeci da ih ne pokvasi. Savlada klizavi stenjak, zakoraci crvsto na obalu, sede na travnatu obalu, odlozi ono sto drzi u rukama..Pogleda nas sa suzama u ocima, zagrli, poce da nas ljubi. Brat i ja cutimo zbunjeni, zaledjeni, cak se nismo ni obradovali.Raduje nas sto se neznanac iz Bosne spasao.On poce da pita za mamu. Iz magle navrese secanja, prepoznasmo i mi njega, najzad poce da radi nase sledjeno  razmislajnje.To je ujko Veljo Popovic, brat nase majke.

Sused Hakija, musliman,  verni prijatelj njegove porodice, mu je javio da ustase dolaze da ga ubiju, ujko Veljo iskoci  iz kuce , jedva se obuce i pojuri u sumu, preko Slapasnice se spusti na Drinu naspram Uzovnice , gde je znao  da su njegovi bliznji-isprica nam u dahu. Njegova supruga Ljubica(* bila mis Bosne i Hercegovine) iz Zvornika, sa cerkom Olgicom je  pre dogadjaja koji su izazvali bekstvo mamine porodice iz Bratunca u Srbiju, otisla u posetu  roditeljima u Zvornik, u ratnom vihoru i bezanijama ujak Veljo je sa njom  izgubio vezu.

Ujko Veljo je vrlo zabrinut za sudbinu svoje supruge i deteta, plasi se odmazde ustasa, ne zna gde su. Jednog dana M..... Srbin iz   sela u Bosni preko Drine predje  camcem, donese mu poruku od Muslimana N... N.....  iz S...... da dodje u odredjeno  vreme u selo Sakar, na srpskoj strani Drine u Zvornickoj klisuri, nedaleko od Zvornika, gde ce ga cekati camac, da ode po suprugu Ljubicu i cerku  Olgicu u Zvornik.

U planinskom selu Sakar  Drina je uska, valovita, stesnjena  okomitim planinama  u klisuru. Camac dodje iz Bosne, ljulja se na plavim zapenusanim valovima kao orahova ljuska,  u njemu nasmejani N...grli ujku Velju ,kaze mu:" Hajde Veljo bolan, eno cekaju te Ljubica i cera tamo pod onom topolom "-pokaza mu rukom prema Bosni. N...prevede zbunjenog ujku Velju  preko vode u Bosnu. Od tada se njegov trag gubi. (Saznasmo  kasnije da je odmah ubacen u kamion koji je cekao spreman, sproveden prvo u zatvor u Tuzli, odatle u logor  Jasenovac u Bosni na obali Save, gde je ubijen  maljem u glavu na Svetog Savu januara 1942 godine. Saznali smo da je istu sudbinu u Jasenovcu  istoga dana  doziveo i brat bake Save, Ranko Beatovic..Ocevici su nam ispricali da su ih ustase prvo naterale da probiju led na Savi, da se okupaju, a kada su izlazili iz ledene reke, na njih su nasrtali maljevima.)

,
Saga o..icima-s.-Dvadeseti avgust  1941 g-Susret sa Titom

Opet smo u bezaniji, ovoga puta kod rodjaka  u nekom planinskom selu na padinama Sokola , ili Medvednika, ne znam tacno gde.Ovi rodjaci  su  pola za partizane, a pola  za cetnike. Ali se ne svadjaju. U susednoj velikoj zgradi je neka vojska. Cika Bibo Krsmanovic, crnokos, povisok, sa titovkom na glavi,  tamo cesto zurno i zabrinuto odlazi,nosi  pod miskom neka dokumenta,  nesto vazno se desava. Dvadeseti  avgust 1941 godine  je  vruc, iako je planina i sveze cak i leti,  prava je jara. Sve se uklonilo u hladovinu,  pastirke sakrile stada od zege, stada se savilo u hladu drveca, ovce sastavili glave, zedne isplazile jezike, samo dahcu. Sve ceka da zahladi.

Cika Bibo me povede do obliznje zgrade gde ranije nisam isao, gde pocinje prostrana  basta u zaravni, sa nizovima  malih stabala oniskih sljiva, plave se u liscu grana  socni plodovi. Izmedju dva podeblja stabla u hladovini  razapeta mreza , u njoj  u polulezecem polozaju leskari neki ostariji covek, jos nije osedeo, srednjeg rasta,  snaznih ramena i karlice, ima jake ruke i noge.Lice  mu je rosavo, verovatno  od boginja,  po rukama i ledjima.se vide  braonkaste pege. Njegovo snazno koscato telo je obuceno u kratke pantalone i belu letnju majicu bez rukava. Lezi u mrezi opusteno i nesto cita. U desnoj ruci  vazno drzi veliku mustiklu od porculanske sedefaste materije, iz koje se dize  vijuga opojnog  mirisnog  dima, povremeno je spusta i uzima olovku i hartiju. Pored njega  stoji mlada nasmejana zgodna partizanka, lako odevena, sa lepezom tera muve koje slecu na njega i smetaju mu da se koncentrise, da  cita i pise.

Cika Bibo skoro necujno sa strahopostovanjem prosapta:" To je Josip Broz Tito". Neverovatno, kakvo iznenadjenje, vec sam cuo za njega.Ali sam  pomalo razocaran pozom u kojoj  ga sada vidim..Zamisljao sam ga u sjajnoj uniformi, zlate se epolete na ramenu, sa visoko uzdignutom blistajucom sabljom u desnoj ruci, na razigranom alatu. Zbunjuje  me, cak to sa strahom spazih, kako jedna muva cesto slece  na njegove snaznu belu butinu, dovodeci u neugodnu situaciju mladu partrizanku. To i drugi zapazaju , ali se prave  da  ne vide, sta se tu moze, muva je muva, niko joj ne moze zabraniti..

Taj stariji gospodin je vrlo dostojanstven, prema njemu se svi prisutni odnose  sa neobicnim postovanjem, kao prema nekom Bogu na zemlji.

"Sta su one crne cik cak linije gore na stenjaku koje od stena najednom pocnu da se penju nebu uvis, da li je to neka opticka pojava, prelamanje svetla"-upita jedan crnomanjast prosed partizan, koji nosi naocare i govori juznjackim naglaskom, lici na profesora.

Cika Bibo je mestanin, on ovde zna svaku stazu i bogazu, mu odgovori ko iz topa usluzno i spremno:" To su divokoze i divojarci koji skacu po  vise metara u vis sa stene na stenu, udaljeni su , odavde se ne vide dobro, zato izgledaju kao neke nevidljive crne linije". Istoga momenta se prema nebu istegnu kao zmijasta munja jedna nova, jos veca takva crna opruga, cik cak linija.

Sa strane stoji zamisljen vrlo plav covek srednjeg rasta, snazne konstrukcije, on je vrlo tajanstven, njegovo  lice je  strogo, oci razumne, on se umesa u razgovor sa jakim ruskim naglaskom: "To sam video v Uzbekistane, to nisu divokoze i divojarci, to su zertvenije jarci". Rec zrtveni jarci jako naglasi, preteci podizuci glas.Svi zastadose sa velikim postovanjem videci da drug Tito zeli nesto da kaze, on  prozbori tihim ali sigurnim i odlucnim glasom, u kome je bila neka doza  strogosti, cak i pretnje:" Nije pao sneg da pokrije  breg , nego da svaka zivotinja, pa i ona najmanja,  pokaze svoj trag".

Stavsi malo u stranu, jedan partizan mudrog i razumnog lica, plav i visok sa naocarima, bio je to Slovenac, deluje dobrocudno, mi se okrete i rece toplo se osmehujuci:" Mali, ti si odavde, kada porastes ti ces da ispravljas krive Drine, da trazis vecitu pravdu, kao sto  mi sada hocemo da stvorimo najpravednije drustvo  na svetu"." Ne, nikako "-okrete mu se Bibo, to je najnezahvalniji posao traziti pravdi i ispravljati krive Drine, mi cemo gradili hidrocentrale, nastace jezera, i struja, svetlost".

Saga o...icimat.-Dvadeset osmi  avgust 1941 g.- Tajanstveni ritual doktora H.....

Desava se nesto neobicno. Dolaze  neznanci iz razlicitih krajeva, razlicito obuceni, crni, plavi, , mali, visoki, obuceni u srpsku ili neku drugu nepoznatu odecu, ili jednostavno u gradska odela .Govore  raznim jezicima.

To su kako neko rece,  komunsiticki aktivisti iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, ali i iz Bugarske, Rumunije i Madjarske,  Grcke,pa cak i iz  Albanije, oni dolaze na znacajan  skup u  u Sokolu. Glavnu rec  na ovom skupu vodi jedan lekar, vidjao sam ga obicno nesto zamisljenog, okruzenog partizanima koji oko njega lete kao cigre, vrlo je tajanstven. Neka vazna licnost-pomislih. Ime mu  zaboravih, koje nije  srpsko, pocinje na H........ komunisticki ideolog i aktivista.iz  Beograda. dr.H .. je crnomanjast, povisok i vitak, mnogo me potseca na maminog ujaka Dragu Beatovica.

Dolazak ovih izaslanika  poce jos vece pre toga. Na proplanak obasjan sablaznom  mesecinom, nasmejani partizanski vodici trijumfalno  dovode iz mrkle planinske noci, iz nekih gudura, jednog po jednog, neke tajanstvene znacajne ljude, odzvanjaju u tihoj planinskoj noci njihova reska salutiranja..Izaslanici iz dalekih zemalja dolaze umorni, prolazili su kroz svakakve zasede. i zamke. Culo se kako uzvikuju  svoja imena, vecina nisu bila srpska, govorili  su cesto nas jezik, sa razlicitim naglascima, ili nesto drugaciji makedonski i bugarski, ili jos drugaciji slovenacki.,ruski. Ali su neki govorili drugim potpuno nerazumljivim jezicima, izgleda da je to bio nemacki ili  engleski. dr. H.. je  poliglota, govori  pojedine od tih jezika. Izvanredan je poznavalac ne samo prilika  u zemljama  pridoslih komunistickih aktivista, nego svi kazu, da po narecju  moze da pogodi iz koga dela Srbije ili Bosne dolazi koji aktivista.,cak je uz odusevljeni pljesak i prasak  smeha prisutnih, pogadjao  iz kojih delova Bugarske i Rumunije, Madjarske su pridosli. Sazna se da su svi najavljenii stigli, svi su na broju po dobijenom spisku, niko nije zarobjlen, ranjen, ubijen.

Sa planinskog visa puca  pogled dole u provaliju, na daleku plavicastu dolinu  Drine. Dvogledom se moze razazanati most na Drini koji povezuje Ljuboviju i Bratunac, cak i kako  strazari setaju na njemu.Danas je izuzetno suncan i svetao dan. Ispod nekoliko velikih krosnji drveca na uzvisici stoji u sredini dr .H vec malo prosede crne kose, pored njega nekoliko saradnika. A sa strane poredjano tridesetak delegata iz raznih zemalja..Svi gledaju netremice prema dalekoj Drini dole u plavicastom ambisu, ka Bosni. Svako od njih  je dobio po jedan jak i nov dvogled, pravo cudo savremene tehnike, koje su nedavno partizani i cetnici zaplenili od Nemaca u Peckoj i Krupnju..Neki radoznalo razgledaju ove sjaktave spravice, drugi ih stavljaju na oci, kazu da se most i Drina vide kao na dlanu.

Kroz dvogled se vrlo jasno vidi  most na Drini i dva strazara, jedan sa srpske,  drugi  sa bosanske strane, neki glasno tvrde da se po uniformama ne bi moglo zakljuciti da su strazari nemacki vojnici. Na kraju, nije jasno  ko su  ti strazari, da li su i domobrani, ili nedicevci, ili Nemci. Ali je tamo dole  jedna, a ovde druga vlast.

dr. H.. stoji sa dvogledom u ruci, cas ga podize ocima, cas  kao da sam sa sobom razgovara  spusti dvogled , cuti nekoliko minuta, nesto ocekuje, kao da se nesto preracunava. Svi gledaju u njega sa strahopostovanjem, ocekujuci  njegova naredjenja. dr.H.. se znacajno uspravi,  pomace se malo napred, dize ruku, stavi dvogled na oci. Svi to uradise u isto vreme, kao po komandi. On im rece kratko i strogo:" Vidite li svi most""Cekalo se da svi vide most. Svi gledaju netremice u doktora ,on sacekavsi malo, najednom mahnu energicno rukom, iako nije kazao ni rec, svima se ucini da rece:"Dole". Svi videse dvogledima da su istoga momenta oba vojnika na mostu pala, kao po komandi.Neki pocese da uzvikuju, da ustaju, skacu, svi najednom odlozise sa ociju  dvoglede vidno uzbudjeni.Ustadose, obilaze oko dr H, pilje u njega kao u Boga. Neki mu se priblizavaju uctivo, hoce nesto da ga pitaju.

dr H..  se vrlo  samouvereno osmehuje, iako je ocigledno uctiv i prijateljski nastrojen prema prisutnima, dostojanstveno se polako udalji  sigurnim korakom, ne dajuci nikakav  komentar.

Nedaleko  stoji  vrlo neobicna  grupa mladih ljudi i zena. Izuzetno odudaraju od svih ostalih, izrazito visoki, snazno gradjeni, lepih crta lica iz kojih  izbijaju inteligencija i vitalnost, dostojanstvo. Lepota-to je bio prvi utisak kada se spaze. Neobicna, bozanska. lepota. Neki su  crnomanjsti,  drugi plavokosi.Kao neka nadljudska bica. To je  cudan prizor, cak pomalo zastrasujuci. Ko su ovi partizani? Govore tiho, ne dizuci glas, ne mlatarajuci  rukama, nego dok govore  tihim i smirenim glasom ponekad neprimetno naprave neki pokret rukom. Neki vrlo neobicni ljudi, vrlo gospodstveni,  iz njih  izbija  plemenitost, a pre svega nadmocnost, neka velika vlast. Ljudi ih gledaju sa zebnjom, zaobilaze ih kad god mogu.Vecina govore nas jezik, ali se  cuje i makedonski, slovenacki, i jos neki drugi jezici.

Visoravan zapljusnu  nekakva bozanstvena muzika, kao magla kad se izlije u do."To je Mojca, bolnicarka dr H..., Slovenka, svira na klaviru"- sapnu krsteci se bogobojazljivo starija  zena koja se tu nadje. Dok to sapuce gleda netremice i preplaseno u grupu neobicnih ljudi, kao da se plasi da je ne cuju sta prica.

To su  komunisticki politicki komesari. Najvazniji, najpametniji, najbolji, najlepsi, u svemu naj, naj. Vrsta nadljudi na zemlji. Njihova nadmocnost za druge je  sadrzana samo u  jednom zahtevu- od svih traze  apsolutnu pokornost i izvrsavanje zadataka.

Njih demonstracija upotrebe dvogleda i strazara sa mosta na Drini koju je nedaleko od njih sprovodio dr.H...nije nimalo interesovala. To je za njih  azbuka, davno prevazidjena lekcija. To je za novajlije.

"Bezi dalje od njih "-rece cika Bibi jedan golobradi mladic, koji se od nedavno u Gracanici pridruzi partizanima, najbolje je da te nikad ne vide ni cuju. Tesko li se majci onome ko se nesto sa njima raspravlja, imas da izvrsavas bez pogovora sta ti kazu, i najmanja sitnica ako nije kako oni  kazu, pocece da te kinje. A onda ti nema spasa, to kad pocne traje celoga zivota,  ide ko prokletstvo s'kolena na koleno. Bezi dalje od njih zemljace" -zavrsi on.

Saga o ..icimau.- 29 avgust 1941 g.-Medved sa radjevske planine Medvednik

Iz daljine gazi kao vojnik rodjaka Milka, ona zivi u susednom selu, ljubeci se sa majkom kaze kao da javlja neku najvazniju vest:" Javio cika Velizar da su se Nijemci povukli ,da je sve mirno, mozete se vratiti". Milka je srednjih godina, smedja i omanja, snazna.Ona je presretna sto nas vidi, ljudi iz ovih krajeva cene i vole svoje srodnike. Sva radosna zagrli mamu iznenada :" Ajte Zoro molim vas svi svratite malo do nas, nije doleko". 

Krenusmo preko divnih predela, izadjosmo na proplanak Medvednika -tako pojasni Milka. Odavde  puca pogled na okolne zelene proplanke, najednom se magla  izli i zakloni vidik.Kako se to kaze, povremeno se ne vidi ni prst pred okom.Prethodnu noc je padala kisa , zemlja je mokra i klizava. Milka poznaje dobro svaku stazu i bogazu, povede nas samouvereno kroz maglu preko proplanka njenoj kuci. Povremeno vetar razvuce maglu kao zavese, izrone okolna brda "Jos malo pa ce potok, a onda odmah iza potoka smo kod kuce"-rece Milka veselo grleci nas decu.

Istog momenta se zacuse podalje od nas neki vrlo cudni zvuci, kao kada neko duva u neku malu trubu. Zatim to postade kao neko stenjanje, brundanje. Milka se preplaseno poce osvrtati. Iz magle izroni grdosija, uznemirismo se i preplasismo, to je medved koji se klima kao pijan dobrocudan covek, neki saljivdzija, krete prema nama, ali bez znakova da nas zeli napasti, kao da je radoznao, kao da  nesto od nas trazi ."Polako"rece smireno Milka, budimo mirni i ne obracajmo paznju. Smirismo se nekako, medved je od nas  udaljen samo nekoliko desetina metara. Medved  ubrza korake i poce da nam se priblizava, sve glasnije mumlajuci. Milka se zamisli, pa gurnu ruku u suknju :" Danas nam je bila u gostima moja  sestra udata u Lazama i donela po kile secera u kocki, evo tu je "  -masi se sva radosna rukom za suknju. Izvadi nekoliko kocki i malo zastade, baci snazno nekoliko parcica kao sneg belih kockica secera u pravcu medveda koji nam se priblizava Odmakosmo, medved se priblizi kockama secera u mokroj travi, poce da ih stavlja u usta  zastajkujuci. Mi polako ubrzasmo mirnim koracima, i tako nekoliko puta- bacanje kocki, zaustavljanje medveda.

Zauzeti ovim hranjenjem medveda se priblizismo potoku koji nazresmo kroz maglu nedaleko od nas."Uh,uh,uh" uhvati se za glavu Milka, gledajuci u potok, "od kise je nadoso". To vise nije potok, to je  vec mala mutna recica, matica  samo vuce,  naziru se mali, ali poduboki virovi hladne i mutne vode koja tece velikom brzinom. Stadosmo.Zacu se opet mumlanje medveda, ovoga puta malo podalje. Milka mu se uputi i baci u njegovom pravcu vise kao sneg belih secernih kocki. Medved se ponovo zaustavi njuskajuci po vlaznoj travi.

Kako preci preko nabujalog potoka-to je sada pitanje biti ili ne biti. Sa nase strane je jedan poveci kamen belutak, sav mokar od naleta mutne matice. A sa druge strane dva tri metra dalje  je  drugi veliki kamen. A izmedju ova dva velika kamena iz vode izviruje nekoliko povecih kamenova. Okolo  mutna matica vuce, stvarajuci oko kamenova duboke virove u  opasnim vrtlozima. Spas je u tome da se nabujali potok predje skacuci sa kamena na kamen. To je  iskusenje i za odrasle osobe, a kamoli za malu decu. Milka stade pored bujice, ako neko padne da spasava sto se moze spasavati. To je za nas veliki ispit zrelosti. Znamo da je opasno. Nema drugog puta sem toga, a medved za petama. Ipak smo svi  smireni. i samouvereni. Probudi se instinkt zivota i neki neobjasnjivi optimizam , sigurnost u sebe, nada da cemo svi lako preci.

Prvo krete nasa majka sa dvogodisnjim bratom u rukama, sa kamen na kamen, stize bezbedno na drugu obalu. Onda ja , pa moj cetiri godine stariji brat. Svi bez ikakvih problema. Prosto je neverovatno kako smo sigurni u koracima i procenama. A poslednja predje Milka, sigurno i samouvereno.

Samo sto predjosmo na drugu stranu, najednom kao rukom odneta  nestade magla, sinu  sunce, i pokaza se nebo puno oblaka i plavih nebeskih visina. Pred nama se kao iz bajke ukaza kuca nasih rodjaka, na brezuljku Radjevine, na padinama Medvednika, velika, bela, sa sjajnim staklenim prozorima koji  bljeste  na zracima sunca, sa crvenim krovom koji sija  pod zracima sunca koji  povremeno provire kroz oblake, kuca se sjakti cista, u jarkim bojama, kao okupana.. Okolo se uzdizu  stenoviti visovi i pecine obavijeni maglom i oblacima. Prema nama juri pas i radosno se uvija oko nogu Milke, nama deci  lize prijateljski.ruke. Spaseni smo, ubrzano krenusmo ka kuci rodjaka, koji stoje pred kucom, radosno nas ocekuju..

Magla poce da se valja u do iz koga smo dosli , obavi medveda, vise ga nismo ni culi.ni videli.