Света тајна причешћа

Код нас хришћана постоје многа обележја, нека су видљива, нека невидљива, нека се сведоче јавно, нека тајно...Постоје и делови који су свима заједнички: крштење, вера у Господа Исуса Христа, ходање путем Христовим...и Евхаристија или благодарење или причешће Крвљу и Телом Господа Исуса Христа.
Евхаристија (грч. «благодарење») је најважнија Тајна Цркве Христове – претварање хлеба и вина у Тело и Крв Господњу и причешће верних. Само евхаристијско Богослужење се назива Литургија.  У данашње време се служи та иста Евхаристија, која се служила у Сионској горници пред Христовим крсним страдањима, она се додуше разликује по форми и облику од оне првобитне, али је њена суштина остала неизмењена.
Прва Литургија је служена на Тајној Вечери, када је Спаситељ рекао:
 
И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте оз ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. (Матеј 26,26-28)

Ово чините за мој спомен. (Лука 22,19)

И још нешто на исту тему:

Ја сам хлеб живота. Оци ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који једе од њега не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу ја дати је тело моје, које ћу ја дати за живот света. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (Јован 6,48-56)

И бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама. (Дела апостолска 2,42)

И сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. (Дела апостолска 2,46)

Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. (1 Коринћанима 11,23-26)


За многе је ово тврда беседа, многи су још у Христово време отпали, многи Његови земљаци нису ово могли да прихвате, Господ је и апостоле питао да неће и они да оду, а они су Му одговорили: да Он има речи вечног живота.

Задивљујуће је да се Господ Исус Христос родио у граду Витлејему, што у преводу са јеврејског значи «дом хлеба». Он је постао истински Хлеб за оне који верују у Њега, хлеб бесмртности и вечног живота. А и где је Хлеб Живота могао да се роди, ако не у дому хлеба?
Господ је веома јасно рекао у којем облику  ће апостоли и Његови ученици јести Његово Тело и Крв: у виду хлеба и вина.
Он није рекао да је то само символ или слика, него само: ово је моје тело...и ово је моја крв....Шта више, Господ каже и: Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (Јован 6 глава). Зар ово није очигледно? Тело и Крв Господња нас тако сједињују са Христом Богочовеком, да Он живи у нама, а ми живимо Њиме.
Дакле, како ово схватити? Веровати својим очима и уму или веровати Господу Исусу Христу? Како, па зар хлеб и вино нису само хлеб и вино?Зар могу хлеб и вино постати Крв и Тело Господња?
Може! На литургији, Духом Светим, хлеб и вино постају Крв и Тело Господа Исуса Христа. Ја верујем Христу. Кад он благослови хлеб и каже: Ово је Моје Тело, а благословено вино Његова Крв, мени је то доста. Божија се не пориче. А и сам је заповедио да то чинимо у Његов спомен...

Ево једне аналогије (слажем се да је аналогија веома примитивна, да постоје много узвишеније мисаоне методе али мислим да ће бити сврсисходна)...
Када узмете новчаницу од 1000 динара са ликом Ђорђа Вајферта, шта ви у ствари имате? Папир (целулозу), мало боје, мало метала (заштитна нит)...Али када уђете у продавницу добићете робу у одговарајућој противредности...Ако ово исто покушате са 1000 динара из игре Монопол, продавац ће се насмејати и одмахнути руком, ништа од робе...Зашто? Па папир је и једно и друго...Али за ону прву новчаницу, са ликом чувеног пивара, ДРЖАВА гарантује да је то прави новац, гарантује да има злата или девизних резерви у одговарајућој противредности. Аха, верујете држави (када се само сетим 92, 93, 94...   ), е па ја тако и још више верујем Господу Исусу Христу. Сам васкрсли Господ гарантује за Своје речи да су хлеб и вино на причешћу Његова Крв и Тело.
Сам Господ је заповедио да то чинимо у Његов спомен,  онда је ово директна заповест за понављање ове тајне. Ово није само сећање на Христову последњу вечеру са ученицима, већ је и обзнањивање смрти Господње (види 1 Кор 11,26) и то све до другог Христовог доласка. Није довољно само да се сећамо, већ да то и чинимо, односно да се причешћујемо. Глагол је употребљен у несвршеном облику, што указује на непрекидност вршења ове радње. Дакле, причешће и то стално.
Чисто да вас подсетим , Господ је благословио хлеб и вино, па зато Црква Његова следи Његов пут, па хлеб и вино приносимо Богу са благодарношћу (а сам принос дарова на Литургији се и назива евхаристија – благодарење)
 Црква од првих дана свога постојања живела Евхаристијом, не можемо поуздано да говоримо о томе, какав је био поредак апостолских евхаристијских скупова. У то време се молитве још нису записивале. Вероватно  су на ранохришћанску Евхаристију велики утицај имале јеврејске молитве, јер се Новозаветна Црква родила из јеврејске средине. На основу књиге Дела апостолских можемо да сазнамо главне елементе Литургије тога времена: окупљање свих заједно, учење, молитва и ломљење хлеба. (а ово је у кратким цртама и облик даншњих евхаристијских скупова, литургија)
Већ од II века чин «Вечере Господње» почиње да се усложњава. У њему се већ могу издвојити основне карактеристике каснијих анафора (грч. «узношење» - молитва за освећење Дарова, део савременог литургијског чина).
 Ево како Литургију II века описује свети Јустин Мученик (Филозоф): «Ту храну називамо Евхаристијом (благодарењем), и ником другом не дозвољавамо да учествује у њој, већ само ономе који верује у истинитост нашег учења и који се умио (верски обред) на остављење грехова и поново родио, и живи тако како је заповедао Христос ...У такозвани дан сунца окупљамо се у једном месту – сви који живе по селима и градовима – и читамо, колико нам то време дозвољава, дела апостола или пророчке списе. Потом, када чтец заврши са читањем, руководилац скупа нас поучава и саветује да подражавамо те предивне ствари. Затим сви устајемо и узносимо молитве. Када завршимо молитву, тада ...се приноси хлеб, и вино, и вода; руководилац скупа такође узноси молитве и благодарења, колико он може. Народ показује своју сагласност речју амин, и Дарови се деле свакоме, а онима који нису ту шаљу се преко ђакона ...Ми се окупљамо у дан сунца, јер је то први дан, у који је Бог, изменивши мрак и твар, створио свет, и Исус Христос, Спаситељ наш, је у тај дан васкрсао из мртвих» (Прва апологија, 66-67).
Говорећи о евхаристијском Богослужењу, немогуће је заобићи ранохришћанске «вечере љубави» (агапе). Појава заједничких братских трпеза залази и у апостолска времена. После такве трпезе апостоли су «ломили хлеб, то јест служили Евхаристију. Горе, у опису Литургије код св.Јустина, видели смо да је Литургија одвојена од «вечери љубави». Тешко је судити о степену распростраљености ове или оне праксе.
Ево како агапе описује Тертулијан, хришћански писац II века: «Седа се за сто после молитве Богу; једе се само толико колико је потребно да се утоли глад; пије се онако како приличи људима, који строго поштују уздржање и трезност; сите се тако да те ноћи могу узносити молитве Богу ...После прања руку и паљења свећа свако је позван да пева захвалне песме Богу, извучене из Светог Писма или које је неко саставио ..:» (Апологетски трактат, 39).
Међутим, далеко од тога да је реално организивањe агапа увек одговарало идеалном Тертулијановом опису. Христову Цркву на земљи не чине безгрешни људи, и склоност људске природе ка греху се већ тада испољавала тамо, где смо желели да видимо само светост. Још је апостол Јуда, брат Господњи, указивао на људе, који су «саблазан на вашим вечерама љубави, пирују с вама» (Јуд.1:12). Слично томе, већ у IV веку, после прилива масе народа у Цркву, идеја агапе је била дискредитована људским беззакоњима. Тако су од 418 год., агапе дефинитивно забрањене у Афричкој Цркви одлуком Картагенског сабора. А потом после свега, Евхаристија се потпуно одвојила од агапа, које су биле забрањене због тога што су људи унели у њих превише «телесног», и почела је да се служи само у виду Божанске Литургије. И поред свега, остаци тога што је некада била «вечера љубави» задржали су се и до нашег времена. То су парастоси (за које чак штавише постоји специјални чин у Требнику), благосиљање хлебова на Свеноћном бденију, чин о панагији (служи се у манастирима после празничне трпезе) и освећење и дробљење артоса у дане Свете Пасхе.
У нашој Цркви се служе два чина Литургије: Светог Василија Великог (служи се 10 пута годишње) и Светог Јована Златоустог (свих осталих дана). Поред тога, средом и петком у току Великог Поста се служи Литургија Пређеосвећених Дарова (не-евхаристијска), после чијег завршетка се верни причешћују Светим Даровима, који су освећени на Евхаристији претходног недељног дана. У поређењу са Древном Црквом, то је крајње мало.
Каква год да је форма служења Литургије, она увек остаје Евхаристија, и у Чаши се верницима дели један те исти Христос. Духовни живот хришћанина је у свим временима био незамислив без евхаристијског живота, без непрестаног, редовног причешћивања Светим Тајнама. И у време, када се Евхаристија служила после вечерње агапе, и пре сто година човек који верује у Христа се сједињавао с Њим не другачије него преко Причешћа Његовим Телом и Крвљу. «Живети евхаристијски, - пише архим.Кипријан (Керн), - значи не само одлазити на службу, слушати ове или оне дирљиве и лепе песме, већ и причешћивати се. Учествовати у данашњој Тајној Вечери. Причешћивати се не једном годишње или још ређе, већ што је могуће чешће, много пута годишње, уколико је могуће непрестано, како бисмо били у непрекидној вези са мистичним Телом Христовим, са Црквом ... Причешћивати се да би постали једно Тело са Христом, како су учили свети Оци у давнини, ... да бисмо постали синови Божији сједињени са Сином Његовим».

Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо. (1 Коринћанима 10,16-17)

На последњој вечери Христовој са ученицима је установљена једна нова заједница, заједница у крви и телу Господњем, установљен је Нови завет Бога и људи, нови савез. Ту је Господ дао једно завештање, за оне који Га буду чекали...

Isus je davao posebno hleb pa vino to se praktikovalo i posle Njegovog odlaska, kako je došlo do toga da se sada hleb i vino daju zajedno?

Neverovatno na šta se stavlja naglasak,kako i šta treba da se jede i kako,a niko da spozna šta je Isus hteo da kaže tim činom.Svi gledaju taj čin sa materijalne strane, a niko sa duhovnog gledišta kako i hteo Isus to da shvatimo.
Stvarno je neverovatno ako neko misli da je dovoljno svake nedelje da se pojede parče hleba i popije vino za spasenje, dok to u suštini nešto sasvim drugo znači.Živi primer poništavanje i izvrtavanje Isusove poruke koji hteo da nam da preko tog čina.

Pirox slažem se sa tobom. Ali i mnogi u crkvi napominju da je pričešće bez samoanaliziranja i samokritike u stvari na štetu onoga ko se pričešćuje. E sad ja bih mnoge stvari koje su napisane pre 1000 i više godina podvrgla novoj analizi i novom čitanju. Zato i ima toliko sekti, samo i one ubrzo upadnu u svoje greške.

Simijon,time što oni prave pozorište od te večeri ni sebi a ni drugima neće pomoći.Jasno je kako Isus živeo,kako činio,ako crkva želi da sledi Isusa,Isusov put,mora da se spusti među ljude sa te pozornice,i da svojim životom po zapovestima Isusovim pomognu i savetuju ljude.Ali problem je to što isti ti što bi trebali savetovati i ukazati na put Isusov,ni sami ne žive zapovesti Božje.Jedino što nameću na ljeđa ljudima su običaji,i svakakva koješta što nema nikakvu duhovnu potporu,niti ti običaje čoveka usmeravaju na unutarnje biće naše duše da tamo potražimo i osluškujemo Boga,već ih vezuju na spolja,materijalno,i vezuju ih na običaje držeći ih podalje od Božjeg Duha u nama.
Jevanđelje uopšte nema potrebe da se analizira,jer je dat na jeziku ljubavi,koji može da poznaje samo onaj ko želi da živi tu ljubav.
Svi ostali će hteti da tumače,menjaju i da je prepravljaju nebi li učinili od toga vanjsko ljudsko materijalno učenje ,a ne Božje Duhovno učenje.

Sekti ima jer svi pokušavaju da ljubav tumače,i da materializuju ljubav,nebi li od ljubavi napravili običaj,ceremoniju i dogmu,pa čak i kip ili sliku obožavanja koja svojstvena ne samo sektama već i svim crkvama.Ljubav u Jevanđelju će tumačiti sve dok bez pitanja i uslova ne odluče da žive istu tu ljubav koji nas Isus poučava.

По мом мишљењу најправилније би било да се ми и данас причешћујемо као што је то некада било прво Телом Христовим под видом хлеба, па онда Крвљу Христовом под видом вина...
А до измене је дошло постепено, не могу да наведем тачан датум, јер није то уследило неком одлуком...
Прво писмено сведочанство да се хлеб стављао у путир са вином је из 4-ог века у делу Теодора Мопсуестијског...А и после 4-ог века причешћивање верника је било идентично као што је данас код свештенослужитеља, а то је тако и трајало вековима...
Бивало је случајева да су се неки причешћивали од давнина(дакле у првим вековима) хлебом и вином заједно...На пример када је неко болестан и не може да дође на Литургију, онда би се дарови осветили на Литургији, а свештеник би му их носио у специјално начињеној дарохранилици (посуда у којој се чувају освећени дарови- Тело и Крв Христова, причешће). Раније су се људи причешћивали на свакој Литургији (а не као данас с мене па на уштап, каква месечарска изрека  ), па се онда на тим богослужењима освећивало више дарова, јер било је много оних који су далеко живели, а желели су да се често сједињују са Господом, њима су свештеници дозвољавали да понесу дарове кући и да се причешћују њима када желе. Бивало је и оних који су у затвору, а желе да се причесте, не могу да буду на Литургији и њима су доношени дарови који су већ били спојени (помешани хлеб и вино)...

Мислим да је до увођења причешћивања верника на начин који је различит од свештеника, односно на начин који се разликује од Христове последње вечере и од апостолске праксе, довело то што је у првом реду опала побожност код народа и чињеница да је хришћанство у 4-ом веку постало државна вера (не код Константина, он је хришћанима дао слободу вероисповедања, већ код Теодосија) и да су многи нагрнули у хришћанство без детаљног упознавања са њиме...Ова 2 фактора (а могуће је да их је било и више) су довели да су поједини скрнавили Свете тајне Христове (бацали хлеб на земљу, обарали путире, пљували вино..), што је довело до тога да су се хришћанске светиње профанисале...Да би се спречило даље изругивање ономе што је хришћанима битно уведено је причешће верних на нама данас познат начин...(отуда ту и кашичица)

Занимљиво да 101 канон Трулског сабора (691 године) говори, да ако неко хоће да се причести Телом Христовим и да кроз то причешће буде једно са Њим, онда нека руке постави у виду крста (десну шаку изнад леве), а не да се доносе посуде од злата или неког другог материјала уместо руку. Овај канон инсистира да је човек створен по лику Божијем и да је храм Духа Светог, па је сходно томе човек претежнији од пуке материје (у овом случају посуде)
Дакле из самог канона се види да су се и у 7-ом веку верници још увек причешћивали на начин Христових апостола...
Али као што рекох има сведочанстава и за другачију праксу...

О овоме би више могли да ти кажу неку добри литургичари...

Pošto je očigledno da je ovaj post upućen meni pitam dotičnog odakle mu pravo da tako govori o nekome o kome ništa nezna, niti kao živi, koliko se pridržava Hristove nauke, na koji način razmišlja.Ne sećam se da je negde Hrist govorio tako o drugim ljudima ili da nam je ostavio učenje da se tako ophodimo prema nepoznatim.Preispitaj malo sam sebe pred licem Hristovim, to pomaže sigurno.
Nemože biti isti duhovni osećaj i doživljaj kada ti neko daje hleb u ruke a posle toga vino u usta i kada dobijaš hleb i vino pomešano i sa kašičicom stavljeno u usta.To je naj svetiji momenat za vernika jer se u tim trenutcima sjedinjuje sa Hristom i nije nevažno pod kakvim okolnostima će se to desiti.

Silvanus hvala na ljubaznom odgovoru.

Grešiš,nije upućeno tebi,već samom načinu pristupa ovom događaju,koji više gledate materijalno kao ponašanje nego Duhovno kao poruku.
Kada budeš pročitao Isusovo Jevanđelje znaćeš ko govori protiv običaja,dogme,ceremonije i lažnog obožavanja Boga.A ako neko nešto nezna,to se nezna Jevanđelje u crkvama,jer se sve radi suprotno Isusovim zapovestima,i imamo pravo da iznesem Isusove reči i da uporedimo svaki zapovest sa delima onih koji se pozivaju na Isusa i na Boga.A ko kako živi po veri možemo proceniti onako kako nas uči Isus "po rodovima(delima,ponašanju) ćete ih prepoznati",dali žive ono što propovedaju.Zar nama treba bolji učitelj od Isusa??? Ako nisi siguran i nesećaš se Jevanđelja,nebi bilo loše ponovo da ga pročitaš i podsetiš se Isusovih reči i zapovesti.A šta je tu nepoznato.Svaka dela i ponašanja se mogu videti,a tu su Isusove reči kojim mi možemo sve to uporediti i doneti odgovarajući zaključak.Ništa nije skriveno ni pred svetom,ni pred Isusom,stoga ni nama ništa nije nepoznato.Vi pokušavate da pravdate mnoge suprotnosti Isusovim zapovestima, pa govorite kako mi neznamo ništa i slično.Isusov zapovest je vrlo jasan i jednostavan,vi možete ili nemorate da se toga pridržavarte.Ako ih ne pridržavate,na to svako ima pravo da ukaže svidelo se vama to ili ne.
Bolje bi bilo da se vi preispitate sve vaše običaje ljudske,dogme i ceremonije,dali Isus vama to rekao,dali on imao sve te običaje i koješta što ste izmislili,pa tek onda se pozivajte na Hrista,pa kada vidite do dosta stvari ne postoji  kod Hrista i budete odbacili sve što Hrist naziva koještom i običajima,to će vam mnogo pomoći.To vaše ubeđivanje da je služba Bogu ta gluma na  pozornici sveštenika sa ceremonijom,dogmom i običajima bez ostvarivanja Isusovih zapovesti,ne pije vodu,niti donosi plodove.Zato je crkva onakva kakva jeste,a znamo kakva je.
Duhovni osećaj je u srcu svakog čoveka,a ne u glumi i spoljnih pomagala.Pomagala u materiji onima koji su Boga našli u srcu netrebaju,kao što nije trebalo ni Isusu ni njegovim apostolima.Jedino što su imali od pomagala,jeste vera u Boga i u Isusa Hrista,ništa više.
Mi treba da pijemo njegov Duh kao krv,a da prihvatimo Jevanđelje koje je Isusovo telo, koje treba da jedemo ,to jest prihvatiti u nas i ispunjavati zapovesti Jevanđelja,da konzumiramo zapovesti Isusovog Jevanđelja kako bi ga ugradili u sebe.Nemožete na tu večeru gledati bukvalno pa da ispadne propagiranje kanibalizma.Taj čin je bio poruka da to činimo Duhovno u Duhu u našim srcima,a ne da glumimo materijalni deo tog čina.Zato nije stvar šta ćeš da jedeš i piješ,već kako si shvatio tu poruku,i kako ćeš primeniti tu Isusovu zapovest u tom činu.Dali ćete izvršiti poruku tog čina ili napraviti pozorište od toga i glumiti lažnu dogmatsku veru u Boga.
Najsvetiji trenutak je onaj kada čovek shvati poruku tog čina koji Isus izveo i bude je sledio u svom srcu.To je najsvetliji momenat kod čoveka, kada vernik oseća sjedinjenje sa Hristom u svom srcu,a ne u parče hleba i vina.Bog je u našim srcima gde ga treba potražiti,jer je naše telo hram Svetog Duha kako Isus rekao,a ne hleb i vino.Isus nikada ne bi učio da se ljudi vezuju na predmete i običaje na zemlji,već da ih uputi direktno na Boga preko naših srca.Do Isusa i Boga jedino možemo doći preko naših srca,a ne preko parče hleba,vina i kojekakvih ljudskih materijalnih običaja koje ni Hrist ne odobrava.
Jevanđelje po Marku 7,8 "Jer ostaviste zapovesti Božje,a držite običaje ljudske,pranje žbanova i čaša,i druga mnoga takva činite."
Jevanđelje po Marku 7,9 "I reče im;dobro ukidate zapovesti Božju da svoj običaj očuvate"
Jevanđelje po Marku 7,13 "Ukidajući reč Božju svojim običajem koji ste postavili,i ovako mnogo koješta činite"

Kad ja budem pročitao Jevanđelje?E, moj prijatelju, ali dobro nebih sada o tome.
Ja samo kažem da je moje mišljenje o pričešću  isto onako kako piše u Jevanđelju(lk.22,19-20)Odgovori iskreno na ova pitanja:Dali si kršten, dali si se bar jednom pričestio?

Samo Vas molim, da i ova tema ne krene putem licnog prepucavanja.