Dok god vernicima nebude jasna poruka Isusova kroz taj čin,dotle će isti ti vernici verovati da je spasenje duše u jeće i piće.
A zašto Isus govorio u pričama kao što je i u vezi krvi i mesa njegovog, to on jasno objašnjava u njegovom Jevanđelju.
Matej 13,13-15
13. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумеју.

14. И збива се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети.

15. Јер је одрвенило срце ових људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцелим.

Pošto vi nemožete videti poruku Isusovu  kroz taj čin,ne možete je ni razumeti srcem.Vi vidite jedino hleb i vino, i ništa više.

Pirox,
Nisi odgovorio na pitanja stidiš se svoje vere ili si zaboravio?

Mt.13,30 Ostavite neka oboje rastu zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: skupite prvo kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a pšenicu snesite u moju žitnicu.

Podele u crkvi stvorile su i razlišite pristupe i ovom činu spoznaje Hrista ali ostala je suština i to treba ceniti bez obzira na načiin na koji se to radi pošto je namera istovetna.

Kako nisam odgovorio? Pročitaj moj post još jedanred,vrlo jasan odgovor se nalazi tamo.
A u vezi tog citata,kukolj se već razaznaje,a prepoznaju se po delima i po ponašanju,kada ih uporedimo sa zapovestima Isusovim.
Podela crkve su stvorile tumačenja ljubavi,iako ljubav niti može niti treba tumačiti.Jevanđelje je učenje i poruka ljubavi,a ne scenario za cirkus i pozorište.

наставак следи:


Светост у поступцима и готовост на смрт за Христа задивљавала је незнабошце, те су многи на тај начин, без много теоретског доказивања, задобијани за Хришћанство (Свети Јустин Мученик, Свети Пахомије Велики и др.). Чак ни Јулијан Одступник, поред дубоке мржње према Хришћанима, 36 није могао да им не призна љубав и милосрђе које су указивали и према незнабошцима: ''Срамота је-пише он у једном писму-да Јудејин не проси, а безбожни Галилејци хране код себе и наше, док ми нашим указујемо оскудну помоћ''.37 Али после добијања слободе, за врема цара Константина, преласком у Хришћанство незнабожачких маса, не као раније само из дубоког убеђења у истинитост хришћанске науке и готовости на све жртве за Христа, него многи из опортунизма, јер су и цар, војни и цивилни управитељи и мноштво народа били Хришћани,-ниво хришћанског живота, спремност на труд око што веће чистоте и светости своје душе, постепено пада све ниже. Укорак с тим, ревност првих Хришћана да се причешћују на свакој Литургији све више хлади. Та млакост показује се у два вида. Једни верни, по навици, причешћују се и даље редовно, али немарно, ''како било, више по обичају и заведеном реду, него с расуђивањем и свесно''38, као што се жали Свети Јован Златоуст. Други су се отказивали од редовног причешћивања под изговором да су неспремни, али су припремању прилазили млитаво, без живог осећања греха и жалости због греха, све ређе се причешћујући и задовољавајући се примањем антидора уместо Причешћа (антидорон= ''уместо Дарова'', тј. уместо Причешћа). Поред појединих монаха-усамљеника далеко у пустињама, који су се, по сведочанству Светог Јована Златоуста, причешћивали ''једном годишње, а понекад и кроз две године'',39 у броју Хришћана који су се отказивали од честог причешћивања, било је свакако и таквих који су то чинили из дубоког осећања величине тајне и своје недостојности. Већ Тертулијан помиње како се неки верни у његово време из дубоке жалости због својих греха којим су подвргли Господа добровољном страдању и смрти за нас, учествујући у заједничком богослужењу на дан Христове издаје, нису приступали радосном причешћу Тела и Крви Христове''.40 Из истих мотива, како наводи Блажени Августин, поједини савремени му Хришћани говорили су да не треба примити свагда Свето Причешће, него само у оне дане кад човек ''чистије и уздржаније живи, да би достојније приступио Тајни''. Други су на ово примећивали да само одлуком свештеника може неко да не прилази Причешћу, ''а не по свом мишљењу, некад да се уздржи од Причешћа, а некад да приступи''. Између ова два мишљења- наставља Блажени Августин-можда би прекратио спор онај који би обојицу поучио да сваки чини по својој вери. Нису се међу собом спорили, нити се један другом супротстављали,
Закхеј који је примио Господа под свој кров (Л. 19, 2-6), и капетан који је Господу рекао: Нисам достојан да под кров мој уђеш (Мт. 8, . Оба су указивала поштовање Спаситељу различним и наизглед супротним начином; оба су патила од греха, оба су примила милост''. Као закључак Блажени Августин истиче: ''Кад се прима ова Тајна треба да се прима с расуђивањем. Јер и онај из побожности не усуђује се да је прима сваки дан, и овај из поштовања не сме је изоставити ни једног дана''.41 Поред редовног приступања Причешћу, и уздржање од честог причешћивања може, дакле, потицати из ревности и љубави према Господу. Но исто тако и из хладноће у вери и љубави, као и неготовости да сваког дана искрено живимо по вољи Божјој, свлачећи старог, грешног човека и облачећи се у новог, сазданог по Христу (Еф. 4, 22, 24), као што је умногоме данас. Могу ту имати удела и рационалистичко-протестантске тенденције. Против оних који
су сматрали да је довољно да у храму саслушају почетне молитве, читање Светог Писма и проповед, а затим да изађу, не сачекавши крај и Свето Причешће, Црква се од старине борила одлучењем, док се не покају и не исправе.42
Несумњиво да и данас има душа, чија их вера и љубав према Господу побуђује да редовно приступају Светој Тајни Причешћа. Та ревност истовремено потхрањује у њима будно стражарење над својим мислима, речима и делима. Не дозволити им често, особито на велике празнике, приступање Светом Причешћу значило би хладити њихову ревност. Такође, кочити њихово духовно узрастање због лишавања плодова достојног причешћивања, а они су,
по оцу Јовану Кронштатском, ''очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни, слобода, смелост и радост у Духу Светоме...''43
Свакако да се одлука у овом тако важном питању не би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нам сведочи не само одлучивање од Причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, него и доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези са приступањем животворном Телу и Крви Господњој. Проф. Мирковић зато вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним ''што чешће примање Светог Причешћа''. Али, припустити честом причешћивању не треба све, него само ''оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу''.44
И у нашим старим Служабницима и Евхологијима поставља се питање (вапрос): Еда ли јес(т) добро и на всак д(а)н причештати се, или на всаку недељу такмо? Решење је гласило: ''На ово питање нема само један одговор, јер има неких којима припада да се сваког дана причешћују. А има
неких којима ово не припада. А има других којима веома припада да се причешћују. А има неких којима се веома продужава да се не причешћују Св. Тајнама, тј. који греше без страха...Има неких који се причешћују ради утврђивања и помоћи. А има опет неких који презирући, без страха се
причешћују и највише места у души својој дају сатани, као Јуда Издајник. А постоје неки који кад приме причешће пазе се и чувају од греха''. (рукоп. Требник ман. Дечана бр. 69, крај XIV б., л. 119, б; исто рукоп. Служабник Музеја СПЦ у Београду, бр. 108, XV в., л. 71, а). Писац овог старог
На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: ''Примите, једите ово је Тело Моје...Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...'', јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се ''унизила до просте свакодневице''.45 Јер ''ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу'', због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1. Кор. 11,30).
Због прве потребе-уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа-Света Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: ''Приступите!'' Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би, приступивши Светом Причешћу, задобили његове благодатне дарове. Због друге потребе-да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу-Црква нас опомиње да прилазимо ''са страхом Божјим'', јер се ''Светиња даје светима''. Казујући то, свештеник ''не вели просто: чисти од греха-указује Свети Јован Златоуст-него свети. А светим
чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни''.46 Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: ''Ко је свет нека прилази (Причешћу), а ко није-нека се каје''.47 Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као
што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.48 Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским одговора у појединим случајевима похваљује оне који се уздржавају од Причешћа. То су вели они који ''плачући и ридајући неко време уздржавају се од Св. Тајни. Они, као што ја сматрам, врло добро чине, и не дају много места сатани у души својој''. У наставку писац закључује: ''Да укратко кажем: Сваком човеку савест (у рукоп. бр. 108 ''савет'') је правило како и када да се причешћује Светим Тајнама'' (л. 120а). Свакако да ове речи не значе да у одлуци о приступању Причешћу није учествовао и духовник, познавајући стање покојника, него да је та одлука зависила само од верника. 48 У православном свету, у Грчкој и Америци, јавља се снажан покрет ка редовном приступању Св. Причешћу као што је било у старој Цркви. Но понегде се непромишљено механички преноси духовно стање тадашњих верних, који су се, као што рекосмо, звали ''свети'', и били свети, на садашње верне, од којих многи то нису, па се сви припуштају, нпр. у погледу држања заповедних постова обраћа слаба пажња. прописима.49 (Разуме се да после Причешћа у четири прописана поста сви су дужни да пост наставе до његовог краја). Бојазан да ће онај који има страха од греха, неуздржањем у те дане опити се, или прејести, не може се прихватити. Ако верник зна да онај који живи у сластима, преједању и опијању, неће ући у Царство Небеско (Римљ. 13, 13; 1. Кор. 6, 10), те да се од тога мора свагда чувати, како да се не чува на те велике празнике! Ако ли се пак одаје тим гресима и иначе, не треба да прилази Светом Причешћу никако док се не покаје и не исправи. Механичко приступање Светом Причешћу како било, по обичају или због празника, свестан духовник неће дозволити никад.
Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: ''Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)''.50 А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити- или онима који се причешћују често или ретко?-нека буду речи Светог Јована Златоуста: ''Ни једнима, ни другима..., него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с
беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви-ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење...''51


Гласник,
фебруар 1978.


Из: Патријарх Павле, Нека питања наше вере, I, Београд, 1998, стр. 377-387.
1 П. Трембелас, Догматика, Атина 1961, III, 148.
2 Мистагошке катихезе IV, 3, изд. Апост. Диакониа, Атина 1969, Т. 39, стр. 256.
3 Према П. Трембелас, н. д. 147, 215.
4 Према К. Керн, Евхаристија, Париз 1947, 27, 28, Никола Кавасила, О Божанској Литургији, Солун
1979, 39, 2, стр. 190.
5 Трембелас, н. д. 214.
6 Празнична посланица 7, код: Трембелас, н.д. 146.
7 К. Керн, н. д. 31.
8 Разговор с Трифуном Јудејцем, изд. Апост. Диак. Атина 1955, Т. Ш, 261.
9 Eo, изд. Bonifacius Koper, Berlin
1973, XVII, 59, стр. 47; LXXXVI, 180-182, стр. 198.
10 Уп. Н. Афанасјев, Црква Духа Светога, Париз, 1971, 7, 52; Ј. Зизиулас, Јединство Цркве у
Евхаристији и епископу..., Атина 1961, 7, 96.
11 Афанасјев, н. д. 143; Зизиулас, н. д. 116, 126.
12 Др Л. Мирковић, Литургика II, 1, Београд, 1966, 125.
13 Св. Василије Велики, Дела, С. Петербург 1911, Т. I, 118, Писмо Кесарији; Н. Милаш, Правила
Православне Цркве с тумачењима, Нови Сад, 1896, II, 549.
14 Д. ап. 20, 7; 1. Кор. 16, 2; Учење Апостола, изд. Апост Диак., Атина 1955, XIV, 220.
15 Ј. Зизиулас, Евхаристијска заједница и католичност (саборност) Цркве, Патр. Гласник, мај, 1971,
113.
16 Л. Мирковић, н. д. 125
17 Прав. 13. Милаш, н. д. II, 447; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970,672.
18 Н. д.
19 Православна мисао 1972, бр. 1-2, стр. 54.
20 Мирковић, исто
21 Н.д.
22 И. Мансветов, Црквени устав, Москва 1885, 106.
23 Мињ. Т. 155, 672.
24 О примању...Божанских тајни, Служебник, С. Петербург 1911, стр. 527. ,,52. и 58. канон VI
васељенског сабора.
25 47. Картагенски; (Гангријски; 27. Св. Василија Великог; 16. Тимотеја Александријског; 23, 47. Св.
Никифора Исповедника и др.
26 8 канон Светих апостола; 13. I Васељенског сабора; 23 VI Васељенског сабора; 2. Лаодикијски; 8.
Светог Петра Александријског; 9. Никифора Исповедника и други.
27 29, 101. VI Вас. сабора; 41. Картагински и др.
28 83. VI Васељенски; 1, 2, 4. Анкирски; 9. Неокесаријски; 2. Антиохијски; 1. Лаодикијски; 18.
Картагенски; 2. Св. Дионисија Александријског; 4, 22, 34, 44, 57, 58, 59, 61, 73, 75, 76, 77, 81, 82.
Светог Василија Великог; 3, 5, 7, 12, 13. Тимотеја Алексадријског; 2, 4, 5, 7. Светог Григоријог
Нисијског; 8, 9, 14, 16, 19, 20, 24, 25, 26, 28, 29, 32, 37, 41, 43, 45, 46. Св. Јована Посника; 28, 29, 32.
Никифора Исповедника итд.
29 Св. Кипријан Картагински наводи пример једне жене и једног младића који су се разболели и
умрли после недостојног примања Св. Причешћа (Тремб., Догматика III. 169).
30 BttoE, изд. Апост. Диакона Атина 1955, Т. 2, XII.
32 Дела у руском преводу, С. Петербург 1905, Т. XI, 29 у рукоп. Музеја СПЦ бр. 108, XV в., наводи
се овај канонски пропис Св. Јована Златоустог (л. 72а); Н. Милаш, н. д. II. 552.
33 Исто Т. 1, 664
34 Милаш, н.д. II, 550.
35 Милаш, н.д. II, 554.
36 Називао их је свагда подругљиво Галилејцима, безбожним и злим, и говорио: ''Одасвуда их
довлачи зли демон''; П. Христу, , у: ,
Атина 1965, Т. VI, 953).
37 Исто.
38 Н. д. Т. XI стр29.
39 Дела, Т. XII, 153
40 О молитви Господњој XIV, у: Дебољски, Дани богослужења, Т. II, 307.
41 118 посл. Јануарију, у И. Дмитревскиј, Историјско, догматичко и тајинственно тумачење
Литургије, Москва 1856, 444.
42 9. канон Светих апостола; 2. канон Антиохијског сабора, Пидалион н. д. 13, 407; Н. Милаш, н. д.
1,65, II, 54
43 Хришћанска философија, С. Петербург 1902, 151.
44 Н. д. 75.
45 Др Н. Глубоковски, Патристичко учење Православне источне Цркве о Тајни Евхаристије до Св.
Јована Дамаскина, Патријарш. Гласник, 1932, бр. 26.
46 Н. д. Т. XII, 155.
47 Дидахи, н. д. X, стр. 218.
49 Додуше, такву напомену налазимо код Св. Јована Златоустог, који говорећи о предавању пијанству, каже: ''Кад се, велиш, то чини? Свагда, а особито на празнике, кад би највише требало да се не чини. Тада, после Причешћа, одмах почиње пијанство и пренебрегавање бедних; тада, после примања Крви Господње, кад би требало да чуваш пост и уздржање, а ти се предајеш пијанству и безчинију'' (н. д. Т. Х, 274, XXV Беседа на 1. Кор. 11, 21).
50 П. Трембелас, н. д. 11, 148.
51 Н. д.Т. XII, 153.

Silvamus,
Bog te blagoslovio za ove reči i strplivost, ali ostaje nedorečeno koji je oblik pričešća Naj verodostojniji pokušavao sam da nađem odgovor ali nisam uspeo jer svi imaju svoju teororiju.Svakako da je najvažnija čistota  vernika.
Pirox.
Ja nigde nevidim konkretne odgovore odgovore na pitanja dali si kršten i dali si se nekada pričestio, ako ne želiš da odgovoriš kaži neću, to je tvoje pravo ali budi jasan.
Hvala Bogu da se razaznaje pa će lakše biti uklonjen.Svako ponaosob prima i daje ljubav pa samim tim to i ne može da se određuje niti upoređuje, po meni to je individualno.Ja verujem da oni koji se iskreno pričeešćuju  mogu da nađu i daju ljubavi prema svima.

Ja ću ti pokušati odgovoriti,ali ako ni sada me ne budeš mogao shvatiti, ja ti nikako ne mogu pomoći.
Kao što sam rekao,onaj ko nije prepoznao poruku tog čina,taj će verovati da jednom nedeljno dovoljno da pojede parče hleba i popije vino za spasenje svoje duše,iako to besmisleno i nerazumno da naša duša zavisi od samo toga.Da to nebi bio samo materijalni čin,već poruka u simbolici,Isus naglasio da je hleb njegovo telo a vino njegova krv,što celom događaju daje jedno potpuno novo značenje.A to sigurno nije da je telo Isusovo sigurno hleb,i da je njegova krv od vina,tom izjavom mogu da se raduju samo pijanice vina kojima uistinu vino teče u krvi od preteranog konzumiranja vina.Telo Isusovo je od reči,koje nama dao kroz Jevanđelje,a njegova krv od Duha Svetoga koji struje u njegovom telu.Isus simbolično hteo da nam daa na znanje,da to Sveti Duh kao njegov krv treba da pijemo,pustimo u nas,a njegovo telo reč,reč Jevanđelja,treba da jedemo i ugrađujemo u sebe.Besmisleno gledati na ove reči bukvalno,i verovati da je Isusova krv stvarno vino,a njegovo telo stvarno materijalni hleb.Uostalom ja sam rekao da do spasenja možemo doći samo kroz ostvarivanje Jevanđelja,a ne kroz glumaranjem događaja.Šta vredi glumiti taj događaj za spasenje pod oznakom služba Bogu,ako mi ne ostvarujemo njegove reči Jevanđelja,i samo to pokazuje besmislenost dogmatskog i ceremonijalnog svaćanja događaja tog čina.Uostalom Bog ne traži takvu službu,već samo ostvarivanje Jevanđelja u svom životu.
Prijatelju pošto ja verujem u duhovnu poruku tog čina onako kako nam Hrist objasnio,ono što ti nazivaš pričešćom je kod mene svaki dan.Svaki dan jedem i pijem iz Isusove krvi.
Da bolje shavtiš na šta mislim i šta šta to znači, Isusovu krv koji treba da pijemo i da jedemo njegovo telo,i značenje Isusovih reči koje crkve nežele da shvate,postaviću par citata.
Jevanđelje po Jovanu 6 poglavlje
35. А Исус им рече: Ја сам хлеб живота: Који мени долази неће огладнети, и који мене верује неће никад ожеднети.

41. Тада викаху Јевреји на Њега што рече: Ја сам хлеб који сиђе с неба.

47. Заиста, заиста вам кажем: који верује мене има живот вечни.

48. Ја сам Хлеб живота.

49. Очеви ваши једоше ману у пустињи, и помреше.

50. Ово је хлеб који силази с неба: да који од Њега једе не умре.

51. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.

A taj hleb sigurno nije zemaljski hleb,već reč Jevanđelja kako Isus želi da nam da na znanje,koji bude jeo taj hleb imaće život večni.Stoga je vrlo jasno da nije hleb zemaljski i vino ono što nama daje život večni,kako se to kroz crkvene dogme i ceremonije žele proturiti preko našeg naivnog verovanja.Crkva sa svojim pogrešnim shvaćanjem čina Isusovog je zatvorio pristup istinskom hlebu  koji dolazi sa neba,a to je vrlo jasna činjenica.

Kad bi samo malo zeleo da procias sve sta ti je ovde postavljeno shvatio bi ali ti ne zelis.Ti imas svoje misljenje i stalno nastojis da ukazes kako si ti u pravu a i ne zelis da cujes sta ti drugi kaze...

Ako tebi nebeski hleb što jasno piše u Jevanđelju znači zemaljski hleb,ti jedi zemaljski hleb.Ti savetuješ drugog da pročita nešto što ti nisi pročitao,a još sam ti postavio objašnjenje sa jasnim stihovima,ni to nisi pročitao.Šta ti ja mogu.To što jasno piše u Jevanđelju nije moje mišljenje već jasna činjenica koje jasno opisano tamo.Koliko vidim ti želiš imati svoje mišljenje mimo činjenica kako bi imao pravo.Ja slušam ono što piše u Jevanđelju a ne drugog ili tebe.A ti što hoćeš tvoje mišljenje predstavljati a ne reči iz Jevanđelja to je tvoja lična stvar i nema veze sa Jevanđeljem.
Ja mislim da sam bio vrlo jasan u poslednjem postu,a sve ostalo je na tvom shvaćanju.

Sto puta ti je vec objasnjeno ali ne zelis da citas i to si i sad pokazao

Samo ti slusaj jevandjenje ali samo nemoj da proveravs svoju veru ako sto ces ici preko vode i nemoj da guras kamilu koroz iglene usi