Svemir, Bog, postanak,... mogu li se naucno objasniti ?? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Интервју

У матици пансвемирске реке

Астрофизичар Мирослав Филиповић: Није баш немогуће да нас је неко засадио (по узору на себе самог?) и онда се све то лепо примило и нарасло да сада, можда, и ми можемо да садимо даље по свемиру? А ко је тај што је нас посадио? Наравно да је модерна астрономија похитала да пронађе/потражи те сејаче живота и још их није нашла. А кад ће?

С Петницом у срцу и докторатом из астрофизике у џепу, Мирослав Филиповић (43) се из родног Београда отиснуо на крај света – у Аустралију. Када је слободан, касно поподне игра кошарку, мали фудбал само недељом у парку, навија за „Црвену звезду” и, кад год уграби прилику, кува супрузи Татјани (математичар) и ћеркицама Софији (7) и Јани (5) тајландску храну, с примесама малезијске кухиње. Разумећете, свакако, да најмлађи Милош (шест месеци) још не седи за истом трпезом.

Својим највећим научним достигнућем сматра прошлогодишње откриће суперпланетарне небуле – експлозија звезда већих од Сунца, што је навелико одјекнуло међу астрофизичарима. Имао је ретку срећу да у осматрањима користи најбоље астрономске уређаје, укључујући сателитске телескопе „Хабл”, „Њутн” и „Чандра”, а успут се прошетао и Антарктиком. Објавио је више од 130 чланака (радови) у најугледнијим међународним часописима. Сада је шеф катедре за компјутерску астрофизику на Универзитету Западни Сиднеј и виши научни сарадник у Институту за ванземаљску физику „Макс Планк”.

Зашто сматрате да смо сви ми ванземаљци?

Комплексност и најпростијег организма је зачуђујуће и неочекивано велика. С неке филозофске тачке гледишта,тешко је замислити да нешто настане или се, бар, први пут појави с таквом комплексношћу од рецимо броја 2.000 нечега. Логичније би било да све почне или настане од броја 2, 5 или, хајде да кажемо, 10... али 2.000!?

Коначно, то води ка томе да имамо само две могућности, обе застрашујуће. Једна је да се десио пуки случај и створио нас све заједно овако сложене какви јесмо и то све заједно с неколико стотина година еволуције да нас уреди. Али то нас онда даље води ка веома непопуларној,али ипак вероватнијој хипотези,да смо – једни и једини, бар у овом нашем свемиру.

С друге стране,није баш немогуће да нас је неко засадио (по узору на себе самог?) и онда се све то лепо примило и нарасло да сада,можда,и ми можемо да садимо даље по свемиру? Ако је тај што је нас посадио? Наравно да је модерна астрономија похитала да пронађе/потражи те сејаче живота и још их није нашла. А кад ће? Е, то ће сигурно сачекати,у најмању руку,следећу генерацију астрономских инструмената.

Уколико јесмо, какви још постоје?

Е сад,дал’још негде постоје и какви су (добри ил’зли, прости или сложени, мушки или женски, леви или десни?), можемо (мета)филозофирати дуго, дуго... Јавна је тајна да и сама НАСА полако одустаје од тражења живота у нашем Сунчевом систему (ван Земље) и све се више окреће ка тражењу сличних или,још боље,истоветних сунчевих система и планета – с нагласком „што ближе,то боље”.

С друге стране,морам да истакнем веома смелу идеју мог колеге Пола Дејвиса да „ванземаљци”,можда,живе с нама,баш овде на Земљи,али у другачијим биосферама. Ех, да је та идеја дошла од нас обичних смртника,сви би нас прогласили за неозбиљне уфологе, али из пера једног од највећих умова данашњице сви ти силицијумски организми, вероватно, покушавају да окрену наш број и попричају с нама. Иако сам лично веома резервисан,никада то не бих потпуно искључио.

Како изгледа космос сниман свакојаким телескопима и дочаран у разним научничким главама?

Космос је чудо. Усуђујем се рећи – можда једино право чудо. На разноразним таласним дужинама од рендгенских преко ултраљубичастих, оптичких инфрацрвених па до радио-телескопа, указују на огромну сложеност нашег видљивог свемира –како локално,тако и даље до самог почетка или краја.

Једна од последња хипотеза (dark flow) јесте да ми живимо у једном од милијарди космоса који заједно теку у некој пансвемирској реци и некуда се крећу... Недавно невероватно откриће да све галаксије у овом свемиру иду према једној тачки умногоме може променити нашу космолошку адресу у тој реци. За сада немамо довољно посматрачких података да видимо куда то пловимо,али једно изгледа извесно: путујемо у једном правцу јако далеко где је свемир веома различит од овог нашег овде у околини. Да ли је то неки други универзум или, можда, скок у неку другу димензију – време ће показати шта је исправније.

Где почиње, а где се завршава?

Почео је с „Великим праском” (Big Bang),а завршиће се ко зна где и ко зна кад.

Зар није одвише смело свако описивање и тумачење које наводи да је сачињен од четири одсто познате и 96 посто непознате материје?

Од смелости је много важније путање: да ли је све то тачно?Данас изгледа да је 96 одстоматерије непознато,али као озбиљни научници морамо оставити бар мало простора и стално ослушкивати је ли то све баш тако!

Где би космолози и астрономи најрадије потражили недостајућу и енергију?

Одговор је једноставан: свугде и нигде! Свуда, јер свуда треба да буде, а нигде, зато што можда грешимо?Најважније је да се већ једном нађе, а где је – то је већ мање важно.

Ни галаксије нам се не приказују у пуном сјају? Због чега?

И галаксије као и све остало свемиру, укључујући људе, испољавају тенденцију ка непрегледној разноликости. Сматрам да бисмо разлог могли да потражимо у универзалној уникатности свега,па и нас самих.

Зашто је космос настао? Можете ли да замислите шта му је претходило? Није ли чудно, ако хоћете и непојмљиво, да је зачет ни из чега?

Сећам се када сам пре 25 година као средњошколац наивно и одважно упитао нашег познатог космолога на веома посећеном предавању у Планетаријуму на Калемегдану:А шта је било пре тог „Великог праска”? Сви су се смејали,укључујући први ред најпаметнијих светских глава. Веровали или не, до пренеколико година такво питање било је јеретичко у већини научних кругова. После забринутог погледа,одговор дотичног предавача био је веома прост: Боже, па ништа, наравно! Пре неколико месеци срео сам се с тим колегом и слатко смо се смејали колико се космологија у протеклих неколико година променила... Чак до те мере да је ово постало једно од најузбудљивијих питања савремене науке.Мислим да је једна од најбитнијих особина свако гнаучника стално преиспитивање, ако хоћете свега,па и самог космоса.

Јесте ли и сами изненађени новим претпоставкама?

Вероватно сам више разочаран, јер свако ново и „коначно” откриће указује на огромно узалудно потрошено време у доказивању разноразних нетачних претпоставки. Можда је то цена коју плаћамо напретку?

Верујете ли да је овај наш део једног већег или један од многих?

И ја сам један од „верујућих” у многобројне,али више нагињем ка уникатности нашег прелепог свемира.

Када ће космолози, и себи и нама, спокојно рећи: сада малтене све знамо?

Засигурно, никада или,још боље, на самом крају! Да, наравно, тада ће већ бити касно за... Зато на време пољубите своју вољену особу!

Да ли су се закони физике с временом мењали: једни су важили у почетку, други сада, а трећи за ко зна колико милијарди година?

Лично сам веома убеђен да је,баш, тако. Наравно,све је то лепо казати, ал’како доказати или,штавите,измерити?А то је потпуно друга прича и много тежи задатак. Ако се испостави да је стварно тачно, многе данас необјашњиве појаве ће се лакше разумети – можда и 96 посто невидљивог свемира схватимо као игрицу у развитку нашег малолетног космоса.

Искрено говорећи: можете ли, барем самом себи, све растумачити – од „Великог праска” до самог краја?

Не. Иако поприлично одважно причамо о „самом крају”,сувише је то јошу границама великих грешака. Зато се помало плашим да мирно заспим и пробудим се „тамо далеко”,на самом крају,када ће и лимун престати да буде жут.

Шта је све савремена космологија – и наука, и метафизика, и филозофија?

Да. Тачно је да често не можемо повући границу између науке, филозофије и метафизике. Имам утисак да све то лепо функционише,јер се увек лако можете сакрити у једну од ове три. Као астрофизичар најрадије гледам у непобитне осматрачке чињенице,а ређе у свет изван границе свакодневног.

Станко Стојиљковић
[објављено: 03.07.2010.]

Извор: преузето са сајта Политике