Slicno kao kad upalis vatru pa kad je gledas iz daljine.  

Evo nekih dokumentaraca. Postavicu samo prve delove, u meniju sa desne strane su nastavci, na vrhu je drugi, kada se pusti na njegovo mesto dolazi treci...

http://www.youtube.com/watch?v=i1ZmOyng8-s&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=wg1fs6vp9Ok&feature=related

Evo jos nesto

http://www.youtube.com/watch?v=hSZqhqR5XKM&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=AVlB9tOWTU4&feature=related

Nezaboravni Carl Sagan
knjiga " Koliko Sunaca, koliko svjetova "
Razmišljanja o životu i smrti na prijelomu tisućljeća

FIZIKA, SVEST I KREATIVNA IMAGINACIJA
Ivan Vukadinović

Uvod

Dostignuća fizike koja su obeležila XX vek, kao što su kvantna teorija, relativnost ili različite kosmološke teorije, nisu samo izmenila način razmišljanja u fizici. Ova otkrića postavila su novu paradigmu razmišljanja. Na prvi pogled paradoksalno je to što će se drugačiji pogled na svet možda najkasnije osetiti u drugim naukama. Egzaktne nauke
imaju svoje razrañene sisteme i teško će ih menjati. Odnosno menjaće ih tek kada to postane neophodno za objašnjenje nekih pojava. U tom smislu još ne možemo govoriti o relativističkoj hemiji ili biologiji. Možemo govoriti o kvantnim procesima u domenu koji proučavaju ove nauke, kod nekih specifičnih problema, ali teško da je kvantna teorija preokrenula stvari u tim naukama*.

Zanimljiv je primer hemije, jer ne postoji egzaktnija, više determinisana nauka, a hemija u svojoj osnovi leži na kvantnoj mehanici u koja se zdravorazumski prihvata kao suprotnost determinizmu. Fizička hemija je „mesto“ na kome je prelaz iz determinisanog, poznatog sveta u fantastični svet subatomskih čestica. Jer molekul vode će uvek imati dva atoma vodonika i jedan kiseonika i njihova veza će uvek biti kovalentna. Ali kada uñemo u prirodu te kovalentne veze nailazimo na svet kvarkova i spinova koji se može posmatrati jedino kroz raspodelu funkcije verovatnoće i u kome se dešavaju još potpuno neobjašnjeni fenomeni.

Drugačiji pogled na svet pre će se osetiti u kulturi, umetnosti ili filozofiji. Prilikom samog proučavanja svesti već se koriste dostignuća kvantne fizike, pre svega pogled na svet koji nije čisto mehanicistički. Teorija relativiteta izmenila je neke poglede na društvenu stvarnost. Ako nema opšteg (povlašćenog) referentnog sistema u fizici, da li možemo govoriti o opštem referentnom sistemu u društvu. Dakle, sve je relativno. U umetnosti možemo govoriti o uticaju novih pogleda na umetničku (sub)kreaciju, na kreativne procese. U tom smislu možda će biti moguća umetnička dela koja bi bila inspirisana kvantnim procesima, a moguće je i zamisliti svet u kome bi vladali drugi
fizički zakoni, kako ćemo videti na kraju rada. O odgovornosti naučnika već je dosta toga rečeno, a moguće posledice naučne radoznalosti, u situaciji kada otkrivamo same osnove prirode, daju novi podsticaj i za umetnička razmišljanja.

Najzad, kada proučavamo svest možemo doći i do same prirode saznanja, uključujući tu i naučne modele. Jer za svaki kopernikanski obrt u nauci bar deo zasluge pripada onom pojedinačnom geniju, lucidnosti koja je možda samo izbijanje na površinu nekog opšteg, generičkog znanja. Znanja koje je možda čak uroñeno i postoji u nama i oko nas kroz kolektivno nesvesno. U tom smislu zanimljivo je pogledati koliko su naučne teorije podudarne sa nekim ranijim religijskim otkrivenjima.

Dramatični razvoj fizike u XX veku doveo nas je do novog pogleda na svet. Do novog pogleda na same fundamente sveta – kakvi su prostor i vreme. To će se možda osetiti ne samo u egzaktnim naukama i kulturi, nego i u zdravorazumskom razmišljanju, pa verovatno i u religiji. Primetno je da mnogi fizičari govore o samom pojmu Boga. To je zato što su se približili samom nastanku vremena – periodu kojim se pre bavila isključivo religija.


Novi pogled na svet

Problem je sledeći – naučna dostignuća u periodu renesanse i kasnije opovrgnula su mnoge stavove hrišćanstva (nemojmo zaboraviti – samo jedne od mnogih religija). Dokazano je da Zemlja nije ravna ploča, kako nije u centru Svemira. Isak Njutn (inače sam verski fanatik) je otkrio gvozdene fizičke zakone koje vladaju Svemirom. Izgledalo je da je Svemir večan, bezgraničan i sam sebi dovoljan. Kasnije su darvinizam i psihoanaliza zaokružili ovakvo opisivanje Prirode. Time ne samo da je opovrgnut pogled na svet jedne od religija, nego je ustanovljen novi naučni i mehanicistički pogled na svet, koji je izgledao savršen. Rodžer Penrouz, u svojoj genijalnoj knjizi kaže: „Sa konkretnim zakonom sile (kakav je zakon gravitacije sa srazmerom obrnutom kvadratu rastojanja), Njutnova shema postaje precizan i potpuno odreñen sistem dinamičkih jednačina. Ako se položaji, brzine i mase različitih čestica specifikuju u jednom trenutku, tada su njihovi položaji i brzine (kao i njihove mase, za koje se obično uzima da su konstantne) matematički odreñeni za sva buduća vremena. Ovaj oblik determinizma, koji je zadovoljen u svetu njutnovske mehanike, imao je (i još ima) duboki uticaj na filozofsku misao.“

Meñutim, teorija relativnosti, kvantna fizika i Jungova psihologija arhetipa uneli su pometnju. Izgleda da Svemir nije neograničen, da ima početak i kraj i da njime vladaju neke (još) nedokučive sile.

Kada govorimo o relativizmu, mora se priznati da on postoji i u njutnovskoj fizici. Zapravo još je Galilej uočio da je kretanje stvar referentnog sistema, odnosno da nema razlike izmeñu mirovanja i kretanja ravnomernom brzinom (zbog čega i ne primećujemo kruženje Zemlje oko Sunca ili njeno okretanje). Ajnštajn je samo proširio relativizam na pojmove kao što su masa ili vreme, koristeći geometriju Minkovskog i Maksvelovu elektromagnetnu teoriju. Genijalnim povezivanjem mase i energije doveden je u pitanje filozofski materijalizam koji na materiju gleda kao na „protežnost“, na običnu supstanciju – učenje koje je postojalo još od Demokritovog atomizma. Ali bio je ovo tek početak, zbog čega i relativizam ubrajamo u „klasični svet“ fizike. Usledile su različite kosmološke teorije i kvantna mehanika.

U klasičnom svetu postoji, u skladu sa zdravim razumom, objektivni svet koji je “tamo napolju”. Taj svet evoluira na jasan i deterministički način, kojim upravljaju precizno formulisane matematičke jednačine. Ovo je tačno za teorije Maksvela i Ajnštajna, kao i za originalnu Njutnovu shemu. Smatra se da fizička realnost postoji nezavisno od nas; i tačno kakav fizički svet “jeste” nema veze sa onim kako bismo mi gledali na njega. Štaviše, naša tela i naši mozgovi su sami deo tog sveta. Za njih, takoñe, smatramo da evoluiraju prema istim preciznim i determinističkim jednačinama. Sve naše radnje takoñe su utvrñene ovim jednačinama – bez obzira kako se mi osećali i smatrali da naše svesne volje utiču na to kako se ponašamo. Takva slika izgleda da leži u pozadini najozbiljnijih filozofskih argumenata u vezi sa prirodom stvarnosti, naših svesnih percepcija i naše “očigledne” slobodne volje. Neki ljudi bi mogli imati neprijatan osećaj da treba da postoji i mesto i uloga za kvantnu teoriju – tu temeljnu, ali uznemirujuću shemu stvari koja je, u prvoj četvrtini XX veka, nastala iz posmatranja suptilnih neslaganja izmeñu stvarnog ponašanja sveta i opisa klasične fizike. Za mnoge pojam ‘kvantne teorije znači samo nejasan pojam ‘principa neodreñenosti koji, na nivou čestica, atoma ili molekula, zabranjuje potpuno precizan opis i daje samo verovatno ponašanje. Zapravo, kvantni opis jeste veoma precizan, iako radikalno drugačiji od poznatog klasičnog.

Počeci kvantne teorije se vezuju za neke probleme koje klasična fizika nije mogla da reši. Ovi problemi doveli su nas do pitanja same suštine materije. Da li se može pretpostaviti da je sve polje, pri čemu su čestice majušni “čvorovi” konačne veličine neke vrste polja?



Da li se čestice mogu svesti na ljušture koje nastaju interakcijom još manjih čestica? Da li onda otkrivanjem “unutrašnjosti” svake čestice dobijamo “ostatak” i još manje čestice? Ali ako čestice jesu polja, tada je neki novi sastojak neophodan da bi im omogućio diskretne karakteristike, koje neumitno postoje jer sve čestice iste vrste deluju identično. Maks Plank je 1900. godine predložio ideju vezivanja energije sa frekvencijom u, što zajedon sa poznatom Ajnštajnovom formulom daje

hu = E = mc2.

Tako da bilo šta što osciluje nekom frekvencijom može se pojaviti samo u diskretnim jedinicama mase.

 Ali ova diskretna stanja ponašaju se na čudan način. Obično se predstavlja kao da su takva stanja neodreñena, o čemu svedoči Hajzenbergov princip neodreñenosti – ne možemo izmeriti istovremeno i položaj i impuls čestice. Meñutim do ove neodreñenosti dolazi samo pri merenju. S obzirom da se čestica ponaša istovremeno kao talas (talasnočestični dualizam, još jedan bitan momenat kvantne teorije), nju opisuje talasna funkcija y, koja je u potpunosti determinisana. Ali merenje, “kolaps talasne funkcije”, moguće je jedino preko verovatnoće! Ovaj fenomen veoma zanima filozofe. Da li prilikom merenja dolazimo samo do promene u “znanju”, ili se nešto “realno” dogaña?

Kako objašnjava Roger Penrose, kvantna mehanika, pre svega, pretpostavlja odreñeni metafizički dualizam. U svetu koji postoji nezavisno od observacija, materija i energija se sastoji od talasa koji su deterministički odreñeni Schrödinger-ovom jednačinom. Talasi imaju nedvosmislenu fizičku realnost zbog efekata interferencije koji mogu biti
posmatrani, i zato što trodimenzionalna veličina atoma postoji zbog elektrona koji se ponašaju kao trodimenzionalni talasi – inače ne postoji ništa da “popuni prostor” atoma, osim čestica koje su nekako svuda istovremeno, što je nemoguće jer bi u stalnim promenama pravca kretanja zračile energiju. (Polja mogu biti označena kao nešto što
popunjava prostor, ali to samo odlaže problem, pošto su u kvantnoj mehanici polja razmena virtualnih čestica.) Sa druge strane, kvadrat talasne funkcije daje raspodelu verovatnoća gde diskretne čestice mogu biti pronañene tek pošto je observacijom došlo do kolapsa funkcije. Tako talasna funkcija sadrži sumu svih mogućih stanja sistema koji nije observiran. To dovodi do paradoksa Schrödinger-ove mačke, koja je istovremeno živa i mrtva , u onoj meri u kojoj je svako od tih stanja verovatno.

Akt observacije, koji dovodi do kolapsa talasne funkcije, slaže se sa Kantovim aktom sinteze, kojim su fenomeni objekata dovedeni u svest i podložni kategorijama razumevanja. Niels Borov Princip komplementarnosti je da materija i energija mogu predstavljati talasna svojstva, ili svojstva čestica, ali nikad oba istovremeno. Ako Kantova svest zahteva diskretne aktuelne stvari u prostoru i vremenu, to je tačno ono što nam govori kvantna mehanika: Bor je tražio da posmatrač i njegova oprema nikad ne mogu biti podložni efektima kvantne verovatnoće. Oko nas, prema Boru, mi održavamo mali, diskretan, stvarni, Klasičan univerzum.

Jedan od prvih eksperimenata koji su ukazali na neophodnost “neklasičnog” pristupa bio je “eksperiment sa dva proreza”. Na neki čudan način dobijamo da foton istovremeno prolazi kroz oba proreza. Nije reč o verovatnoći prolaska, već foton zaista prolazi kroz oba proreza istovremeno. Razlaganjem talasnih funkcija na komponente moguće je dobiti da se čestica nalazi istovremeno na dva mesta (kao signal), pri čemu ta mesta mogu biti
meñusobno udaljena kosmičkim razdaljinama. Ovi problemi nelokalnosti uneli su veliku pometnju u shvatanje prirodnih zakona.

U Stvarnosti, vreme prosto prestaje da teče pri brzini svetlosti: za fotone koji su putovali ka nama kao deo Kosmičkog pozadinskog zračenje, vreme stoji za veći deo istorije kosmosa. Sa druge strane, kvantna mehanika sada predstavlja "ne-lokalnosti," tj. istovremenost na fizičkim razdaljinama, i tako reletivističko ograničenje na brzinu
svetlosti prestaje da postoji. To znači da, iako se vreme može primeniti na talasnu funkciju, prostor možda i ne može. Potpuna empirijska realnost prostora jedino se može naći meñu diskretnim česticama i objektima.

Ovaj interesantan zaključak je posledica Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) paradoksa, koji je po Ajnštajnu reductio ad absurdum kvantne mehanike. Ako, na primer, positron I elektron su kreirani od energetskog fotona, očuvanje ugaonog momenta zahteva da se jedan okreće u jednom smeru, a drugi u drugom. Ali komplementarni spinovi su jednako verovatni za obe čestice. Tako, u terminima kvantne mehanike, talasna funkcija svake čestice je podeljena bez odreñenog diskretnog stanja. Čestice onda mogu biti odvojene čak kosmičkim rastojanjima, ali čim je spin jedne čestice odreñen, druga mora imati suprotan spin, što znači kolaps talasne funkcije preko kosmičkih odstojanja i uzrokuje da druga čestica uzima odreñeni spin. Ako bi se ovo stalno odigravalo, to bi narušilo brzinu
svetlosti, odnosno Specijalnu relativnost.

Može li se kvantna mehanika primeniti na veće sisteme, recimo na fudbalsku loptu? Prilikom takve primene došli bi smo do paradoksa koji je Šredinger objasnio u svom misaonom eksperimentu. Realnost, koju zdravorazumski možemo razlučiti kao odgovor na pitanja sa dve isključiće mogućnosti (DA ili NE) dobijamo kao kompleksnu linearnu
superpoziciju tih mogućnosti. Da li mačka može istovremeno biti i mrtva i živa?!

Filozofske implikacije su takoñe evidentne u Penrouzovoj proceni teškoća kvantne mehanike. Glavna konceptualna teškoća je da realnost za posmatrača i njegove instrumente postoji u jedinstvenom i odreñenom stanju ali postoji tek pošto su posmatrani fenomeni opservirani. Tako je Sredingerova mačka istovremeno živa i mrtva, sve dok se kutija ne otvori i mačkino stanje opservira. To je bio Šredingerov reductio ad absurdum kvantne mehanike, osobina koja nije uvek naznačena, pošto otvara pitanje ko se računa kao posmatrač. Sama mačka deluje dovoljno prefinjeno da bi bila posmatrač, zar ne? Ako ne može mačka, zašto to možemo biti mi? Ako može mačka, šta je sa mišom? Skakavcem? Bakterijom? Šta je stvarno princip koji pravi razliku? Jasno je da ne postoji (izuzev samo izmeñu “nas” i “njih”), i Penrouz proučava različite mogućnosti, od kojih ni jedna ne izgleda sasvim zadovoljavajuće.

Realnost koja postoji nezavisno od posmatrača je deterministički izraz Šredingerove jednačine Talasne funkcije. Ali u isto vreme, Talasne funkcija kako su je interpretirali Hajzenberg i Bor, kao sumu svih mogućih stanja fizičkog sistema (sve moguće istorije Richarda Feynmana). Opservacija kolabira funkciju u jedinstveno stvarno stanje, ali je tranzicija neodreñena – bilo koja mogućnost može postati stvarna. Ovaj dualitet stvarnosti i posmatranja, kako god, zvuči najsličnije Kantovoj razlici izmeñu stvari-posebi nezavisno od iskustva i akta sinteze koji dovodi intuiciju osećaja do svesti. Kantova sinteza je, u stvari, čin kojim svesni posmatrač posmatra svet. Kant nikad nije mislio da je stvar-po-sebi suma svih mogućih istorija, ali to je zato što nije znao kako bismo uopšte mislili o njima. Kvantna mehanika je velikodušno ponudila ključ.

Istovremeno, Kantova teorija da um primenjuje forme vremena i prostora na intuiciju u procesu sticanja svesti ima izgleda paralelu u kvantnoj mehanici. John Bell je dokazao da je, the Einstein-Podolsky-paradoks tačan: Talasna funkcija kolabira trenutno, čak i preko kosmičkih razdaljina, što ruši postulate Specijalne relativnosti da ništa ne može putovati brže od brzine svetlosti. Efekti kvantne mehanike su tako "ne-lokalni", odnosno oni ignorišu prostor, ali samo, naravno, dokle Talasne funkcija ne kolabira: posle toga ponovo smo u Ajnštajnovom univerzumu Jedina teorija u istoriji filozofije ili nauke koja bi mogla objasniti ne-lokalnosti je Kantova teorija transcedentalnog idealnog prostora.

Ovaj kao i Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) Paradox ukazali su na neslaganja izmeñu realnosti i kvantne teorije. Nedoumice su kod nekih došle dotle da su pomislili kako kvantna teorija može imati samo privremeni karakter, do otkrivanja novih „skrivenih varijabli“ (recimo čestica) koje bi mogle stvari objasniti na bolji način. Zapazimo činjenicu da se jedina potpuno izvesna neslaganja sa iskustvom, u eksperimetnu sa Šredingerovom mačkom, pojavljuju zato što postoje svesni posmatrači, jedan ili dva, unutar kontejnera. Možda pravila kvantnih kompleksnih linearnih jednačina ne važe za svest. Nasuprot tome, Wheeler (1983) ima gledište koje je slično „antropičkom načelu“ u kosmologiji. Evolucija svesnog života je posledica mutacija koje su, po pretpostavci, kvantni dogañaji. Ovi dogañaji mogu postojati samo u linearno superponiranoj formi sve dok ne bi konačno dovele do pojave svesnog bića. Naše
sopstveno prisustvo, „prizvalo“ je našu prošlost u postojanje.

Drugačiji pogled jeste onaj sa mnoštvom svetova koji je predložio Hugh Everett (1957). Po ovakvom pogledu Šredingerova mačka zaista postoji u linearnoj kombinaciji života i smrti. Ne samo posmatrač, već i čitav univerzum se cepa u dve (ili više) grana pri svakom merenju koje se izvrši. Svaka mogućnost koegzistira u nekoj ogromnoj superpoziciji. Ovo je pogled na svet kakav bi odgovarao mnogim naučnofantastičnim delima (koja jesu inspirisana ovakvim teorijama) u kojima postoje paralelni svetovi sa alternativnim istorijama.

Kvantna teorija je uvedena da bi rešila odreñene paradokse, što joj je i uspelo, ali pojavili su se novi. To je dovelo do zaključaka kakav je na primer onaj izrečen u knjizi The Matter Myth, Paula Daviesa (fizičar iz Australije) i Johna Gribbina (pisac koji je imao kurs astrofizike u Kembridžu). Na primer, Davies i Gribbin kažu na stranicama 110-111:

Verujem da je realnost koju izražava moderna fizika u osnovi strana ljudskom umu, i prkosi svim mogućnostima direktne vizualizacije... Shvatanje da ljudski um ne može ovladati svime na svetu je zadivljujuće oslobañajuće...
Ako realnost kojom vlada moderna fizika postaje "u osnovi strana ljudskom umu," onda
nije jasno kako će "pravo razumevanje" ikada biti moguće!

U kakvom vremenu se dogañaju svi ovi fenomeni? Zdravorazumski gledano imamo prošlost koja je bila, sadašnjost koja jeste i koja nam stalno izmiče, pretvarajući se u budućnost koja će biti i koja je manje-više neodreñena. U sedištu našeg posedovanja svesti nalazi se osećaj za prolazak vremena. Izgleda nam da se uvek krećemo napred iz odreñene prošlosti u neizvesnu budućnost. Osećamo da je prošlost završena, i s njom se ne može ništa više uraditi. Ona je nepromenljiva i u izvesnom smislu „negde tamo“. Budućnost, s druge strane, izgleda još neodreñena. Moglo bi se ispostaviti da je ona jedna stvar ili bi mogla biti neka sasvim druga. Možda je ovaj „izbor“ potpuno odreñen zakonima fizike, ili možda našim odlukama (ili Božijim); ali ovaj „izbor“ izgleda tek
treba napraviti. Izgleda da postoje mogućnosti za šta god se „stvarnost“ budućnosti ispostavi da jeste.

Ipak, fizika kakvu danas znamo govori nešto drugo. Sve uspešne fizičke jednačine simetrične su u vremenu. One se mogu podjednako dobro koristiti u jednom smeru vremena kao i u drugom. Budućnost i prošlost fizički su sasvim ravnopravne. Njutnovi zakoni, Hamiltonove i Maksvelove jednačine, Ajnštajnova opšta teorija relativnosti,
Dirakova jednačina, Šredingerova jednačina, talasna funkcija kvantne mehanike – sve ostaje nepromenjeno ako promenimo smer vremena (zamenimo koordinatu t sa –t). Još nije utvrñeno da li je kolaps talasne funkcije vremenski reverzibilan.

Počinje da nam se čini da ako je bilo šta odreñeno, tada čitavo prostor-vreme mora odista da bude odreñeno! Ne može biti „neizvesne“ budućnosti. Čitavo prostor-vreme mora biti utvrñeno, bez ikakvog prostora za neizvesnost. Zaista, ovo je bio Ajnštajnov sopstveni zaključak. Štaviše, nema uopšte protoka vremena. Imamo samo „prostor-vreme“ – bez mesta za neku budućnost čiji bi se domen nezadrživo smanjivao napredovanjem utvrñene
prošlosti!

Postoji ipak nešto što se ne uklapa u ovakvu sliku. To je neumitni porast entropije u univerzumu. Drugi zakon termodinamike tvrdi da se entropija izolovanog sistema povećava s vremenom (ili ostaje nepromenjena za povratni sistem).

Meñutim, autonomni sistemi (kakav je recimo ljudski organizam) ipak opstaju u takvom univerzumu, što će reći da koriste nekakve izvore niske entropije, odnosno da postoji nekakav način za smanjivanje entropije. Taj nepresušni izvor (i mehanizam obnove) je u meñuzvezdanom difuznom gasu i njegovoj osobini da se gravitaciono sažima u zvezde. Mi još živimo od te zalihe niske entropije i nastavićemo da to činimo još dugo vremena. Upravo je mogućnost koju gas ima za gravitaciono sažimanje ono što nam daje drugi zakon termodinamike. I ne samo to, nego se može ustanoviti precizna tvrdnja: svet je otpočeo sa veoma niskom entropijom. Zašto je to tako, odgovor može dati kosmologija.

Pre nego preñem na kosmološke probleme izneću svoju uzdržanost prema pojmu entropije. Deluje mi nekako maglovito i prilično u zavisnosti od konteksta u kome se posmatra. Koja je entropija tela u slobodnom padu? Koja je entropija čoveka koji spava? Koja je entropija kamena koji Sizif okreće uzbrdo? Koja je entropija kugle sladoleda u vrelom letnjem danu? Svejedno, smatra se da su maksimumi entropije u singularnostima – oblastima s one strane obzorja dogañaja odakle ne možemo dobiti informacije, a fizički zakoni prestaju da važe. Entropija je najviša u crnoj rupi, a najmanja prilikom Velikog Praska koji se uzima za početak postojećeg Svemira.

Činjenica da ipak postoji početak Svemira „vratila je u život“ religijski pogled na svet. Jer ko je odredio Veliki Prasak? Zašto su početni uslovi tako idealno postavljeni? Ateista će odgovoriti kontra pitanjima tipa – ako je Bog stvorio Svemir, ko je stvorio Boga? Ili još jače pitanje – Šta je Bog radio pre nego što je stvorio Svet? Ovo pitanje je bilo jedno od najtežih kojima se bavila teologija još u vreme kada je religijski pogled bio jedini
ispravan.

Dobijena je procena sa kojom je preciznošću Bog morao stvoriti svet da bi vladali ovako uklopljeni zakoni prirode. Ta preciznost iznosi 10 podignuto na 10123. Broj nula kojima bi mogao biti zapisan ovaj broj veći je od broja protona u celom univerzumu. Usuñujem se primetiti da mi takva preciznost deluje prevelikom i za samog Boga. Izgleda da teorija o Demijurgu koji pušta savršeni mehanizam u rad ovim gubi na težini (mada nemoguće je
dati konačnu procenu Svemogućeg). Dakle Bog bi morao biti ili zainteresovan za razvoj sveta (barem tokom prve sekunde ili nekog njenog delića) ili je u okviru samih stvari – Prirode.

Greška u takvom pogledu na svet je to što vreme nije apsolutna kategorija. Šta uopšte znači da je nešto bilo pre nečega? Već teorija opšte relativnosti svodi vreme na jednu od dimenzija prostor-vremena. Dimenziju po kojoj je ograničeno kretanje. Kako bi rešio probleme singularnosti početka i kraja Hoking odlazi korak dalje. On uvodi pojam
imaginarnog vremena – vremena merenog imaginarnim brojevima. „U imaginarnom vremenu koje je lopta, pravac imaginarnog vremena može se prikazati kao udaljenost od južnog pola. Kako se napreduje ka severu, krugovi geografske širine na stalnoj udaljenosti od južnog pola postaju sve veći, što odgovara širenju kosmosa protokom
imaginarnog vremena. Kosmos bi dostigao najveću veličinu na polutaru, a zatim bi počeo da se smanjuje kako protiče imaginarno vreme, sve dok ne završi u jednoj tački na severnom polu. Iako bi kosmos imao nultu veličinu na polovima, te tačke ne bi bile singularnosti, u istom smislu u kome su severni i južni pol na površini Zemlje sasvim
obične tačke. Odavde sledi da bi nastanak kosmosa u imaginarnom vremenu mogao da bude obična tačka u prostorvremenu“.

Meñutim, apsolut Vremena, njegova asimetričnost koja definiše jedini “ispravan” smer nije potpuno napuštena. Prema Hokingu vreme jeste potpuno simetrično, prema Penrouzu nije. Tako Penrouz ([1], 373) podeća na eksperiment sa poluposrebrenim ogledalom. Dok ima sa jedne strane verovatnoća od 50% da je foton iz fotoćelije L ušao u senzor P, a 50% da se odbio prema zidu B (setimo se, tek posle kolapsa talasne funkcije); u suprotnom smeru vremena, ako je foton ušao u senzor P odgovarajuća verovatnoća da je krenuo iz fotoćelije L bi bila takoñe 50%, uz 50% verovatnoće da je krenuo sa zida A. Meñutim, kako mi znamo da je samo jedna fotoćelija, ta verovatnoća je 100%, što ukazuje na asimetriju. Ako gledam na pitanje “odakle dolazi” kao potpuni logički ekvivalent pitanju “kuda ide”, ovaj zaključak ne mora delovati previše impresivno. Jer pod pretpostavkom mnoštva svetova koju je predložio Hugh Everett sasvim je moguće da u nekom drugom univerzumu postoji fotoćelija na zidu A odakle kreće foton, a tamo gde je L je zid ili prazan prostor. Mi znamo da je fotoćelija u L (u našem univerzumu) tek kada smo odgovorili na pitanje “odakle dolazi”, te time sproveli merenje (u suprotnom
smeru), odnosno kolabirali talasnu funkciju.

Ako bi spojili teoriju multiverzuma (mnoštva svetova) sa singularnostima i protokom vremena, da li bismo onda mogli reći kako je u početnoj singularnosti (momenat Velikog Praska) postojao jedan univerzum, koji se posle cepao sa svakim kolapsom talasne funkcije, sa svakom “odlukom” Prirode. Meñutim, u obrnutim singularnostima, crnim rupama, moguće je spajanje više istorija u jednu. Ako je kraj takvog multiverzuma u Velikom Zdrobljavanju (obrnuto od Velikog Praska, nešto kao globalna crna rupa), onda pri kraju imamo sažimanje više univerzuma u jedan. Da li pri tome entropija neumitno raste? Hoking dopušta mogućnost isparavanja crnih rupa, odnosno emitovanja nekakvog zračenja, nekakve informacije. Kada bi crna rupa bila potpuno “istrošena” ona bi eksplodirala kreirajući novi multiverzum. Srećom, period za ovako nešto je ogroman.

Problem singularnosti u meñuvremenu ostaje i neprijatni osećaj za naučnike da postoje početni uslovi koji nisu definisani zakonima fizike. Ko ih je postavio? Postoji više teorija koje pokušavaju da prodru u ove veoma granične probleme, kao što su kvantna gravitacija, teorija superstruna, teorija sa više dimenzija, supersimetrija, imaginarno
vreme…

Sve ove teorije mi nekako daju subjektivni zaključak da se nekako ne može napraviti razlika izmeñu Sveta i Pravila koje ga definišu. Da li onda možemo izvući zaključak da je Kosmos jedinstven od početka do kraja? Materija i zakoni koji njome vladaju su jedinstveni. Bog i Svet su jedno. Deluje mi da ovaj zaključak može, sme, biti jedino maglovit jer u slučaju potpunog uvida dovodi se u pitanje svrha postojanja takvog Sveta.

Religijska objašnjenja

U početku beše Reč (Logos). Na taj način hrišćanska religija objašnjava početak sveta. Reč se može proširiti na zvuk, koji zaista jeste u osnovi svega. Jer zvuk (i muzika) se mogu svesti na brojni odnos, kako su još pitagorejci genijalno zaključili. Brojni odnos se može svesti na talasnu frekvenciju, talasna frekvencija na kvantne oscilacije.

Takvih pogleda imamo i u umetnosti. Zanimljiv je način na koji Tolkin tumači nastanak sveta u svom delu Ainulindale (muzika Ainura). Ainuri (bogovi) ispunjavaju svojom muzikom prazninu, koja posle toga više nije prazna. Kasnije Eru (Jedini, Iluvatar) na osnovu muzike Ainura pravi materijalni svet Eu, koji Ainuri vide u vremenskoj kugli.

Tada im Iluvatar reče: “Od teme koju vam objavih, hoću da stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstvenim mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušati i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuñena u pesmu.”

Potom glasovi Ainura, kao uz pratnji harfi i lauta, i flauta i truba, i viola i orgulja, i kao u pratnji bezbrojnih horova koji pevaju rečima, počeše da oblikuju temu Iluvatara u veliku muziku; i zvuk se uzdiže u beskrajnim melodijama koje se smenjivahu tkane u harmoniji koja je prelazila granice čujnosti u dubinama i visinama, i prebivališta luvatara behu ispunjena i muzika i eho te muzike izañe u Prazninu i ona ne beše prazna. Nikad otad ne stvoriše Ainuri nikakvu muziku nalik na ovu muziku, mada se priča da će još uzvišenije imati da stvore pred Iluvatarom horovi Ainura i Dece Iluvatarove posle svršetka dana. Tad će se teme Iluvatarove svirati ispravno, i oteloviti se u Biće u trenutku kad se izgovore, jer će svi tad shvatiti potpuno njegovu nameru u svome udelu i svaki će pojmiti šta drugi razume, i Iluvatar će, zadovoljan, podariti njihovim mislima tajni plamen.

Zanimljivo je kako su ljudi oduvek osećali odgovore na neka pitanja. Tako se, na primer, u Rg-Vedi Himna stvaranja mogu naći stavovi koji neodoljivo podsećaju na savremenu kosmologiju. Nastanak Svemira iz jedne zlatne čestice. Ako odbacimo intervenciju vanzemaljske inteligencije, do ovakvih saznanja se moglo doći samo nekakvim uplivom unutrašnjeg znanja. Podsetiću da je veći deo mozga ostao do danas neistražen.

Ni bitka ni nebitka ne bijaše tada,
Ni zračnog prostora ni neba nad njim.
Što se kretalo amo-tamo? U čijem okrilju?
Što bijaše voda? – Dubok bezdan

Ni smrti ni besmrtnosti nije bilo tada,
Nije bilo znaka ni danu ni noči.
Po vlastitoj volji disalo je To Jedno bez daha,
Ničeg osim njega nije baš bilo.

Na početku bila je tama obavijena tamom,
Sve to bijaše jednoliki tijek.
U nastanku bijaše zatrto prazninom,
To Jedno rodilo se snagom svog žara.

Na početku ga obuze žudnja,
Što bila je prvo sjeme uma.
Ponmirući u srce mišlju
Mudraci otkriše vezu bitka u nebitku.

Nit njihova bila je napeta poprijeko,
Da l’ je bilo gore, da l’ je bilo dolje?
Oploditelji su bili I moćne sile,
Najpre je bila snaga, a zatim poriv.

No tko uistinu zna, tko će nam reći,
Odakle potječe, odakle ovo stvaranje?
Bogovi su roñeni tek s nastankom svijeta,
Pa tko da zna odakle je to poteklo?

Odakle je poteklo ovo stvaranje,
Da li ga pokrenu ili ne
Onaj što nad svemirom bdi u najvišem nebu?
Tek On to zna, a možda ne zna ni On

Ovakva vrsta himna, iako lingvistički jednostavna (sa izuzetkom jedne ili dve imenice), konceptualno je ekstremno provokativna izazvala je, u stvari, stotine kompleksnih komentara meñu indijskim teolozima i zapadnim proučavaocima. Na mnogo načina, deluje kao zagonetka i izazov, podstiče nerešiva pitanja, nagomilava paradokse.

Rig-Veda je najstariji deo Veda, najsvetiji tekst Hindu religije. Stara je izmeñu 3500 i 3000 godina i sadrži hiljade himni posvećenih raznim bogovima. Himna stvaranja sadrži kriptični opis stvaranja Kosmosa.

Na početku se kaže da nije bilo ničega, egzistancije, ni ne-egzistencije. Poreñenje sa beskrajno dubokom vodom treba da objasni čoveku neobjašnjivo.

Nije bilo ni dana ni noći, ni smrti ni besmrtnosti – ali jedno je disalo i osim toga nije bilo  ničega.

Snaga života dolazi snagom toplote (poreñenje sa ogromnim temperaturama Velikog Praska – primordijalnom vatrenom loptom).

Postoje i druga objašnjenja prema[8]: Primećujemo stvaralačku moć žudnje ili ljubavne čežnje iz koje se raña klica misli. Misao čoveku mogućava da shvati prapočelo, „vezu bitka sa nebitkom“, ili „tu vezu što bitak sa nebitkom spaja“. Prapočelo je stvaralačka moć, energija, poriv, aktivnost, a ne pasivna osnova svetskog dogañanja. Osim toga, spekulativna misao se vidi iz sumnje u bogove nastale nakon sveta, a spremnost da se uvaži onaj (ali koji?) koji bi o iskonu mogao nešto znati ukazuje na monoteizam.

Na osnovu ovih primera možemo videti da je Čovek bio u stanju da doñe do nekih uvida misaonim aktivnostima koje nisu sledile naučnu metodologiju – religijom, filozofijom ili umetnošću. Najzad, sam početak nauke vezan je za ove oblasti. Možemo li onda pretpostaviti da postoji nešto inherentno ljudima, nešto u svesti, što nam može otkriti najveće tajne Prirode.

Problem definisanja svesti

Da li postoji nešto što već danas znamo, a što bi moglo potvrditi ovakvu pretpostavku? U pogledu središta svesti postoji nesaglasnost koja je zapanjujuće velika s obzirom na značaj problema. Neurohirurzi i neurofiziolozi smeštali su ga u različite delove mozga: gornju kičmenu moždinu, retikulum, hipokampus. Meñutim za mnoge filozofe i psihologe svest je eksterna – ona je povezana sa govorom, sa jezikom.

Sa tim u vezi, svest se može definisati i genomom. Čovek je kao biološko biće, uključujući i govorne organe, strukturalno odreñen genetskim kodom. Prvi glasovi i prvi (pra-jezik) bio je za sve ljude isti bez obzira na kom delu Planete se pojavio, jer jedino što je mogao čovek kao biološko biće je da reprodukuje ono što je sadržano u njemu, a to je princip informacionog kodnog sistema sopstvenog bića (DNA, RNA, proteini i klasteri vode). Kasnije, jezik se osamostalio i postao nezavisni entitet, stvar za sebe, ali kroz koju se provlači nit biološkog.

Ogledi sa podeljenim mozgom (tamo gde je uklonjena veza izmeñu leve i desne hemisfere) dali su nam zanimljive rezultate. Dve strane se ponašaju kao suštinski nezavisne ličnosti, od kojih sa svakom eksperimentator može da komunicira nezavisno, mada je takva komunikacija teža sa desnom hemisferom mozga zbog nedostatka verbalnih sposobnosti. Da li imamo dve zasebne svesne individue unutar nas, koje nastanjuju naše telo? Da li leva strana predstavlja svesnu ličnost, dok je desna automat?

Šta je potrebno da znamo o delovanju prirode da bismo objasnili kako svest može da bude njen deo? Da li je zaista važno koji zakoni vladaju sastavnim delovima našeg tela i mozga? Ako su naše svesne percepcije samo izvršavanje algoritma, tada ne bi bilo naročito bitno kakvi su zapravo ti zakoni. Svaki ureñaj koji je sposoban da izvede algoritam bio bi dobar kao i svaki drugi. Možda ipak postoji i nešto više u našem osećanju svesnosti od čistog algoritma. Možda su detalji načina na koji smo sačinjeni zaista relevantni, kao i precizni fizički zakoni nad supstancijom od koje smo sačinjeni. Možda će biti potrebno da razumemo koji duboki kvaliteti leže u samoj strukturi materije i odreñuju način na koji se materija ponaša. Fizika još nije dostigla tu tačku.

Kako funkcionišu osnovne jedinice mozga (i nervnog sistema uopšte) – neuroni? Mehanizam uglavnom jeste objašnjen. Nervno vlakno se sastoji od cilindrične cevi koja sadrži mešavinu rastvora soli natrijum i kalijum hlorida, tako da se natrijumovi, kalijumovi i hloridni joni nalaze unutar cevi. U stanju mirovanja nerva postoji neto negativno naelektrisanje unutar cevi i neto pozitivno naelektrisanje izvan. Signal duž vlakna sastoji se od oblasti u kojoj je ova neravnoteža naelektrisanja preokrenuta, koja se kreće duž vlakna. Ovakvi signali imaju diskretnu (0 – 1) osobinu; signal ili postoji ili ne postoji, koja je slična digitalnim računarima.

Za svest možemo reći da je u nekom smislu jedinstvena. Stoga je pitanje koliko paralelni računari mogu simulirati delovanje ljudskog mozga. Meñutim, neka veza bi mogla postojati sa kvantnim paralelizmom. Različite mogućnosti na kvantnom nivou mogu da postoje u kvantnoj superpoziciji. Tako, jedinstveno kvantno stanje bi se moglo, u
principu, sastojati od velikog broja različitih aktivnosti koje se odigravaju istovremeno. Ako bi „mentalno stanje“ moglo na neki način da bude slično kvantnom stanju, tada bi se ovako moglo modelovati „jedinstvo“, odnosno globalnost misli.

U razmatranjima problema uma i materije postoje dva različita pitanja kojima se obično posvećuje pažnja:”Kako materijalni objekat (mozak) može zapravo da izazove svest?”; i obrnuto: “Kako svest, dejstvom svoje volje, može da utiče na (očigledno fizički odreñeno) kretanje materijalnih objekata?” [1] Meñutim, videli smo da ovakvo razdvajanje nije korektno sa aspekta kvantne mehanike jer talasna funkcija je jedinstvena za posmatrani objekat i posmatrača. Moguće je da postoji tačna oznaka svesnog ponašanja, ali ne i takva koja bi bila opšteprihvaćena. Čak i tada bila bi to tek aktivna uloga svesti koju bi to označavalo. Teško je videti kako bi se samo prisustvo svesti, bez njene aktivne komponente, moglo neposredno ustanoviti.

Najzad, dolazimo do pojedinačne inspiracije, genija ili bar lucidnosti koje sam na početku rada “okrivio” za kopernikanske obrte u nauci. Francuski matematičar Žak Adamar u svom radu opisuje brojne primere inspiracije u nauci (i umetnosti). Evo primera Anrija Poenkarea koji je imao intenzivnije napore u potrazi za onim što je nazvao Fuksovim funkcijama, ali je dospeo u ćorsokak. Tada je imao nalet inspiracije:

“… napustio sam Kaen, u kome sam živeo, a bih otišao na geološku ekskurziju pod rukovodstvom Rudarske škole. Nezgode na putu navele su me da zaboravim svoj matematički rad. Pošto smo stigli u Kutan, ušli smo u omnibus koji je vozio do ovog ili onog mesta. U trenutku kada sam kročio na stepenik, ideja mi je pala napamet, bez ičega
u prethodnim mislima što bi izgledalo da joj je utrlo put; ideja da su transformacije koje sam koristio da definišem Fuksove funkcije identične sa onima neeuklidske geometrije. Nisam proverio ideju; nisam imao vremena, pošto sam kad sam seo u omnibus, nastavio prethodno započeti razgovor, ali sam osećao potpunu sigurnost. Na povratku u Kaen, pogodnosti radi, proverio sam na miru i detaljno rezultat.”

Videli smo da postoji snažno uverenje u valjanost bljeska nadahnuća (ne 100% pouzdano, ali mnogo pouzdanije od puke slučajnosti) koje potiče iz estetskih kvaliteta tog bljeska. Lepa ideja ima mnogo više šansi da bude ispravna od ružne ideje. Ili kako Adamar objašnjava navedeni fenomen: Jasno je da nijedno značajno otkriće ili
pronalazak nisu postignuti bez želje za pronalažejnem. Ali kod Poenkarea vidimo nešto drugo, intervenciju smisla za lepotu koji igra ulogu kao neophodni način pronalaženja. Stižemo do dvostrukog zaključla:

1) Da je pronalazak izbor;
2) Da ovim izborom snažno upravlja osećanje naučne lepote.

Ovo je oblast u kojoj nesvesno nesumnjivo nesumnjivo igra bitnu ulogu. Umesto pojma “nesvesno” možemo upotrebiti i “podsvesno”. Zapravo reč je o delu svesti koga nismo “površinski” svesni, koji nije direktno podložan racionalnom i koji je manje ispitan od onoga što obično smatramo “svesnim”.

Sa tim u vezi dolazimo do originalnosti. Izgleda da postoje dva činioca u tome – procesi “isticanja” i “obaranja”. Pretpostavka je da bi “isticanje” moglo da bude uglavnom nesvesno, dok bi “obaranje” bilo svesno. Bez efikasnog procesa isticanja veroatno ne bismo imali novih ideja. Ali sam po sebi ovaj postupak ima malu vrednost. Potrebna nam je uspešna procedura za donošenjem sudova, tako da opstanu samo one ideje sa razumnom šansom za uspeh.

Inspirativna misao ima globalni karakter. Evo primera umetničke inspiracije koji je dao jedan od najvećih genija – Mocart.

“Kada se dobro osećam ili kada odem na jahanje ili šetnju posle dobrog ručka, misli se gomilaju u mom umu lakše nego što možete da zamislite. Odakle i kako dolaze? Ne znam i ne mogu da učinim ništa u vezi s tim. One koje mi se dopadnu čuvam u glavi i premišljam o njima; bar su mi drugi govorili da to činim. Jednom kad imam svoju temu, druga melodija dolazi, povezujući se s prvom, u skladu sa potrebama kompozicije kao celine: kontrapukt, partija svakog instrumenta i svi mogući melodijski fragmenti na kraju proizvode čitavo delo. Tada moja duša gori od inspiracije. Rad raste; ja nastavljam da ga proširujem, zamišljam ga sve jasnije, sve dok ne budem imao čitavu kompoziciju zamišljenu u glavi, iako ona može da bude dugačka. Tada je moj um hvata kao što pogled oka hvata lepu sliku ili proivlačnu devojku. Kompozicija ne dolazi sukcesivno, sa različitim delovima razrañenim do detalja, kako će oni kasnije biti, već u svojoj celovitosti koju mi moja mašta omogućava a čujem.”

Svi mi imamo celovite misli, manje ili više uspešne. Meni lično takve misli padaju na pamet noću kada ne mogu da zaspim, ponekad kada se probudim u sred noći, ili čak ujutro. Takve misli imam i dok se šetam. Čini mi se da mi takve misli dolaze samo kad sam na neki način sam. Kada ne komuniciram sa drugima.

Ostaje nam još da razmotrimo (ne)verbalnost misli. Naišao sam na brojne primere koji ukazuju da misli ne moraju biti verbalne. Tako Albert Ajnštajn kaže:

“Reči jezika, kako su napisane ili izgovorene, ne čine mi se da imaju ikakvu ulogu u mom mehanizmu razmišljanja. Psihički entiteti koji služe kao elementi misli jesu izvesni znaci i više ili manje jasne slike koje se mogu “voljno” reprodukovati ili kombinovati… gore pomenuti elementi su, u mom slučaju, vizuelnog i nekog opipljivog tipa. Uobičajene reči ili drugi znaci nalazili bi se tek u drugom stadijumu, kada je pomenuta asocijativna igra dovoljno uspostavljena i može se reprodukovati po želji."

Iz ovoga možemo videti ono što je mislim intuitivno jasno: Jezik je neophodan za artikulaciju mišljenja, mada je moguće da mišljenje nastaje da nekom drugom nivou. Penrouz u svojoj knjizi polemiše sa uvreženim mišljenjem o značaju jezika za svest. Lično mislim da je uloga jezika mnogo bitnija, posebno prilikom onoga što smo gore
definisali kao “obaranje”. Nivoi nastanka ideja u svesti pojedinca su naravno individualni. Penrouz sam navodi da je u pogledu matematičkog mišljenja geometrijski tip, dok ja sebe više vidim kao analitičkog. Barem mi je u školi bolje išla analiza. Iz toga verovatno proizilazi moje shvatanje o značaju jezika i verbalnog uopšte. Takoñe, lično se
ne sećam da su mi ideje dolazile na nivou koji nije već bio verbalni. Možda one i u mojoj svesti postoje nekako drugačije, ali se artikulišu na svoj način i pre nego što sam ih svestan.

Ako su nivo na kojim nam dolaze ideje individualno različiti, pa onda i nivoi na kojima percipiramo tuñe ideje koje primamo, kako onda komuniciramo, donosimo zajedničke sudove, ako smo na različitim “talasnim dužinama”? Rodžer Penrouz se deklariše kao zastupnik platonizma u matematici i njegova ideja je da kada god um zapaža
matematičku ideju, on stupa u vezu sa Platonovim svetom matematičkih pojmova. Kada neko “vidi” matematičku istinu, njegova svest se probija u taj svet ideja i dolazi u neposredan kontakt s njim (“dostupan samo intelektu”). Kada matematičari komuniciraju, to je moguće stoga što svako od njih ima diraktan pristup istini, pri čemu je svest svakog od njih u situaciji da neposredno percipira matematičke istine, ovim procesom “viñenja”. Doista, često je ovaj čin percepcije propraćen rečima poput “Da vidim”!  Ne vidim zašto se ovakav način komunicirajna ne bi odvijao i meñu fizičarima. A šta je sa onim najfundamentalnijim uvidima koji se odnose na samu prirodu sveta – tamo gde se ponekad prepliću umetnost, nauka i religija (duhovnost)?

Neurološka istraživanja otkrivaju da u ljudskom mozgu postoji „božija tačka“ u oblasti slepoočnih režnjeva. Pod dejstvom halucinogenih sredstava ili prilikom epileptičnih napada povećana je aktivnost ove tačke. Poznata je činjenica da su osnivači nekih religija (npr. Muhamed) imali epileptične napade. Halucinogene droge su takoñe izvor inspiracije mnogih indijanskih vračeva što je opisao Kastaneda.

Sa tim u vezi zgodno je setiti se istraživanja baš onih aspekata ljudske inteligencije za koje se veruje da ih ni jedan kompjuter (čak ni zamišljen) ne može replicirati. Reč je „duhovnoj inteligenciji“, SQ – našoj smisaonoj, kontekstualizujućoj i transformativnoj inteligenciji. [11] Reč je o osećaju jedinstva u poimanju situacije ili našoj reakciji na nju. To je „unitivno razmišljanje“ koje „odaju“ moždani talasi na frekvencijama od 40Hz (izmeñu beta i gama moždanih talasa). „Božija tačka“ je izolovani modul neuronskih mreža u slepoočnim režnjevima. Poput ostalih izolovanih modula u mozgu – naših centara za govor, ritam, itd. – on nam daruje naročitu sposobnost, ali ona mora biti integrisana. Mi možemo „videti“ Boga, ali ga to ne uvodi u naše živote. Duhovna inteligencija, nasuprot tome, počiva na integrišućim celomoždanim fenomenima naših 40-hercnih oscilacija.

Naivni materijalisti će reći kako je sve to posledica biohemijskih reakcija u mozgu, koje onda dovode do „iskrivljene slike stvarnosti“. Ali zašto reći 'iskrivljena', kada je prava reč 'proširena'. Jer na ovakav način su ljudi, čistom unutrašnjom inspiracijom dolazili do zaključaka za koje su naučnicima bile potrebne godine. I mnogi naučnici su do
fundamentalnih otkrića došli samo u jednom trenutku inspiracije – na primer Njutn i Tesla. Kao što reče Vilijam Blejk „Ako bi se vrata percepcije otvorila videli bismo stvari onakve kakve jesu – bezgranične“.

Za kraj ovoga dela najbolje je navesti primer Nikole Tesle koji je inspirisan poezijom došao do svog otkrića obrtnog magnetnog polja:

T = N/m A

„Nege u dubinama svesti postojalo je rešenje, ali ga još nisam mogao izraziti. Jednog popodneva, koje je stalno prisutno u mom sećanju, šetao sam sa prijateljem Gradskim parkom i recitovao stihove. U tim godinama znao sam čitave knjige napamet, od riječi do riječi. Jedna od njih bio je Geteov Faust. Sunce je zapravo zalazilo i podsetilo me na jedan odlomak:

Sunce tone, zamire ovaj dan
Negde drugo ono novi život stvara;
Imati krila – moj je davni san,
Leteti s njima do noćnoga šara.
Divnog li sna pod okriljem noći
Ah, duhovna krila čovek tada ima
Telesna ne; božanstvo može poći.

Kada sam izrekao ove inspirišuće reči, ideja me je ozarila kao bljesak munje i u trenutku sam otkrio istinu. Nacrtao sam štapom u pesku dijagrame koje sam šest godina kasnije izneo u Američkom institutu elektroinženjera a moj drug ih je odmah razumeo. Slike koje sam video bile su savršeno oštre i jasne te čvrste poput metala ili kamena. Zato sam mu rekao: „Vidiš li ovde moj motor, pogledaj kako sada radi u drugom smeru.“

Zaključak

Cilj ovog rada je da istraži mogućnosti konvergencije izmeñu fizike, kao nauke koja se najbrže razvija i nekih drugih oblika razmišljanja – religije i filozofije i mogućnosti razvoja neke nove paradigme. Bilo bi zanimljivo pogledati kakav je odnos pojedinih fizičkih teorija i sistema prema ovim aspektima ljudske misli.

Njutnova fizika daje determinističku sliku sveta koji je podvrgnut gvozdenom zakonu uzroka i posledice. Bilo bi zanimljivo videti kako bi Njutnova fizika gledala na neumitni porast entropije, ali entropija nije bila dovoljno izučena kada je takva fizika bila „na snazi“. S obzirom da svako dešavanje ima svoj uzrok, tako možemo gledati do neizvesne tačke u prošlosti. Imajmo u vidu da tada ne postoji kosmologija, odnosno da fizika uopšte
ne razmatra pitanje nastanka sveta. Dakle, možemo misliti da je Bog osnovni pokretač sveta ili da takav svemir postoji oduvek, sam sebi dovoljan i suštinski nepromenljiv. Uloga slučaja ili slobodne volje takoñe nije odreñena. Da li je sve predodreñeno?

Ovakvim determinizmom filozofija je odgurnuta od ontologije prema „delatnom principu“ kakav postoji kod Marksa ili pitanjima individualne egzistencije (egzistencijalizam).

Bile su druge nauke i njihove teorije (darvinizam, psihoanaliza, politička ekonomija) te koje su odgurnule religiju u sferu koju joj je odredio sekularizam – izvan ne samo države, nego i „društva“. Tako je religiji odreñena sfera „razvijanja ljubavi meñu ljudima, što sve religije propovedaju“ ili „očuvanja tradicije“ – dakle humanitarni rad, pomoć političarima u propagiranju nekih ideja i muzej. U takvom mehanicističkom i determinističkom svetu
nije preostalo mnogo mesta za svakodnevnu duhovnost, za pitanja višeg smisla.

Ajnštajn je svojim relativizmom došao do zanimljivih zaključaka po pitanju „istovremenosti“, koji su ga vodili do zaključaka sličnim onima koje je nekada imala Elejska škola. Svet je u osnovi nepromenljiv. Zenon bi bio veoma zadovoljan da je meñu svoje aporije mogao uvrstiti neke Ajnštajnove zaključke. Ajnštajn se držao te
nepromenljivosti toliko uporno da je uveo čak kosmološku konstantu za koju je kasnije rekao da mu je najveća greška. U osnovi takav pogled na svet je potvrda Njutnovog determinizma koji je najbolje sam opisao rečima „Mislim da se Stari ne kocka.“ Zbog toga se Ajnštajnov relativizam smatra delom klasične fizike.

Ajnštajn osim toga uvodi jedan celovit pogled na Kosmos kao strukturu koja ima zakone kojima se podvrgava svojom celinom. Osim takvog Kosmosa ne postoji ništa, čak ni praznina (void). To da praznina van Kosmosa ne postoji nije egzaktno dokazano – fizika takvu mogućnost jednostavno ne razmatra. Zbog ovakvog celovitog gledišta ne čudi Ajnštajnov stav da mu je bliži Spinozin Bog od onog judeohrišćanskog.

Teško je naći paralelu izmeñu kvantne fizike i bilo kog religijskog ili filozofskog sistema. Videli smo argumentaciju da Kantova idealistička filozofija jedina može da objasni neke spektakularne fenomene. Paralela bi se možda mogla povući i sa Platonovim idealizmom ili nekim neoplatonističkim shemama koje rangiraju prirodu na višu i nižu.

Ne treba zaboraviti da kvantna fizika nije još zaokružena oblast i da paradoksi koji se pred njom postavljaju, a videli smo dva, nameću fundamentalna pitanja ovoj teoriji. Zbog toga postoji niz škola mišljenja koje objašnjavaju ove fenomene. Ja sam ostao dužan za odgovor koju od ovih teorija preferiram pa ću sada reći da sam najbliži ideji
mnoštva svetova koju je izrekao Hugh Everett. Ova ideja mi nije najbliža samo po „ličnom ukusu“, nego mislim da ona jedina od onih koje sam pomenuo rešava ne samo paradoks Šredingerove mačke, već i onaj Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) Paradox. Ako prilikom svakog kolapsa talasne funkcije imamo cepanje univerzuma, onda nikakva pojava nelokalnosti ne mora biti problem. Postojanje jednog multiverzuma koji bi imao objedinjenu talasnu funkciju (ona koja je linerana superpozicija pojedinačnih univerzuma) mogla bi biti ona neoplatonistička viša priroda. Bilo bi zanimljivo „prebrojati“ ovakve paralelne univerzume. Da li je njihov broj jednak alef-nula ili je neki veći? Da li je broj paralelnih univerzuma jednak broju prirodnih ili broju realnih brojeva?

Kada govorimo o kosmologiji nameće se sličnost sa kosmogonijom – mitološkim objašnjenjima nastanka Kosmosa. Kosmogonija je obično početni deo religijskih tekstova. Tako je prema Bibliji, u Vedama ili antičkim religijama. Hoking daje veoma pojednostavljeno objašnjenje da teorija o nastanku sveta iz ničega, odnosno slučaj po kome se Kosmos neprekidno širi do stanja termodinačke ravnoteže, a nastao je u prošlosti u Velikom Prasku odgovara hrišćanskom pogledu na svet. Ako se, meñutim, ispostavi da materije ima dovoljno za zatvaranje svemira, te da sledi Veliko Zdrobljavanje, možemo očekivati nastanak svemira iz tako nastale zdrobljene kugle (singulariteta). To bi značilo da je sasvim moguće prvobitnom singularitetu prethodio jedan drugi svemir – gledište koje je bliže hinduizmu. Meni se lično više sviña drugo gledište.

Da bi se uočile sličnosti izmeñu kosmologije i kosmogonije nije neophodno biti „čista srca“ (što je eufemizam koji dogmatski vernici koriste za nekritičko prihvatanje date ’istine’). Sasvim je dovoljno biti otvorena uma.

Ja sam dao dva teksta koji objašnjavaju nastanak svemira. Tolkin daje umetničko viñenje koje mi deluje da je pre posledica vlastitih religijskih uverenja nego inspiracije aktuelnom naukom. Meñutim, s obzirom da je on kao profesor na Oksfordu mogao biti upoznat sa prvim razvojem kosmologije, nije isključen upliv takve inspiracije. U svakom slučaju govorimo o prvoj polovini XX veka, periodu kada se teorija Velikog Praska tek nazirala.

Ono što treba imati u vidu je oslonac na Neuništivi Plamen (energiju) kao vladajući princip i „slobodnu volju“ stvarajućih principa prilikom kreacije sveta. Setimo se preciznosti koja je bila potrebna Demijurgu da bi pustio u pogon svet kao savršenu mašinu. Postoji teorija da su brzim širenjem svemira u njegovim prvim trenucima (da li
brže od brzine svetlosti?) izglačane neke nepravilnosti i tako omogućeno njegovo skladno funkcionisanje. Ainuri (sile prirode) nikada kasnije ne stvoriše tako savršenu muziku, mada se priča da će još bolju imati da stvore nakon svršetka dana – ovo je jasna aluzija na hrišćanski mit o svršetku sveta, Sudnjem danu i dolasku Carstva nebeskog. Da li je moguće ovo povezati sa Velikim Zdrobljavanjem, a ono „nakon svršetka dana“
posmatrati kao neki novi svemir koji će nastati (mnogo) posle postojećeg? Navedena je i najava više egzistencije pošto se shvati Priroda, odnosno namera Tvorca. U slučaju apsolutne spoznaje, ima li egzistencija u sadašnjem obliku ikakav smisao?!

Rig-Veda Himna Stvaranja je drugi tekst koji navodim kao primer inspirativnog pogleda na svet. Ovde ne možemo govoriti o bilo kakvim saznanjima do kojih se došlo savremenim naučnim aparatom, pa ipak je sličnost sa savremenom kosmologijom fascinantna.

Meñutim, nije li u osnovi umetničkog ili filozofskog pogleda na svet isto posmatranje kakvo je bilo i na početku razvoja nauke. U staroj Grčkoj se nauka teško razdvajala od filozofije, pa ipak su Grci došli do saznanja koja se i dalje praktično primenjuju (na primer Euklidova geometrija). Ovde je takva inspiracija nepoznatog autora pretočena u religijsku himnu. Ostaje pitanje da li je taj umetnik prilikom svojih razmišljanja o nastanku sveta pokrenuo nekakvo unutrašnje znanje koje postoji za celu ljudsku vrstu. Da li je posegnuo za kolektivnim nesvesnim?

Drugi cilj ovog rada, koji proizilazi iz prvog, je istraživanje mogućeg puta u istraživanju svesti koji bi uključio kvantnu mehaniku i ostale oblasti aktuelne fizike. Da li je onda moguće na osnovu tako istražene svesti doći do nekih skrivenih znanja u dubinama uma koja bi nam mogla pomoći da objasnimo neke od preostalih tajni fizike (kao što su recimo oni paradoksi kvantne teorije koje sam naveo).

Priznajem da sam lično skeptičan po pitanju konačnih rešenja u bilo kojoj od ovih oblasti. Ne verujem u saznavanje svih tajni, konačnog apsolutnog objašnjenja makrokosmosa ili mikrokosma, a tako ni same svesti. Osim pitanja svrhe u jednom svetu koji nam je u potpunosti objašnjen ima tu još jedna stvar. Posmatrač ili istraživač mora
na neki način biti izdvojen od objekta posmatranja. Da li se možemo odvojiti od Prirode, Boga, sebe samih?!? Mislim da u potpunosti nikada ne možemo. U kvantnoj mehanici to je najbolje objašnjeno nemogućnošću istovremenog preciznog merenja i položaja i impulsa čestice. Jer posmatranjem menjamo sistem koji posmatramo. Slično važi i za svest. Čovek ne može u potpunosti spoznati samog sebe. Čak i ako bismo prihvatili mogućnost astralne projekcije ili nečeg sličnog, to astralno telo je sastavni deo čoveka koji sebe „spolja“ posmatra.

Ali ako neki cilj jeste u potpunosti neostvariv, to ne znači da mu ne treba stremiti, jer na putu ka njemu možemo doći do mnogo čega zanimljivog. Istraživanja svesti se obavljaju na terenu nauka koje nemaju toliku tradiciju kao fizika, što donekle otežava, ali isto tako i olakšava posao. Ovde ne postoje etablirana mišljenja, iako je takav pokušaj bio sa psihoanalizom. Jungova psihologija arhetipa, emocionalna inteligencija, geštalt psihologija i neka slična istraživanja mogu biti pandan oblastima fizike koje sam naveo. Ako i ne možemo imati apsolutna objašnjenja, to ne znači da ne možemo imati jedan koherentan pogled na svet koji bi bio u skladu kako sa najsavremenijim naučnim istraživanjima, tako i sa znanjima koja su intuitivno postojala vekovima.

Kada govorimo o novom pogledu na svet umetnička percepcija može biti značajan pokretač. Sada je već teško napraviti razliku izmeñu nauke i naučne fantastike. U tom smislu ostavljam za kraj jednu priču koju sam ranije napisao. Mnogo šta ovde nije u skladu sa fizičkim zakonima, teorijama i saznanjima, ali ovo je ipak jedno umetničko
shvatanje sveta kakav jeste i kakav je možda bio.


Nature of reality - The Quantum Apocalypse

Obzirom da su na ovoj temi vec postavljena knjiga ovog autora, "Skrivena povjest ljudske vrste", ... jos jedna od istog.

"Ljudska devolucija", autor Michael A. Cremo


U svome kontroverznom bestseleru Zabranjena arheologija Michael A. Cremo i Richard L.Thompson iznijeli su dokaz koji upućuje na to da ljudi na Zemlji postoje već stotinama milijuna godina. Takav zapanjujući dokaz koji protuslovi darvinističkoj teoriji evolucije iznjedrio je veliko pitanje: "Ako se nismo razvili iz majmuna, odakle onda potječemo?"
Ljudska devolucija je definitivni odgovor Michaela A. Crema na to pitanje: "Nismo evoluirali iz materije, nego smo devoluirali, ili sišli, iz domene čiste svijesti - duha."Temeljeći svoj odgovor na modernoj znanosti i mudrosnim
predajama, uključujući vedsku filozofiju drevne Indije, Cremo drži da prije nego li postavimo pitanje: "Odakle potječu ljudska bića?" ponajprije promislimo o tomu što je ljudsko biće.
Velik dio 20. stoljeća većina je znanstvenika smatrala da je ljudsko biće naprosto kombinacija običnih fizikalnih elemenata. U Ljudskoj devoluciji Cremo kaže da je razumnije pretpostaviti da je ljudsko biće kombinacija triju različitih supstancija: materije, uma i svjesti (duha). On pokazuje da je čvrst znanstveni dokaz koji potvrđuje da istančani element uma i svjesnoga "ja" mogu postojati neovisno o tijelu, sustavno istiskivan iz prihvaćene znanstvene struje, i to procesom filtracije znanja.
Ističući da su ljudska bića kombinacija materije, uma i svijesti, Cremo se otiskuje na kozmičko putovanje kroz velike zaonetke vremena i prostora, od prekambrijskih mikrofosila, do crnih rupa i nadljudskih bića, razotkrivajući tako da je sam kozmos podijeljen na odgovarajuće domene kojima upravljaju obična materija, istančani element uma i čista svijest.
Ljudska devolucija opisuje kako "ja" izvorno postoji na razini čiste svijesti, u harmoniji s osobnim izvorom svih svjesnih bića. Kada svjesno "ja" prekine vezu s izvorom svih svjesnih bića, ono se prekriva nižim energijama uma i
materije.
Cremo to naziva devolucijom. No, devolucija može biti i obrnuta, i procesom duhovne evolucije svijest se može vratiti u svoje izvorno, čisto stanje. Michael A. Cremo je suradnik pri Institutu Bhaktivedanta, stručnjak za
povijest i filozofiju znanosti. Član je Svjetskoga arheološkog kongresa, Europskoga arheološkog saveza, Društva za znanost i Saveza za filozofijuznanosti.

@Lightsoft

Daj covece, smanji malo i kvantitet i kvalitet tvojih postova, jer cu se tako navuci na ovo da cu morati u Drajzerovu na odvikavanje

Ovo je mozda najbolja tema na celom Bureku....

Bog se zove Plankova duzina
Piše: Aleksandar Milinković

U traganju za korenima pojedini naučnici, kao Abhaj Aštekar, smatraju da je našem kosmosu prethodio pređašnji, što znači da se nikad nije dogodio „Veliki prasak” već „Veliko skupljanje”. Da li to zauvek srušiti opštu teoriju relativnosti Alberta Ajnštajna? Delimično potkrepljujući ovu pretpostavku braća Igor i dr Griška Bogdanov i Mića Jovanović Božinov, u uzbudljivoj knjizi „Pre Velikog praska”, ustvrđuju da sadašnji fizički svet potekao iz matematičkog dajući za pravo religijskim učenjima da je „Bog u nama” ili u informaciji.

Svet nije sačinjen u vremenu,
već od vremena

Sveti Avgustin

Abhaj Aštekar  (Abhay Ashtekar) se i danas seća svoje reakcije kada je prvi put video simulaciju povratka univerzuma u svoje početno stanje – lopticu veličine klikera. Aštekar danas radi kao direktor Instituta za gravitacionu fiziku i geometriju na Univerzitetu u Pensilvaniji (SAD). Šta se toliko važno dogodilo tog dana?
„Univerzum se uglavnom ponašao kao što je bilo očekivano, postepeno je postajao sve manji i gušći, dok su zvezde i čitave galaksije nestajale jedna za drugom. Međutim, umesto da dostigne tačku singulariteta i postane loptica, univerzum je započeo ponovo da se širi. Svi smo se pitali šta se to zapravo događa”, kaže Aštekar.



Da bi bio siguran da se, zaista, događa ono što vidi, Aštekar je zamolio svoje kolege da pokušaju da nađu razumno objašnjenje i da za šest meseci ponovo sednu i pokušaju da napišu izveštaj. To su i učinili 2006. godine. Tako je nastala teorija po kojoj se „reciklaža univerzuma” zasniva na tzv. zakrivljenoj kvantnoj kosmologiji (LoopQuantumCosmology – LQC) čime se može objasniti samo rađanje univerzuma – a to nije pošlo za rukom ni Ajnštajnou sa opštom teorijom relativnosti.
LQC muči fizičare još od 2003. godine kada se rodila ideja da je naš univerzum mogao da nastane kao posledica kolapsa prethodnog univerzuma. Na osnovu takve teorije mogu se graditi pretpostavke koje realno možemo da proverimo. Ako se zaista potvrde, „Veliki prasak” će ustupiti mesto „Velikom skupljanju”, i tada ćemo konačno otkriti kvantnu strukturu prostor-vremena. Umesto univerzuma koji je nastao iz tačke konačne gustine, dobićemo univerzum koji se obnavlja, verovatno kroz večnu seriju širenja i skupljanja, bez početka i bez kraja.


Napuštanje Ajnštajna

LQC  je, zapravo, prva konkretna teorija i predstavlja kombinaciju Ajnštajnove teorije gravitacije i kvantne mehanike. Teorijski fizičari danas smatraju da je jedna ovakva teorija neophodna da bismo mogli da razumemo šta se događa kada se telo mikroskopske veličine nađe pod uticajem ekstremno moćne gravitacione sile, kao što se, na primer, dogodilo u blizini „Velikog praska”. Sredinom osamdesetih, Aštekar je preinačio jednačinu opšte teorije relativiteta i prikazao je u okvirima kvantne mehanike. Zajedno s teorijskim fizičarima Li Smolinom (Lee Smolin) i Karlom Rovelijem (Carlo Rovelli), kasnije je iskoristio ovakav okvir da bi pokazao da je tkivo prostor-vremena sačinjeno od finih linija zakrivljenog magnetnog polja. Ako zumirate dovoljno daleko pred vama će se ukazati meka i neprekidna površina univerzuma, ali ako bliže pogledate, videćete svemir ispunjen nedeljivim paketićima ili kvantima, veličine 10-35 kvadratnih metara.
Godine 2000. Martin Bojovald (Martin Bojowald), tada doktorand kod Aštekara, sačinio je na osnovu kvantne gravitacije model univerzuma i tako je LQC teorija rođena.
Bojovaldov glavni doprinos je dokaz da, za razliku od opšte teorije relativiteta, fizika LQC-a ne prestaje da važi u trenutku „Velikog praska”. Kosmolozi najradije zaobilaze singularitet  („tačku” koju fizika još ne može ni da objasni, ni da ospori) jer u toj tački gravitacija postaje beskonačna, a i temperatura i gustina univerzuma. Zbog toga što svojom osnovnom jednačinom ne može da objasni takvu beskonačnost, opšta teorija je nemoćna da opiše šta se događa tokom „Velikog praska”. Bojovald je pokazao kako se omraženi singularitet može izbeći.
U tome je najznačajniji doprinos Aštekara i njegovih saradnika. Ideja da simuliraju povratak univerzuma ka početku, u njihovom kompjutersko-matematičkom modelu, pokazala je da umesto da postane beskonačno gust pre „Velikog praska”, on je u tom trenutku prestao da se sažima i nastavio kretanje u suprotnom pravcu, u pravcu novog širenja. Singularitet je jednostavno nestao (Physical Review Letters, vol 96, p 141301).
Međutim, slavlje je kratko potrajalo. Kada su upotrebili LQC da bi posmatrali buduće ponašanje našeg univerzma daleko posle početka širenja, bili su šokirani – univerzum je počeo da se sažima, suprotno svemu što znamo o kosmosu. „To bi značilo potpuno odstupanje od opšte relativnosti”, kaže Aštekar.
Ipak, posle grozničavog rada i novih proračuna, Aštekar i njegove kolege su uspeli da reše problem. Njihovim ranijim proračunima je jednostavno nedostajao samo mali deo kosmičkog prostora, i kada su to uzeli u obzir, univerzum se, prema LQC, sjajno uklapao u opštu teoriju relativnosti i širenje univerzuma, ali za singularitet i dalje nije bilo mesta. Ostvaren je veliki  korak napred. „Svi smo se nadali”, kaže profesor Roveli (Rovelli), sa Univerziteta u Marselju, „da će jednom, kada naučimo da korektno tumačimo zakone kvantnog univerzuma, singularitet ,Velikog praska’ jednostavno nestati, ali to se nikada ranije nije dogodilo.”

Hokingove
„crne rupe”

„Ako se konačno potvrdi da je LQC potpuno održiva teorija”, kaže fizičar Klaus Kifer (Claus Kiefer) sa Univerziteta u Kelnu, „naš univerzum se rodio iz prethodnog univerzuma koji je takođe prošao kroz svoj period širenja pre nego što je sabijen pod uticajem gravitacije.” Kao što se sva materija sabija do mikroskopske veličine, i prethodni univerzum je dostigao tzv. Plankovu gustinu, 5.1 × 1096 kilograma po kubnom metru. U toj fazi, prestao je da se sabija, „prasnuo” je i dao nam naš univerzum.
I posle ovako elegantnog tumačenja, problem ostaje otvoren jer je nemoguće isključiti delovanje gravitaciona sila u pravcu daljeg sabijanja. Ali, do koje granice je to moguće?
Prema važećoj teoriji, međutim, ništa ne može da dostigne Plankovu gustinu. Kada bi se neki kosmički objekat sa masom koja je trilion puta veća od solarne, sažeo na veličinu protona, dalje sažimanje bi se zaustavilo jer se u tom trenutku javlja neobična repulzivna sila prostor-vremena koja je dovoljno jaka da spreči dalje delovanje gravitacije. Tako je, prema Aštekarovoj grupi, prethodni univerzum ipak mogao da se sažme do mikroskopske veličine iz koje će zatim nastati naš svet, a da pritom, nijednog trenutka ne dođe do nastanka „nulte tačke”.
Ipak je i dalje nepoznato: šta se događalo pre toga? Da li je i prethodni univerzm imao zvezde i galaksije? Da li su vladali isti prirodni zakoni? I konačno, šta će se dogoditi sa nama? Da li će i naš svet početi da se sažima, sve do zrna peska koje će postati roditelj nekog novog sveta?


------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Novi zakon fizike objašnjava kvantne misterije

Novi zakon fizike objašnjava kvantne misterije Još od ranih dana kvantne mehanike, naučnici pokušavaju da razumeju različite implikacije kvantne teorije: superpoziciju, dualnost talasa i čestice, ulogu posmatrača u merenju i ostale. Sada, novi zakon fizike, koji opisuje geometriju fizičke realnosti na kosmološkom nivou, može dati odgovore na neka od ovih pitanja. Takođe, novi zakon može dati odgovore na pitanje uloge gravitacije u kvantnoj fizici, čime je fizika korak bliže unificiranoj teoriji.

Tim Palmer, klimatolog u Evropskom centru za vremenska istraživanja u Britaniji, već duže vreme je zainteresovan za stvaranje novog geometrijskog modela kvantne teorije. Palerova doktorska teza na Oksfordskom univerzitetu krajem 70-ih godina prošlog veka, bila je iz oblasti opšte relativnosti. Njegova istraživanja su ga uverila da je za uspešnu kvantnu teoriju gravitacije neophodna geometrijska generalizacija kvantne teorije, ali je u to vreme bio nesiguran oko pitanja koji specifičan oblik ta generalizacija mora da ima. Tokom godina, Palmerovo profesionalno istraživanje ga je pomerilo dalje od teoretske fizike i danas je jedan od svetski poznatih eksperata na području predviđanja klimatskih promena, što je područje koje najveći broj nepoznatih dobija iz teorije nelinearnih dinamičkih sistema. U osvrtu na svoju potragu za realističnom geometrijskom kvantnom teorijom, Palmer je primenio geometrijsko razmišljanje inspirisano teorijom dinamičkih sistema kako bi predložio novi zakon, nazvan Postulatom nepromenljivog skupa.

Ovaj Postulat objašnjava osnovne elemente kvantne fizike. Model koji je predložio ukazuje na razliku između stanja fizičke realnosti i fizičke nerealnosti. Ova teorija predlaže postojanje spacijalnog stanja (skup svih mogućih stanja u univerzumu), unutar kojeg se nalazi manji podskup spacijalnih stanja. Ovaj podskup je dinamički nepromenjiv, u smislu da mu stanja, koja pripadaju ovom podskupu, uvek pripadaju i uvek su mu pripadala. Stanja fizičke realnosti su ta, i samo ta, koja pripadaju ovom nepromenljivom podskupu spacijalnog stanja. Sve ostale tačke u spacijalnom stanju se smatraju nerealnim. Takve tačke nerealnosti mogu odgovarati stanjima u univerzumu u kojima bi obrnutim merenjima bilo moguće odgovoriti na pitanja poput: kakav bi bio spin elektrona da su moji merači bili okrenuti u jednom smeru, umesto u drugom? Zbog Postulata nepromenljivog skupa, takva pitanja nemaju definitivan odgovor, što je konzistentno prethodno postavljenom principu komplementarnosti, predstavljenom od strane Nilsa Bora.

Po Palmeru, kvantna mehanika nije dovoljno kompletna da bi definisala da li tačka u spacijalnom stanju postoji u nepromenjivom skupu, kao što nijedna algoritamska ekstenzija kvantne teorije ne može postići isto. Kako Palmer dalje objašnjava, u kvantnoj teoriji, stanja koja su vezana za ove tačke nerealnosti mogu se opisati samo apstraktnim matematičkim izrazima koji imaju algebarski oblik verovatnoće, ali bez upotrebe ikakvog potprostora. To je ono što kvantnoj teoriji daje apstraktni oblik matematičkog obrasca. Osim što će dodatno objasniti prirodu komplementarnosti, dvostruka ontološka priroda spacijalnog stanja se može koristiti i u objašnjavanju jedne od najstarijih misterija kvantne teorije: superpozicije. Prema Postulatu nepromenljivog skupa, razlog što Šrodingerova mačka izgleda kao da je i živa i mrtva nije zbog toga što, u realnosti, postoji u oba stanja istovremeno, već stoga što kvantna mehanika ignoriše intrikantnu strukturu nepromenjivog skupa koji determiniše princip realnosti. Koja god tačka leži u nepromenjivom skupu, ona je ujedno realna. Princip kvantne koherencije, koji se ogleda u konceptu superpozicije, takođe je sličan podskup unutar nepromenljivog skupa.

Kako smo Postulatom nepromenljivog skupa objasnili superpoziciju, i ostali aspekti kvantne mehanike mogu biti objašnjeni. Na primer, ako stanje nije u superpoziciji, onda merenje u kvantnom sistemu ne ruši stanje sistema. U stvari, merenje jednostavno opisuje specifični kvazi-stacionarni aspekt geometrije nepromenjivog skupa, koji nas ljude informiše o nepromenjivom skupu. Ovaj postulat takođe pomiruje Ajnštajnovu ideju da je kvantna mehanika nekompletna sa Kopenhagenskom interpretacijom da posmatrač igra glavnu ulogu u definisanju samog koncepta realnosti. Iz tog razloga, konzistentno Ajnštajnovoj teoriji, kvantna teorija je nekompletna, jer je slepa za detaljnu strukturu nepromenjivog skupa. Ali, konzistentno sa Kopenhagenškom interpretacijom, nepromenjivi skup je delom opisan eksperimentima koje ljudi rade na njemu, što znači da izvođači eksperimenta igraju ključnu ulogu u definisanju stanja koji opisuju realnost.

Još jedan kvantno-mehanički koncept koji Postulat može objasniti jeste dualnost talasa i čestice. U eksperimentu sa dvostrukim otvorom, svet, gde čestice putuju do oblasti destruktivnih interferencija, jednostavno ne leži u nepromenjivom skupu i stoga ne odgovara stanju fizičke realnosti. Među preostalim misterijama kvantne mehanike, koje bi Postulat mogao da objasni, jeste uloga gravitacije u kvantnoj fizici. Kako Palmer objašnjava, gravitacija se ponekad objašnjava kao objektivni mehanizam za raspad stanja superpozicije. Ipak, kako Postulat nepromenjivog skupa ne zahteva, niti mu su mu potrebna, stanja superpozicije, samim tim ne zahteva ni mehanizam za rušenje stanja. Umesto toga, Palmer navodi da je gravitacija odgovorna za definisanje geometrije spacijalnog stanja nepromenjivog skupa. Ova ideja je u saglasnosti sa Ajnštajnovom teorijom da je gravitacija geometrijska manifestacija. Kao takva, sjedinjujući koncepte ne-Euklidske geometrije kauzalnog prostora-vreme i fraktalne atemporalne geometrije spacijalnog stanja, može nas dovesti do dugo očekivane unificirane teorije kvantne gravitacije. Takva teorija može se umnogome razlikovati od dosadašnjih predloženih teorija, pošto ona pokušava da kvantifikuje gravitaciju unutar modela standardne kvantne teorije.