Robert Dzentri - mala_misterija_stvaranja

Nastavak sa teme:
http://forum.burek.com/sta-je-ateizam-t420720.new.html#quickreply

Citat je samo radi lakseg prelaska.

Vidis, mnoge stvari iz razlicitih podrucja fizike bi se morala prezentovati za koliko toliko bolje shvatanje.
Da pokusam nesto sazetije.

Teorija polja nam daje objasnjenje za "nedostatak" materije u univerzumu. Naime po proracunima, ovo sada sto vidimo je oko 10% materije, od ukupne koja bi trebala postojati. E sada ces pitati kako se zna koliko bi trebala postojati ?? Pa opet po racunici, kojom se pokusava odgovoriti, da li ce se univerzum beskonacno siriti ili poceti sa zaustavljanjem i u jednom trenutku zuastaviti, krenuti u kolaps. Sve zavisi od toga koliko ima materije, i da li je njeno gravitaciono polje dovoljno jako da zaustavi sirenje. O tome se vode polemike.
Medjutim sto pomenuh i teoriju polja ?? Ona objasnjava, i ponovo pokrece pitanja, ali i daje odgovore, sa kraja 19-og i pocetka 20-og veka, kada se to isto tada nazivalo etar. Naime, to je "okean" energije. Cista eergija u 10-o dimenzionalnom obliku. Neko kaze 13, neko kaze 14-o dimenzonalnom univerzumu. Ne mesajte ove dimenzije sa "multiverzumom". Ovo su prostor-vremenske dimenzije. "Multiverzum" bi bio neka od kombinacija ovih dimenzija.
Elem, u pocetku, nastajanju univerzuma, od 10 dimenzija, po teoriji struna, 3 prostorne su stvorile materiju. Ali, opet to ali. Ovo sta mi vidimo. Ostale dimenzije su stale u svojim prvobitnim oblicima. Medjutim, tu se sada pjavljuje i pitanje, a sta ako mi to samo tako vidimo. Pa je onda kvantna fizika, dala osnova, raznim novim vidovnjacima, da govore o svemu i svacemu. Naime, mi vidimo ono sta mislimo da vidimo. Sve je i dalje u okviru titraja, frekfenca, koje ako se struna pod odredjenom frekfencom zatitra, stvorice, jednu cesticu, koju mi na neki nacin "vidimo". Zato mnogi kazu, podizanje svesti, na veci nivo. Nivo gde bi mogli da percepciramo jos koju od dimenzija. Sa sadasnjim culima i instrumentima mozemo samo ove 3 prostorne i jednu vremensku.
Medjutim, to ne znaci da druge ne postoje. Ne samo foton, vec i druge subatomskecestice imaju osobinu, korkoskopularnosti. A ta se osobina manifestuje tako, da se cestica prikazuje, onakvom kakvom je gledamo. Ako je gledamo kao energiju, prikazace se kao kvant te iste, ako kao materiju, kao cestica iste.
A onda je primeceno da se dve cestice koje se udaljavaju jedna od druge, ako jedna promeni putanju, to istog momenta radi i druga. Ispada beskonacno velikom brzinom. E onda se fizicari zapitase kako je to moguce. Tu se izrodila teorija o hologramskom univerzumu. Da mi nismo primarni posmatrac. Da se nama pokazala jedna ista cestica iz razlicitih uglova gledanja. A ta teorija je onda ukomponovana i na ljudski mozak, da i on tako radi, hologramski, i time mnoge stvari postale jasnije. Kao i to da jedan pokret moze pruzrokovati ili uticati na dogadjaj na mestu udaljenom milionima sv. godina. Pa se u okviru te teorije pojavila teorija leptira. I sve je to, ne direktno, vec indirektno dokazano.
Pa se pojavile i sumnje zbog nekih stvari oko toga kada je nastao univerzum. Mi ga sada vidimo kao sireci "balon". Medjutim te sumnje su dovele do toga, da izgleda mi samo tako to vidimo. Zbog zakrivljenosti prostora, a da je prikladnije reci da se on siri kao levak. Medjutim to pa onda menja proracune o starosti. Jer ispada da je vreme u pocetku astajanja, i kasnije milonima god, drugacijom "brzinom teklo".
Jer stvaranjem prostora razvlacenjem i dodeljivanjem razdaljine izmedju 2 tacke, razvlaci se i vreme. Zamisli gramofonsku plocu. Igla gde je dodiruje, to je nas prostor-vremenski trenutak. Ali to ne znaci da nepostoji ostatak ploce. Medjutim da bi se "odsvirala" ploca potrebno je vreme. Ako bi tacka na ivici ploce bila bliza tacki na centri, tebalo bi i manje vremena. Vreme i prostor su isto, samo iskazani u drugacijem "obliku". To nam pokazuje i korkoskuporativnost cestica a i sama brzina C.
Ako se kreces tom brzinom, vreme staje. Sto znaci da si u sveprisutnosti. Bilo koji razmak da je medju nekim tackama, tebi je isti. Tebi ce biti isto, presao put od 10km ili 10000 sv. godina. Nema vremena, nema prostora. Za sa strane posmatraca delovace razvuceno kroz tvoj let i protok vremena. Za tebe ne. Bice isto ravno i nuli, ravno i beskonacnom. Sve u jednom.
Sve to vazi i ako bi brzina bila ravna nuli. Iz toga prizilazi da su apsolutno mirovanje i brzina C, isto. Samo kroz prostor i vreme razvuceni.
A onda dodjose superstrune. A to je da sve u univerzumu titra. Titrajem superstruna se stvara materija. One sve povezuju, one su 10-odimenzionalnog karaktera.
E sada od nase percepcije zavisi sta i kako "vidimo".

Huh, ovo bas dugacko ispade. 

Hvala na odgovoru, pažljivo sam pročitao post. Nažalost ja sam samo slušao o teoriji struna, i tu sam tanak.


No comment, šta da kažem, osim da nisam u toku.

 Nevezano za ovu temu, posvetiti se proučavanju ovoga ipak nije za svakoga. Ja imam veoma dobru podlogu za razumevanje ovako nečega, ali bez obzira na to, priznajem ostajem bez teksta.

 Ipak mi je drago što ljudska svest napreduje. Svako novo otkriće u dosad nepohođene oblasti, bi trebalo da donese opštu evoluciju čovekove svesti.

 Ceo kosmos izgleda ima svoju svest (analogija postoji prema Budističkoj filozofiji), i kada eksplodira neko udaljeno sunce, kao posledica na nekoj livadi iznikne cvet.

 Ono što su religije metaforično opisivale, a ljudi shvatali svaki prema svom mentalitetu, je bar se meni čini nagoveštaj neke istine, koju čovek treba tek da otkrije.

Da, to je indikativno kod ljudi. Sta zele da shvate ?? Ko je ljudima nametnuo takav rezon, i da li im je uopste nametnut, ili je to samo psihologija ljudskog bica ?? Da li neko odredjuje sta ce biti priznato, a sta ne ??
Mnoga pitanja se namecu. Jedno koje uporno ponavljam, odkud su pisci verskih knjiga znali za ove stvari ??
To je bas ono sto kazes:
Odakle im to znanje ??
Danas se ne potvrdjuju samo stvari iz svetih knjiga, vec se i sama naucna otkrica koriste za osnivanje novih pokreta. Pa i sam New Age pokret je zasnovan na otkricima u kvantnoj fizici. Na otkricima da mi svoj unutrasnji svet projektujemo spolja. Da svojom svescu ustvari odredjujemo realnost. Kvantna fizika to potvrdjuje. Ko nas ogranicava i ne dozvoljava da se to, da kazem normalno, rasiri kao naucno saznanje medju ljudima ?? Zasto se to koristi za stvaranje novih pokreta ?? Da li je to ono sto tupim, da vladaoc mora imati vece znanje, jer u suprotnom ne bi mogao vladati ? Da li uopste postoji vladaoc, ili smo mi sami sve to tako pricirali u spoljasnost ??
Mnoga i mnoga pitanja se postavljaju.
Zapanjices se mozda, kada ti budem rekao, da tolika izvikanost o nama kao svetlecim bicima, ima potvrdu u fizici.
Dr. Fritz Albert Pop, najbolji student na Sveucilistu u Wiirfzburgu, doktorat iz teorijske fizike, je pokazao i dokazao, da ljudsko telo emituje fotone. Ukoliko dodje do disbalansa, ili gasenja te emisije, telo oboljeva. Radio je sa nekom istrazivacicom sa Instituta Madame Curie, gde su potvrdili da postoje emisije. Da celije raka emituju na 380 nanometra talasne duzine. Da telo emituje u ritmovima od 7, 14, 32, 80 i 270 dana. Da se informacije u DNK, genima, pri deobi celija nakon oplodnje jajasca, ... prenose na taj nacin. Sa Institua Max Plank su dosta stvari potvrdjene, a onda je izopsten. Niko nije zeleo da se prihvati da potvrdi njegove nalaze.
Zasto ?? Kome to ne odgovara ??

Da ne duzim opet. 

My lord,   

имам једно питање...




Ови таласи ће једном доћи до обале...а шта је са светлошћу звезда?
Када погледамо на ноћно звездано небо, ми практично видимо прошлост, често стару милијардама, милонима година, неке од тих звезда можда више и не постоје...А њихова светлост путује...Колико далеко може да дође светлост једне звезде (наравно, не мислим на ону енергију звезда која ,,падне у (на) црну рупу'') ? Ако је космос ,,безграничан'', да ли и светлост звезда безгранично путује или се приликом тог путовања ,,истроши'' ?
 

Саша Зоркић


Шта је потребно за живот и ко је уопште творац


Није лако животу. Има много више места где он не може да постоји него где може. Заправо у читавом свемиру проценат добрих места за живот се сасвим неприметно разликује од нуле. Преко 99% свемира одмах отпадне јер ту нема ничега што би могло да се организује у било шта. Свемир је углавном празан простор којим крајње усамљено лутају ретке честице атома. (У једном кубном сантиметру међузвезданог простора налази се један до два атома, док у их у ваздуху око нас има 10 000 000 000 000 000 000. Па сад ви видите.)

И многе галаксије отпадају. У елиптичним нема ничег сем звезда па живот и нема где, а ни од чега да настане и развије се. Добро, можда се у неком кутку неке елиптичне галаксије и задеси нешто прашине, можда се око неке звезде и формира планета, али то би ипак било изненађење.

Елиптичне галаксије - тако се зову због свог елипсоидног облика. Оскудевају међузвезданом материјом, прашином и гасовима. У њима постоје старе звезде, а нове се ретко рађају. Вероватно су настала у сударима галаксија. Неке од њих су гигантских размера, али има их и сасвим малих.

 Спиралне галаксије су већ друга прича. У њима се налазе гигантски облаци прашине и разних гасова што је материјал од кога настају читави соларни системи, али и у тим галаксијама не може живот свуда да постоји већ само у узаном појасу између средишта и периферије. У средиштима је концентрација звезда и зрачења неподношљиво снажна за сваки облик везивања атома у молекул и ту живот једноставно не може да се организује. Заправо ту ништа не може да се организује сем хаоса - ако тако нешто за хаос уопште може да се каже. 

На периферији спиралних галаксија опет нема одговарајућег материјала (тежих елемената) за стварање живота. Пресушио је приликом стварања галаксије.

Остају дакле умерена растојања од језгра, али опет ни ту нису добра баш сва места. Не ваљају, како се претпоставља, она око двојних и вишеструких звезда јер су орбите око тих звезда нестабилне, а сигурно постоје и климатски проблеми. Сликовитије речено, таман ако из неке мочваре и измигољи нешто, кад се планета слупа о звезду па нестане не само живот на планети, него и планета. Или, таман нека ћелијица почне да се дели када се драстично промени клима и све оде у заборав, да не употребим неку другу реч.

Излази дакле да живот има највећу перспективу ако се зачне негде у околини једне, соло звезде у умереним областима спиралне галаксије. Звезда је, наравно, потребна због енергије. Али ни свака појединачна звезда није погодна за живот. Велике звезде брзо троше своје залихе горива и брзо се гасе у спектакуларној експлозији. Њихов век се мери милионима година што је, мора се признати, упадљиво мање од више милијарди, па и десетина милијарди година колико сијају мале звезде. Е сад, живот на Земљи је настао око 600 - 700 милиона година након што је засијало Сунце, па судећи по томе живот у околини звезданог гиганта нема времена да настане пре него што се звезда угаси. Па чак ако би и успео да настане, настао би само зато да убрзо у једном обесном тренутку страховите експлозије звезде буде потпуно уништен. (У светлу реченог видимо како је Сунце страшно погодна звезда за живот јер сија већ близу пет милијарди година а то је, као што знамо, довољан период да настанемо ми).

Добро, да наставимо. Кад нађете лепу спиралну галаксију са добром и дуговечном звездом и даље сте на почетку јер не може живот да постоји свуда око добре звезде, већ само у настањивој зони, а то је: ни преблизу (превруће) ни предалеко (прехладно) од звезде. Узмимо на пример нашу Земљу (проблем са овим примером је што је он и једини који имамо, а није баш згодно када изводите опште закључке на основу једног јединог примера, али сад, шта да се ради). Дакле, кажу астрономи кад бисмо Земљу померили само 5% ближе Сунцу од њеног садашњег растојања (које износи 150 милиона километара) температура би довољно порасла да настану последице о којима не желимо ни да размишљамо. По истим рачунима, 15% даље од Сунца и живот би се опет угасио. Или би можда опстали само неки најскромнији, кржљави облици живота чија би се активност свела на лизање леда и упијање оно мало топлоте што допире од Сунца, и који се заправо и не би пуно разликовали од своје неживе околине.

Е а када смо код живота на Земљи има једна посебно интересантна ствар да се каже о Месецу. Да није Месеца све би било другачије, нарочито живот. Ево укратко о томе.

Некада давно Месец је био толико близу Земље да ју је, посматрано из даљине, додиривао. Налазио се свега 30-так, можда и мање, хиљада километара далеко што је стварно мало ако узмемо да је његова данашња раздаљина 384 400 км, у просеку. Можете само замислити какав је у то давно време био поглед на небо. Месец је заузимао већи његов део, сијао је снажно и ноћу сасвим разбијао мрак, а морске мене су биле дивље. У то време, пре око четири милијарде година, се бућкала смеша из које ће настати живот и сигурно да је у том мешању и Месец одиграо своју улогу. Сем тога, избраздана површина Месеца јасно говори о томе колико нас је опасних астероида и комета промашило.

Али није то оно што сам желео да кажем. Оса ротирања наше планете мало је нагнута (око 23 степена) у односу на раван кретања око Сунца. Због тог нагиба и постоје годишња доба. Е сад, каже наука да је тај нагиб прилично стабилан и то због Месеца. То јест, да није Месеца Земља би се јако климала, а то би доводило до тако великих климатских промена да последице можемо само да наслутимо. Дакле да није Месеца.... знате већ, ни нас не би било. А ко би рекао, Месец је у поређењу са Земљом тако мали.

Но добро, имамо лепу галаксију са добром звездом на правом месту и планету која се налази на одличном растојању од звезде па је на њој вода течна... Хм, вода. Вода је потребна да раствара храну и разноси је по организму. Уосталом, сви ми Земаљци и јесмо од воде (плус још мало осталог). Тако је човек направљен од 65% воде, крава од 74, парадајз 95% итд. Додуше, астробиолози кажу да уместо воде за живот може да послужи и течан амонијак, метан итд. само ипак, далеко је све то од воде (амонијак је течан на врло ниским температурама /топи се на -77, а кључа на -33 степена/, а на ниским температурама су хемијске реакције успорене до нивоа да су ћелије живог организма више мртве него живе). То је као када би сте рекли да тунел можете да ископате и кашиком. Па оно, у теорији (и књижевности, рецимо гроф Монте Кристо и др.) можда и можете, само то ипак не функционише у пракси. Е сад да би вода била течна потребан је и неки притисак, што значи да нам за течну воду треба и атмосфера, а да атмосфера не би одлелујала даље у простор потребна је и извесна гравитација, што опет значи да односно тело треба да има неку масу. Наравно, ни претерано велика маса, одн. гравитација не иде у прилог животу...

Иначе атмосфера нам је потребна не само да би воду држала у течном стању него и зато да нас штити од космичких и ултраљубичастих зрака. Од тих зрака ми овде на Земљи могли бисмо да се заштитимо и на други начин, рецимо бетонским зидом дебљине четири и по метра. Међутим, природа још није научила да прави бетонске зидове око планета, па то ради атмосфером. Атмосфера чини и да температура буде оваква каква је. Да нема атмосфере овде би било минус 50 степени.

Па ни све ово није све што се тиче минималних услова које тражи живот. Рецимо, не ваља ако се планета (или шта год већ) сувише споро окреће око себе јер би у том случају дневна страна била преврела, а ноћна прехладна. Такође и превелик нагиб планете не одговара животу (климатски проблеми), као ни сувише издужена путања кретања око звезде (због великих температурних разлика у различитим деловима путање) итд.

Уз све то за живот је потребна и извесна доза среће. Могао је живот да нађе себи згодно место, да постане разноврсан, бујан, перспективан, у складу с космичком правдом и моралом, и тако даље, све нај, нај, али шта му све то вреди ако изненада из космоса долети велики астероид и убије све живо тако да ни трага не остане од живота.

Е сад, све поменуто (и још пуно тога што је непоменуто) је потребно за најједноставнији облик живота. Ако желите нешто сложенији живот онда се број неопходних услова знатно повећава и сви они постају много осетљивији. Било шта од њих само да пипнете, све се мења. Промените саланитет океана - све се мења, прво клима па онда остало. Укините магнетно поље Земља и већ сви имамо проблем, јер нас и Земљино магнетно поље штити од космичких зрака. Или, рецимо, да Земља нема врело језгро по њеној површини не би плутале тектонске плоче, а оне су важне зато што се сударају, набирају и подвлаче једна под другу. У набирању настају планине, а у подвлачењу муљ, стење и друго са дна океана улази испод плоча где се све то топи и између осталог ослобађа угљен диоксид који кроз вулкане излази у атмосферу чиме се осигурава његова потребна количина (без угљен диоксида не би функционисала стаклена башта Земље и Земља би се сасвим заледила). Сем тога, да се муљ с дна океана не троши временом би се океани затрпали и цела планета би се нашла под водом дубоком неколико километара.

Итд. не мојте мислити да је све набројано.

Има, међутим, нешто много интересантније од свега поменутог. Када погледате све то што је потребно за живот, а још више када видите како понекад и најмања промена услова драматично све мења, па чак и сасвим угрожава опстанак живота, и несвесно се намеће утисак о савршеној подешености свега постојећег за живот. Подешеност у нијансу. Од тога опет није далеко мисао...

О Творцу

Има међу астрономима све више оних који озбиљно размишљају о томе да је читав овај свет, па и сам живот, дело, не спонтаног процеса, него неког надкосмичког програмера (хм, можда хакера). И то буквално. Уосталом погледајте неку модерну компјутерску игру са актерима који имају своју интелигенцију, своју вољу, који доносе своје одлуке, имају нагоне за самоодржањем, за преживљавањем, размножавају се, уче, напредују, показују емоције... Замислите све то, само са бољим енџином, са бољим рендеровањем, са бржим процесорима... (да, да, нешто попут Матрикса).




Извор: B92

sredi ovaj link

Средио сам ја, нов је, па се још не сналази најбоље са свим алатима.

Fizika svetlosti kaze da jacina svetlosti opada sa kvadratom rastojanja. To je i razlog sto ne vidimo golim okom udaljenije zvezde ili galaksije.