Uh,ja bih da mi neko čita jer se smorim čitajući sa kompa-dal me oči bole ili nemam koncentracije,otkud znam 
Naratori su mama 

Vredi se potruditi kako bi procitao. Jednostavno moze objasniti dosta stvari i pitanja, samo treba jos malo razmisliti.

JA sam malo pohvatao iz prvog teksta - veoma dobro. Jedino sto ta istina pise i pisala je u mnogim drugim knjigama koje veoma malo ljudi prihvata kao "naucne". Ta vrsta nauke je ona o kojoj sam ja pisao jos davno na temi nauka vs. religija. To je nauka koja dodiruje Boga a ne ona koja ga negira. Ipak iz mog naucnog iskustva znam da ce proci jos mnogo vremena pre nego sto se takva nauka pocne uciti u skolama. Sve dok se mi borimo jedni protiv drugih sa temama primera evolucija protiv kreacije nece biti svesnosti u nama da prihvatimo takvu nauku.

Samim tim odgovor na tvoje pitanje - da li nauka moze objasniti sve - DA - da li nasa sadasnja priznata nauka moze objasniti sve - NE. NAuka je samo rec - ono sto je potrebno je promena svesti ljudi - pocev od naucnika pa do svih ostalih.

SA druge strane - da li je intelektualno shvatanje univerzuma neophodno tokom zivota na zemlji - NE - jer ono dolazi automatski kao posledica promene svesti o sebi, o drugima o univerzumu o nauci  i o Bogu. Ali vreme nam je dato kao promenljiva da bi se promena svesti desila sama promena je neminovna sama po sebi jer smo sa tim razlogom dosli na ovu planetu.

Preuzeto iz knjige " Kosmicka zmija - DNK i podrijetlo znanja " autor Jeremy Narby

O autoru

Jeremy Narby odrastao je u Kanadi i Švicarskoj, studirao povijest na
Sveučilištu u Canterburyju te doktorirao antropologiju na Stanfordskom
sveučilištu. Dvije je godine živio u peruanskoj Amazoni i proučavao
Ashaninca Indijance i njihove metode korištenja šumskih prirodnih
bogatstava. Od 1989. Narby radi za Nouvelle Planete, neprofitnu
organizaciju sa sjedištem u Švicarskoj.





Slijepa točka biologije


Započeo sam svoje istraživanje zagonetkom »komunikacije biljaka«.
Nastavio sam prihvaćajući ideju da halucinacije mogu biti izvor provjerljivih
informacija. I završio sam s hipotezom koja sugerira da ljudski
um u defokusiranom stanju može komunicirati s globalnom mrežom
života utemeljenom na DNK. Sve to proturiječi principima zapadnjačkog
znanja.
Ipak, moja hipoteza može se provjeriti. Provjera bi se sastojala u
tome da se vidi mogu li institucionalno ugledni biolozi pronaći biomolekularne
informacije u halucinatornom svijetu ayahuasqueroa.
Međutim, ova hipoteza trenutačno nije prihvatljiva institucionalnoj
biologiji, jer se kosi s pretpostavkama te dispcipline.
Biologija ima slijepe točke povijesnog podrijetla.
Moja hipoteza sugerira da se ono što znanstvenici zovu DNK podudara
s duhovnim bićima za koja šamani kažu da s njima komuniciraju
te da oduhovljuju sve oblike života. Moderna biologija, međutim, temelji
se na ideji da priroda nije oduhovljena inteligencijom i prema tome
ne može komunicirati.
Ova pretpostavka dolazi iz materijalističke tradicije koju su uspostavili
naturalisti 18. i 19. stoljeća. U to doba trebalo je hrabrosti za
propitivanje objašnjenja o životu kakva je pružalo doslovno čitanje
Biblije. Usvajajući znanstvenu metodu temeljenu na izravnom promatranju
i klasifikaciji vrsta, Linnaeus, Lamarck, Darwin i Wallace
smiono su zaključili da su različite vrste evoluirale tijekom vremena i
da nisu stvorene u nepromjenjivom obliku šest tisuća godina ranije u
rajskom vrtu.
Wallace i Darwin istodobno su predložili materijalistički mehanizam
koji objašnjava evoluciju vrsta. Prema njihovoj teoriji prirodnog
odabira, organizmi od jedne generacije do druge pokazuju manje varijacije
koje se ili prihvaćaju ili eliminiraju u borbi za opstanak. Ta je
ideja počivala na kružnom dokazu: oni koji opstanu najsposobniji su
za opstanak. No činilo se da to objašnjava i varijacije vrsta i zadivljujuću
savršenost prirodnog svijeta, koji zadržava samo poboljšanja.
Iznad svega, to je iz slike izmaknulo Boga i omogućilo biolozima da
prirodu proučavaju ne brinući o božanskom planu u njoj.
Teorija o prirodnom odabiru osporavala se skoro čitavo stoljeće.
Vitalisti, poput Bergsona, odbacivali su njezin tvrdoglavi materijalizam,
naglašavajući da joj manjkaju mehanizmi za objašnjavanje podrijetla
varijacija. Sve do 50-ih godina prošlog stoljeća i otkrića uloge DNK,
teorija prirodnog odabira nije bila općenito prihvaćena među znanstvenicima.
Činilo se da molekula DNK potvrđuje materijalnu prirodu
nasljednosti i pruža mehanizam koji je nedostajao. Kako je DNK
samoduplicirajuća i svoju informaciju prenosi proteinima, biolozi su
zaključili da informacija ne može teći natrag od proteina ka DNK;
zbog toga genetske varijacije mogu nastati zbog pogrešaka u duplikacijskim
procesima. Francis Crick nazvao je to »središnjom dogmom«
mlade discipline zvane molekularna biologija. »Slučajnost je jedini
pravi izvor novosti«, napisao je.
Otkriće uloge DNK i formuliranje teorije o prirodnom odabiru
kroz molekularne pojmove dalo je novi zamah materijalističkoj filozofiji.
Postalo je moguće na temelju znanosti tvrditi da je život čisto
materijalni fenomen. Francis Crick je napisao: »Krajnji cilj modernog
pokreta u biologiji jest objasniti ukupnu biologiju pojmovima fizike i
kemije« (originalni kurziv). Francois Jacob, još jedan nobelovac medu
molekularnim biolozima, piše: »Procesi koji se javljaju u živim bićima
na mikroskopskoj razini molekula ni na koji način se ne razlikuju od
onih koje analizira fizika i kemija u neživim sustavima«.
Materijalistički pristup u molekularnoj biologiji samo se dodatno
učvršćivao, ali počivao je na nedokazivoj pretpostavci da je slučajnost
jedini izvor novosti u prirodi i da je priroda lišena ikakvog cilja, namjere
ili svijesti. Jacques Monod, molekularni biolog također nagrađen Nobelovom
nagradom, ovu je ideju jasno izrazio u svom slavnom eseju
Chance and necessity (Slučaj i nužnost): »Kamen temeljac znanstvene
metode čini postulat da je priroda objektivna. Drugim riječima, sustavno
nijekanje da 'istinsko' znanje može biti dosegnuto tumačenjem
pojava u kategorijama krajnjih uzroka - da tako kažemo, 'svrhe'. (...)
Taj čisti postulat nemoguće je dokazati, jer je očigledno nemoguće zamisliti
eksperiment kojim se bilo gdje u prirodi dokazuje nepostojanje
svrhe ili svrhovitog kraja. Ali postulat objektivnosti esencijalan je za
znanost i on je vodio Čitav njezin čudesni razvitak tijekom tri stoljeća.
Nemoguće mu je izbjeći, čak ni djelomice niti u ograničenom području,
a da se ne napusti područje same znanosti« (originalni kurziv).
Biolozi su mislili da su pronašli istinu i nisu oklijevali da ju nazovu
»dogmom«. Začudo, njihovo novopronađeno uvjerenje nije poljuljano
ni otkrićem, do kojeg je došlo tijekom 60-ih, da postoji genetski
kod koji je isti za sva živa bića i koji ima šokantne sličnosti s ljudskim
kodirajućim sustavima, odnosno jezicima. Kako bi prenio informaciju,
genetski kod koristi elemente (A, G, C i T) koji sami za sebe nemaju
značenje, ali koji u kombinaciji jedan s drugim tvore značenjske jedinice,
na isti način na koji slova tvore riječi. Genetski kod sadrži 64
»riječi« od po tri slova, od kojih svaka ima značenje, uključujući i dvije
interpunkcijske oznake.
Kako je naglasio lingvističar Roman Jacobson, takvi kodirajući sustavi
su sve do otkrića genetskog koda smatrani »isključivo ljudskim
fenomenom« - dakle fenomenom koji zahtijeva prisutnost inteligencije
kako bi postojao.
Kad sam počeo čitati literaturu o molekularnoj biologiji, ostao sam
osupnut nekim opisima. Moram priznati da i jesam tražio bilo što
neobično, budući da me je moje istraživanje dovelo do stava da DNK
sa svojom staničnom mašinerijom uistinu jest ekstremno sofisticirana
tehnologija kozmičkog podrijetla. Ali gutajući tisuće stranica biologijske
literature pronašao sam čitav svijet znanstvene fantastike koji,
čini se, potvrđuje moje hipoteze. Proteini i enzimi opisani su kao »minijaturni
roboti«, ribosomi su »molekularni kompjutori«, stanice su
»tvornice«, sama DNK je »tekst«, »program«, »jezik« ili »datoteka«. Dovoljno
je samo doslovno čitati suvremenu biologiju da bi se došlo do
razornih zaključaka, pa ipak većina autora pokazuje potpuno pomanjkanje
čuđenja i čini se da smatraju kako je život tek »normalna
fizikalno-kemijska pojava«.
Jedna od činjenica koja me najviše mučila bila je astronomska duljina
DNK sadržane u ljuskom tijelu: 125 milijardi kilometara. To je,
razmišljao sam, nebesko uže o kojem govore Ashaninke: ono je u nama
i svakako je dovoljno dugačko da poveže zemlju i nebesa. Što su
biolozi napravili s ovim kozmičkim brojkama? Većina njih nije ih uopće
ni spomenula, a oni koji jesu govorili su o »beskorisnoj, ali zabavnoj
činjenici«.
Mučila me je također i sigurnost koju većina biologa pokazuje pred
licem tako duboko zagonetne stvarnosti koju opisuju. Naposljetku,
spektakularna dostignuća molekularne biologije tijekom druge polovice
20. stoljeća dovela su do toga da pitanja ima više nego odgovora.
To je stari problem: znanje potražuje još više znanja ili kako je napisao
Jean Piaget, »najrazvijenija znanost ostaje u trajnom nastajanju«.
Ipak, tek nekolicina biologijskih tekstova raspravlja o tome što je nepoznato.
Uzmimo proteine, na primjer. Ti dugački lanci aminokiselina, povezani
po redu kojeg određuje DNK, obavljaju gotovo sve bitne zadatke
u stanici. Hvataju molekule i grade ih u stanične strukture ili ih
razgrađuju kako bi ekstrahirali njihovu energiju. Odnose atome na
točno određena mjesta unutar ili izvan stanice. Funkcioniraju poput
pumpi ili motora. Oblikuju receptore koji hvataju vrlo osobite molekule
ili pak antene koje provode električne naboje. Kao svestrane marionete,
ili majstori svih zanata, oni se uvrću, uvijaju i istežu u onaj oblik
koji zahtijeva određeni zadatak. Što je točno poznato o ovim »mehanizmima
koji sami sebe sastavljaju«? Prema Alwynu Scottu, matematičaru
koji se zanima za molekularnu biologiju: »Način na koji biolozi
razumiju funkcioniranje proteina umnogome nalikuje na način
na koji vi i ja razumijemo kako radi automobil. Znamo da se ubacuje
benzin, i da benzin izgara kako bi se stvari vrtjele, ali svi detalji su
prilično nejasni.«
Enzimi su veliki proteini koji ubrzavaju stanične procese. Oni djeluju
s razoružavajućom brzinom i selektivnošću. Jedan enzim u ljudskoj
krvi, karboanhidraza, sam samcat može spojiti preko pola milijuna
molekula karboksilne kiseline po sekundi. Enizimi, koji također
popravljaju dvostruku zavojnicu u slučaju oštećenja i ispravljaju bilo
kakve greške u replikacijskom procesu DNK, naprave samo jednu
pogrešku na svakih deset milijardi slova. Enzimi čitaju tekst DNK,
prevode ih u RNK, izdvajaju nekodirajuće odlomke, spajaju konačnu
poruku, konstruiraju mehanizme koji čitaju instrukcije i grade... druge
enzime. Što se točno zna o ovim »molekularnim automatima«? Prema
biolozima Chrisu Calladineu i Hoaraceu Drewu: »Ovi enzimi ekstremno
su učinkoviti u obavljanju svojeg posla, ipak nitko ne zna točno
kako oni rade«.
Šamani kažu da je ispravan način govorenja o duhovima onaj u
metaforama. Biolozi potvrđuju tu predodžbu koristeći točno određene
vrste antropocentričnih i tehnologijskih metafora kako bi opisali
DNK, proteine i enzime. DNK je tekst, ili program, ili datoteka, sadrži informaciju,
koja se čita i prevodi u glasničku RNK. Ova se unosi u ribosome,
a oni su molekularni kompjutori koji prevode njezine instrukcije prema
genetskom kodu. Oni grade ostatak stanične mašinerije, konkretno proteine
i enzime, koji su minijaturni roboti što izgrađuju i održavaju stanicu.
Tijekom svojih iščitavanja stalno sam se pitao kako priroda može
biti lišena namjere ukoliko se uistinu podudara s onim kako je biolozi
opisuju.
Dovoljno je imati na umu »ples kromosoma« da bi se vidjelo da se
DNK slobodno pokreće. Tijekom dioba stanice, kromosomi se dupliciraju
i slažu u parove. Dva kompleta kromosoma potom se poredaju
uzduž sredine stanice te kreću svaki na svoj pol, pri čemu svaki član
svakoga para uvijek ide u smjeru suprotnom od smjera njegova pratioca.
Kako bi se ova »začuđujuća, dostojanstvena pavana« mogla
pojaviti bez nekog oblika namjere?
U biologiji, ovo se pitanje naprosto ne postavlja. DNK je »samo kemijska
«, deoksiribonukleinska kiselina, da budemo precizni. Biolozi
je opisuju i kao molekulu i kao jezik, što je čini informacijskom tvari
života, ali ne smatraju je ni svjesnom niti živom, jer su kemikalije po
definiciji neživa tvar.
Kako, pitao sam se, biologija može pretpostavljati da DNK nije
svjesna, ako biologija ne razumije čak ni ljudski mozak koji je sjedište
naše svijesti i koji je izgrađen prema instrukcijama sadržanim u našoj
DNK? Kako priroda može ne biti svjesna ako je proizvela našu
svijest?
Provjeravajući po tekstovima o biologiji otkrio sam kako prirodni
svijet vrvi primjerima ponašanja za koje se čini da zahtijevaju predumišljaj.
Neke vrane izrađuju oruđa sa standardiziranim kukicama i
nazubljenim pipaljkama koja im pomažu u potrazi za insektima skrivenim
u rupama. Neke čimpanze, kad su zaražene crijevnim nametnicima,
jedu smrdljive biljke gorkoga okusa koje inače izbjegavaju i
koje sadrže biološki aktivne sastojke što ubijaju crijevne nametnike.
Neke vrste mrava, s mozgom veličine zrna šećera, uzgajaju krda biljnih
ušiju koja čuvaju u štalama i od kojih muzu slatke iscjetke. Drugi
mravi pak uzgajaju gljive koje su njihova jedina hrana već 15 milijuna
godina. Teško je shvatiti kako to ovi insekti mogu raditi bez neke
vrste inteligencije. Unatoč tome, znanstveni promatrači poriču im tu
mogućnost, poput Jacquesa Monoda, koji ponašanje pčela smatra automatskim:
»Znamo da je košnica 'umjetna' u onoj mjeri u kojoj predstavlja
proizvod aktivnosti pčela. Ali imamo puno razloga vjerovati
kako je ova aktivnost strogo automatska trenutačno, ali ne svjesno
planirana«.
Dapače, »postulat objektivnosti« sprečava one koji ga se drže da
prepoznaju bilo kakvu namjeru u prirodi ili, radije, u slučaju da je ipak
utvrde, poništava njihovo pravo na znanstvenost.
Tijekom ovog istraživanja upoznao sam se s određenim ograničenjima
racionalnog pogleda: on ima tendenciju fragmentiranja realnosti
te izdvajanja komplementarnosti i združivanja suprotnosti iz svog
vidnog polja. Također sam otkrio jedan od njegovih najštetnijih učinaka:
racionalni pristup ima tendenciju čim više umanjiti značaj onoga
što ne razumije.
Antropologija je poligon idealan za učenje takvih stvari. Prvi antropolozi
iskoračili su iz sfere razumnog svijeta i vidjeli primitivce i
inferiorna društva. Susrevši šamane, mislili su kako su oni mentalno
oboljeli.
Racionalni pristup kreće od ideje da je sve objašnjivo i da je zagonetka
u nekom smislu neprijatelj. To znači da će radije prihvatiti pejorativne,
pa čak i pogrešne odgovore, nego priznati vlastiti manjak
razumijevanja.
Molekularna biologija koja smatra da je 97 posto DNK u našem
tijelu »junk« otkriva ne samo stupanj svojeg neznanja, nego i razmjer u
kojem je pripravna obezvrijediti nepoznato. Neke nedavne hipoteze
sugeriraju da bi »junk« DNK ipak mogla imati neke funkcije. Ali to
ne prikriva poriv za omalovažavanjem: ne razumijemo, dakle prvo
pucamo, a onda postavljamo pitanja. To je kaubojska znanost i nije
tako objektivna kao što tvrdi. Neutralnost, ili jednostavno poštenje,
sastojalo bi se u priznanju - u ovom trenutku ne znamo. Bilo bi to
toliko lako kao i nazvati je zagonetna DNK, na primjer.
Nije problem u tome što imamo pretpostavke, nego što ih propuštamo
učiniti eksplicitnima. Da biologija o svrhovitosti koju priroda,
čini se, pokazuje na svim razinama, kaže - ponekad ih uočavamo, ali
ne možemo o njima raspravljati, a da time ne učinimo kraj znanosti
stvorenoj prema našim vlastitim kriterijima - stvari bi barem bile
jasne. Ali biologija ima tendenciju projiciranja vlastitih pretpostavki
na realnost koju promatra, tvrdeći da je sama priroda lišena namjere.
Ovo je možda jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio tijekom
svog istraživanja: mi vidimo ono što vjerujemo, a ne ono suprotno
tome; a da bismo promijenili to što vidimo ponekad je potrebno da
promijenimo svoje uvjerenje.
Isprva sam pomislio kako sam jedino ja shvatio da biologija ima svoje
granice nalik na one kakve ima znanstvena antropologija te da je i
ona također »samozavaravajuća poza« koja se prema živome ponaša
kao da je neživa tvar. Poslije sam otkrio da postoje razni ljudi unutar
znanstvene zajednice koji su se već upustili u raspravu o temeljnim
kontradikcijama biologije.
Tijekom 80-ih godina prošlog stoljeća postalo je moguće odrediti
točne slijedove aminokiselina u pojedinim proteinima. To je otkrilo
novu razinu složenosti u živim bićima. Jedan nikotinski receptor, koji
formira vrlo osobitu bravu spojenu na jednako selektivan kanal, napravljen
je od pet nanizanih proteinskih lanaca koji sadrže ukupno
2500 aminokiselina poslaganih u pravilnom redoslijedu. Usprkos nevjerojatnosti
slučajnog pojavljivanja takve strukture, čak i oblici koji
spadaju medu najjednostavnije višestanične beskralježnjake, imaju
nikotinske receptore.
Suočeni s ovom vrstom kompleksnosti, neki istraživači više se ne
zadovoljavaju uobičajenim odgovorima. Robert Wesson u svojoj knjizi
S onu stranu prirodnog odabira (Beyond natural selection) piše: »Nijedna
jednostavna teorija ne može se uhvatiti u koštac s enormnom
složenošću koju otkriva moderna genetika«.
Drugi istraživači ukazali su na nevjerojatnost mehanizma za koji
se pretpostavlja da je izvor varijacija - izrijekom, nakupljanje grešaka
u genetskom tekstu. Čini se očiglednim da bi »poruka brzo izgubila
značenje kad bi se njezin sadržaj stalno anarhično mijenjao«.
Kako bi onda takav proces mogao dovesti do svih čuda prirodnoga
svijeta, kojih smo i sami dio?
Još jedan temeljni problem proturiječi teoriji prirodne selekcije
vođene slučajem. Prema toj teoriji, vrste bi se trebale razvijati polako
i postupno, budući da evoluciju uzrokuje nakupljanje i odabir slučajnih
pogrešaka u genetskom tekstu. Međutim, fosilni ostaci otkrivaju
potpuno drukčiji scenarij. U svom pregledu nedavnih paleontoloških
istraživanja J. Madeleine Nash piše: »Otprilike do 600 milijuna godina
unazad nije bilo organizama složenijih od bakterija, višestaničnih
algi i jednostaničnih planktona... Potom, 543 milijuna godina unatrag,
u ranom kambriju, unutar vremenskog protega ne duljeg od 10 milijuna
godina, bića sa zubima i hvataljkama i pandžama i raljama materijalizirala
su se brzinom ukazanja. S provalom kreativnosti kakve
nije bilo ni prije ni poslije, priroda je čini se skicirala nacrte praktički
čitavog životinjskog carstva. (...) Od l987., otkrića velikih fosilnih nalazišta
na Grenlandu, u Kini, Sibiru te sada u Namibiji pokazala su da
se razdoblje biologijske inovacije pojavilo u praktički istom trenutku
geološkog vremena na čitavom planetu. (...) Sada, (...) praktički svi se
slažu da je kambrij započeo prije gotovo točno 543 milijuna godina i,
što još više zaprepašćuje, da su se svi odjeljci u fosilnim tragovima
pojavili unutar prvih pet do deset milijuna godina«.
Sudeći po fosilnim tragovima, izgleda da su se vrste pojavile naglo,
potpuno oblikovane i opremljene svim vrstama specijaliziranih organa
te ostale nepromijenjene milijunima godina. Primjerice, ne postoji
prijelazni oblik između zemnoga pretka kita i prvih fosila tog morskog
sisavca. Kao i njihovi sadašnji potomci, i prvi kitovi su imali nosnice
smještene na vrhu glave, prilagođeni dišni sustav, nove organe kao
što je leđna peraja i bradavice okružene kapcima koji zadržavaju morsku
vodu, opremljene pumpom za podvodno sisanje. Kit predstavlja
prije pravilo nego izuzetak. Prema biologu Ernstu Mayru, autoritetu na
području evolucije, »ne postoji jasan dokaz za ikakvu promjenu vrsta u
različitom genu ili zbog postupnog podrijetla evolucijskog noviteta«.
Sličan problem postoji na staničnoj razini. Mikrobiolog James Shapiro
piše: »U stvari, nema detaljnog darvinističkog objašnjenja za evoluciju
ijednog temeljnog biokemijskog ili staničnog sustava, samo raznolikost
praznih spekulacija. Značajno je što je darvinizam prihvaćen
kao zadovoljavajuće objašnjenje za tako širok problem - evoluciju, a
da se s toliko malo rigoroznosti ispituje koliko su zapravo njegove temeljne
teze funkcionalne u osvjetljavanju određenih instanci biološke
prilagodbe ili raznolikosti«.
Sredinom 90-ih biolozi su sekvencirali prve kompletne genome samostalnih
organizama. Dosad najmanji poznati bakterijski genom sadrži
580.000 DNK slova. Riječ je o golemoj količini informacija, usporedivoj
sa sadržajem manjeg telefonskog imenika. Kad se ima na
umu da su bakterije najmanje jedinice nama poznatog života, postaje
još teže razumjeti kako su se prve bakterije mogle spontano oblikovati
u beživotnoj, kemijskoj juhi. Kako se čitav mali telefonski imenik
informacija može pojaviti kao posljedica nasumičnih procesa?
Genomi složenijih organizama svojom veličinom još više obeshrabruju.
Pekarski kvasac je jednostanični organizam koji sadrži 12 milijuna
DNK slova; genom oblića, koji su prilično jednostavni višestanični
organizmi, sadrži 100 milijima DNK slova. Genomi miša, kao i genomi
ljudi, sadrže otprilike tri milijarde DNK slova.
Mapiranjem, sekvenciranjem i uspoređivanjem različitih genoma,
biolozi su nedavno otkrili nove razine složenosti. Neke sekvence se u
visokom stupnju održavaju među različitim vrstama. Na primjer, 400
ljudskih gena poklapa se s vrlo sličnim genima u kvascu. To znači da
su ovi geni ostali na približno istom mjestu i u istom obliku tijekom
stotina milijuna godina evolucije, od vrlo primitivnog oblika života
do ljudskoga bića.
Neke genetske sekvence, poznate kao »nadzornički geni«, poput
strujnog prekidača kontroliraju stotine drugih gena. Ti kontrolni geni
također se čine u velikoj mjeri očuvani kroz vrste. Primjerice, muhe i
ljudska bića imaju vrlo sličan gen koji kontrolira razvoj oka, iako su njihove
oči vrlo različite. Genetičar Andre Langaney piše da postojanje
kontrolnih gena »ukazuje na nedostatke neodarvinističkog modela i
na potrebu da se u teoriju evolucije uvedu mehanizmi, bilo poznati ili
oni koje tek treba otkriti, koji se suprotstavljaju temeljnim principima
tog modela«.
Nedavno mapiranje gena otkrilo je da su u nekim područjima DNK
teksta geni trideset puta zgusnutiji nego u drugim područjima, a neki
se geni očito gomilaju u obitelji koje rade na sličnim problemima. U
nekim slučajevima nakupine gena su dobro očuvane kroz vrste, kao
što je to slučaj s X kromosomom miša i čovjeka. Kod obiju vrsta X kromosom
je golema molekula DNK, dugačka nekih 160 milijuna nukleotida;
to je jedan iz para kromosoma koji određuju je li potomak muškog
ili ženskog spola. Mapiranje X kromosoma pokazalo je da se geni
povezuju najčešće u pet genetski bogatih regija, s dugačkim, očigledno
napuštenim regijama DNK među njima te da miševi i ljudi na svojim
X kromosomima imaju u velikoj mjeri jednake komplete gena, iako
su te dvije vrste slijedile odvojene evolucijske puteve tijekom 80 milijuna
godina.
Noviji rad na genetskim sekvencama počinje otkrivati mnogo veću
složenost nego što se moglo i pomisliti samo deset godina prije pojave
tih podataka. Kakav će smisao znanstvenici dati silnoj složenosti DNK
teksta? Robert Pollack predlaže »da DNK nije tek informacijska molekula,
nego i oblik teksta, i da se zbog toga najbolje može razumjeti analitičkim
načinima razmišljanja kakvi se obično koriste za druge oblike
teksta, kao što su primjerice knjige«. Ovo zvuči kao smislen prijedlog,
ali on za sobom povlači pitanje: kako će netko analizirati tekst
ako pretpostavlja da ga nije napisalo ništa inteligentno?
Usprkos ovim bitnim proturječnostima, koje sabirem ovdje u nekoliko
redaka, a koje bi mogle ispuniti čitave knjige, teorija o prirodnom
odabiru ostaje nepoljuljana u umovima većine biologa. To je zato
što je uvijek moguće tvrditi da su se prikladne mutacije slučajno pojavile
i bile odabrane. Ali ovu nedokazivu pretpostavku osuđuje sve
veći broj znanstvenika. Pier Luigi Luisi govori o »tautologiji molekularnog
darvinizma... [koji] ne uspijeva iznijeti na vidjelo nikakve druge
koncepte osim onih od kojih je izvorno konstruiran«.
Cirkularnost darvinističke teorije znači da se ona ne može pobijati,
pa prema tome nije ni istinski znanstvena. »Kriterij neoborivosti« je
kamen temeljac znanstvene metode 20. stoljeća. Razvio ju je filozof Karl
Popper koji je tvrdio da se točnost znanstvene metode nikada ne može
dokazati jer će definitivni dokaz konstituirati uvijek samo ograničeni
broj potvrdujućih rezultata. Popper je umjesto toga predložio da
se teorije testiraju na taj način da se traži ono što ih pobija ili potvrđuje;
odsutnost suprotnog dokaza tako postaje dokaz valjanosti teorije.
Popper piše: »Došao sam do zaključka da darvinizam nije provjerljiva
znanstvena teorija, nego program za metafizičko istraživanje - mogući
okvir za provjerljive znanstvene teorije. (...) On je metafizički zbog
toga što nije provjerljiv« (originalni kurziv).
Biologija je trenutačno podijeljena između većine koja teoriju prirodnog
odabira drži istinitom i uspostavljenom činjenicom, i manjine
koja to dovodi u pitanje.
Kako bilo, kritičari prirodnog odabira tek trebaju izaći s novom teorijom
koja će zamijeniti staru teoriju, ali i institucije koje svojom inertnošću
održavaju sadašnju ortodoksiju. Nova biologijska paradigma
još uvijek je veoma daleko.
Pretpostavke, postulati i cirkularni dokazi pripadaju prije vjeri nego
znanosti. Moj pristup iznesen u ovoj knjizi započinje od ideje da je od
najveće važnosti poštovati vjeru drugih, ma kako čudnom nam se činila,
bilo da su posrijedi šamani koji vjeruju da biljke komuniciraju ili
biolozi koji vjeruju da je priroda neoduhovljena.
Nemam namjeru napadati ničiju vjeru, nego naznačiti slijepu točku
racionalnog i fragmentarnog pogleda suvremene biologije te objasniti
zbog čega moje hipoteze unaprijed odbijaju ostati na toj točki. Da
rezimiram: moje hipoteze se temelje na ideji da posebice DNK, i priroda
općenito, imaju svijest. To proturiječi temeljnom principu molekularne
biologije koja se trenutno smatra pravovjernom.

IZAZOVI FIZIKE TRE]EG MILENIJUMA

dr Dragan Marku{ev, Institut za fiziku, Beograd

Часопис "Тајм" (Time) изабрао га је за личност столећа. Алберт Ајнштајн (Albert Einstein) је идејни творац три велике теорије. Прва јеСпецијална теорија релативности (1905), дајући нам добропознату једначину E = mc² која је довела до стварања атомске бомбе и разоткрила тајне постојања звезда.
 Друга је Општа теорија релативности (1915) која је предвидела постојање црних рупа, свемирских вртлога и Великог праска (Big Bang). Мало је, међутим, познато да је његова најзначајнија теорија остала недовршена: то је тзв. ”Свеопшта теорија”. За Ајнштајна је као највеће достигнуће представљала теорија која би ујединила све постојеће силе у природи, што је било ништа друго до покушај “читања Божијих мисли”. Међутим, у том трећем покушају Ајнштајн није успео. Последњих 30 година свог живота провео је у потрази за једначином, можда не много већом од 3 cm, која би могла да објасни све познате физичке појаве.
Све од самог постанка света па до супернових, атома и молекула, можда чак и DNK, људи и њихових међусобних односа могло би се објаснити том једначином. Да је пронађена, представљала би најзначајније откриће 2000 година дугих истраживања природе простора и материје, чак од оних дана када су се још древни Грци питали која је то најмања честица материје и најмањи део простора.
Иако још има много нерешених питања, данас водећа и једина теорија која је истински кандидат за Свеопшту теорију је теорија
“суперструна”, која је дефинисана у 10-о димензионалном хиперпростору. Можда ће једнога дана баш теорија суперструна дати одговоре на најбитнија питања која се тичу постојања нас и нашег Универзума, као што су:

• Шта је постојало пре великог праска?
• Да ли је могуће направити времеплов?
• Можемо ли пробушити рупу у свемиру?

Ова теорија није само узбуркала свет математике и уздрмала свет физике већ представља најсмелију теорију икад предложену.


Четири основне силе

Данас знамо да у читавом универзуму делују четири основне силе:

• Гравитациона сила, која нас “држи” на површини Земље и не дозвољава нам да одлетимо у свемир, те нашем Сунцу
(огромној хидрогенској бомби) не дозвољава да експлодира.
• Електромагнетна сила захваљујући којој су нам осветљени градови и раде наши ласери и компјутери.
• Јака и слаба нуклеарна сила које чине да светле наше звезде и галаксије

Гравитација се може описати Ајнштајновом општом теоријом релативности. Материја криви простор око себе стварајући, на тај начин, гравитациону “силу”.
Замислите мрава који се креће по изгужваном папиру. Мрав би могао да закључи да постоји нека мистериозна “сила” која га вуче леви или
десно. Али, ми знамо да не постоји “сила” која вуче мрава, већ је за то крив изгужвани папир. Не вуче гравитација већ празан искривљени
простор изгужваног папира.
Преостале три силе се могу описати квантном теоријом. Квантна теорија је имала мукотрпну историју. Вратимо ли се у педесете године
двадесетог века, када су се као бујица јављале нове и нове “елементарне” честице у експериментима широм света. Роберт Опенхајмер (J. Robert Oppenheimer), отац атомске бомбе, је тада резигнирано изјавио: “Нобелову награду из физике требао би да добије онај ко НИЈЕ до сада пронашао нову честицу”. Честица је било толико много, свакој је давано неко чудно Грчко име, па је Енрико Ферми (Enrico Fermi) рекао: “.. да сам знао да постоји овако велики број честица, радије бих се бавио ботаником него физиком”
Али, после толико лутања (и потрошених милијарди долара) физичари су успели да уједине те три квантне интеракције у нешто што данас зовемо Стандардни модел, базиран на мноштву једноставних честица које називамо кварковима, лептонима, Higgs-бозонима, Young-Mills
честицама, глуонима, W-бозонима и још много њих. Зачуђује можда помало, али све познате појаве у природи могу се, у принципу,
описати са већ поменуте две велике теорије: теоријом релативитета и квантном теоријом.
И поред тога што те две велике теорије представљају два стуба на којима почива сво знање из физике данас, основна загонетка лежи у
питању зашто се оне толико разликују у сваком погледу.
Прва је теорија заснована на закривљености глатких површина, чиме се описује свет великих тела (планета, звезда, галаксија и тд.)
Друга је теорија заснована на малим издвојеним пакетима енергије (названим “квантима”) и објашњава свет веома малих тела (атома ињихових језгара)
Али зашто би се природа, у својој основи, заснивала на две тотално различите теорије? Нажалост, било какав покушај сједињавања ове две
теорије није успео. Многи од највећих умова двадесетог века прихватили су се посла и покушали да реше овај проблем, али
безуспешно.
Као што је физичар Фриман Дисон (Freeman Dyson) указао, пут ка обједињеној теорија поља је “посут трњем”. Нилс Бор (Neils Bohr) је
једанпут присуствовао састанку на којем је нобеловац Волфганг Паули (Wolfgang Pauli) представљао његову верзију обједињене теорије
поља. У току излагања Бор је изненада устао и рекао: “Господине Паули, сви ми који седимо позади уверени смо да је ваша теорија
сулуда. Оно у чему се разликујемо је само одговор на питање: да ли је ваша теорија довољно сулуда или не?”
Уједињење све четири основне силе у природи у једну доследну и усклађену слику можда представља највећи изазов свих времена.
Данас је теорија суперструна једини кандидат за ту тзв. свеопшту теорију.

Суперструне и десет димензија

Теорија суперструна на један елегантан и интуитиван начин спаја релативност и кванте. Као прво, она описује мноштво квантних честица у природи тако што сваку честицу посматра као “ноту” струне која вибрира. Ако посматрамо струне виолине, нико не може тврдити да је струна А више основна (или важна) за свирање од струна B и/или C. Оно што је основно то је сама струна, јер ако она не постоји, онда се на виолини неможе свирати. Теорија суперструна каже нам да, ако би имали супермикроскоп и уперили га ка електрону, видели би струну која вибрира на одређени начин (у одређеном моду). Та струна би имала екстремно мале димензије (10 на минус 33 центиметара!), тако да би се електрон за нас понашао као материјална тачка. Ако би успели да ту исту струну продрмамо тако да она почне да вибрира на други начин (у другом
моду), онда би то значило да се електрон претворио у нешто сасвим dруго, кварк на пример, основну честицу од које су изграђени протони
и неутрони. Продрмајмо струну опет, и она ће завибрирати у таквом моду тј. на такав начин који описује фотоне (кванте светлости).
Продрмајмо струну поново, и од фотона ћемо добити гравитон (квант гравитације), итд. У ствари, ако сумирамо све могуће начине вибрирања струне видећемо да тај сет вибрација у потпуности одговара читавом спектру познатих честица. Уместо да дефинишемо милионе различитих честица, мi дефинишемо само један објекат, суперструну. Субатомске честице би представљале ноте суперструна. Наша би тела, на основу тога, представљала синфонију, док би закони физике представљали законе хармоније суперструна.
Теорија суперструна такође објашњава и гравитацију. Крећући се кроз простор и време, суперструна се може делити и поново спајати у друге
струне, присиљавајући при томе своје просторно-временско окружење да се криви на начин на који то Ајнштајнове једначине предвиђају.
Другим речима, чак и да Ајнштајн никада није ни сањао о теорији  опште релативности, ми би је открили помоћу теорије суперструна.

Хиперпростор

Теорија суперструна, наравно, има и своје критичаре. Многи од њих указују на то да ова теорија дефинише наш универзум у 10-о димензионалном хиперпростору, што звучи више као научнафантастика него физичка реалност. Непобитна је чињеница да наш
Универзум постоји у четири димензије (три просторне и једна временска). Сваком телу у Универзуму, од врха нашег носа па до најудаљеније звезде, можемо дефинисати место у простору дајући му три координате: дужину, ширину и висину. Уколико тим координатама додамо још и време, онда сваки догађај у Универзуму можемо описати са само четири броја. На пример, ако желите да се са пријатељем нађете у Њујорку, можете му рећи: “нађимо се у згради на углу 42. улице и 4. авеније, на 25. спрату тачно у 12.00”. На овај начин је, са четири броја (42,4,25,12), потпуно дефинисан сусрет два пријатеља у простору и времену.
Међутим, теорија суперструна предвиђа, као што смо рекли, постојање Универзума у 10 димензија, не четири. Како физичари објашњавају где
су преосталих шест димензија. Верује се да је Универзум, на свом самом почетку, постојао и десет димензија, али да се тих шест непосредно после Великог праска, из за сада непознатих разлога, “склупчало” и престало да се развија, док је осталих четири димензија наставило да се брзо шири. У неком смислу наш Универзум је наставио да се развија на рачун свог близанца који је изненада престао
да расте оставши на микроскопским димензијама.
Други пак критичари указују на чињеницу да је теорију суперструна за сада немогуће експериментално потврдити, јер би акцелератори честица потребни за њено тестирање морали да имају димензије галаксије. Међутим, треба имати у виду да је већина научних теорија
потврђивана индиректно тј. Посредно а не директно. Нико до сада није био на Сунцу или посетио Црне рупе, а ипак знамо тачно од ког
материјала је Сунце саздано и пронађено је, посредним доказима, постојање бар 20 Црних рупа. На исти начин ћемо можда детектовати
ехо неке од “изгубљених” димензија у некој од лабораторија у свету (нпр. Large Hadron Collider (LHC) која се сада гради у CERN-у). За сада су мале шансе да ћемо бити у могућности да детектујемо суперчестице ("sparticles") које би представљале више вибрације
суперструна.
Како сада ствари стоје, највероватније комплетно решење проблема лежи у математици. Она ће својим решењима објаснити порекло
Универзума и даће одговоре на многа до сада нерешена питања.

Путовање кроз време?

Иако квантна теорија гравитације данас има своју директну примену у скоро свим областима истраживања, постоји једна новија област
физике посвећена необичној примени квантне физике: путовање кроз време. Довољно необично, али и Ајнштајнове једначине признавале су
могућност путовања кроз време. Међутим, требало би пуно снаге и времена да би помоћу обједињене теорије поља успели да израчунамо
да ли је то могуће или не. Ако се вретимо у 1949. годину, Ајнштајнов колега са Универзитета за напредне студије, велики математичар Курт
Гедел (Kurt Goedel), показао је да Ајнштајнове једначине дозвољавају путовање кроз време уколико Универзум ротира око своје замишљене
осе. Тада би било могуће, и то је математички и доказано, да ако кренете на пут око Универзума из једне тачке, постоји могућност да до
полазне тачке дођете и пре него што сте пошли.
У својим сећањима Ајнштајн је указао на чињеницу да такво решење његових једначина може бити одбачено са “физичких основа” јер се свемир шири а не ротира. Међутим, ипак је то решење оставило бар вероватноћу да постоји могућностIn путовања кроз време.
Од тада су физичари пронашли на стотине решења Ајнштајнових једначина које дају могућност путовања кроз време. Оне укључују:

• Простор у облику бесконачног цилиндра који ротира око своје главне осе. То даје могућност путовања кроз време некоме ко
путује око цилиндра.
• Космичке струне. Оне дају могућност путовања кроз време уколико се струне сударе.
• Ротирајуће црне рупе. Оне се сажимају у ротирајући прстен (а не у тачку), тако да свако ко прође кроз прстен заправо пролази кроз тунел (Ајнштајн-Розенов мост) који, као огледало из приче Алиса у земљи чуда, спаја два различита света, тј. две различите области времена и простора.
• Антиматерију. Уколико би се пронашло довољно антиматерије могао би се отворити довољно велики тунел у простору који би учинио путовање кроз време довољно једноставним као што је нпр. путовање авионом.
• Негативну енергију. Слично као и у претходном случају, велика концентрација негативне енергије могла би такође да отвори временски тунел. Грубу верзију путовања брзинама већим од брзине светлости () добијамо уколико растегнемо простор испред себе а сабијемо простор иза себе помоћу негативне енергије.

Свеопшта теорија може нам помоћи у објашњењу озбиљних парадокса који су повезани са путовањем кроз време. Један од њих је парадокс
предака (шта се дешава ако током свог путовања у прошлост убијете своје претке пре него што се ви родите?). Објашњење за сада лежи у
претпоставци да читав Универзум мора бити квантован, те да се дели на пола и свака половина на пола и тако у бесконачност како идемо
више у прошлост. “Река времена” се рачва у две различите реке, у следећем тренутку у четири, осам итд.
Ако зажелимо да се вратимо у прошлост, нпр. да спасемо председника Кенедија од атентата, спасићемо неког другог Кенедија, из неке
сасвим различите “реке времена”, а не онога који је везан за наш живот. Наша прошлост се не може променити.
Али немојмо очекивати да ће ускоро неки аматер проналазач конструисати времеплов. Антиматерија никада није била виђена, и потребно је фантастично много и негативне и позитивне енергије, то зовемо Планковом енергијом (која је милион милиона пута већа од очекиваних енергија које би биле ослобођене у LHC-у), да би отворили просторно-временски тунел и започели толико жељено путовање. Чак
и када би успели да сакупимо довољно енергије и антиматерије питање је да ли би такав времеплов био стабилан и сигуран да нас одведе и врати са путовања кроз време живе и здраве.

Изгледи за успех

Како ствари данас стоје, теорија суперструна је од једне граничне теорије на ивици немогућег постала доминантна област истраживања,
произвевши на десетине хиљада написаних радова до сада. Темпо истраживања је грозничав. Едвард Витен (Edward Witten), један од водећих истраживача теорије струна, скоро је дошао до открића да можда постоји и једанаеста скривена димензија. Међутим, и поред свега, истина лежи у чињеници да нико за сада није довољно паметан да би у потпуности решио теорију и поставио на право место сва интригантна теоријска питања о томе шта је постојало пре Великог праска и да ли је могуће путовати кроз време.

U vezi ove teme moze vam pomoci jedna publikacija koju su izdali Jehovini svedoci, a nosi naslov "Postoji li Stvoritelj kojem je stalo do tebe".  Knjiga ukratko objasnjava da je moguce uskladiti ono sto govori nauka i ono sto govori Sveto pismo.  Kada se nepristrasno sagleda, ima perfektnu logiku.  Poz od Lakija

Ma sta kazes ?? Bas Jehovini svedoci ?? A gde si bio dok ljudi ovde iznosise i iznose raznorazne teorije ?? Daj molim te .

lightsoft ,

браво мајсторе. Чланак је изузетно подстицајан за размишљање.
Ајде, мало појасни како би се дефинисале (описивале, објашњавале, мериле...) та 5,6, 7,8,9,10 а и 11 димензија. Сви разумемо за оне 4 димензије, али за ове остале...

Верује се да је Универзум, на свом самом почетку, постојао и десет димензија, али да се тих шест непосредно после Великог праска, из за сада непознатих разлога, “склупчало” и престало да се развија, док је осталих четири димензија наставило да се брзо шири. У неком смислу наш Универзум је наставио да се развија на рачун свог близанца који је изненада престао
да расте оставши на микроскопским димензијама.

Где би по мишљењу научника требало да егзистирају остале димензије? У црним рупама или...
Е, а како би било постојати у 5, 6,7, 8,...димензија?
Ја и читам и волим и SF и епску фантастику и бајке (чисто да схватиш да имам бујну машту), али ми је за сада несхватљиво постојање и у само 2 или 1 димензији (мислим чисто као теоретски проблем), а за ових осталих 6 или 7...  

Како то рече Кант, ми носимо просторно-временске наочаре, па цео свет доживљавамо у 4 димензије, чини ми се да би морали да уградимо другачије сензоре, сочива, да би опажали овакве 5,...8, 10 димензионалне просторе. Па, ми би морали да се променимо и изменимо и нашу перцепцију и наш начин размишљања...

Tacno, bas tako. 


Neko to naziva svesnost, neko promena frekfence,....

Moraju se razlikovati neke stvari. Ljudi svesnost ili realitet ili denzitet, shvataju kao dimenziju. Medjutim nije tako. Realitet, mi zivimo u jednom, u kojem posedujemo svesnost opazanja 3 prostorne i jedne vremenske dimenzije. Znaci u jednom realitetu mogu biti i nekoliko dimenzija. Toliko cesto pominjane frekfence, eto i u teoriji struna se pojavljuju. Samom promenom frekfence, presli bi smo u drugi realitet. Iz naseg postojeceg, sve ostale dimenzije su nedostupne, nevidljive za nase poimanje.
Kako bi bice koje zivi u realitetu od dve dimenzije, moglo sagledati trecu ?? Nikako. Iz nizeg se ne moze sagledati vislji oblik realiteta. Ako bi tom bicu koje zivi u takvom prostorno dvodimenzialnom realitetu, spustali neki 3D predmet, sta bi ono videlo. Ono sto mi vidimo kao poprecni presek. Neka je to lopta, koja prolazi kroz list papira. Ono sta bi se ocrtalo i bilo vidljivo na tom papiru, bio bi krug koji se pojavljuje, postaje ve veci , a ond se smanjuje dok ne nestane. Tako bi bice iz 2D realiteta moglo videti.
E sada kada bi mi podigli frekfencu nasih atoma, molekula,... i presli u 4D realitet, postali bi svesni i 4-te dimenzije, koja vise ne bi bila sklupcana u mikroskopsku strunu, vec postala realnost. Kako bi izgledao zivot tamo. Potojao bi jedan vid varijabilnosti prostora, sa izmenjenim osecajem za vreme.
Kako ?? Zamisli kocku i u njoj jos jednu. Ako bi bile iste velicine u nasem realitetu one bi se poklapale. Medjutim u 4D bile bi jedna u drugoj, iako bi ivice bile istih dimenzija. A uz sve to daljina izmedju unutrasnje i spoljasne bi bile iste kao i njihove stranice.
To na drugi nacin bi ovako izgledalo. Stojis sa jedne strane stola. Da bi presao na drugu, zaobilazis sto. Ta putanja je u nasem realitetu kriva. U prostornom 4D bila bi prava.
Sto znaci , postajemo svesni postojanja te dimenzije. Ona ujedno i postaje deo naseg realiteta.
Na taj nacin se objasnjavaju ili mogu biti objasnjene, mnoge stvari. Samim zivljenjem u visem realitetu zivimo sa pogledom i svesnoscu na sve veci broj dimenzija. Time dolazimo i do sveprisutnosti. Sagledavanjem beskonacnosti u beskonacnom, sa svim mogucim verzijama.
Nase telo je u Ovom realitetu, ali moguce, da drugo, koje bi nazvali Astralno, je u visem, koje mi iz ovog ne mozemo sagledati. A Astralno mozda, ne bi moglo sagledati duhovno telo, koje je na jos vecem realitetu.
E sada su tu mnoge implikacije za mastanje. Ako bi to bilo tako, dali samo svesnost prelazi iz jednog u drugi realitet, ili je nase duhovno telo nesvesno svog postojanja, pa kroz svesnost i putem kroz realitete, postaje svesnije i svesnije sebe, ... to su vec pitanja na kome mozemo bazirati st sta.
Eto i jednog od mogucih objasnjenja samog Isusa. Po cemu bi bilo bogohulno ili ne znam sta, ako bi rekli da je On bice koje je doseglo najvisi realitet. Njegova svesnost i Njegovo znanje bi bili skup svih realiteta i dimenzija.
I to je ono sto sam bio u nekoj od tema rekao.
Ne ocekujmo da ce On doci po nas, vec nam je uputio poziv da krenemo za njim. A u Bibliji lepo pise, Ja sam put i svetlost. Znaci podizajuci svesnost, ici tim putem do konacne sveprisutnosti u besonacnosti beskonacne prisutnosti.


One su tu ali mi ih nismo svesni, nisu u nsem realitetu.

O tome i pricaju i Maje, o toj famoznoj 2012-oj godini.

Religija nažalost nedaje objašnjenje,zato čovek otvorenog uma objašnjenje mora da potraži sam.Zato za osobu koji je fanatički religiozan,nauka je bajka,jer mu je to znanje nepoznato.A najgore što takvi vernici sami udaraju zabranu za proučavanje nauke.A i ja sam bio u toj situaciji,da mi je u crkvi bilo zabranjeno proučavanje recimo  praistorije čovečanstva,fosile i ostatke razvoja čoveka pod izgovorom, da je u Bibliji rečeno kako se čovek razvio,a sve ostalo je đavolsko.Kao da te fosile i ostatke iz kamenog i bronzanog doba ostavio đavo.
Po tome vidimo na koliko niskom nivou svesti su takvi ljudi koji tako ograničeno razmišljaju.

Tvrditi da nema više dimenzije,kao da neko tvrdi da postoji materije samo u čvrsto agregatno stanje.A mi znamo da materija postoji u tri agregatna stanja, čvrsto, tečno,i gasovito.Čvrsto stanje je vidljivo i opipljivo,tečno stanje je vrlo dinamično,dok gasovito stanje nevidljivo i okružuje nas,to jest sveprisutan je oko nas.
Tako je i sa energijom. Pa gde žive Anđeli i ostala bića ako nepostoji druga dimenzija.Čak mogu biti prisutni da ih mi nevidimo,dog  oni nas vrlo jasno vidu.To je zbog energetskog agregatnog stanja,kao što ni mi nevidimo vazduh ali nas okružuje i postoji paralelno sa čvrstim materijalnim stvarima.

Drugo dokazano je da vreme i prostor možemo kriviti usled jakog magnetnog polja,što dokazuje da je prostor i vreme dinamičan.A to znači da nemože postojati samo ove dimenzije.Da je vreme i prostor statičan,onda bi mogli pričati o samo 4 dimenzije.Uostalom i sama brzina materijalnog tela hoće da utiče na vreme,jer usporava vreme tog objekta,to jest hoće da ga lomi.Jer što se brzina objekta približava svetlosti,vreme tog objekta daleko sporije teče.A to je moguće zbog više dimenzionalnosti prostora koji može da bude i sedam koliko neke prastari spisi pominju. Prve četri dimenzije su pod uticajem i zakonima materije,dok su ostala tri pod utecajem i zakonima duhovnog sveta.Gde je matarija na donjoj stepenici i gustoće stvaranja,a na gornjoj stepenici je apsolutni čisti duhovni svet Anđela.

Samo lightsoft,našao sam nešto za razmišljanje.Mi znamo sve o magnetizmu i gravitaciji.Samo još niko nije objasnio kako funkcioniše gravitacija,ili magnetizam. Govorimo o gravitonima,ali kako to kada ti gravitone udaraju u objekat,te čestice umesto da ga guraju predajuću kinetičku energiju tom objektu,objekat kreće u pravcu udara tih čestica.Tako i kod magnetizma.Kakvi procesi se dešavaju da bi dva objekta počeli da se privlače.Mi znamo proizvesti magnetizam,ali šta se dešava koji omogućava da se privlače? To objašnjenje nigde nemogu naći.