Pa ako ima zelju da postavljas priznanja to meni izgleda da sam podsveno ne verujes u njih i sopstvenu vrednost - ako i pored njih tragas za dokazivanjem. Jedini dokaz koji ti je potreban je da li osecas zadovoljstvo zbog onog sto radis. To da li ce neko da ti da nagradu, priznanje ili pare je totalno nebitno kao i eventualno cinjenica da ce neko da proba da negira ta ista priznanja. Ako si ti srecan ceo svet ce postati srecniji - ako nisi a pricas da jesi svet ce biti veoma tuzno mesto. To je ono sto je bitno.

A sto se pripadanja tice - pripadas tamo gde sam sebe stavis - ja te nisam stavljao nigde - a nisam ni tvog sagovornika iz prethodnih postova. On je sam sebe prepoznao, oblepio nalepnicama i sortirao na neku policu - da bi mu valjda zivot bio prividno laksi i bol koji oseca bio zamenjen besom i mrznjom, ne znajuci da taj bes i mrznja hrane bas taj isti bol koji oseca.

Vidis kako covek moze gresiti. Ta priznanja, nikada nisam ni hteo niti zeleo da postavim. Jedini razlig je bio poziv za njihovo postavljanje.
Da sam verovao u njih, a ne radio ono sto volim , ne bih otisao iz firme u kojoj sam radio 16,5 god.da bih u sopstvenom miru, zadovoljstvu i sreci , radio ono sto volim.

Kazes da me ne stavljas nigde, ali znas da je jedan ovakav a drugi onakav. Da to nije malo kontradiktorno ??
Govoris o umu. A taj isti um, i ti koristis da bi donosio ocene, o nekome ili necemu, zakljucke, o nekome ili necemu,... i sa tvrdnjom na kraju.
Dali se neko pokusao ovde osloboditi svog uma ?? Svog ega ?? Dozvoliti neogranicenosti da zavlada ??
Dali to sto govorim i sa jedne i sa druge strane smeta ?? Ako je tema postavljena da bi se ljudima pokazale stvari kako izgledaju iz drugog ugla, jel to nije u redu ?? Ako ni jednom recju nisam porekao Tvorca, a bogove sa malim " b ", jesam, jel' to ogranicenost ?? Sta ako sam i ja svojim umom dosao do nekih zakljucaka ?? Ako sam radio neke stvari koje bi mnogi ovde svrstali u nesto sto nije dato coveku ?? A ja sam se uverio da jeste. Koliko je ovde pokusavalo i radilo izdvajanje astralnog tela, koliko je to sa drugima radilo ?? Koliko je Vas rizikovalo prekid srebrne niti izmedju fiziskog i astralnog tela ?? Koliko pokusavate da razumete stvari i sagledate iz svih aspekata ?? Koliko je Vas spoznalo u pravom smislu ono tamno i zivotinjsko u nama ?? Zar trebam dozvoliti da se vezem za jednu verziju i da se samo nje drzim ??
Ne druze, Tvorac ocekuje da ja doprem do Njega, bilo ovako ili onako. Da naucim sta znaci uzdizanje, ono pravo vaskrsenje. U materijalnom, nauka mi moze pomoci, da bolje razumem stvari. U energetskom, duhovnom, sam moram naci put.

Ostavljam vas u vasoj cudnoj smjesi prostacko-ulicarskog mentaliteta i Copy Paste inteligencije.

Ja imam stavove, a ne i mrznju, vi mrznjom nastupate kad vam ponestane stavova.

Путуј игумане, не брини за манастир...

ISKUSTVO
BLIZINE SMRTI



Šta predstavlja iskustvo blizine smrti?

     IZRAZ iskuscvo blizine smrti ili IBS skovao je američki lekar dr Rejmond Mudi u svojoj kapitalnoj knjizi ŽIVOT POSLE ŽIVOTA objavljenoj novembra 1975. godine. Budući svetski hit, stavila je naglasak na fenomen koji prati Ijudski rod još od prvih početaka svesti. Prethodnica seže do vremena pre Hrista, koju beleži BARDO TODOL -tibetanska knjiga umrlih. Mudijevo istraživanje ove knjige steklo je naučno uvažavanje, jer do tada je uzimana kao najobičnija zbirka anegdota o Ijudima koji su se neugodno osećali kada su se otrgli smrti nekom srećom ili medicinskim znanjem. Podstaklo je mnoge pojedince na polju proučavanja mentalnog i fizičkog zdravlja da prihvate ovaj izazov i otpočnu svoja istraživanja onoga što je prethodno bilo poznato kao „vizije smrti u krevetu". Britanski klinički psiholog Margot Grej je iscrpno objasnila osnovno značenje ovog termina:
„Mnogi Ijudi koji skoro umru, zbog nesreće, tokom operacije ili pod nekim drugim traumatskim okolnostima, redovno prijavljuju jedno izuzetno iskustvo kog nisu psihički svesni. Ovakav dogadaj u vezi sa trajnim i temeljnim uticanjem na njihovo poimanje prirode stvarnosti. Postoje
mnogi elementi koje nezavisno jedni od drugih ponavljaju hiljade Ijudi, a predstavljaju uobičajene delove njihovih pripovesti. Oni često obuhvataju susret sa svetlošću, sastanak sa preminuUm voljenim osobama i osećanje neopisive lepote, ogromno naraslog osećaja svrhe življenja i stav puneljubavi i otvorenosti."
Dr Rejmond Mudi identifikovao je glavne komponente IBS koje su ovde predočene na modifikovan način.

Komponente iskustva blizine smrti
Osećaj da se hude mrtav

    U početku subjekti ne shvataju da su „mrtvi". Nalaze se kako lebde iznad svoga tela, gledajući dole na mahnite pokušaje vraćanja u život. Kada zaista prepoznaju telo kao svoje, momentalno nastupa strah praćen razumevanjem i pojačavanjem svesti o onome što se dogada. Sposobni su da u tančine ponove postupke lekara, razgovore i jos neka neuobičajena opažanja. Tokom ovog trenutka bezuspešno pokušavaju da fizički reaguju putem dodira i govora.

Mir i odsustvo bola

   Pre doživljavanja ovakvog iskustva Ijudi često imaju osećaj nelagodnosti. Kada se jednom oslobode tela, medutim, njihov bol prestaje i zavlada istinski osećaj duhovne smirenosti.

Vantelesno iskustvo VTI

   Predstavlja fenomen koji se dešava daleko od pretnji svakodnevnih životnih situacija, spontano, ili u nekim slučajevima, svojevoljno. Ovo se takode odnosi na puto
vanje kroz tunel i redovne susrete sa bićima iz drugog sveta vidi ispod.
Međutim, ova iskustva, uz neke izuzetke, predstavljaju obavezan deo iskustva blizine smrti. U trenutku kada sub-jekat čuje lekarevu konstataciju smrti, postaje svestan sebe kao bića odvojenog od tela, iako samom sebi još ima formu tela koja ne mora neophodno da bude eterična kopija njegovog ličnog fizičkog oblika. Opisuje se kao da je sastavljena od energije ili svetlosti.
Dok se nalazi u vantelesnom stanju, subjekat može da se kreće kroz zidove samo pomoću volje i jasno opaža stvari koje se bilo gde dogadaju.

Putovanje kroz tunel

   Sada pošto subjekat shvata da je mrtav, daleko od osećaja depresije, ispunjava se osećajem raspoloženja da sazna šta se nalazi pred njim. Ulazi u mračan tunel, ponekad opisivan poput neke duboke doline, na čijem kraju sija jarka svetlost. Povremeno ga prati jedno biće, često zamišljano kao andeo, koje ga vodi prema svetlosti. Nešto ređe dešava se da se putovanje ne odvija po zamisli o tunelu, već subjekat lebdi gore prema „Raju".

Biča sa drugog sveta

   Na kraju tunela nalazi se mesto svetlosti, raznoliko opisivano kao nekakav predivan vrt, grad svetlosti ili sama kapija Raja. Ovde se nalaze druga bića koja sijaju intenzivnom svetlošću. Ova „energija" je više od vizuelne percepcije, isijava čistu Ijubav kojom se subjekat umiva. Obično se neka od ovih bića prepoznaju kao pokojni srodnici i prijatelji koji tek dolaze.

Konačno Biće Svetlosti

   Subjekat tada postaje svestan vrhovnog Bića Svetlosti koga reHgizni Ijudi tumače prema svojim verovanjima. Opisuje se na razne načine kao Isus, Bog, Buda ili Alah. Biće isijava takvu Ijubav i razumevanje da kada subjektu kaže da se vrati, jer još nije došlo njegovo „vreme", on nema želju za odlaskom.

Pregled života

   Pre povratka svom ovozemaljskom telu subjekat se ponekad suočava sa pregledom svega sto je činio u životu. Ceo život neke osobe prikazuje se pred njom: svako delo, dobro i loše, a kroz sve to ga vodi Biće Svetlosti. Medutim, ovo nije samo pasivno prepuštanje. Posmatrač ne samo da vidi rezultate svojih prošHh dela, nego i OSEĆA bol i Ijubav koji je izazvao kod drugih. Pregled života takode može da doživi neka osoba na samrti, a koji se ne opisuje potpuno kao iskustvo blizine smrti. Mnogi Ijudi koji su bili u takvim situacijama kasnije kažu kako im je „ceo život trenutno pukao pred očima", dovodeći do dobro poznate „priče starih žena", koja prikazuje ovo iskustvo kao nešto sasvim Hčno.
Ponekad se subjektima pojavljuje i tračak slike o njihovoj vlastitoj budućnosti. Tokom jednog iskustva bhzine smrti, vreme ne teče na isti način kao u normalnom stanju: veoma je sabijeno i ne postoji stvaran osećaj njegovog isticanja. Dok se lekari bore za njegov život, tih nekoliko minuta subjektu će bukvalno izgledati kao večnost.

Povratak iz smrti

    Mnogi Ijudi ne žele da se vraćaju u svoja fizička tela. Postoje zabeleženi slučjevi kada, po povratku u život, pacijenti proklinju lekare što su ih ponovo vratili u život! Putovanje na povratku je obično mnogo brže za razliku od odlaska. U trenutku reanimacije subjekti često ponovo ulaze u telo munjevitom brzinom.

Posle doživljenog iskustva hlizine smrti

    Ovakvo iskustvo može potpuno da promeni poglede nekog pojedinca bez obzira na njegova ranija religijska uverenja. Ono može još više da produhovi neku osobu, pa mnogi primećuju nedostatke i besmislice zvanično priznatih religija. Smrt, sama po sebi, više ne izaziva strah i, nasuprot dotadašnjem stavu, život postaje još dragoceniji. Subjekti osećaju da sada postoje samo dve važne stvari; znanje i Ijubav. Neki idu i dalje, pa razvijaju vidovnjačkc „moći". Retki su oni koji su, tokom doživljaja IBS, istovrcmeno iskusili sve ove komponente.
lako postoje male varijacije, bitne komponente IBS kai što su lebdenje, tunel, svetlost, bića i povratak, predstavlja ju opšte, univerzalno naslede.

Tamo i ponovo nazad

     Osamdesetih godina, kada je jednog nedeljnog jun.i sredovečna Sirli Vud iz Derbišira doživela kolaps - pom:s lila je daumire:
„Spremala sam ručak kada me je u levoj strani griul prostrelio oštar bol. Dok sam se držala za grudi i hvatak vazduh, moj muž i najstariji sin odveli su me u dneviii
sobu i položili na kauč. S mukom sam se borila za vazduh nekih dvadesetak minuta, a onda mi se stanje pogoršalo i utonula sam u tamu."
Ova tama ne predstavlja nesvest jer je SirH bila svesna svega. Bol je minuo, sve je bilo tiho i mirno. Lebdeći je izašla iz svog tela i počela da ponire u mračnu dubinu. Čula je kako glas njenog duha kaže:
„Pa, to je to, ja umirem. Ovo mora da je smrt."
U tamnoj tišini njen glas je zvučao jasno i zvonko - nije bilo nikakvog straha. Potom se Sirli lebdeći dizala uvis, a sivo biće višeg rasta, koje joj se pridružilo, nežno ju je uzimalo za ruku. Vidljiv je bio samo gornji deo njegovog tela, dok je donji utonuo u tamu. Biće je imalo upale oči, nije imalo ni kosu ni uši. Nikakvih drugih boja sem sive nije bilo - i to u svim nijansama, od najsvethje do najtamnije. Čak i njegove očne jabučice bile su sive. Različite senke su se smenjivale obHkujud konture lica i pokazujući emocije. Širh i Sivo biće počeli su da se kreću kroz jednu dolinu. Iznenada, biće se veoma uzbudilo, počelo je da peva i igra, dok su mu se ramena i trup povijali goredole.
„Nikada nisam doživela takvu sreću i radost", rekla je Širh, „bilo je neopisivo. Biće mi je reklo da smo na putu za Raj, a kada stignemo kapije će se otvoriti, a bhstava svetlost će se prosuti i obujmiti nas kao topao zagrljaj Ijubavnika. Jedva sam čekala da stignemo tamo, ne pomišljajući pritom ni jednog trenutka na svoju porodicu."
Konačno su stigli. Neko vreme je izgledalo da stoje, a tada se sreća pretvorila u razočarenje kada su shvatiH da se kapija neće otvoriti. Sivo biće se veoma uznemirilo i digavši jednu ruku povikalo: „Tamo nema svetla!" Po izrazu njegovog lica Sirli je zakljudla da je veoma uzrujano:
, „Na trenutak je oklevalo kao da se pitalo šta da radi dalje. Odjednom smo putovali nazad brzinom svetlosti. Uzviknula sam: lpak ne mogu da umrem, potrebna sam
svojoj porodici! Začuo se zvižduk, a onda sam se opet našla u svom telu ušavši u njega spreda. U tom trenutku izašla sam iz tame i čula sebe kako stenjem."
Sirli je bila bez svesti desetak minuta. Doktor je rekao da je ovaj napad bio posledica nedostatka gvožda u krvi sto je prekinulo dotok kiseonika u mozak. Ovo je izazvalo „grčenje" njenog srca, kako je to ona rekla.
Priznaje da joj je ovo iskustvo promenilo život.
„Mada ne idem u crkvu, niti sam religiozni fanatik, sigurna sam da mi je Bog dopustio da vidim vrata Raja da bih to mogla da prenesem ostalima. To mi je ispunilo život, tako duboko mi se urezalo u svest da noću ne mogu da spavam. Želim da učinim više da bih pomogla drugim, manje srećnim Ijudima."
Naša istraživanja pokazuju da i druga neobična iskustva mogu da se dožive pre i posle IBS. ŠirH Vud je doživljavala takvo iskustvo tri meseca pre fatalnog nedeljnog jutra.
„Jedne noći krajem februara nalazila sam se u krevetu dva minuta, a tada sam počela da vidam stvari svojim desnim okom. Cinilo mi se da se nalazim u dnu dobro osvetljene sobe što me je užasnulo. Na trenutak sam videla svoje Hce izobHčeno od strave. To nije bilo moje pravo Hce, već njegova siva kopija. Pokušavala sam da okrenem glavu, ah ono je uvek bilo preda mnom primoravajući me da ga gledam. Kada sam se malo umirila, izašla sam iz tela i otplovila na drugi kraj ove nepoznate i neobične sobe. Jedan mrtvački sanduk se nalazio ispred dveju debehh brokatnih zavesa sa uzorkom zlatastih Hstova sikamora. Sanduk je bio ispred mene i videla sam sjaj novog drveta sHčnog borovini, ah ne sasvim žutog. Odjednom sam shvatila da sam u krematorijumu. Ondaje sve potamnelo i ponovo sam se vratila u normalno stanje".
U to vreme Širli je ovo iskustvo tumačila kao predosećanje smrti svog bolesnog oca. Medutim, svoje IBS ona od tada gleda kao upozorenje na mogućnost vlastitog fizičkog nestanka. Možda je, kako ona kaže, Bog promenio SVOJU odiuku.

Loše putovanje

     Tokom godina medunarodni vidovnjak Piter Li privukao je mnoštvo slavnili klijenata medu kojim i Bob Marlija, Jul Brinera i princezu Majkla od Kenta. Međutim, njegovo lično iskustvo mu se žvvo urezalo u pamćenje. Kao i Sirli Vud, on je imao psihičko iskustvo pre susreta sa smrću, uključujući i vantelesno iskustvo još dok je bio dečak. Evo šta se dogodilo kada je skoro umro:
„Boravio sam u Nemačkoj sa nekim Ijudima na padini jedne planine. Iznenada sam pao i postao svestan stotina kamenčića koji se kotrljaju pod mojim telom. Osetio sam busen trave ili neko izraslo žbunje i shvatio, da ga nisam zgrabio, bio bih gotov. Osetio sam olakšanje i onda sam se vratio na put... Pošto sam pao, svi dogadaji u mom životu pukli su mi pred očima kao neki film. Tada sam osetio tunel svetlosti koji se nalazi ispred mene. Nagonski sam ZNAO da je to tunel života, a ne smrti. Pošto sam lebdeo, pored mene su prolazili Ijudi koje sam prepoznavao. Iznenada sam bio izvučen iz tunela i sećam se da sam pomislio da ovo i nije baš neki Raj,.- Glava me boli, noge me bole... Shvatio sam da sam još živ i na planinskoj padini. Kada su me pokupili, očekivao sam da će mi se telo raspasti, ali nekim čudom nisam imao nikakve prelome."

NEGATIVNO ISKUSTVO BLIZINE SMRTI

    Veći deo IBS, za razliku od jednog manjeg dela, ima karakter uzvišenosti. Negativno IBS doživljava se tako što se umesto ukusa Raja oseti vrelina Pakla. U početku, Sirli Vud se našla kako tone u dubinu, pre lebdenja uvis i odlaska kroz dolinu. Da je nastavila da tone, iskustvo je moglo postati negativno. Istraživač IBS i filozof dr Majkl Groso navodi takav jedan slučaj. Jedan čovek uzeo je preveliku količinu lekova da bi se ubio.
U prisustvu prijatelja pretrpeo je srčani napad, pomodreo i prešao u kritičnu fazu umiranja. Sledilo je košmarno IBS, ali nedostajali su mnogi uobičajeni elementi. Spustio se u Pakao gde si ga užasna bića grabila i pretila mu kandžama. Mesto je bilo klaustrofobično i zagušljivo. Možda je imao sreću da je medicinsko osoblje uspelo da ga vrati u život. Očigledno je da mu je ovo iskustvo pomoglo da se bolje oseća, ali više pomoću štapa nego šargarepe. Dr Groso dodaje pomalo intrigantan detalj: audio traka koju su upotrebili za snimanje ovog razgovora kasnije se sama izbrisala. Groso primećuje da niko ni pre ni posle upotrebe njegovog magnetofona nije imao slične teškoće.

ISKUSTVO BLIZINE SMRTI U BORBI

   Posebna oblast proučavanja su iskustva blizine smrti u borbi. Ona su stvorena na bojnom polju kod nekih pojedinaca tokom trajanja intenzivnog stresa, kada osećaju da je stalno prisutna mogućnost njihovog fizičkog nestanka. Ovakvi slučajevi ne slede uzor civilnih IBS   navodeći  neke  istraživače,  posebno  Rejmonda
Mudija, da, veruju da se radi o potpuno različitoin fenomenu. On navodi slučaj jednog vojnika na Siciliji tokom invazije na Italiju u Drugom svetskom ratii. Ovaj američki vojnik bacio je ručnu bombu na jedno nemačko mitraljesko gnezdo i bacio se na tlo. Bomba je bila neispravna i nije eksplodirala. Čuo je kako Nemci pucaju na njega mada ga nisu pogodili. Tog trenutka očigledno je napustio telo i otputovao u Nju Džersi, lebdeći iznad jednog reda žena koje su radile na proizvodnji ručnih bombi. Molio ih je da pažljivije obavljaju svoj posao, ah ga one naravno nisu čule. Tada se vratio u telo i bacio drugu bombu koja je uništila gnezdo.
Robert SaHven je civilni istraživač koji je otkrio više od četrdeset slučajeva gde su ratni veterani imali pojačavanje osetljivosti. Njegov rad pokazuje da su ovi slučajevi u suštini bili isti kao i civilni. Međutim, dva veterana prijavila su kako su mogli da izbegavaju hice zbog toga što ih je njihova pojačana sposobnost opažanja nekako navodila da se opreznije kreću. Drugi su opet iskusili drugačiju viziju dok su bežali od nekih Nemaca koji su pucaH na njih. SaHven veruje da ovakve ekstrasenzorne moći imaju neke veze sa suštinom IBS.
Verovatno najupečatljivije ratno IBS bilo je ono koje je doživeo jedan vojnik u Vijetnamu, a koje je razmotrio američki kardiolog dr Majkl Sejbom. Vojnika su pogodiH i on se srušio „mrtav", ali je u svom vantelesnom stanju mogao da posmatra predašnje drugare kako pregledaju gadno izrešetano telo na tlu. Odvezen je u mrtvačnicu i ležao u dubokoj nesvesti, samo da bi se na trenutak probudio, kada je ?mrt već bila neizbežna.
Mrtvozornik se pripremao da ubrizga injekciju balzama njegovom „beživotnom" obliku!
kasnije bili obuzeti paranormalnim „moćima". kao što su prekognicija i psihičko isceljivanje.

DOKAZ „PROTIV

      Iskustva blizine smrti anegdotskog su karaktera - ne mogu se naučno ponavljati i prihvatati kao nešto drugo osim priča koje su ispričali Ijudi koji su skoro umrli. U stvari, čula su se slična izlaganja i od Ijudi koji se nisu nalazili na ivici smrti  v. glavu 12. Kako bi one mogle da posluže kao dokaz za zagrobni život?
Neki medicinski stručnjaci veruju da ovo iskustvo može da predstavlja jedan znak razdruživanja disasocijacija. Oni navode glavne psihoze - kao što su paranoja, šizofrenija - organski poremećaji mozga, kao što su delirijum, dementija i povremena epilepsija. Sizofrenija ukazuje na „čujenje" vantelesnih „glasova", a delirijum se izaziva nedostatkom kiseonika u mozgu što rezultira hemijskom neravnotežom i halucinacijama. Takode se čini da IBS stoje u vezi sa manjkom kiseonika u mozgu.
Komponenta vantelesnosti može se objasniti izrazom „autoskopska halucinacija".
Ovo podrazumeva vlastitu mentalnu projekciju u vizuelni prostor. Subjekat može da vidi svoj savršeni duplikat na isti način kao kad gleda nekog drugog. Druga komponenta, tunel, može se, pratiti do nesvesnog sećanja na rodenje, kako je smatrao pokojni američki kosmolog Karl Sagan, što predstavlja iskustvo svojstveno celom Ijudskom rodu. Drugim rečima, tokom ozbiljnog stresa, um pribegava sećanju na guranje iz materice u krug svetlosti koja predstavlja „stvaran svet", gde će se često javljati čudna bića doktori i bolničarke i usmeravati sve svoje napore na vas.
Paralele dolaze do izražaja kada se sve ovo posmatra na verovatno pogrešan način.
Izraz „trauma rodenja" upotrebio je kalifornijski profesor engleskog jezika Olvin Loson da bi objasnio tvrdnje o pojavi stranih bića. Naše vlastito istraživanje na ovom polju potvrduje zaključak Keneta Ringa da nesumnjivo postoje paralele, ali ne onako kako je to predočio Loson.
Iskustva blizine smrti mogu da proizlaze iz jednog psihološkog mehanizma koji se naglo aktivira kada je život pojedinca ugrožen, što bi trebalo da mu pomogne da što lakše podnese životne opasnosti.
Pojam da se um samozavarava kada je izložen smrtnim pretnjama naziva se „prolaznom depersonalizacijom". Skeptici takode navode droge koje mogu da izmene svest kao što su torazin, valijum, demerol i morfijum, a koje verovatno mogu da budu drugi izvor ove pojave.
Ova sredstva za ublažavanje bolova često se primenjuju kod ozbiljno povredenih i teško bolesnih pacijenata i mogu da objasne medicinske tipove IBS, bar tako se smatra. U slučajevima kada se ona ne upotrebljavaju, mozak može da luči sopstvena sredstva za smirenje bolova -endorfine - koji su tridesetak puta jači od morfijuma. Da li daju slične efekte? Ako IBS predstavljaju duhovna putovanja, zašto onda nisu POTPUNO ista za sve slučajeve?
U jednom slučaju iz našeg dosijea, čovek na zubarevoj stolici u Midlzbrou 1964. godine našao se izvan svoga tela i gledao ceo prizor sa visine plafona. Otplovioje kroz krov prema jednom neobičnom biću za koje je mislio da je stranac, a onda ušao u jedan NLO! Ovde je čuo jednu tipičnu rečitu poruku o sudbini Zemlje i upozorenje da će se borici sa demonima ako bude hteo da se vrati na Zemlju. Zaista su ga uznemiravala neka mala ružna stvorenja, ali konačno se ponovo vratio u svoje telo. Zubar je potvrdio da je čovek dobio neku jaku alergiju i skoro umro. Pošto se
opet vratio u telo, čovek je primetio kako doktor udara u njegove grudi po taktovima pesme HIT THE ROAD JACK - popularnog hita toga dana. Ovo veoma nesvesno „sećanje" kao istinito potvrdio je navodno uznemireni zubar.
Medutim, na koji način bi se ovo ocenilo kao faktičko sećanje na blizinu smrti? Ovo izgleda više kao personaUzovana halucinacija koja se stvara oko obične teme sa elementima svojstvenim većini slučajeva. Takode stoji činjenica da niko od subjekata tokom IBS nije umro, samo je bio „blizu smrti". Verujemo da mozak pretrpi nepopravljivu štetu posle samo nekoliko minuta nedostatka kiseonika. Nekakav tračak mora da ostane čak i kod pacijenata koji su proglašeni mrtvim, inače ne bi mogli ponovo da se vrate u život. Da li ovo navodi na pomisao da IBS jasno predstavlja fenomen života, a ne smrti?

DOKAZ „ZA"

    Postoje zabeleženi slučajevi subjekata koji susreću pokojne rodake ili prijatelje u fazi doživljavanja IBS, pre nego što saznaju za njihovu stvarnu smrt. Ser Vilijem Baret, autor knjige ZLE VIZIJE SMRTI 1926. godine zabeležio je slučaj jedne žene na samrti koja je „videla" pokojnu sestru koja ju je čekala, a da je pri tome bila nesvesna da je sestra već umrla. Tu činjenicu su namerno od nje sakrivali. Mnogi Ijudi koji odjednom osete da „plutaju", ne raspoznaju odmah svoje telo koje dole ispruženo leži. Zamišljamo sebe kao da smo sazdani od ogledala i fotografija - ali to se ne odnosi na stanje smrti.
Ako IBS nisu ništa drugo do unutrašnje fantazije onda neće biti odsustva prepoznavanja. Subjekti tvrde da u svom vantelesnom stanju mogu da idu kroz zidove u ostale delove zgrade. Mudi navodi slučaj kada je jedna žena na
samrti kasnije komentarisala da je njena kćerka nosila pogrešno zakopčan ogrtač na sasvim drugom kraju bolnice. Ovo je potvrdio jedan rodak. Neki subjekti su u stanju da ponove cele razgovore koje vode Ijudi u pozorištu tokom predstave, TAKOĐE i u drugim prostorijama, i prijavljuju posmatranje medicinskih postupaka.
Literatura je prepuna takvih slučajeva. Skeptici tvrde da njihovi umovi ovo „čuju" i izmišljaju sliku „videnja" da se to dešava. Sasvim mala deca takode doživljavaju IBS. Nemaju nikakvo prethodno saznanje od čega se sastoji IBS, veoma malo očekuju smrr i skoro nikakvu sliku o svome telu. Relativno su više oslobodena kulturnih uslovljavanja nego odrasli.
Na primer, u jednom slučaju iz 1983. godine jedno dete od nepunih pet godina podvrgnuto je operaciji ugradivanja veštačke komore u srce. Po svedočenju njegove majke i medicinske sestre koja je tada bila na dužnosti, oporavljalo se od operacije ponavljajući jedno isto pitanje:
„Zašto mi doktori nisu rekli kada su mi postavili tu stvar unutra? Posmatrao sam sa plafona."
Dečak ne samo da je naveo ceo postupak operacije koji njegove telesne oči nisu mogle da vide, nego je takode opisao veštački deo srca za koji su mislili da je suviše mali da bi mu ga pokazali pre operacije. Ako je dete jednostavno haluciniralo, kako se onda njegov opis savršeno slaže sa stvarnošću?
U mnogim slučajevima subjekat je bio proglašavan mrtvim prema današnjem stanju prepoznavanja takvih simproma. Srce je prestalo da kuca, EKG je pokazivao prave linije, a pupile oka prestale su sa radom. Pojedinac ostaje u ovakvom stanju duže od pet minuta, posle čega se veruje da se mozak nepovratno oštećuje. Ponekad, satima kasnije, pacijent se spontano vraća u život - zajedno sa čudnom pričom.
lako kukurno uslovljavanje ima svoju ulogu u tome kako pojedinci nazivaju ovo iskustvo, doživljavanje IBS nema potvrdu u religiji. Vernici doživljavaju IBS jednako kao i agnostici i ateisti. Ovakva iskustva često će odvraćati pojedince od organizovanih religija, pošto ne uspeva da definiše Raj onako kako ga Crkva tumači.
Skeptici kao što je dr Suzan Blekmor raspravljaju da bi, ako IBS predstavljaju objektivno iskustvo, onda trebalo da postoje primeri Ijudi koji su slepi od rodenja. Godine 1996. profesor Kenet Ring je objavio studiju pod naslovom SMRT IVANTELESNAISKUSTVA KOD SLEPIH; STUDIJA O OČIGLEDNOJ VIZIJI BEZ OČIJU. Ona predstavlja istraživanje koje su sproveli profesor Ring i Šeron Kuper na Univerzitetu Konektikat. Obuhvaćen je uzorak od tridest i jednog slepog ispitanika. Ring i Kuper želeli su da odgovore na nekoliko pitanja: da li slepi doživljavaju IBS i, u tom slučaju, da li se razlikuju od onih kod osoba sa vidom ili su istovetna? Da li slepi tvrde da „vide" tokom IBS i vantelesnog iskustva?
Ako se pojave takve tvrdnje, da li se mogu podržati nekim nezavisnim i objektivnim dokazima?
Zamolili su mnoge organizacije slepih da objave njihovu potragu za učesnieima ovog istraživanja, posle čega im se javilo četrdeset i šest osoba. Kroz proces eliminacije ustanovljeno je da zahtevima istraživanja odgovara trideset i jedna osoba. Svi su bili beli hrišćani, dve od tri su bile Bili  su  raznih  zanimanja i  obrazovanja iz  svih
zene.
društvenih slojeva. Veoma su varirale okolnosti koje su ih dovodile do doživljaja IBS ili vantelesnog iskustva. Njih četrdeset je bilo slepo od rodenja.
Ring i Kuper su otkriU da njihove priče teže da se ne razlikuju od priča onih sa vidom, uzimajući u obzir one elemente koji sačinjavaju klasično IBS. Viki Junipeg, čije očne nerve je upropastila bolnička nebriga odmah posle njenog
rodenja, čak nije mogla ni da shvati ideju svetlosti pre svoga iskustva. Bila je učesnik saobraćajnog sudara autobusa i u vantelesnom stanju, mogla je da „vidi" smrskano vozilo, a kasnije i da opiše detalje o svom telu kako leži na metalnom krevetu i doktore koji se bore za njen život.
Ovakve vizuelne slike u početku su dezorijentisale istraživače. U drugom slučaju, slepom čoveku po imenu Frenk dali su kravatu koju mu je kupila prijateljica u poslednjem trenutku, pošto se žurio na jednu versku proslavu i nije imao pojma kakvu boju iH vez je ona imala. Dok je sedeo, osetio je da izlazi iz tela i razgleda kravatu. Kada se njegova prijateljica vratila da ga odveze kući, bio je u stanju da joj detaljno opiše kravatu.
Profesor smatra da rezultati istraživanja ohrabruju i oseća da oni mogu da odgovore kritičarima. Mentalna bolest ne izaziva doživljavanje IBS. Sizofreničari pokazuju depresiju, očaj i beznade - nasuprot licima koja se mentalno bolje prilagode posle doživljenog IBS. Veoma malo ih je negativno reagovalo na traurnu ovog iskustva.
Istina, pošto IBS izgleda da dobro priprema neku osobu za buduću stvarnu smrt veoma malo je onih koji na osnovu svog iskustva nisu došli do ovakvog zaključka ostaje da se raspravi da li to predstavlja neku evolucionu ptednost. U tom smislu mogli bismo da očekujemo da će se IBS više dogadati u kasnijem životu kao neka psiliološka priprema ili u kriznim situacijama: izgleda da nema dokaza da IBS stoji u vezi sa uzrastom ili da je toliko rašireno koHko nam se možda čini.
Oni sa simptomima povremene epilepsije takode ne raspoznaju komponente IBS. Izuzetak je pregled života koji izgleda da se odnosi samo na aktiviranje moždanih centara. Pristalice IBS ističu da ono ne potiče od fantazija uzrokovanih upotrebom droga. Zigel je dobio mešovite odgovore pri simulaciji komponenata IBS: najbliži je bio
kod opisivanja tunela. Medutim, pošto većina droga izaziva podložnost uticaju kod subjekata, onda nas ovo mnogo ne iznenaduje. Zigel je odbacio ideju da ovaj fenomen predstavlja čistu halucinaciju i priklonio se drugim uprošćenim objašnjenjima. Subjekti ne odbijaju insistiranje na stvarnosti i sanjalačkom kvalitetu ovoga iskustva.
Mora da postoji neka električna aktivnost u mozgu da bi se dogodila halucinacija, ali u slučajevima gde elektroencefalogram pokazuje potpuno pravu Uniju otuda naziv popularnog filma o istraživačima IBS MOZGODRMCI - FLAT LINE kada je mozak po definiciji mrtav, halucinacija je teoretski nemoguća.
Medutim, ima slučajeva kada je elektroaktivnost mozga toUko niska da aparat nije u stanju da je zabeleži. Nije nova pretpostavka da postoji veza izmedu pojave nedostatka kiseonika i IBS. Još dvadesetih godina biU su dobro poznati efekti smanjenja dotoka kiseonika u mozak. Izvodeni su razni eksperimenti na dobrovoljcima kada se postepeno smanjivala količina kiseonika. Mentalne i fizičke sposob-nosti zanačajno su se usporavale, izazivajući grčenje, tromost u razmišljanju i teškoće sa pamćenjem. Nije bilo nikakvih halucinacija. Potpuna jasnoća i stvarnost IBS ne mogu biti posledica nedostatka kiseonika.
Nadasve, IBS daje utisak da se radi o izuzetnom, široko rasprostranjenom, povezanom i predvidivom fenomenu -skoro besprimernom u paranormalnom smislu. Donedavno je pružao ogromnu nadu da će paranaučnici doći do sigurnog dokaza o postojanju života posle smrti. Ako se ovo i ne ostvari ipak će to biti doprinos našem ionako oskudnom znanju o Ijudskoj svesti.
IBS kao takvo predstavlja krajnju granicu proučavanja ove tajnovite oblasti izvan smrti.


Preuzeto iz knige  " ŽIVOT POSLE SMRTI "  Džoni RENDELS  i  Piter HAF

Šetnja izvan tela

Iznenađujuće je da tako veliki broj ljudi pripisuje fenomenu napuštanja tela mističan i misteriozan značaj, jer svako od nas na neki način doživljava manje - više isti subjektivni osećaj dok spava ili danju sanjari koncentrišući se na nešto daleko. Nekima se dopada taj utisak pa uzimaju halucinogene droge ne bi li bar na kratko “napustili” svoje telo, a neki su neprekidno u tom stanju zbog oštećenja mozga. Nije onda nikakvo čudo što isti utisak izazivaju i neurohemijske promene koje nastaju u bolesnom ili umirućem mozgu, ali se taj fenomen redovno koristi da bi se dokazala teza o životu posle smrti.

Astralna projekcija je poseban tip “šetnje” u kome astralno napušta ostalih šest tela i kreće na put. Astralno telo je, po teozofskom učenju, jedno od sedam tela (u njemu su centri za osećanja i želje) jer svako biće poseduje sedam nivoa postojanja: 1. fizičko, 2. astralno, 3. duhovno, 4. emocionalno, 5. telo ljubavi, 6. eterično, 7. telo svesti, 8. kosmičko, 9. telo mudrosti, 10. telo istine, 11. mentalno i 12. telo nirvane. Koliko ih ima, dvanaest? Ne, nego sedam! To bar tvrde zagovornici teozofskog učenja, ali su prilično nesložni u nabrajanju koja su to tela; eto, otud naš spisak navodi dvanaest stavki. Ko ima strpljena da prelistava stručnu literaturu, mogao bi da na ova nabrojana tela doda bar još jedno tuce novih i - ponovo će se tvrditi da ih ima ukupno sedam!

Ne bi trebalo mešati “običnu” šetnju (kao što je religiozni trans ili napuštanje tela umiruće osobe) sa astralnom projekcijom, jer u prvoj fizičko telo napušta svest ili duša, a u drugoj astralno telo. Naravno da i ostala tela (duhovno, emocionalno, eterično...) mogu da napuste fizičko kad im se prohte. Astralno je, po istom učenju, jedino telo koje ima auru i ono to koristi da tokom šetnje opazi ostala astralna tela koja takođe šetaju okolo.

Impresivna je nepogrešivost sa kojom se astralno telo uvek vraća svom fizičkom telu. Nije zabeležen slučaj da se neko od brojnih tela (ne samo astralnih), koja lete svuda okolo, vratilo u pogrešno fizičko telo.

Prema tantričkoj filozofiji, svako od sedam tela ima svoj centar energije koji se zove čakra. Nikada nije utvrđeno koja je to vrsta energije niti je ona izmerena, ali se tvrdi da posebno obdareni ljudi mogu da vide boju čakri i da na osnovu nje procene nečije duhovno i fizičko zdravlje.

Domaći spiritisti, bar oni koji svoj način razmišljanja još nisu potčinili filozofiji Novog doba, imaju nešto jednostavnije tumačenje čovekovih ravni postojanja: ne postoji sedam nego samo tri tela (začudo, i u nabrajanju ih ima tačno tri): to su duša, zatim fizičko telo (“odeća” pomoću koje duh opšti sa svetom) i peristrit (astralno telo), laki kosmički fluidni zavoj, koji je rasprostrt po svom prostoru i vasioni i služi kao posrednik između duše i tela. Kad se telo istroši i ne može da ispunjava svoj zadatak, raspada se i duh ga skine sa sebe, kao što se plod oljušti sa koštice; svuče se stara haljina, koja više nije za upotrebu. I taj čin skidanja je smrt. (Dr Kazimirović: Čaranje, gatanje, vračanje i proricanje u našem narodu)

U našoj štampi, koja se specijalizovala za edukaciju poklonika savremenog sujeverja, postoje saveti kako naučiti veštinu doživljavanja astralne projekcije. Treba, recimo, pred spavanje pojesti dosta soli i na sto pored kreveta staviti čašu vode. Tokom spavanja organizam će zbog soli dehidrirati i astralno telo će, neodoljivo privučeno vodom (jer je u njemu centar za želje) izaći iz fizičkog tela ne bi li iskapilo čašu. Taj trenutak treba iskoristiti i baciti nesvakidašnji pogled na svoje fizičko telo u krevetu. Niko ne garantuje da ćete se sećati toga kad se probudite, ali treba verovati da je bilo upravo tako.

Ljudi koji su dodirnuli granicu između života i smrti donose priče koje zaista mogu da budu impresivne. Već i sama činjenica da svedočenje potiče od osobe koja je bila “s one strane” priprema nas za nešto nesvakidašnje. Mada na ovu temu ima dosta različitih priča, u njima je moguće pronaći nekoliko motiva koji se često ponavljaju, kao što je putovanje kroz mračni tunel na čijem kraju je jako svetlo ili posmatranje svog tela odozgo u bolničkoj sobi sa lekarima koji se trude da ga vrate u život. Pri tom se osoba posle “povratka” bez greške seća razgovora koji je bio vođen u istoj prostoriji. Sve ovo ipak nije neobično, jer tokom otkazivanja čulnih centara u mozgu najpre prestaje funkcionisanje centra za vid, pa tek posle nekog vremena otkazuju centri za sluh i memoriju; u međuvremenu umesto slike viđene očima mozak “gleda” vizuelne halucinacije. Ovo stvaranje slike u mozgu na osnovu zvuka iz realnog izvora isto tako je i jedna od funkcija snevanja, kad mozak prilagođava scenario sna tako da se opravda postojanje zvuka. Recimo, ako nekome ko upravo sanja da se nalazi u školi, u istom trenutku zazvoni sat ili telefon, san bi mogao da se nastavi tako kao da upravo zvoni za kraj časa. Funkcija ovoga je, naravno, da se očuva san.

Indikativno je to što će najveći broj osoba posle povratka iz kliničke smrti doneti svedočenja koja po sadržini odgovaraju njihovim predubeđenjima i očekivanjima. Religiozne osobe imaće priču o susretu s Bogom i anđelima na nebu, a UFOlozi će ostvariti kontakt sa neobičnim bićima vanzemaljskog porekla.

Neki istraživači, tokom eksperimenata u kojima su pokušavali da upoznaju način funkcionisanja čula vida, slučajno su došli do saznanja koja ukazuju na to kako kod umiruće osobe nastaje fenomen “prolaska kroz tunel sa svetlom na kraju”. Odgovor leži u neuronskom šumu, koji čine nasumična prostiranja električnih signala u nervnom sistemu što, po najnovijim saznanjima, povećava osetljivost čula. U knjizi “Umreti da bi se živelo: iskustva na granici smrti” (“Dying to live: near-death experiences”), Suzan Blekmor (Susan Blackmore) prenosi rezultate do kojih je došao dr Tomas Trošianko (Tomasz Troscianko) iz Bristolskog univerziteta. On je veštački povećavao neuronski šum medikamentima i propuštanjem električnih signala kroz nervni sistem. Evo njegovih zaključaka:

    “Kada počnete sa vrlo slabim neuronskim šumom i postepeno povećavate intenzitet, dobijate efekat svetla u centru vidnog polja koje se proširuje, kao da se primiče... utisak je kao da se tunel kreće dok se signal šuma pojačava i dok svetla tačka postaje sve veća. Ako šum u korteksu (moždanoj kori) postane tako jak da se sve ćelije pobuđuju dovoljno velikom brzinom, celo vidno polje će postati osvetljeno.”

U istoj knjizi Suzan Blekmor iznosi i objašnjenja za “božanski mir” koji je obično praćen utiskom napuštanja tela tokom kliničke smrti. Ketamin, jedan od medikamenata koji se koristi kao analgetik (potiskivač bola), u većim dozama osim smirivanja izaziva i kratkotrajne ali snažne halucinacije, koje su često povezane sa takvom dezorijentacijom da čovek koji ih uzima subjektivno doživljava “šetnje izvan tela”. Za razliku od sedativa i anestetika koji umrtvljuju čula i uspavljuju čoveka, ketamin ga ostavlja budnim ali ga “premešta na neko drugo mesto”, van svoga tela. Nije teško pretpostaviti da, u trenutku umiranja, organizam panično luči velike količine ketamina ili neke slične supstance koja ga štiti od tako snažnog šoka.

Ipak će priče o neodlučnoj duši koja napušta telo pa se ponovo vraća u njega uvek imati svoje poklonike jer se one odlično uklapaju u tezu o životu posle smrti. čitanjem ovih priča stiče se utisak da je za neke maštovite ljude umiranje postalo jedan od zgodnih načina da se zaradi za život.

Evo lightsofte,upravo gledao emisiju,da su na udaljenosti od 50 svetlosnih godina otkrili najveći i najčistiji dijamant u svemiru,prečnika od 4000 km. To je nešto veće od meseca. Misle da je ostatak od jedne zvezde. Neverovatno šta sve krije univerzum.

Neko je u ovom forumu rekao da je sinagularnost tacka odakle treba traziti boga. Neke religije smatraju da je konacni silj zivota  konacno ujedinjenje sa bogom. Zar beskonacna mesavina vremena, prostora, i materije u jednoj tacki nije sam bog i koja sila je u mogucnosti da to uradi nago bog. Sta ce biti kada nadjemo boga hocemo li ga pruciti,secirati kopirati, leciti sa nim slusati turbo folk. Ako postoji bog onda postoji i onaj drugi .... gde mi stremimo jednom ili drugom? da li smo u stanju da sve to shvatimo, razumemo. Za koju godinu pustice se u rad CERN gde naucnici tvrde da ce da shvate postanak univerzuma, tu ce da sagledaju izmedju ostalog i tamnu materiju, odnosno zavirice u srce atoma na koja pitanja cemo da dobijemo odgovor, a koja nova pitanja ce se otvoriti. Na pocetku je bila tama, a onda bog rece neka bude svetlost i bi svetlost... 

Hej!!!  Ima li ko ziv na ovom forumu

Ne. Pomrli su svi...
Vasiona se raspala.