OPŠTA TEORIJA RELATIVNOSTI

STR pokazala se veoma uspešna u objašnjavanju okolnosti da brzina svetlosti izgleda ista svim posmatračima (kako je to pokazao Majklson-Morlijev eksperiment) i u opisivanju onoga što se događa kada se stvari kreću brzinama bliskim brzini svetlosti. Ona je, međutim, bila nesaglasna sa Njutnovom teorijom gravitacije koja je tvrdila da se tela međusobno privlače silom koja zavisi od razdaljine među njima. Ovo je značilo da ako neko pomeri dalje jedno od tela, sila kojom ono dejstvuje na drugo istog trenutka bi se smanjila. Ili, drugim rečima, gravitaciona dejstva trebalo bi da se kreću beskrajnom brzinom, umesto brzinom svetlosti ili ispod nje, kako je to zahtevala posebna teorija relativnosti. Ajnštajn je preduzeo više bezuspešnih pokušaja između 1908. i 1914. da dođe do teorije gravitacije koja bi bila saglasna sa teorijom relativnosti. Konačno, 1915, postavio je teoriju koju mi danas nazivamo Opšta teorija relativnosti (OTR).

Princip ekvivalentnosti

U osnovi OTR leži jedno vrlo jednostavno, čak trivijalno zapažanje, to je tzv. princip ekvivalentnosti.

Kada se neki putnik nalazi, u liftu ako lift krene naviše on ima osećaj kao da ga nešto dodatno pritiska prema podu, ako nosi neki teret, teret postaje teži. Putniku se čini da su i on i teret otežali, a što je ubrzanje lifta teže će postajati teže.



I obrnuto, kad lift ubrzava naniže sve u njemu postaje lakše. U specijalnom slučaju, ako bi lift naniže ubrzavao ubrzanjem koje predmeti imaju kada slobodno padaju na Zemlju predmeti u liftu ne i uopšte imali težinu. Kada bi se lift ka Zemlji kretao sa još većim ubrzanjem, svaki predmet koji bi se u njemu našao bio bi pritisnut uz plafon lifta (treba napomenuti da se ovi efekti dešavaju samo kad lift ubrzava, usporava, kada se on kreće konstantnom brzinom ovi efekti se ne dešavaju).

Zamislimo sada tog putnika u raketi koja polazi na međuzvezdano putovanje. On u raketi nema težinu, jer je težina sila kojom neko masivno telo (u našem slučaju Zemlja) privlači neki predmet, a raketa se nalazi van dometa privlačenja, tj. van gravitacionog polja. Da ne bi plutao po raketi putnik mora da bude vezan za svoje sedište.

Dok raketa bude ubrzavala ka dalekoj zvezdi, svi putnici u njoj biće pritisnuti na naslone sedišta, a kad raketa uspori biće gurnuti napred (isto kao i u automobilu na Zemlji). Tom logikom će putnici u raketi povezati pritisak unazad sa ubrzanjem, a udar unapred sa kočenjem. Kad se raketa bude kretala konstantnom brzinom ovi efekti se neće javljati.

Dok raketa leti konstantnom brzinom kroz međuzvezdani prostor, prolazi pored jedne planete lutalice. Niko iz rakete ne vidi ovu planetu i malo je nedostajalo da udari u raketu dok je prolazila iza njenog repa. U trenutku prolaska ove planete putnici opet dobijaju težinu. Oni će to osetiti tako što će biti povučeni prema planeti dok ona prolazi, tj. ka naslonima njihovih sedišta. Kako niko u raketi ne zna za planetu koja prolazi iza njih, a efekat je isti kao kad je raketa ubrzavala, svi će pogrešno zaključiti da je raketa ubrzala, niko čak neće u to da sumnja.

Osnovno pitanje u vezi ovog misaonog eksperimenta je da li ljudi u raketi mogu (bez gledanja napolje) da znaju šta se zapravo desilo, da li sile koje osećaju potiču od ubrzanja ili od gravitacionog privlačenja. Odgovor je da ne postoji način da se utvrdi razlika između ove dve sile. Ajnštajn je bio impresioniran ekvivalentnošću ubrzanja i gravitacione sile i iskazao je svoje zapažanje u obliku koji je danas poznat kao princip ekvivalencije i on glasi: u jednoj tački prostora efekti gravitacije i ubrzanog kretanja su ekvivalentni i ne mogu se međusobno razlikovati.

Na osnovu principa ekvivalencije zaključuje se da je prividno povećanje težine putnika u liftu prouzrokovano ubrzavanjem lifta moguće izazvati i dodatnim gravitacionim silama. Ako bi se, na primer, lift sa putnicima prebacio na Jupiter, putnici bi osetili mnogo težim (masa Jupitera je 300 puta veća od mase Zemlje). Čovek koji na Zemlji ima 100 kg, na Jupiteru imao masu od 250 kg (ustvari, masa se neće promeniti ali čovek će na Jupiteru imati isti osećaj kao kada bi na Zemlji imao masu od 250 kg). Ne znajući za premeštanje lifta, putnici bi povećanje svoje težine pripisali ubrzanju lifta, ne znajući da je povećanje težine izazvano povećanom gravitacionom masom.

Ako bi lift, pak, bio premešten na Merkur gde sve ima tri puta manju težinu, putnici bi mislili da je to posledica toga što lift ubrzava naniže.

Na izgled princip ekvivalentnosti je vrlo jednostavno zapažanje. Međutim , tek Ajnštajn je skrenuo pažnju na ovaj zaključak. Da iz tog zaključka ništa drugo nije proizašlo, bio bi ocenjen kao zanimljiv i odmah zatim zaboravljen. Uz ovaj princip ekvivalentnosti , kao osnovni postulat OTR, Ajnštajn je primenio jednu granu matematike, koju je prethodno razvio Riman, tj. tenzorski račun i došao je do tri važna zaključka od kojih je svaki eksperimentalno proveren.

Ajnštajnova teorija gravitacije

Razvijajući OTR, Ajnštajn je radio na razvoju teorije gravitacije. Zato se OTR naziva i Ajnštajnova teorija gravitacije. Najbitnija stvar koju je uspela da odredi Ajnštajnova teorije gravitacije, a Njutnova teorija nije mogla, bila je tačna jednačina za putanje kojima planete putuju oko Sunca. Krajnji rezultat dobijen na osnovu OTR bio je približno isti kao kod Njutna ali ipak je postojala mala razlika. Ajnštajn je, kao i Njutn, našao da su putanje planeta elipse, ali utvrdio je da te elipse nisu stacionarne nego polako rotiraju u prostoru.

Ova rotacija orbita koju je predvidela OTR je toliko mala da se za većinu planeta jedva može detektovati. Putanja Zemlje, na primer, rotira brzinom od samo 3,8 lučnih sekundi za 100 godina. Kako prav ugao ima 324.000 sekundi vidi se koliko je ta vrednost mala. Pored toga, treba da prođe 100 godina da bi se Zemljina orbita okrenula za taj iznos. Ovom brzinom trebalo bi 34 miliona godina za jedan pun obrt Zemljine orbite.

Prema ovoj teoriji orbite planeta su ustvari slične rozetama (ovako se ponašaju i elektroni oko jezgra). Kako je brzina ove rotacije mnogo mala, treba puno vremena da rozeta bude potpuna, pa se iz tih razloga uzima da su orbite planeta eliptične, a ne rozete.

Ajnštajnova i Njutnova teorija gravitacije daju različite rezultate za iste pojave, pa prema tome jedna od njih ne može da bude tačna. Razlika u vrednostima koje ove dve teorije daju je vrlo mala, pa bez obzira na to što je  osnovi Njutnova teorija ne daje potpuno tačne rezultate, nju je moguće koristiti onda kada nije neophodna neka ogromna preciznost izračunavanja.

Jedan dokaz OTR sastojao se u traganju za planetom čija orbita najviše rotira u datom vremenskom periodu. Teorija je pokazala da iznos rotacije treba da  bude najveći za planete sa najvećom orbitalnom brzinom. Ali takođe je bilo potrebno da se koristi planeta čija je orbita što je moguće više eliptična, jer neke od orbita planeta, npr. Zemljina, su toliko bliske kružnim da je teško reći da li rotiraju ili ne.

Na veliku sreću desilo se da planeta Merkur ima jednu od najspljoštenijih orbita i najveću orbitalnu brzinu. Mnogo godina pre toga bilo je poznato zagonetno ponašanje orbite ove planete: imala je rotaciju od 43 lučne sekunde za 100 godina, koja se nije mogla objasniti (ukupna rotacija orbite Merkura je približno 574 lučnih sekundi za 100 god, bilo je poznato da 531 lučnu sec. treba pripisati gravitacionom efektu drugih planeta). Godine 1845. francuski matematičar Leverije pokazao je da ovaj višak rotacije može da bude posledica postojanja još jedne lanete između Merkura i Sunca. Astronomi su uporno tragali za tom planetom, ali ona nije nikad nađena (Leverije je na isti način predvideo planetu Neptun iz varijacija u orbiti Urana i ona je bila uspešno otkrivena). I Pluton je bio otkriven 1930. god kao rezultat preostalih varijacija orbite Urana.

Sve do objavljivanja OTR uzrok viška rotacije Merkura bio je misterija. Primenom OTR za izračunavanje viška rotacije u periodu od 100 godina dobijen je rezultat od 43 lučne sekunde, odnosno tačan iznos rotacije koji ranije nije mogao biti objašnjen. Bio je to prvi i najubedljiviji dokaz OTR.

Značenje zakrivljenog prostor-vremena

Ako se upoređuju samo brojni rezultati koje daju Njutnova i Ajnštajnova teorija gravitacije zaključuje se da se ove dve teorije vrlo malo razlikuju. Ali razlika u načinu na koji shvataju pojam gravitacije između ove dve teorije je ogromna. Za razliku od starinskih Njutnovih pojmova o gravitaciji kao sili, Ajnštajn je došao na revolucionarnu zamisao da gravitacija nije sila kao druge sile, već posledica činjenice da prostor-vreme nije ravan, protivno prethodnom opštem ubeđenju: ono je zakrivljeno, ili 'savijeno', pod uticajem rasporeda mase i energije u njemu. Negde daleko u vasioni, daleko od bilo kojih izvora gravitacije, prostor i vreme su savršeno ravni. Ali sa približavanjem nekom masivnom objektu, kao što je zvezda ili planeta ulazi se u predele sve veće zakrivljenosti prostor-vremena. Što je gravitaciono polje jače, tim je zakrivljenost prostor vremena naglašenija.

Tela poput Zemlje nisu bila sazdana da se kreću zakrivljenim orbitama pod dejstvom sile teže; umesto toga, ona se kreću gotovo pravom putanjom u zakrivljenom prostoru, a ta trajektorija naziva se geodezijska linija. Geodezijska linija je najkraća (ili najduža) putanja između dve tačke. Primera radi, površina Zemlje je dvodimenzioni zakrivljeni prostor. Geodezijska linija se u slučaju Zemlje naziva veliki krug i on predstavlja najkraći put između dve tačke. Budući da je geodezijska linija najkraća putanja između dva aerodroma, upravo je to put na koji će navigator uputiti pilota. U OTR, tela se uvek kreću pravolinijski u četvorodimenzionom prostor-vremenu, ali nam svejedno izgleda da idu zakrivljenim putanjama u našem trodimenzionom prostoru. (Ovo nalikuje na posmatranje aviona koji preleće preko brdovitog predela. Iako on leti pravolinijski u trodimenzionom prostoru, njegova senka klizi zakrivljenom putanjom po dvodimenzionom tlu). Zapravo, glavna ideja koja je  osnovi OTR je da materija saopštava prostor-vremenu kako da se zakrivi, a zakrivljeno prostor-vreme saopštava materiji kako da se ponaša.

Intuitivno svi ljudi razumeju tri dimenzije prostora. To su jednostavno tri pravca: napred-nazad, levo-desno, gore-dole. Međutim, baš kao što lenjir meri rastojanje u pravcima prostora, sat na ruci meri rastojanja u vremenu.

Do pojave STR rastojanje između dva različita položaja određivano je samo premeravanjem rastojanja, pomoću merne trake ili nekog drugog pogodnog instrumenta. Vreme nikada nije ulazilo u merenja, jer se smatralo da je isto za dve različite pozicije. Međutim STR je pokazala da to nije tako, vreme je različito na dva različita položaja.



Zavisno od broja dimenzija "prostora" rastojanje između dve tačke se određuje na različite načine. U jednodimenzionalnom prostoru dužina OA je samo rastojanje duž x-ose i ovo merenje je trivijalno lako. Za 2D prostor dužina duži OA određuje se pomoću poznate Pitagorine teoreme .



U 3D prostoru teorema se proširuje i još uvek važi (). Kada je STR pokazala da u izraz za rastojanje mora da bude uračunato i vreme određivanje tačne jednačine više nije bilo lako. Matematika koja obuhvata sve poznate zakone za 2D koji čine geometriju i trigonometriju u ravni razvijana je u dugom vremenskom periodu. Ovi zakoni su postepeno proširivani na tri dimenzije, i oni se nalaze u granama matematike koje se zovu sferna trigonometrija i geometrija u prostoru. Međutim, ove grane matematike nisu se mogle nositi sa dodatnim faktorom vremena, tako da je morala biti razvijena jedna potpuno nova grana matematike, tzv. tenzorski račun, da bi se taj faktor uključio. Na taj način došlo se do formule za rastojanje u prostor-vremenu koja u svom konačnom obliku izgleda ovako:



U jednačini c predstavlja brzinu svetlosti, a t vreme. Kada je uočeno da je ovaj izraz sličan Pitagorinoj teoremi sa dodatkom faktora (ct)2, sasvim je prirodan bio zaključak da se vreme ponaša kao da je četvrta dimenzija, i zbog toga se često govori o prostor-vremenu, ili prostornovremenskom kontinuumu.

Osnovna ideja OTR je da gravitacija zakrivljuje četvorodimenzionalno prostor-vreme. Naravno, za vizuelno predstavljanje četvorodimenzionalnog prostor-vremena bila bi potrebna nadljudska sposobnost. Naučnici su zbog toga smislili neke "trikove" koji pojednostavljuju razumevanje delovanja gravitacije.

Zamislimo jednu zvezdu sličnu Suncu. Ta zvezda ima veliku masu i nju okružuje jako gravitaciono polje. Zamislimo sada da iz četvorodimenzionalnog prostor-vremena oko zvezde isečemo i izvučemo jednu dvodimenzionalnu površ. Naravno, bez ikakvih teškoća možemo da zamislimo i shvatimo dvodimenzionalnu površ, tačno znamo šta znači da je neka površ ravna a šta znači da je ona zakrivljena. Posmatranjem ove površi (koja se tačno naziva hiperpovrš prostornog tipa) možemo da shvatimo kako gravitacija deluje na deo prostora zakrivljenog četvorodimenizonalnog prostor-vremena. Ovaj postupak uzimanja hiperpovrši prostornog tipa može se uporediti sa presecanjem kolača da bi se video raspored slojeva. Posmatranjem dijagrama na kome je predstavljena ova hiperpovrš (tzv. dijagrami uronjavanja) može se primetiti da je daleko od zvezde prostor ravan a najveća zakrivljenost je neposredno iznad površine zvezde gde je najjača gravitacija.

Kad je Ajnštajn prvi put formulisao svoju teoriju, predložio je i eksperiment kojim bi se njegove zamisli mogle proveriti. On je smatrao da će snop svetlosti koji prolazi blizu Sunca biti skrenut sa svoje pravolinijske putanje jer je prostor kroz koji svetlost prolazi zakrivljen. Zbog toga će likovi zvezda biti neznatno pomereni iz njihovih pravih pozicija.

Da bi se proverila ova pretpostavka ustvari bilo je potrebno izmeriti težinu svetlosnog snopa. Niko nije iznenađen činjenicom da Zemlja privlači metak ili strelu u letu. Oni imaju težinu. čak i u tetu, ali većina ljudi je iznenađena kad sazna da i svetlosni snop ima težinu. Ovo međutim nije iznenađujuće za naučnike jer se smatra da fotoni, koji sačinjavaju svetlost, imaju masu. Nije bilo moguće sakupiti hrpu fotona i staviti ih na vagu, kao što se može učiniti sa mecima, jer još niko nije uspeo da napravi klopku za hvatanje fotona (štaviše, danas se smatra da je masa fotona u stanju mirovanja jednaka nuli), pa se zbog toga fotoni moraju meriti dok su u letu. Ovo je vrlo jednostavno postići, ali teorijski – ako gravitaciono polje utiče na fotone, putanja svetlosnog snopa će biti zakrivljena što je lako utvrditi ako je zakrivljenost dovoljno velika, ali ako gravitaciono polje ne utiče na fotone onda će putanja svetlosnog snopa kroz polje biti prava linija, što se takođe lako detektuje.

Svi predmeti za Zemlji padnu oko 4,9 metara u prvoj sekundi slobodnog padanja (ako se zanemari otpor vazduha), pa se može očekivati da će i svetlosni snop koji putuje paralelno sa površinom Zemlje takođe padati, tj. biti savijen ka površini Zemlje, za isti iznos tokom prve sekunde pada. Ali, svetlosni snop putuje ogromnom brzinom tako da je praktično nemoguće otkriti ovaj efekat na Zemlji. Srećom, u Sunčevom sistemu postoji telo čije je gravitaciono privlačenje mnogo veće nego privlačenje Zemlje. To telo je Sunce. Gravitaciono privlačenje na površini Sunca je oko 27 puta veće nego na površini Zemlje, a oko 10 puta veće neo na površini Jupitera, zbog čega je Sunce najbolja "vaga" za merenje težine svetlosnog snopa.

Svetlosni snop mora da dolazi sa neke udaljene zvezde. Kada između Zemlje i zvezde nema gravitacionih masa svetlosni snop će se kretati pravolinijski. Ali pretpostavimo sada da posle nekog vremena, krećući se oko Sunca, Zemlja dođe u takav položaj da sa njene površine izgleda kao da svetlost sa zvezde samo što ne dotiče površinu Sunca.

Ovde se javlja veliki problem jer kad svetlost zvezde prolazi uz samu površinu Sunca, posmatrač neće biti u stanju da vidi zvezdu jer je Sunčeva svetlost suviše jaka. Jedino rešenje je da se posmatra svetlost zvezde za vreme totalnog pomračenja Sunca, kad Mesec totalno prekriva Sunčevu svetlost. Zbog toga je Ajnštajn  predložio da se ovaj efekat potraži za vreme totalnog pomračenja Sunca.

Kako je skretanje svetlosti sa zvezde dok prolazi uz površinu Sunca tako neznatno, neophodne su precizne fotografske tehnike. Postupak se sastoji u tome da se zvezda fotografiše u odnosu na ostale zvezde kada nema Sunca a zatim se postupak ponovi za vreme totalnog pomračenja. Na toj novoj fotografiji videće se da je zvezda malo "izmeštena" iz svog prvobitnog položaja. Ajnštajn je izračunao da bi ovakvo skretanje prividnog položaja zvezde trebalo da iznosi 1,74 lučne sekunde.

Najpovoljnije potpuno pomračenje Sunca nakon objavljivanja OTR 1916. godine, bilo je 29. maja 1919. godine. Ovo pomračenje je bilo posebno pogodno jer su Zemlja i Sunce krajem maja poravnati sa mnoštvom sjajnih zvezda tako da je lako bilo izabrati neku od njih za posmatranje tokom ovog pomračenja. Za ovu priliku opremljene su dve britanske ekspedicije. Jedna, pod vođstvom A.C. Kromlina, otputovala je u Sobal u severnom Brazilu dok je druga, pod vođstvom A.S. Edingtona otišla na zapadnoafričko ostrvo Principe u Gvinejskom zalivu. Obe grupe su fotografisale veliki broj zvezda i po povratku u Englesku razvijene su fotografske ploče i upoređene sa slikama napravljenim kada Sunce nije bilo u blizini istih zvezda.

Grupa koja je bila u Sobralu našla je da su se njihove zvezde pomerile u proseku za 1,98 lučnih sekundi, dok je na snimcima sa ostrva Principe nađeno pomeranje od 1,6 lučnih sekundi. Blisko slaganje ovih vrednosti sa onim što je Ajnštajn predvideo, bilo je dovoljno da potvrdi efekat.

Tokom šest decenija, brižljivo ponavljanje ovog eksperimenta, kao i mnogih eksperimenata povezanih sa njim, nije ostavilo nikakve sumnje da je OTR daleko najpotpuniji, najtačniji, najelegantniji i najprecizniji opis gravitacije koji je čovečanstvo ikada imalo.

Gravitacija i vreme

OTR u osnovi ne pravi razliku između prostora i vremena, prema shvatanju OTR i prosto i vreme su samo posebne dimenzije u četvorodimenzionalnom prostoru, tj. prostor-vremenu, koji analizira OTR. Prema tome, lako je zaključiti da gravitacija ne utiče, ne zakrivljuje, samo prostorni deo ovog četvorodimenzionog prostor-vremena, nešto se mora dešavati i sa vremenskim delom. OTR predviđa da gravitacija usporava vreme. Daleko u prostoru, daleko od bilo kojih izvora gravitacije, gde je prostor-vreme savršeno ravno, časovnici otkucavaju normalnim tempom. Ali približavanjem nekom jakom izvoru gravitacije, ulaženjem u oblast sve veće gravitacione zakrivljenosti, časovnici će početi da kucaju sporije. Naravno, ako bi neki čovek otišao na takvo putovanje on tu pojavu neće opaziti jer i njegovo kucanje srca, njegov metabolizam, pa čak i misaoni procesi biti usporeni za isti faktor kao i rad njegovog časovnika. To usporavanje toka vremena moguće je otkriti samo u komunikaciji sa nekim ko je ostao daleko iza, tamo u savršeno ravnom prostor-vremenu, gde vreme protiče normalnom brzinom.

Ovakvo razmišljanje navodi na zaključak da će na planeti manje mase vreme proticati brže nego na onoj sa velikom masom. Na Zemlji će časovnik raditi jednom brzinom, na Jupiteru nešto sporije a na Suncu još sporije. Ajnštajn je izračunao da bi jednoj sekundi na Suncu odgovaralo 1,000002 sekunde na Zemlji.

Za merenje ovih neznatnih razlika, bukvalno shvaćeno, trebalo bi da se stavi časovnik na Sunce, sinhronizuje sa istim takvim časovnikom na Zemlji, i potom periodično upoređuju njihova pokazivanja. Sa navedenom razlikom u vremenu, časovnik na Suncu kasnio bi jednu sekundu za časovnikom na Zemlji nakon 500.000 sekundi, što je nešto manje od šest dana. Naravno, nemoguće je postaviti časovnik na Sunce, ali to i nije potrebno jer tamo već postoje mnogo atomski časovnici. U početku su vršeni mnogi eksperimenti i bilo je mnogo pokušaja da se registruje usporenje protoka vremena na Suncu u odnosu na Zemlju, ali svi pokušaji bili su bezuspešni.

Prvi uspešan eksperiment koji je potvrdio ovaj efekat izvršen je1960. godine, pet godina nakon Ajštajnove smrti, na Harvardskom univerzitet. Eksperiment su izvršili dr Robert V. Paund i njegov asistent Glen A. Rebka. Ova dva naučnika su eksperimentu pristupila na potpuno drugačiji način. Oni su koristili toranj visok 22,6 metara. Časovnike su predstavljala jezgra radioaktivnog Co-57. Merenjem frekvencije fotona, tj. gama zraka, koji su nastajali prilikom radioaktivnog raspada ovog elementa uspeli su da dokažu da gravitacija usporava vreme, "časovnik" koji se nalazio bliže Zemlji radio je sporije od onog na 22,6 metara visine. Ovim je definitivno potvrđena ispravnost Ajnštajnove OTR.


Izvor: astronomija.co.yu

Lightsoft, odosmo previše u Nauka, tehnika, military.... :[115]:

Namerno to radim da bih kasnije uspostavio paralele sa stvarima iz religije. Kako bi im bilo jasnije o cemu i zasto tako pricam.
Imas pravo, za sada je i ovo dovoljno, a kasnije po potrebi.

lightsoft, mislim da fotoni,rengen,i gama zračenje nisu elektromagnetna zračenja,pošto nisu naelektrisane čestice, i u  elektromagnetnom polju neskreću.Naelektrisane čestice su elektroni,pozitroni,i protoni koje možemo skrećati sa magnetnim poljem,da neulazim u subatomske čestice.Foton i ostale čestice skreću samo pod jakim uticajem gravitona (primer crna rupa),i  skreću kada fotoni prolaze previše blizu atoma (efekat sočiva ili lasera u rubinu).

Čitam da mnogi nemogu povezati religiju i nauku. Ako mi gledamo očima kojim su gledali pisci te religije sigurno nemožemo,jer onda nije postojala nauka.
Ali ako pokušavamo da shvatimo šta su ti pisci videli i iskusili,moći ćemo da sve shvatimo na našem nivou svesti,i samim tim i naukom.

Ja nemam vremena za detaljniji opis, ali ću navesti jedan primer,u kom prvcu sam uspeo da shvatim preko Boga nauku,i kako sam preko nauke našao Boga.
Recimo da uzmemo neke naše potisnute sposobnosti kao što je recimo telepatija,telekineza,levitacija, a na vestima RTS-a sam uživo video demonstraciju devojčice koja imala sposobnost magnetizma.Gde su metalne plastičene ili bilo koje druge predmeti, se lepili na njenu kožu bez da na njih gravitacija utiče.
Tu nauka nema objašnjenja,jer su to van zakonitosti materijalnog univerzuma.Ali ako obratimo pažnju na nekoliko primera čuda u Isusovom Jevanđelju,biće mnogo jasnije šta je to.
Znamo da Isus od nekoliko riba i hleba,umnožio hleb i ribu za 5000 ljudi,a isto stoji da je Isus rekao da mi možemo veća čuda da pravimo.A isto tako je rekao,kada bi imali veru koliko zrno peska,mi bismo mogli planinu da pokrenemo. A to nebi bilo jasno, da nismo videli demonstraciju koji je izveo Petar. Mi znamo da na more kada je Petar ugledao Isusa,Isus ga pozvao. Petar gledajući Isusu u oči jednostavno priznao silu duha,i zakone koji vladaju u duhovnom svetu gde naša duša pripada,i time on poništio zakonitosti materije,jer je duh iznad materije, i zahvaljujuči time Petar počeo da hoda nad vodom. Ali kada pogledao dole,videvši vodu posumnjao u snagu duha,priznao uticaj vode kao materije i time upao u vodu. Zato Isus rekao, da mi možemo vladati nad materijom i sa tom verom možemo raditi čuda,što i nije čudo,već su to naše sposobnosti koje ne priznajemo i neverujemo. Mi sa snagom duha vrlo lako možemo da utičemo na subatomske čestice i time i na atome izazivajući neverovatne efekte.E tu je nauka povezana sa religijom i sa Bogom.

Takođe sam rekao da zakonitosti za materiju i univerzum, nisu mogli  sami da nastanu iz ničega.Te zakonitosti i vrednosti sila elemenata od čega sastoji materija, morao neka vrhunska inteligencija precizno da postavi,a to je mogao samo Bog.

E da lightsoft,na početku nije postojala velika gustine materije,jer nije ni postojalo materije. Na početku bila velika gustina energije, gde su vladali izuzetno visoke temperature.I ta temperatura nije dala energiji da se zgusne u protone,neutrone,elektrone i atome, sve dok se širenjem te energije nije ohladio do određene temperature,gde su mogli nastati atomi materije.Sličan eksperiment su izvršili u akceleratoru,i utvrdili da visoko zračenje i toplota iznova i iznova razbija atome i čestice.
I na kraju, odakle toliko zgusnute i visoke energije. Opet dolazimo do izvora energije, Boga,jer sama od sebe u univerzumu nemože da se stvori tolika energija.Samo on mogao osloboditi toliku energiju.I eto još malo pa bi mogao objasniti proces izgona iz raja na savremen i istinit način,gde imamo i činjenice i vidljive tragove tog događaja.

lajtsoft...sasvim dovoljno smajlija  :D :D :D :flower: :flower: :flower: :flower:

Pa jesam li rekao nesto suprotno tome ??


A sto bi to bilo van zakonitosti. Jel' je sve otkriveno, sve tajne ljudskog organizma, pa da se nesto tako moze reci ?

Ti si u prvom postu rekao da na početku bilo materije beskrajne gustine.to je suprotno otkrićima današnjih naučnika i eksperimenata.


Telepatiju nisu mogli veštački proizvesti jer je to sposobnost duše,duha čoveka u telu,i to je još tajna kako nastaje u organizmu. Jedino je ustanovljeno da telepatska energija kreće brže od svetlosti,što je suprotno zakonima materijalnog univerzuma.
Drugo, sposobnost telekineze isto nisu mogli veštački proizvesti,jer je i to sposobnost duha u nama.Način uticaja telekinetičke energije na  atomsku strukturu naučnici još nisu otkrili.Iako mnogo testiranja ima sa ljudima tih sposobnosti. Stvar je u veri,kako je rekao Isus.Ako verujemo u Božju snagu,mi možemo da upravljamo tim snagama da i planine možemo pokrenuti.A po zakonu fizike,da bi pokrenuli planinu,morao bi osloboditi reaktivnu snagu jedne atomske bombe od 10 megatona.I tu vidimo koliko snage leži u uticaju duha Božjeg na atome.
Jer ono što Bog stvorio,njegova snaga i vlada nad time,i upravlja time.
Treće,sposoblost levitacije,današnji naučnici uporno pokušavaju da naprave antigravitaciono polje.Ali bezuspešno,jer sposobnost ljudi sa levitacijom isto dolazi iz duha čoveka.Kao u primeru Petra,kada priznajemo Isusa,i duh Božji,mi automatski priznajemo zakone Božje,tj zakone duha koje vladaju u duhovnom svetu,na taj način neutralizujemo sve zakone u materiji koji vladaju i  utiču na nas,i nestvaramo mi antigravitaciono polje,već ga jednostavno neutrališemo,jer na duha svetoga u nama nemogu gravitoni da utiču.Tako Petar hodao nad vodom,dok nije posumnjao i ponovo priznao zakone materije, zbog toga pao u vodu,to jest zbog ponovnog priznavanja uticaja gravitona na njegovo telo.
Na to sam mislio da su svi ti sposobnosti duha, van zakonitosti fizike,hemije, to jest materije.

Inače snagu duha od Boga Isus pokazao kada,je materijalizovao toliko hleba i ribe da nahrani 5000 ljudi.A dematiralizaciju pokazao kada ja vaskrsnuo.Povećanjem duhovnog zračenja u atomima,došlo do rastvaranja atoma,tj dematerijalizacije atoma,a to povećano zraćenje duha kroz atome popratio efekat bleštavog svetla kako su ljudi videli njega,i njegovo uzdizanje u vazduhu,ka nebu pošto je od tada on postao energetsko biće univerzuma,koji nije više bio pod uticajem zakonitosti materije.

Takođe dematerijalizacija nije razotkrivena,jer to samo duh Božji može činiti,koji vlada u atomima,i koje možemo pokretati samo verom, a nikako mašinama ili nekakvim generatorima kako SF predviđa ili kako bi naučnici hteli da naprave.

Po zakonu o odrzanju energije to je ist, materija i energija su isto, samo razliciti oblici jednog te istog.

A uz sve to pise


Ako su oni pogresili onda i ja gresim.
Link


Nekada je i magnetizam bio cudo. Koja je to sila ?? Bozija sila u metalu, ali samo odredjenom. A onda se ispostavilo da nije niti Bozija sila niti dusa, niti neko vanovsvemirsko delovanje.
Rusi i Ameri vec vise od pola veka pokusavaju na taj nacin spijunirati jedni druge.
A obzirom na novu teoriju o hologramskom svemiru, i telepatija i bilo sta drugo nebi bilo nista cudno i van ovog univerzuma.


Mozda jos nisu, bar jos nije objavljeno, ali to ne znaci da nece. Gravitacija utice na sva tela, energije uticu na tela, a to sto mi jos nismo otkrili sve tajne, zakonitosti, principe delovanja, ne znaci da je sve to nesto misticno. Na koji nacin nas organizam, ili neki mehanizam u njemu koji je u sadejstvu sa drugim vrstama, mozda finije energije, pokrece neki proces, jos neznamo. Ali ne znaci da smo mi zakucani u 3D. Postoje mnoge naznake da se nase telo siri i van 3D prostora. Danas se matematicki barata univerzumom od 12 dimenzija. Sto bi bilo nesto cudno utvrditi da se mi, na neki nacin " prostiremo " i cetvrtom dimenzijom. A sto su nasa cula ogranicena na 3D, 'ebi ga, postoje drugi putevi da se taj nas " nedostatak " nadomesti.


Pokusavaju i odradili su dosta toga. A sto se ne objavljuje na sva zvona, to je drugo pitanje. Koliko znam, B1, americki bombarder, koristi, ne secam se tacno, kao dopunu postojeceg pogona ili za skretanje, antigravitaciju. Jedan od vodecih inzenjera Lokid-a, je javno izjavio da posedujemo antigravitaciju godinama, i da isto toliko vec imamo tehnologiju za put do zvezda. Zasto se to ne cini, je vec drugo pitanje.


Rusi su vec odradili teleport, doduse cestice, ali od neceg se mora poceti. Samim tim bi bio otvoren put ka materijalizaciji i dematerijalizaciji.

Pa polako, tek je nauka uzela maha.

Ali opet nemožemo govoriti o materiji na početku,jer je nije ni bilo.
Drugo, neznam kako ti je promaklo da materija ima granicu do koje može da se zgusne,jer posle toga kolapsira i materija se urušava,gde potpuno gubi definiciju i karektiristiku materije.Prelazi u ogromno energetsko polje gravitona koji usisava sve,pa čak i svetlost.Tako hraneći on se povećava gutajući sve više i više materije.
Znači crna rupa više nije materija,jer nepostoji više ni atoma,ni atomski čestica u njega, već čista sila energije.

A što se tiče Ajnštajna,mislim da je utvrđeno da je pogrešio u par njegovih teorija.Neželim da preciziram u koje, jer samo delimočno znam tu informaciju.Bilo objavljeno na televiziji u naučnom programu.


Kao što kažeš "pokušavaju". Nije prvi put da ljudi misle da su moćniji od Boga,pa mogu ukrotiti sve sile.
Sile u materiji možda mogu,a to će im i doći glave.Ali Božansku silu nikada neće moći ukrotiti.To se zaslužuje verom.Priznali oni to ili ne.Jedino čudno kod njih to kada umisle da sve znaju,a ispadne da ništa neznaju.


Proćiće i oni i sveta,pa ni onda neće ništa znati.Dok god Boga i Božju energiju budu gledali sa materijalne perspektive, ni čitava večnost im neće biti dovoljno da otkriju odakle dolazi ta energija. Božja energija nedolazi iz materije,niti iz bilo kakve mehanike u materiji.To gledište je apsolutno smešno.Govoriš o 12 dimenzija,a ljudi ni 3 dimenzije nisu savladali,niti će ikad.Pričaš o četvrtoj dimenziji, a 99% ljudi neveruje u život posle smrti.Eto koliko vredi teorija, i matematički dokazi da postoji četvrta dimenzija.


Hahaha,ovde se dobro nasmejao.Nije valjda da si poverovao u tu psihološku priču,da bi zastrašili protivničku stranu kao što su Rusi? Kao Amerikanci nešto otkrili, pa ga čuvaju u tajnosi. Pa dokle atomska bomba bila u tajnost.Odmah posle prve probe te bombe,bacili ga na Japan.Dotle je bila tajna.Da je sve to istina što pričaš, već bi trubili na sva usta i u medijima. Jesu napravili medijski spektakl, kada su otkrili toplotni top, sa kojim na udaljenosti od pola kilometara ljude mogu peći kako bi ih rasterali,i sad do 2010 hoće da uvedu to novo oružje u redovno naoružanje.Šta je tebi.

Jeli ti slušaš te priče po svetu,što i ti prezentuješ ovde.Kao Amerikanci otkrili antigravitaciono polje,Rusi koriste natprirodne sile.Oh zaboravio Amerikance koji tajno šuruju sa vanzemaljcima.A da Rusi su u savezu sa podzemnom civilizacijom,koji su na višem tehničkom stupnju. A da amerikanci već idu u druge galaksije pošto su otkrili način intergalaktičkog putovanja do tamo,i možda već vode intergalaktičke borbe,jer su Amerikanci jedina superiorna rasa koja je moćnija i od Boga,pa im ni Bog nesme da se suprostavi.Inaće će Amerikanci sa svojim intergalaktičkim topom dematerijalizovati Boga.Ma daj molim te.
Pa u zadnje vreme i njihov odlazak na mesec od pre trideset i nešto godina je pod znakom pitanja,jer je procurila informacija,da ceo događaj sniman u studio.I možda nikad nisu ni bili na mesec.A propagandni prednost osvajanja svemira trebalo zbog Rusa,jer su oni bili ispred Amerikanaca.To je istina a ne tvoja SF priča iz stripova.
Uostalom Amerikanci nemogu ni prirodom da upravljaju,nemogu sprečiti ni bes prirode od čega stradaju,a ne da savladaju neke intergalaktička putovanja i slično.Pa to je šmešno što govoriš.


A da i Rusi su teleportovali sebe u susednu galaksiju,i tamo vode borbu za vlast nad univerzumom.Pre trideset godina bilo na tv kako u susednoj galaksiji eksplodirala jedna zvezda, možda je to bio okršaj Rusa i Amerikanaca u toj galaksiji. Ma daj molim te.
Na kakve bajke padaš nemogu da verujem. Nije nauka uzela maha već bajke u koje veruješ. Da je to istina već bi kukavice kao što su Amerikanci pobegli sa ovog planeta zbog kataklizmičkih događanja,da to postoji što pričaš iz bajke.I možda bi nam već cinički mahali sa Marsa.
lightsofte,ti pričaš o stvarima iz teorije,bez dokaza.Dok sve što sam ja pričao dokumentovano je,i dokazano da postojao i postoji sa činjenicama. Daj da budemo ozbiljni,molim te.

Video sam sto imate dokaze nekih kome se prividja nesto i to smatrate za vidjenje Boga ili Njegovo javljanje. Pa gde su Vasi dokazi o dusi ?? Sta si dokumentovao, Bibliju ? Koje su tu cinjenice ?
Ne zelim vise da se natezem. Dokazi mi konkretno postojanje za sta tvrdis.
Ja sam ozbiljan, i slusam sadasnje price po svetu, ko sto si reko, bajke koje su ispricali  Hoking, Anstajn, ....a ne bajke za koje tvrdis da su cinjenice.


Samo se ti smej, ali zaboravljas ko se najsladje smeje.



Koje gluposti odvaljujes. Sada si faca. A neznas da je u psihologiji poznato da onaj ko nema argumenata, a zeli nesto da dokaze ili da tezinu nekoj izjavi, pocinje da vice, da se podsmeva ...

Antigravitacija

http://news.nationalgeographic.com/news/2005/11/1111_051111_junk_patent.html

http://www.slate.com/id/2072733/



Teleport

http://www.research.ibm.com/quantuminfo/teleportation/

http://www.newscientist.com/article.ns?id=dn1888


Ako mislis da cu odgovarati ili citirati nadalje nesto ovako,  [-X  jok vise


Bog, bog, bog, .... ima li neceg drugog. Pa ako ti je toliko stalo, sto ne ides kod njega ?? Eto samo ceka da se kod njega dodje. Spremio med i mleko i samo ocekuje.

Dovoljno je i ovo.

Sada vec i zalim sto otvorih ovu temu. Imate pravo, lakse je verovati u nesto sto mozes zamisljati kako hoces, i objasnjavati kako se kome ucini za shodnim.