Sta je realnost u Srbiji?

SVI SRPSKI DUGOVI
Život na kredit, umiranje na rate

Srbija se približava grupi visoko zaduženih zemalja, pa ekonomisti tvrde da novo uzimanje kredita više nije moralno. Dug Srbije prema svetu za poslednjih deset godina povećan je tri puta. Od demokratskih promena 2000. godine donedavno u zemlju je ušlo 75 milijardi dolara, ali taj novac nije utrošen za pokretanje proizvodnje

Na početku  2011. godine ukupan spoljni dug Republike Srbije iznosio je 23,8 milijardi evra ili oko 34 milijarde dolara. Iako aktuelne vlasti to neće da priznaju, prema ovoj sumi Srbija je danas visoko zadužena zemlja. Samo u ovoj godini za prva dva meseca država se zadužila 1,2 milijarde evra, a dalje uzimanje kredita bi je moglo odvesti u težu dužničku krizu. Pritisak na kurs i pad kreditnog rejtinga zemlje samo su neke od posledica, tvrde analitičari.

Istraživač u Centru za Naučnoistraživački rad Privredne komore Srbije mr Jelena Vasić ističe da je stanje spoljnog duga po glavnici krajem decembra 2010. godine iznosilo 23,5 milijardi evra, dok su obaveze na osnovu redovne kamate dostigle 270 miliona evra, što ukazuje da je dospela glavnica u vrednosti od 1,55 milijardi evra. Ni to upozorenje nije dovoljno, i Srbija se i dalje zadužuje. Vlast se hvali da se povlači daleko manje nego što je to moguće. Ako je za utehu, cilj MMF-a  nikada nije da se otplaćuje glavnica, već da ima dužnika koji redovno plaća kamate. Tako se postaje ekonomski zavisan od onog ko ti daje novac, a ekonomska zavisnost se pretvara i u političku, pa poverilac diktira dužniku šta i kako da radi.

Svetska kriza nije stigla iznenada kako se prikazuje. Pre nje Srbija je imala domaću ekonomsku i društvenu krizu. Američke obaveštajne službe CIA i NICA svetsku krizu su najavile još jula 2005. godine u ,,Projekciji ekonomskih kretanja u svetu do 2020. godine”. U njoj su Srbiji prognozirali spor ekonomski napredak uz isticanje da će ona biti ,,crna rupa” i na ekonomskom dnu Evrope sve do 2020. godine. Za tu godinu joj je i prognoziran ulazak u EU, ako ona tada bude postojala, piše u tom dokumentu. Istovremeno, političari na vlasti u Srbiji znajući za takvu analizu čak su govorili da će kriza biti korisna za Srbiju i da će joj pomoći da napreduje. Međutim, dogodilo se obrnuto – Srbija nazaduje jer ima tek 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine.

DUG PO STANOVNIKU 3.000 EVRA
Srbija je prošle godine trebalo da vrati oko 3,5 milijarde evra kredita i po tome spada u urednog i poverljivog dužnika, jer na vreme izmiruje svoje obaveze pa može i da se zadužuje, što sad i čini. To znači da je na kraju 2010. godine svaki stanovnik bio zadužen u proseku oko 3.000 evra. I mada u poređenju sa zemljama u okruženju prosečna zaduženost stanovnika Srbije nije tako alarmantna, obeshrabruje podatak da je u prethodne četiri godine dinamika zaduživanja ubrzana. Pošto Srbija beleži skroman rast BDP-a, lane tek 1,5 odsto, a cilj u 2011. godini je 3 odsto, verovatno će uslediti nova zaduživanja kako bi se iz tih kredita izmirile dospele obaveze. U 2008. godini rastu spoljnog duga delimično je kumovala i depresijacija kursa dinara koja je bila veća od stope inflacije.

DUG ZAO DRUG

Život na kredit, umiranje na rateU oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara, što znači da je do početka 2011. godine uvećan više od tri puta, primičući se kritičnoj tački od 80 odsto BDP-a koji prema metodologiji Svetske banke deli srednje od visoko zaduženih zemalja, navodi redovni član Akademije ekonomskih nauka dr Mlađen Kovačević. Prema njegovom mišljenju zemlja se inače smatra visoko zaduženom i ukoliko dospeli godišnji anuiteti za otplatu duga premaše 5 odsto BDP-a, ili ako je iznos godišnje rate duga prema BDP-u veći od stope njegovog rasta. Kovačević,  ukazuje i na činjenicu da bi analiza spoljnjeg duga zasnovana samo na odnosu stepena zaduženosti prema BDP-u mogla da zamagli realnu situaciju s obzirom na to da se BDP izražava u tekućim cenama, dok se spoljni dug deli sa iznosom BDP-a koji je iskazan u ,,precenjenim” dinarima.

,,Sada je sigurno da će dug Srbije i dalje da raste, kao i da će neizmirene obaveze da se stvaraju iz godine u godinu. To predstavlja i njenu narkomansku zavisnost od priliva stranog kapitala, jer nam je ove godine potrebno najmanje 3 milijarde evra. Srbija je na to prinuđena i zbog činjenice da je privatizaciju privela kraju i da je prodala sve za šta je mogla da pronađe kupca. Taj proces nije okončan u obećanom roku. Za to je dobijeno blizu 3 milijarde evra koje su utrošene umesto za pokretanje proizvodnje za održavanje političke oligarhije na vlasti. Zato nije ni moralno da se država dalje zadužuje. Novac koji je ušao u zemlju nenamenski je potrošen za intervencije na tržištu, zatim na potrošnju kroz budžet, i dobrim delom je u džepovima špekulanata ili uvoznika, dok se servisiranje duga prenosi na buduće generacije. Zato je u Srbiji danas dug zao drug, ali se mi i dalje zadužujemo što potvrđuje najnoviji dogovor premijera Mirka Cvetkovića u SAD-u o četvorogodišnjem aranžmanu koji će vlastima omogućiti da svake godine povuku kredit od 200 miliona dolara. Čak se hvali da je 800 miliona dolara najmanje predviđena suma najavljujući i dodatna sredstva. Istovremeno mi moramo da otplatimo oko 900 miliona dolara. Tu je i produženi sporazum sa MMF-om o novom zaduživanju”, navodi Kovačević.

Da ne ide baš sve po planu sa Svetskom bankom ukazuje i činjenica da nam se ne ostvaruje plan da više uzimamo nego što vraćamo (razlika je 100 miliona dolara). Procenjuje se da ćemo u narednom periodu Svetskoj banci morati da vratimo oko 900 miliona dolara, a dogovorili smo se o kreditu od 800 miliona dolara. Zato je u Vašingtonu premijeru Srbije poslata jasna poruka: ,,U narednom periodu moraćete da dokažete da efikasno koristite već odobren novac kako biste imali kredibilitet da tražite više.” Istovremeno šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Lu Brefor kaže da je Srbija spora u korišćenju sredstava koja joj je odobrila ta međunarodna institucija, i da trenutno koristi samo četvrtinu koju ima na raspolaganju. Ako uporedimo sa ostalim zemljama Evrope i centralne Azije, u Srbiji imamo jedan od najnižih nivoa iskorišćenosti raspoloživih sredstava. Određeno je oko 850 miliona dolara za projekte za koje je vlada rekla da su važni, ali je ipak čitavih 620 miliona dolara i dalje neiskorišćeno. Primedba je da se projekti u Srbiji realizuju za šest do sedam godina umesto za pet.

VARLJIVE DEVIZNE REZERVE
Ukupne devizne rezerve Srbije iznose oko 11 milijardi evra. To je apsolutni pad od 5,4 odsto u odnosu na kraj 2010. godine. Kako objašnjava ekonomista Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja, do redukcije ukupnih rezervi došlo je usled smanjenja u portfelju poslovnih banaka.

“Međutim, kako Narodna banka usled pooštrene restriktivne kreditno-monetarne politike ne interveniše na deviznom tržištu ili će to ređe činiti, pa je usled prisutnog trenda zaduživanja na finansijskom tržištu, ali i kod drugih institucija, za očekivati da dođe do laganog rasta ukupnih deviznih rezervi zemlje. Naravno, to nije plod popravljanja domaćih privrednih aktivnosti, a posebno izvoznih performansi, nego samo posledica nezajažljivog zaduživanja kako bi se obezbedio privid makroekonomske stabilnosti, pa su to i varljive devizne rezerve. One su veštački naduvane i u neizmenjenim uslovima privređivanja mogu vrlo lako da puknu kao mehur od sapunice i time preko pucanja deviznog kursa dinara izazovu pritisak na internu i eksternu likvidnost i vrtoglave turbulencije na tržištu. Kako se domaća ekonomska politika svodi na tumaranje od danas do sutra, bez jasne koncepcije i mera koje bi realizovale tu koncepciju, za sada se preduzimaju samo one mere koje saniraju simptome, a ne uzroke ekonomske krize u kojoj se nalazi zemlja, te je stoga pod naletom sve većeg dužničkog tereta takav turbulentni scenario izvodljiv”, kaže ekonomista Saša Đogović.

UREDNO IZMIRIVANJE OBAVEZA

Izveštajem MMF-a obuhvaćen je i neregulisani spoljni dug od oko 350 miliona evra bivše SFRJ, od čega na Srbiju otpada 15 odsto, a ostatak na bivše jugoslovenske republike. Pošto je Vlada Srbije donela odluku o prodaji državnog kapitala u „Telekomu“ (51 odsto) predloženo je, tj. dogovoreno da se novac koji će se eventualno dobiti upotrebi za prevremenu otplatu najskupljih delova spoljnog duga zemlje, pre svega prema Londonskom klubu poverilaca. Iz tog izveštaja se može videti i to da su problemi u izmirivanju obaveza prema inostranstvu počeli sredinom 1986. godine i nastavili se i 1987. godine, kada je 10 odsto BDP-a odlazilo na otplatu glavnice i kamata.

Prema podacima Narodne banke Jugoslavije, krajem 1987. godine spoljni dug je iznosio 21,3 milijarde dolara. Ako se od tog iznosa odbiju potraživanja uglavnom od zemalja u razvoju od oko 3,8 milijardi dolara, i prečiste klirinška potraživanja i dugovanja, to znači da je jugoslovenski neto dug iznosio 17,5 milijardi dolara. Zanimljivo je,  da je u svetskim finansijskim krugovima Jugoslavija smatrana sposobnim dužnikom koji je uspeo da smanji dug, iako nije bio u mogućnosti da dospele rate plaća u punom iznosu. U periodu od 1983. do 1990. godine SFRJ je inostranim poveriocima isplatila više od 30 milijardi dolara dokazujući tako da je bila jedna od retkih zemalja u razvoju u to vreme koja je uspela da smanji dugove.

Uoči secesije pojedinih republika SFRJ, preciznije krajem 1991. godine, spoljni dug, glavnica bez kamate, prema konvertibilnom valutnom području iznosio je oko 15 milijardi dolara, a država je bila garant za oko 11 milijardi dolara. Međunarodnim finansijskim institucijama država je dugovala oko 3 milijarde dolara, komercijalnim bankama – Londonski klub 4,4 milijarde dolara, a vladama razvijenih zapadnih zemalja, članicama Pariskog kluba, oko 6,5 milijardi dolara. Koeficijent zaduženja bio je smanjen na oko 15 odsto, a indikativna cena jugoslovenskog duga na sekundarnom tržištu dugova zemalja u razvoju kretala se oko 30 odsto nominalne vrednosti, ističe savetnik u Birou za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije Dejan Jovović.

IZMEĐU ŽELJA I MOGUĆNOSTI

Procenjuje se da je posle demokratskih promena 2000. godine kroz privatizaciju, investicije, doznake, donacije, ali i inostrane kredite u Srbiju ušlo oko 75 milijardi dolara i da su ta sredstva uglavnom iskorišćena za potrošnju, a manje za razvoj privrede. Drugim rečima, propuštena je povoljna prilika da veliki priliv inostranog kapitala bude usmeren u poboljšanje razvojnih performansi srpske privrede. Taj kurs će doduše pod pritiskom MMF-a, rigidnog svetskog finansijskog policajca koji insistira na održavanju makroekonomske stabilnosti i ravnoteži u sektoru javnih finansija, morati da se promeni vraćajući Srbiju na kolosek održivog privrednog razvoja. Utoliko pre što se više ne može računati na novac od privatizacije velikih preduzeća, smanjen je i priliv stranih investicija, a ograničena je i mogućnost zaduživanja u inostranstvu. Sve su to argumenti koji ne idu naruku privredi koja je već dovedena u stanje potpune zavisnosti od uvoza stranog kapitala. Takva zavisnost nijednoj zemlji ne obećava blistavu budućnost.

Prema podacima UNCTAD za 2010. godinu, strane direktne investicije u Srbiji su u 2006. godini iznosile 4,3 milijarde dolara, u 2007. godini 3,5 milijardi dolara, u 2008. godini kretale su se oko 3 milijarde, u 2009. godini pale su na 1,9 milijardi dolara, a 2010. godini su bile oko 800 miliona dolara. Po tom osnovu u Srbiju je od 2001. godine do kraja prošle stiglo oko 16 milijardi dolara, pri čemu prednjače investitori iz EU. Ako se posmatra duži period od 1995. do kraja 2010. godine može se reći da su ukupne strane direktne investicije premašile 21,5 milijarde dolara. U Agenciji za promociju investicija i izvoza (SIEPA) procenjuju da će se ove godine u Srbiju sliti oko dve milijarde dolara stranih direktnih investicija. Negativan trend prisutan je i kad je reč o srpskim investicijama u druge zemlje, pa je u 2009. godini investirano samo 55 miliona dolara, a godinu dana ranije 277 miliona dolara. Ukupna strana ulaganja, posmatrano na svetskom nivou u 2009. godini, iznosila su 1,1 bilion dolara, u 2008. godini investirano je 1,8 biliona dolara, a u godini pre izbijanja krize 2,1 bilion dolara. Cilj Srbije je da godišnje za preživljavanje privuče najmanje 3 milijarde dolara stranih direktnih investicija. Ukoliko se, međutim, želi dinamičan rast BDP-a od oko 6 odsto godišnje i vraćanje spoljnih dugova u skladu sa standardima međunarodnih finansijskih institucija, kao i rast proizvodnje po visokoj prosečnoj stopi od oko 8 odsto, onda bi u narednom periodu trebalo obezbediti oko 10 milijardi dolara stranog kapitala u kreditima i direktnim investicijama godišnje. Podaci SIEPE ukazuju i na to da su strani investitori kroz program vlade za privlačenje investicija do kraja 2010. godine dobili 47 miliona evra, što je omogućilo otvaranje 17.000 radnih mesta.

,,Vlada Srbije, neki zvaničnici i akademski ekonomisti ignorišu spoljni dug preduzeća, pogotovo privatnih. Oni zanemaruju činjenicu da međunarodne finansijske institucije pri obračunu stepena spoljne zaduženosti uzimaju celokupan spoljni dug. Procene MMF-a bile su da će odnos ukupnog spoljnog duga Srbije prema BDP-u u 2010. godini dostići 85,6 odsto, što se nije dogodilo ali se približilo tome, a u 2011. godini čak 90,4 odsto, što je veoma opasno”, upozorava Mlađen Kovačević.

Na osnovu sadašnjeg stanja vidi se da je Srbija prinuđena da zbog visoke zavisnosti od priliva stranog kapitala moli MMF za dobijanje više kredita. Uz to ona je po Bečkom sporazumu sa stranim bankama koje imaju filijale u Srbiji dobila obećanje da one neće povlačiti devize iz njihovih filijala i da će obezbediti refinansiranje dospelih anuiteta. Pored toga Srbija traži kredite gde god ih može dobiti, u SAD-u, Rusiji, Kini, Svetskoj banci, MMF-u... Treba reći i to da su u 2009. godini MMF i Svetska banka otpisali 500 miliona dolara spoljnog duga koji se knjižio kao dug Srbiji. U suštini taj otpis se odnosio na dug lociran na Kosovo i Metohiju.

Glavni urednik ,,Kvartalnog monitora” profesor Pavle Petrović nedavno je istakao da je iluzija da naš javni dug nije problem. Dug trenutno nije preterano veliki, ali je brzina njegovog rasta velika. On još ističe da se u krizama po pravilu pojavljuju prethodno ,,sakriveni” dugovi, tako da revizija javnog duga uvek pokaže nepovoljnije rezultate nego što se očekuje. Po njegovim rečima, međunarodno iskustvo potvrđuje da je u zemljama u razvoju kritičan nivo javnog duga od 60 odsto BDP-a, jer svako uvećanje dovodi do smanjenja privrednog rasta za dva procenta. Na primeru Srbije to bi značilo da posle krize umesto očekivane stope od pet odsto privreda raste po stopi od tri odsto.

SKUPA OPERACIJA
Bivša SFRJ je u više navrata refinansirala spoljne dugove čime je dobijen dragocen predah za prestrojavanje privrede. To nikako nije čarobna formula za rešavanje problema zaduženosti, jer refinansiranje nije jednostavna niti jeftina operacija. Ilustracije radi, ako je prosečna kamata oko 9 odsto, a rok otplate sedam godina, onda milijarda dolara refinansiranog kredita košta oko 600 miliona dolara. To je previše skup zelenaški kredit i za najbogatije zemlje, a ne za siromašnu kakva je Srbija u kojoj se procenjuje da će prosečna plata u ovoj godini biti oko 260 evra, a u 2010. godini je bila 324 evra.


NARKOMANSKA ZAVISNOST I PAD SUVERENITETA

Sve ovo govori da je Srbija nepotrebno i tragikomično postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, što problematiku novog zaduživanja i budućeg servisiranja spoljnih dugova čini posebno složenim. U takvim uslovima, naročito ako je u pitanju velika zavisnost od kapitala MMF-a, kao što je sada slučaj, osetno je smanjen suverenitet zemlje u vođenju ekonomske politike. Vraćajući se u vreme SFR Jugoslavije kada se zaduživala, setimo se samo da je tadašnji savetnik američkog predsednika Zbignjev Bježinski jednom prilikom rekao da treba ,,ohrabriti zemlje Evropske zajednice da nastave sa davanjem kredita Jugoslaviji, jer će povećanje duga u određenom trenutku poslužiti kao sredstvo ekonomskog i političkog pritiska, što će biti korisno za omekšavanje tadašnje Jugoslavije”. To se i dogodilo i dovelo do njenog bržeg raspadanja. Ovo kao da se i danas dešava.

Zato nova zaduživanja treba usmeriti u infrastrukturne projekte i restrukturiranje tržišno perspektivnih preduzeća, uz istovremeno reformisanje javnih finansija i relaksiranje kreditno-monetarne politike, što bi narednih godina privuklo strane investicije. Ukoliko se to ne uradi Srbija će se naći na još nižoj poziciji nego pre nailaska svetske ekonomske krize, i tada će cena izlaska iz krize biti osetno viša za privredu i stanovništvo.

akter.co.rs

Hehe, bitno je da se živi bolje nego 2000-te i da smo demokratska zemlja... Vrlo je teško objasniti ljudima da smo najebali... a još teže zašto je ekonomska politika pre 2000-te bila bolja nego sad 

A lepo piše u tekstu - Srbija narkomanski zavisna. To je kao priča lokalnog dilera i narkomana: prvo navučeš mušteriju, daješ tabletice jeftino, na odloženo, sa popustom... Kada se navuče, poskupiš. A kada se sjebe načisto, iskoristiš do kraja i baciš. To će se i nama desiti ako se ne opametimo 

Meni je recimo bajno interesantno kako gomila dusebriznika i ekonomskih "strucnjaka" voli da na ovu temu polemise i off-topikuje do smrti na politickom delu foruma, ali zato nikoga od njih ne interesuje ni da procita sta je pravo stanje, zasto je do njega doslo i na koji nacin to utice na nas... jelte... i do smrti pa niko ni ne komentarishe... jer je lepse srati do smrti o ovome i pricati napameti i gadjati se brojkama i godinama 

Dugovanja se gomilaju a ako ne stvaras + neces moci ni da ih vracas vec ces morati da uzimas ponovo kredite kako bi ih vracao. Mi to stvaranje plusa nemamo i zato i ne mozemo ocekivati nista bolje u buducnosti. Da imamo proizvodnju bilo bi drugacije jer bismo mogli na osnovu dobre proizvodnje da vracamo kredite, ovako cemo samo gomilati dugove dok "Djavo ne dodje po svoje" .

Pozajmis pare u ime drzave potrosis ih u svoje ime i tak daljse 

и ја морам да се сетим нашег деда Мраза од премијера који на тевеу објашњава како ћемо узети нови кредит да покријемо отплату дугова и да то није ништа страшно јер је то стандардна процедура ...

da bas lepo onda ce vas prodati u belo roblje

не мораш цитирати толики пост ако одмах иза њега одговараш ... поготово кад имаш тако опширан одговор на исти ...

Pravo stanje je zapravo da državu vode diletanti i amateri. Generalno je pravilo da se svi iz vrhuške odmah proglase za lopove - a ima među njima i poštenih ljudi, ali nemaju potrebna znanja da vode državu Mi nemamo kadrove da vodimo državu, i to je najveći problem - čast izuzecima...

Kada se 2000. menjala vlast, obećavane su kule i gradovi. Bilo je prilično jednostavno - Srbija je imala nekoliko fabrika, dosta zemljišta i puno potencijala za ulaganje, a falio je kapital. Prosto rečeno - imali smo kakve-takve osnove, samo nam je trebao kapital.

Nova vlast je, kao i običan građanin Srbije, bila zaslepljena pričama o milionskim ulaganjima, privatnom kapitalu koji će doneti preporod i tako to Započeta je masovna privatizacija, u zemlji sa gomilom nerešenih pravno-imovinskih odnosa, sa razvijenim organizovanim kriminalom i brojnim ljudima krajnje sumnjivog bogatstva - što je sve bilo zaostavština ratova i sankcija. Neki iz ličnih interesa i para koje su dobijali, a neki iz čistog neznanja i amaterizma, uglavnom, svi su slepo verovali da će privatnici jednostavno ulagati u proizvodnju, sa ciljem da ostvare profit. Surova istina ih je zviznula posred čela - nikome nije bilo u interesu da ulaže, već da razgrabi to što je ostalo od državnih preduzeća, otme zemljište, i onda na njemu počne željeni biznis, koji puno puta nije imao veze sa onime što je kupio. Primera je bezbroj - i kod nas, i u svim zemljama koje su prolazile talas privatizacije. Bilo je dovoljno pogledati u istoriju i videti šta se dešavalo sa recimo Engleskom, kada je započinjana era kapitalizma,  i kroz kakve su društvene probleme prolazili. Pametni ljudi su to znali, ali većinu su činili amateri, diletanti i samozvani eksperti, sa nekim kvazi-fakultetima i kvazi-znanjem. 

Elem, rezultat je bio poražavajući: fabrike su kupovane, a onda uništavane, ono malo respektabilnih firmi što je sačuvano, brzo je razbucano. Nikome nije bilo u interesu da kupi propalu fabriku, uloži milione u nju, da bi je učinio konkuretnom na tržištu, i eventualno počeo da ostvaruje profit za 5~10 godina. Pogotovo ne na ovako trusnom području. Mnogo je lakše bilo kupiti fabriku, rasprodati sve što se može, zemljište iskoristiti na najbolji mogući način, a onda se svega ratosiljati i preći na sledeću - brza zarada. Takvih slučajeva ima po Srbiji na hiljade. Naravno, nova vlast je svojski doprinosila tome, što neznanjem, što lopovlukom - nikome više nije bilo u interesu da ulaže u proizvodnju - mnogo je bilo bolje ići na brzu zaradu. Pogotovo kada je postalo jasno da ne postoji jasan ekonomski plan za razvitak zemlje. U toj situaciji, ni strani ulagači nisu videli potencijal za ulaganje, već samo potencijal za pljačku. I tu nisu krivi oni, već mi - jer nismo, a nemamo ni sad, nikakav ekonomski plan za razvoj zemlje.

U nedostatku rešenja i ideja, mi smo krenuli da primenjujemo strane sisteme i prepisujemo zakone sa zapada na ovu našu jadnu Srbiju. I dobili smo Frankeštajna, jer to ne može tako. Ono što valja Engleskoj, ne valja obavezno i nama. Ljudi su polako gubili nadu, svaka proizvodnja je propadala jer nije bilo organizacije i države koja bi štitila one koji hoće da rade, a ne da kradu. Ceo sistem je postao parodija samoga sebe.

Socijalni mir i standard se kupovao kreditima, jer je vlast znala (a zna i sad) da ako dođe do osetnog pada standarda, ima brzo da završi isto kao njen prethodnik. A pri tome, skupi krediti nisu bili iskorišćeni za pokretanje proizvodnje, već samo za penzije i plate, za gluposti i prazne priče. A kada se krediti potroše, uzimaju se novi, i tako u krug - tako da smo već sad postali kolonija. Dužničko ropstvo je zajebana stvar

Ne znam ko se sve nakrao, ne znam ko je bio toliko naivan da veruje da će liberalna ekonomija sama sebe regulisati, pogotovo na Balkanu. Ne znam kako ljudi ne razumeju da liberalni ekonomski sistem nije primenljiv na malu zemlju koja tek treba da se razvija. Napredovali smo od 2000 godine: danas imamo kapitala, ali nemamo u šta da ga uložimo.

Ali to sad nije ni bitno. Već smo upali u čabar, a kako ćemo se izvaditi iz njega, Bog sveti zna. Neko će morati da prekine praksu života na tuđim parama, tj. kreditima, a tada će se desiti nova 1993 godina. I biće vrlo bolno buđenje kada ljudi shvate da za to nije bio kriv Sloba, niti rat, već samo naše neznanje i loša ekonomska politika. Kako izvući zemlju iz govana, pitanje je za neke mnogo opake ekonomske znalce - nisam siguran da ih mi imamo, niti da su neki strani voljni da se potrude oko nas. Plus nas ubijaju međusobne razmirice, bela kuga i ostalo. Kada bi se jednom složili, stali iza jednog zajedničkog cilja, branili nacionalne interese bar 10 godina, bez priče o evropi, liberalizmu, kapitalizmu i sličnim ideologijama - garant bi se izvukli i krenuli napred. Samo, kada će Srbi da se slože, to Bog sveti zna Ja prvi ne mogu da se složim sa ovim sadašnjim ispranim mozgovima i pričama o Evropi... jer poznajem malo više od istorije i geografije da znam da od toga, onako kako ga evropejci zamišljaju - nema ništa. Tako smo zamišljali i 2000-te, i većina još uvek nije shvatila da svet nije ružičast, fin i lep... a EU nije dobrotvorna organizacija koja će nam dati milijarde da nam bude bolje 

ovo nije pravo stanje . naime , radi se o javnom dugu  - dugu drzave . ovome trebba dodati dugove gradjana i  preduzeca  , a tek onda dolazi prava stvar - dugovi banaka .

poznata je stvar da su nashe domace banke praktichno prestale da postoje , i da je bankarsko trzishte praktichno u rukama stranih (jevrejskih ) banka . medjutim , manje je poznato da ove banke imaju ogromne dugove , manjkove i finansijske obaveze , nastale finansiranjem raznih ekonomskih balona - sve dok nije pochela kriza 2008 .

  zashto bi ovo nas trebalo da brine ? pa zato shto je nazalost  nasha drzava garant solventnosti tih banaka  . to otprilike znachi da vrlo lako moze da se desi scenario kao na islandu ili josh gore u irskoj - da cemo mio kao poreski obveznici morati da preuzmemo i otplacujemo bankarske dugove . poshto te pare nemamo , drzava ce u nashe ime da se zaduzi toliko da ce ovi trenutni dugovi izgledati kao decija igra .