Molim, bez komentara.



Budin život

    Sidarta (Siddhartha) ili posle probuđenja Buda (= Budni) rođen je 563. godine pre naše ere u gradu Kapilavastu (u današnjem Nepalu). Sidartini roditelji bili su kralj Sudodana i kraljica Maja, koji su vladali narodom Sakja. Čitav njegov život nerazdvojiv je splet legende i stvarnosti ... Jedne noći, kraljica Maja sanjala je da joj je slon sa šest kljova, držeći lotosov cvet surlom, dodirnuo desni bok. U tom trenutku začet je njezin sin. Tako su bramani (učeni ljudi) protumačili njezin san. I to dete biće ili veliki kralj, vladar sveta, ili veliki asketa (sveti čovek koji se odrekao svetovnog života). Ime budućeg deteta biće Sidarta, odnosno "onaj koji je ispunio svoj cilj".

    Kasnije, kraljica Maja krenula je u posetu svome ocu da bi se pripremila za porođaj i kočije su zastale u Vrtu pokraj grada Lumbini kako bi se malo odmorila. Tu se iznenada i porodila, tako što joj je Sidarta izašao opet na desni bok bez ičije pomoći. Novorođenče je napravilo po sedam koraka na sve četiri strane sveta, a na mestu gde je prvi put dotaklo tlo iznikli su lotosi. Tada reče: "Preda mnom nema novih života, jer ovo je moje poslednje telo. Sada ću razoriti i iščupati korene patnje što izazvana je rađanjem i umiranjem." Sedam dana kasnije kraljica Maja je umrla. Mahaprađapati, Majina sestra, preuzela je ulogu majke. Kralj Sudodana postarao se da Sidarta bude zaštićen od svih vrsta teškoća i neugodnosti. Kada je Sidarta napunio 20 godina oženio je Jasodaru, kćer jednog od kraljevih ministara, i godinu dana kasnije dobili su sina Rahulu (= "okov" ili "prepreka")
    U 29. godini Sidarta je dva puta uspeo da ubedi svoga vozara Ćanu da ga provoza izvan grada bez kraljevog odobrenja. Tokom te dve vožnje Sidarta je video "četiri glasnika" koji su izmenili njegov život. Prvi put, video je starca, gubavca i mrtvaca. Drugi put naišli su na asketu, obrijane glave, koji nije posedovao bilo šta sem žutog ogrtača i štapa za hodanje. Sidarta stade da ga ispituje i on mu odgovori: "Ja sam.. užasnut rođenjem i smrću, prihvatio beskućnički život kako bih pronašao izbavljenje ... Tragam za stanjem blaženstva, u kojem patnja, starost i smrt su nepoznati." Te noći, Sidarta je tiho poljubio svoju usnulu ženu i sina i naredio Ćani da ga vozi u šumu. Na ivici šume Sidarta je otpasao svoj draguljima optočen mač i odsekao sebi kosu i bradu. Potom je skineo svoju prinčevsku odoru i stavio na sebe asketski žuti ogrtač. Na kraju je Ćani naredio da njegove stvari odnese kralju Sudodani.    

     

    Od tada Sidarta je tumarao severoistočnom Indijom, tragao za učiteljima i učio o samsari (reinkarnaciji), karmi i mokši. Privučen idejama mokše (izbavljenja), Sidarta se zadržao na obali reke Neranđare i počeo da živi životom krajnje askeze i samomučenja tela, neprekidno meditirajući. Tokom šest godina jeo je i pio samo koliko je trebalo da ostane živ, telo mu je bilo poput kostura i bio je potpuno iscrpljen. U međuvremenu su mu se pridružili još petorica asketa, nadajući se da će naučiti nešto na njegovom primeru.

    No, jednoga dana, Sidarta je shvatio da su mu sve te godine askeze samo oslabile telo i duh, tako da nije mogao valjano da meditira. Kada je jednom ušao u reku da se okupa bio je toliko iznemogao da nije uspevao da izađe, tako da su se grane najbližeg drveta nagnule napred da mu pomognu. I u tom trenutku pojavila se devojka iz obližnjeg sela po imenu Nandabala i sažalivši se ponudila mu posudu pirinča kuvanog u mleku, koju je Sidarta prihvatio. Njegovih pet saputnika se zgranuše kad su to videli (nesto otprilike kao kada bismo danas videli budističkog monaha da ide ulicom i liže sladoled) i napustiše ga uvereni da je napustio put samopročišćenja. Okrepljen obrokom, Sidarta sede ispod jedne vrste smokve (koja se od tada naziva i drvetom bo ili drvetom prosvetljenja) odlučan da se neće odatle pomeriti dok konačno ne pronađe tajnu izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Dok je tako meditirao, Mara (bog zla) slao je svoje sinove i kćeri da ga iskušavaju i muče žeđu, požudom, nezadovoljstvom i zadovoljstvom. Sidarta, nepokoleban, utonu u duboko zadubljenje i prvo se priseti svih svojih ranijih života, zatim zadobi znanje o krugu preporađanja i sa tom izvesnošću odbaci neznanje i strast svog ega koji su ga vezivali za ovaj svet. Tako je Sidarta postao probuđen i postao Buda (Budni). U njemu više nije bilo žudnje i patnje, našao se u stanju savršene ravnoteže, u stanju nirvane ... "Postoji sfera koja nije ni zemlja, ni voda, ni vatra, ni vazduh ... koja nije ni ovaj svet, ni drugi svet, ni Sunce ni Mesec. U njoj nema ni nastajanja ni nestajanja, ni rađanja ni umiranja. Postoji jedino okončanje patnje." Međutim, umesto da u takvom stanju zadubljenja dočeka smrt svog fizičkog tela, Buda je na nagovor božanstva odlučio da svoje novo znanje podeli sa drugim ljudima, kako bi i njima bila pružena šansa da izađu iz kruga patnje, iz kruga neprekidnog rađanja i umiranja.

    Prvo je otišao do grada Sarnata i pronašao svojih pet dojučerašnjih saputnika. Kada su ga ovaj put ugledali promena je bila očigledna i shvatili su da se uspeo na viši stupanj svetosti. Buda je upravo njima izgovorio svoj prvi govor o Dhammi, svom učenju i ujedno univerzalnom zakonu ovoga sveta. Prvo je od pirinča na tlu napravio krug, koji je predstavljao točak života koji se neprestano okreće. Ova propoved nazvana je Propovedi u parku jelena ili "Govor o pokretanju točka Učenja". Sidarta im je otkrio da je postao Buda, a zatim opisao zadovoljstva koja je imao dok je još bio princ i mučenja kojima se izlagao kao asketa. Nijedna od te dve krajnosti nije bila put ka nirvani. Zato se odlučio za Srednji put, koji ide između ta dva ekstrema.

    "Zadovoljavati osnovne životne potrebe nije zlo", reče Buda. "Održavati dobro zdravlje jeste dužnost, jer inače nećemo biti u stanju da upalimo svetiljku mudrosti i svoj um održimo snažnim i bistrim." Zatim ih je Buda podučio Dhammi, koja se sastoji od Četiri plemenite istine i Osmostrukog puta. Pet asketa i mnogi drugi uskoro su se pridružili Budi, prateći ga na njegovim lutanjima. Kako se broj pratilaca povećavao, Buda je organizovao Sanghu, zajednicu bhikkhua (monaha i, kasnije, monahinja). Sangha je usmenom predajom čuvala Dhammu i omogućavala bhikkhuu da se potpuno usredsredi na cilj dostizanja nirvane. Tokom peioda monsuna (tri meseca) oni bi ostajali u viharama (monaškim boravištima, često pećinama). Upasake, nezaređeni sledbenici Budinog učenja ili kućedomaćini, podučavani su da se pridržavaju Pet pravila morala. Buda se kasnije vratio u svoje rodno mesto Kapilavatu i njegov otac je doživeo to poniženje da svoga sina, kome je bio namenjen kraljevski presto, vidi kako prosi hranu. Buda je poljubio očeva stopala i rekao: "Ti pripadaš plemenitoj lozi kraljeva. Ali ja pripadam lozi buda i hiljada onih koji su živeli od prošenja hrane." Kralj Sudodana se tada priseti proročanstva bramana i izmiri se sa sinom. Budina žena, sin i bratanac (Ananda) kasnije su se pridružili Sanghi.

    U osamdesetoj godini života, Buda je jednom od kovača Ćunde isprosio obrok od kojeg se razboleo od dizenterije. Iako ozbiljno bolestan, smogao je snage da ode do Kusinagara, gde je u šumi sala drveća pronašao zgodno mesto i legao na desni bok. Odmah se okupio veliki broj sledbenika, a drveće se ukrasilo raznobojnim cvetovima. Buda reče Anandi: "Star sam i moje putovanje se približava svom kraju. Telo mi je poput starih, rasklimatanih kola koja se samo kožnim kaiševima vezana drže na okupu." Tri puta je okupljene pitao imaju li neko pitanje, ali niko se nije javio. Na kraju Buda reče: "Sve što je stvoreno podložno je propadanju i smrti. Sve je prolazno. Izborite se za sopstveno izbavljenje zahvaljujući svojoj marljivosti." I poslednji put utonuvši u meditativno zadubljenje Buda izdahnu, dostigavši Parinirvanu (prestanak opažaja i osećaja, konačno utrnuće).



Budin život
Prvo poglavlje iz knjige "Buddhism in a Nutshell"



Na dan punog Meseca u maju 623. godine pre n.e. rođen je na obroncima Himalaja, u Nepalu, u indijskom plemenu Sakya, princ po imenu Siddhattha Gotama, koji beše predodređen da bude najveći religijski učitelj u istoriji sveta. Odgojen u sigurnosti obilja, obrazovan onako kako je priličilo jednom princu, oženio se i dobio sina.

Njegova kontemplativna priroda i beskrajna samilost nisu mu dozvoljavali da uživa u prolaznim materijalnim zadovoljstvima kraljevskog doma. On lično nije znao za bilo kakvu žalost, ali je osećao duboko milosrđe za patnju običnih ljudi. U sred ugodnosti i luksuza, shvatio je univerzalnost patnje. Palata, sa svim svojim ovozemaljskim zabavama, nije više pogodno boravište za samilosnog princa. Sazrelo je vreme za njegov odlazak. Shvatajući raznovrsnost čulnih uživanja, u svojoj dvadeset devetoj godini, odbacio je sva ovozemaljska zadovoljstva i ogrnuvši jednostavni žuti ogrtač askete, sam, bez ikakvog imetka, krenuo je u traganje za Istinom i Smirenjem.

Bilo je to preobraćenje nezabeleženo u dotadašnjoj istoriji, jer se nije dogodilo u poznim godinama njegovog života, već u najvećoj snazi, ne u oskudici, već u izobilju.

Telo mu se pretvorilo u kostura. Što je više mučio svoje telo, cilj mu je bivao sve dalji. Bolne, bezuspešne asketske vežbe koje je uporno praktikovao pokazale su se apsolutno neefikasnim. Sada je, kroz lično iskustvo, bio potpuno uveren u beskorisnost samomučenja, koje je slabilo telo i iscrpljivalo duh.

Koristeći sopstveno dragoceno iskustvo, konačno je odlučio da krene nezavisnim smerom, izbegavajući dve krajnosti preterane popustljivosti i samoumrtvljavanja. Prva unazađuje duhovni napredak, a ova druga slabi intelekt. Novi put koji je sam otkrio beše srednji put, majjhima patipada, koji postade jedna od istaknutih karakteristika njegovog učenja.

Jednog srećnog jutra, dok beše u dubokoj meditaciji, bez pomoći i vođstva bilo kakve natprirodne sile i potpuno se oslanjajući na sopstveni napor i mudrost, iskorenio je sve nečistoće, pročistio sebe i, sagledavši stvari onakve kakve one zaista jesu, dostiže probuđenje (stanje budnosti) u svojoj 35. godini. On nije rođen kao Buda, već je postao Buda sopstvenim trudom. Kao savršeno otelovljenje svih vrlina koje je propovedao, opremljen dubokom mudrošću srazmernoj njegovoj beskrajnoj samilosti. Ostatak svog dragocenog života posvetio je služenju čovečanstvu, ličnim primerom i podučavanjem, iza čega nije stajao ikakav lični motiv.

Posle monaškog života dugog 45 godina Buda je, poput svakog drugog živog bića, podlegao neizbežnom zakonu promene i konačno umro u 80. godini života, upućujući svoje učenike da ubuduće njegovo učenje uzmu kao svog učitelja.

Buda je bio ljudsko biće. Kao čovek je rođen, kao čovek je živeo i kao i svakom čoveku i njegov život je okončan. No, iako ljudsko biće, uspeo je da postane izuzetan čovek (acchariya manussa), ali sebe nikada nije smatrao božanstvom. Buda je to više puta isticao i nije ostavio nimalo prostora za bilo koga da zapadne u grešku da je on bio besmrtno božansko biće. Na sreću, u slučaju Bude nije bilo deifikacije. Treba, međutim, uočiti da nije bilo učitelja "ikada tako daleko od božanstva, a ipak tako nalik bogu".
   

Buda nije ni inkarnacija hindu božanstva Višnua, kako neki veruju, niti je on spasilac koji po svojoj volji spašava druge svojim spasenjem. Buda podstiče svoje učenike da u svom izbavljenju zavise jedino od sebe, jer čistota i prljanje zavise takođe od njih. Razjašnjavajući svoj odnos prema svojim sledbenicima i naglašavajući važnost oslanjanja na samog sebe i individualnog napora, Buda jednostavno kaže: "Morate se sami potruditi, Tathagate su jedino učitelji."

Bude pokazuju put, a nama ostaje da po svojoj volji sledimo ili ne taj put i dođemo do sopstvenog pročišćenja.

"U spasenju zavisiti od drugog je loše, a zavisiti od sebe je dobro." Zavisiti od drugog znači očekivati da drugi uloži napor za nas.

U tom podsticanju svojih učenika da zavise od samih sebe Buda u Parinibbana sutti kaže: "Budite sam sebi ostrvo, budite sam sebi utočište! Ne uzimajte bilo koje drugo utočište!" Ove značajne reči nas nadahnjuju. One otkrivaju koliko je važno sam sebe podsticati da bi se ostvario neki cilj i kako je površno i jalovo tražiti spas u drugim spasiteljima i žuditi za iluzornom srećom u zagrobnom životu, i to odobrovoljavajući zamišljene bogove ili kroz molitve na koje niko ne odgovara i besmislena žrtvovanja.

Štaviše, Buda ne tvrdi da je samo on sposoban za stanje probuđenosti, koje zapravo nije privilegija bilo kakve posebne osobe. On je dosegao najviši mogući stupanj pročišćenja kojem svaki čovek može da teži i ne skrivajući bilo šta u stisnutoj šaci otkrio je jedini direktan put koji do njega vodi. Prema Budinom učenju, svako može da teži tom uzvišenom stanju savršenosti ukoliko donese neophodnu odluku. Buda ne proklinje ljude nazivajući ih nepopravljivim grešnicima, već ih, naprotiv, bodri govoreći im da se rađaju čista srca. Po njegovom mišljenju, ovaj svet nije proklet, već je zaveden neznanjem. Umesto da svoje sledbenike čini malodušnim, a da to uzvišeno stanje rezerviše samo za sebe, on ih hrabri i navodi da ga podražavaju, jer budinska priroda je u svima nama. Svi smo mi potencijalne Bude.

Onaj ko teži da postane Buda nazivan je Bodhisatta, što doslovno znači biće mudrosti. Ovaj ideal Bodhisatte jeste najlepši i najrafinariniji način življenja koji je predstavljen ovom egocentričnom svetu, jer šta je uzvišenije od života služenja i čistote?

Kao čovek dostigao je budinstvo i objavio svetu takvu mogućnost i kreativnu snagu čovekovu. Umesto stavljanja jednog svemogućeg boga iznad čoveka koji će po svojoj volji upravljati sudbinom čovečanstva i potčinjavanja čoveka natprirodnoj sili, on je uzdigao vrednost ljudskog roda. On je taj koji je podučavao da čovek svoje izbavljenje i pročišćenje može postići sopstvenim naporom, ne zaviseći od nekog spoljašnjeg boga ili uz posredovanje sveštenika. On je taj koji je ovaj egocentrični svet podučio plemenitom idealu nesebičnog služenja. On je bio taj koji se pobunio protiv degradirajućeg sistema kasti i podučavao jednakost svih ljudi, dajući priliku svima da se uzdignu bez obzira na životni put.

On je objavio da su vrata uspeha i napretka otvorena svima, u svakoj životnoj situaciji, bilo da su plemenitog ili niskog roda, sveci ili kriminalci, svima onima koji su spremni da okrenu novi list i teže pročišćenju.

Bez obzira na kastu, boju kože ili društveni status, on je za svakoga, za muškarce i žene, ustanovio demokratski konstituisanu monašku zajednicu. On nije silio svoje sledbenike da budu robovi ni njegovom učenju ni njemu lično, već im je podario potpunu slobodu mišljenja.

Tešio je ucveljene rečima utehe. Služio je bolesne, od svih napuštene. Pomagao je siromašne, od svih prezrene. Oplemenio je živote zavedenih, pročišćavao život prestupnika. Ohrabrivao je slabe, ujedinjavao podeljene, prosvetljivao neznalice, vodio zalutale, uzdizao posrnule. I bogati i siromašni, sveci i kriminalci voleli su ga podjednako. Despotski i pravedni kraljevi, čuveni i nepoznati prinčevi i plemići, velikodušni i škrti bogataši, oholi i ponizni znalci, puka sirotinja, ulični čistači, prepredene ubice, ohole kurtizane -- svi su imali koristi od njegovih reči mudrosti i saosećanja.

Njegov plemeniti primer bio je izvor inspiracije za sve. Njegova vedra i mirna pojava bila je blagotvoran prizor za predane oči. Njegova poruka mira i tolerancije bila je dobrodošla za sve i predstavljala je trajni dobitak za sve koji su imali sreću da je čuju i praktikuju.

Gde god je njegovo učenje stizalo ostavljalo je neizbrisiv trag na ljudima. Kulturni napredak svih budističkih naroda umnogome je zavisio od njegovog uzvišenog učenja. Zapravo, sve budističke zemlje poput Sri Lanke, Burme, Tajlanda, Kampućije, Vjetnama, Laosa, Tibeta, Kine, Mongolije, Koreje, Japana itd., odrastale su u okrilju budizma. Premda je više od 2.500 godina prošlo od smrti ovoj najvećeg učitelja, ipak njegova izuzetna ličnost i dalje utiče na sve koji su se sa njim susreli.

Njegova gvozdena volja, duboka mudrost, univerzalna ljubav, bezgranično milosrđe, nesebičnost, jedinstvenost položaja koji je odbacio, savršena čistota, magnetski privlačna ličnost, jedinstveni metodi širenja učenja i konačni uspeh -- svi ti kvaliteti naveli su otprilike jednu petinu današnje svetske populacije da slavi Budu kao svoga vrhovnog učitelja.

Odajući izuzetno priznanje Budi, Sri Radhakrishnan kaže: "U Budi Gotami imamo vrhunski um sa Istoka, bez premca kada je u pitanju uticaj na razmišljanje i život ljudske rase. On je utemeljitelj jedne religijske tradicije čiji uticaj teško da je nadmašila bilo koja druga. Buda pripada istoriji svetske misli, opštem nasleđu svih civilizovanih ljudi, jer je, sudeći po intelektualnom integritetu, moralnom poštenju i duhovnom uvidu, on bez sumnje jedna od najvećih figura u istoriji.

U Tri najveća čoveka svetske istorije H. Dž. Vels piše: "U Budi jasno vidite čoveka, jednostavnog, predanog, usamljenog, kako se bori za svetlost -- živu ljudsku ličnost, a ne mit. On je takođe čovečanstvu podario poruku univerzalnu po svom karakteru. Mnoge od naših najboljih savremenih ideja u najtešnjoj su harmoniji sa njom. Sva patnja i nezadovoljstvo proističu, učio je, iz sebičnosti. Pre nego što čovek zadobije vedrinu, mora prestati da živi samo za svoja čula ili samoga sebe. Tada on izrasta u veliko biće. Buda je na drugom jeziku pozivao čoveka na samozaborav 500 godina pre Hrista. Ali je, na izvestan način, bliži nama i našim potrebama. On je ispoljio više lucidnosti u vezi sa našom važnošću kao jedinki od Hrista i manje je dvosmislen oko pitanja naše besmrtnosti."

St. Hilaire primećuje "Savršen model svih vrlina kojima podučava. Njegov život je bez i najmanje senke."

Fausbol kaže -- "Što ga više upoznajem više ga volim."

A smerni njegov sledbenik mogao bi reći -- "Što ga više upoznajem više ga volim; što ga više volim više ga upoznajem."

Izvor: Budizam

Tri univerzalne karakteristike

    Karakteristika jeste činjenica koja nam govori nešto o prirodi neke stvari. Ukoliko je neka činjenica nekad povezana sa određenim stvarima, a nekad nije, onda to nije njena karakteristika i ona nam neće pomoći da razumemo prirodu te stvari.

    Toplina, na primer, jeste činjenica. Toplina nije karakteristika vode, jer voda nije uvek topla. Toplota vode zavisi od drugih faktora kao što su sunce ili električni šporet. Ali toplina je karakteristika vatre, jer vatra je uvek topla i toplina vatre ne zavisi od bilo kog drugog faktora. Toplina je uvek povezana sa vatrom i govori nam nešto o prirodi vatre.

    Buda je podučavao da sve što postoji ima tri karakteristike. One se nalaze u svemu što postoji i otuda nam mogu reći nešto o prirodi toga što posotji.

    Te tri karakteristike su prolaznost, patnja i nepostojanje trajne suštine.

    Prolaznost

    Buda je učio da je svako postojanje prolazno, jer ne postoji ništa ni u nama ni oko nas što bi bilo trajno, stabilno, večno, što nije podložno propadanju i razaranju, što je uvek isto. Sve se neprekidno menja. Život je poput vode u reci ili plamena sveće, koji ni u dva susedna trenutka nije isti

    Naše telo, na primer, sastavljeno je od materijalnih elemenata kao što su meso, kosti i krv, koji su prolazni. Od trenutka našeg rođenja telo nam je podvrgnuto neprestanoj promeni. I ljudski um, takođe, zavisi od mnoštva faktora. Neprekidno se menja. Nalik je majmunima koji neprekidno skaču sa grane na granu, ne ostajući na jednom mestu ni za trenutak. Ni telo ni um nisu trajni i nepromenljivi.

    Nauka uči da se i prividno trajne stvari kao što su okeani, kontinenti, planinski masivi, čak i sama Zemlja, SUnce i SUnčev sistem neprestano menjaju i da je jednoga dana nestati. Ako je sve to podložno promeni i nestajanju, ne možemo a da ne dovedemo u sumnju ideju o večnosti života. Život može prestati u svakom trenutku. Niko ne može izbeći smrt i razaranje tela.

    Razumevanje karakteristike prolaznosti ljudima donosi korist na dva načina. Prvo, može poboljšati čovekove odnose sa drugima i njegovo delovanje. Drugo, može ih ohrabriti da slede Plemenit osmostruki put.

    Često shvatimo da smo napravili grešku u odnosu sa nekim drugim ljudima, jer zaboravljamo da uzmemo u obzir promene koje se neprekidno odigravaju nama samima, a i u drugima. Često se prijateljstva raskidaju zato što jedna ili obe strane previđaju da su se ličnost, interesovanja i stavovi njihovih prijatelja promenili.

    Kada razumemo da su ljudi i situacije prolazni i da se stalno menjaju, tada svakom trenutku našeg odnosa sa nekim prilazimo otvorenog uma. Postajemo sposobni da na svaku novu situaciju odgovorimo bez vezivanja za već zastarele ideje o ljudima. Tada prijateljstvo može biti plodonosno. Uspeh u životu zavisi od nečije sposobnosti da se prilagodi promenama situacije i na najbolji način iskoristi prilike koje iskrsavaju.

    Shvativši da su mladost, zdravlje, materijalno blagostanje, čak i sam život prolazni, ljudi bi trebalo da na najbolji način iskoriste takve povoljne okolnosti još dok one traju. To znači da treba da praktikuju Plemeniti osmostruki put kako bi dostigli sreću i prosvetljenje. Budine poslednje reči bile su:

    “Podložne promeni su sve stvari,
    Nastavi dalje putem marljivo."

    Patnja

    Istina o patnji je prva među Četiri plemenite istine kojima je podučavao Buda. Patnja je činjenica života koju ljudi mogu iskusiti na sebi samima. Ona je jedna od tri karakteristike egzistencije.
       

    Sve što je prolazno izvor je patnje. Sve što je nastalo trajaće izvesno vreme, tada će propadati i na kraju nestati. Stalno nova rađanja i umiranja teško je podneti. Ona uznemiravaju naš um i mir i izazivaju u nama patnju.

    Tako su starost, bolest i smrt, kao dokazi prolaznosti života, ujedno i oblici patnje. Pošto su ljudi skloni da se vezuju za mladost, zdravlje, toplinu, druge ljude i materijalna dobra, uviđanje da su sve te stvari prolazne izaziva u njima nespokojstvo i strah. Rečeno je da su čak i bogovi zadrhtali kada ih je Buda podsetio da su nebeski svetovi takođe prolazni.

     Razumevanje da je patnja univezalna i neizbežna omogućuje nam da se sa realnošću života suočimo ispunjeni spokojstvom uma. Postajemo sposobni da se nosimo sa starošću, bolešću i smrću, a da nas ne ispune malodušnost i očaj. To razumevanje takođe nas ohrabruje da tragamo za rešenjem ovog problema patnje, isto onako kako je princ Sidarta tragao.

    Nepostojanje trajne suštine

    Ljudi često misle da mora postojati neka ličnost ili sopstvo ( nekakvo "ja") koje je trajno, inače oni ne bi postojali, niti doživljavali stvari u ovom životu. Međutim, Buda je učio da uopšte ne postoji stvarna, trajna i nezavisna ličnost ili sopstvo. To je treća karakteristika svega što postoji.

    Da trajno ili nezavisno sopstvo zaista postoji, bili bismo u stanju da se identifikujemo sa njim. Tako neki ljudi mogu reći da je telo njihovo sopstvo ili da je um njihovo sopstvo. Međutim, obe ideje su pogrešne. I telo i um su prolazni, stalno promenljivi i podložni razaranju, oni u svom postojanju zavise od mnoštva faktora. Tako ni telo ni um ne mogu biti trajno i nezavisno sopstvo.

    Ako bi telo bilo sopstvo, bilo bi u stanju da po svojoj volji ostane jako i lepo. Međutim, telo se zamara, ogladni i razboli i protiv svoje volje, pa otuda ne može biti ličnost ili sopstvo.

    Slično, ako bi um bio sopstvo, radio bi ono što poželi. Ali um često odluta od onoga za šta zna da je dobro i juri za onim što je loše. Postaje uznemiren, rastresen i uzbuđen i protiv svoje volje. Otuda ni um nije sopstvo.

    Kada ljudi kažu, na primer: "Idem da radim", oni samo koriste konvencionalan naziv "ja" za skup fizičkih i mentalnih faktora. U stvarnosti, ne postoji ja ili sopstvo.

    Sve dok ljudi misle da je sopstvo trajno i nezavisno, oni su nužno egoistični i ka sebi usmereni. Tako će ne samo neprestano bivati frustrirani zbog drugih ljudi i nepredviđenih situacija, već će se takođe osetiti primoranima da štite sebe, svoj posed i čak svoje stavove, po bilo koju cenu.

    No, kada jednom shvatimo da je sopstvo samo konvencija za skup stalno promenljivih fizičkih i mentalnih faktora, tada se više nećemo tako grčevito boriti za njega, ispunjeni strahom i neizvesnošću. Ustanovićemo da od tada lakše sazrevamo, učimo, razvijamo se i osetićemo u sebi više velikodušnosti, ljubaznosti i saosećajnosti, jer više nemamo šta da očajnički branimo.

    Razumevanje činjenice o impersonalnosti može nam pomoći da se efikasnije nosimo sa svakodnevnim situacijama. Ono ohrabruje negovanje ispravnog ponašanja i pomaže nam da napredujemo ka sreći, miru i prosvetljenju.

    Prolaznost, patnja i nepostojanje sopstva jesu tri karakteristike svega što postoji. Šta god da je prolazno izaziva patnju, a šta god da je prolazno i izvor patnje ujedno je i bez ikakve trajne suštine. Oni koji shvate istinu o ove tri činjenice postojanja biće u stanju da prevaziđu patnju, jer su im umovi oslobođeni iluzije o trajnosti, zadovoljstvu i sopstvu.

Izvor: Budizam

Četiri plemenite istine


Ovako je govorio Buda, Prosvetljeni: Zahvaljujući nerazumevanju, neshvatanju četiri stvari, morao sam i ja, baš kao i vi, učenici moji, toliko dugo da lutam ovim beskrajnim putem rađanja i preporađanja. A koje su to četiri stvari? To su Plemenita istina o patnji, Plemenita istina o nastanku patnje, Plemenita istina o prestanku patnje i Plemenita istina o Putu koji vodi do prestanka patnje.

Sve dok apsolutno istinito znanje u pogledu ove četiri plemenite istine nije sazrelo u meni, sve dotle nisam bio siguran da li sam postigao konačno prosvetljenje, nenadmašno u čitavom ovom svetu sa svim njegovima nebeskim bićima, zlim duhovima i božanstvima, među svim asketama i monasima, duhovima i ljudima. Ali čim je apsolutno istinito znanje u pogledu ove četiri plemenite istine postalo sasvim jasno u meni, javilo mi se pouzdanje da sam postigao konačno i nenadmašno prosvetljenje.

I otkrio sam tu duboku istinu, tako tešku da je zapazimo, tešku da je razumemo, smirujuću i uzvišenu, koju ne možemo osvojiti pukim razmišljanjem i koja je vidljiva jedino mudrima.

Ovaj svet, međutim, prepustio se zadovoljstvima, ushićen je zadovoljstvima, zaokupljen je zadovoljstvima. Zaista, takva bića teško će razumeti zakon uzročnosti, uslovljenost nastanka svake stvari; neshvatljivo će za njih takođe biti okončanje svega što je nastalo, napuštanje svakog oblika preporađanja, prestanak želje; nevezivanje, utrnuće, Nirvana.

Pa ipak, ima bića u čijim očima je tek malo prašine: ona će biti u stanju da ugledaju ovu istinu.


Prva istina:
Plemenita istina o patnji

Šta je, dakle, Plemenita istina o patnji?

Rođenje je patnja; starost je patnja; smrt je patnja; jad i naricanje, bol, žalost i očaj su patnja; ne dobiti ono što želimo jeste patnja; ukratko: pet vrsta prijanjanja za život jesu patnja.

A šta je rođenje? Rađanje bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo začeće i izranjanje u egzistenciju, manifestacija sastojaka bića, početak funkcionisanja čula -- to se naziva rođenjem.

A šta je starost? Starenje bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo rastakanje, slabljenje, seda kosa i nabiranje kože, opadanje njihove životne snage, slabljenje čula -- to se naziva starenjem.

A šta je smrt? Odlazak i nestanak bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo razaranje, iščezavanje, umiranje, okončavanje njihovog životnog veka, razlaganje sastojaka bića, raspadanje tela -- to se naziva smrću.

A šta je jad? Jad što nastaje usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, briga, stanje uzbuđenosti, unutrašnja tuga, unutrašnji čemer -- to se nazivam jadom.

A šta je naricanje? Naricanje što nastaje usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, plač i jecaj, plakanje i jecanje, stanje čemera i naricanja -- to se naziva naricanjem.

A šta je bol? Telesni bol i neprijatnost, bolna i neprijatna osećanja stvorena telesnim kontaktom -- to se naziva bolom.
   

A šta je žalost? Mentalni bol i neprijatnost, bolna i neprijatna osećanja stvorena mentalnim kontaktom -- to se naziva žalošću.

A šta se naziva očajem? Nespokoj i ozlojeđenost što nastaju usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, nespokojstvo i očajanje -- to se naziva očajem.

A šta znači "ne dobiti ono što želimo jeste patnja"? U bićima podložnim rađanju javlja se želja: "Ah, kad ne bih bio podložan rađanju! A kad više ne bi bilo rođenja preda mnom!" U bićima podložnim starenju, bolesti, smrti, jadu, naricanju, bolu, žalosti i očaju javlja se želja: "Ah, kad ne bih bio podložan tim stvarima! Ah, kad tih stvari ne bi bilo preda mnom!" Ali to se ne može postići pukom željom; a ne dobiti ono što želimo jeste patnja.

Druga istina:
Plemenita istina o nastanku patnje

Šta je, dakle, Plemenita istina o nastanku patnje? Želja je ta koja podstiče novo rođenje i, udružena sa zadovoljstvom i požudom, sad tu, sad tamo, uvek pronalazi novu privlačnost.

    [U apsolutnom smislu, ne postoji stvarno biće, sopstvo, nepromenljivo, ego koji se preporađa. Štaviše, ne postoji bilo šta što ostaje nepromenjeno ni u dva uzastopna trenutka; jer pet sastojaka egzistencije (telo, osećaj, opažaj, izrazi volje i um) u stalnom su menjanju, neprestanom razlaganju i obnavljanju. Oni umiru svakog trenutka i svakog trenutka novi elementi se rađaju. Otuda sledi da ne postoji nešto kao stvarna egzistencija ili "biće" (latinski: esse), već samo beskrajan proces, neprekidna promena, "nastajanje" koje se sastoji od "stvaranja" i "rastvaranja", procesa akcije i reakcije ili preporađanja.
    Ovaj proces se najbolje može uporediti sa talasom okeana. Prividno talas putuje površinom okeana, ali u stvari događa se jedino dizanje i spuštanje te površine. Kretanjem talasa ne putuje fizički ista voda, vec potpuno različiti njezini delovi pokretani snagom vetra. Isto tako, Buda nije podučavao da se okeanom preporađanja kreću nekakvi ego-entiteti, već jedino životni talasi koji se, u skladu sa svojom prirodom i pređašnjim aktivnostima (dobrim ili lošim) manifestuju ovde kao ljudska bića, tamo kao životinjska, a drugde kao nevidljiva bića.]    

Trostruka želja

Postoji "želja za čulnim zadovoljstvima", "želja za večnim postojanjem" i "želja za samoponištavanjem".

    ["Želja za večnim postojanjem" prema komentarskom delu Visuddhi magga, najtešnje je povezana sa "verovanjem u večnost", tj. verom u apsolutan, večan, ego-entitet koji nezavisno egzistira u telu.

    "Želja za samoponištavanjem" jeste posledica "verovanja u poništavanje", pogrešna materijalistička pretpostavka o postojanju ega, koji nestaje zajedno sa smrću i koji nije ni u kakvoj vezi sa vremenom pre rođenja i posle smrti.]

Ali, gde ta želja nastaje i ima svoj koren? Gde god na svetu ima primamljivih i prijatnih stvari, tu ta želja nastaje i ima svoj koren. Oko, uvo, nos, jezik, telo i um skloni su primamljivim i prijatnim stvarima: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.

Vidljivi predmeti, zvukovi, mirisi, ukusi, dodiri i ideje su primamljivi i prijatni: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.

Svest, čulni utisak, osećaj rođen iz čulnog utiska, opažaj, volja, žudnja, razmišljanje i posmatranje su primamljivi i prijatni: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.

Naime, ako opažamo vidljivi predmet, zvuk, miris, ukus, dodir ili ideju i taj objekat je prijatan, tada nas on privlaci; ako je neprijatan, tada nas on odbija.

Tako, kakvu god vrstu osećaja da doživljavamo -- prijatan, neprijatan ili neutralan -- mi ga potvrđujemo, vezujemo se svojom rekacijom za njega i tako čineci jačamo prijanjanje; a na prijanjanju se zasniva "proces nastajanja"; na procesu nastajanja (karma-procesu) zasniva se (buduće) rođenje; a za rođenjem dolazi starost i smrt, jad i naricanje, bol, žalost i očaj. Tako nastaje čitav taj okean patnje.

Ovo se naziva Plemenitom istinom o nastanku patnje.
Gomilanje patnje u sadašnjosti

Zaista, zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, gonjeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno obuzeti žudnjom za čulnim zadovoljstvima, bore se kraljevi sa kraljevima, prinčevi sa prinčevima, sveštenici sa sveštenicima, građani sa građanima; majka se svađa sa sinom, sin sa majkom, otac sa sinom, sin sa ocem; brat se svađa sa bratom, brat sa sestrom, sestra sa bratom, prijatelj sa prijateljem. Tako, prepustivši se ogorčenju, svađajući se i tukući, udaraju jedni druge pesnicama, štapovima ili oružjem. I zato ih pogađa patnja u vidu smri ili smrtnih bolova.

Sem toga, zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, gonjeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno obuzeti žudnjom za čulnim zadovoljstvima, ljudi provaljuju u tuđe kuće, pljačkaju, pljačkaju čitave kuce, postavljaju zasede putnicima, zavode udovice i druge žene. Tada, kad vladari takve ljude uhvate, određuju im različite vrste kazni. Tako ih pogađa patnja u vidu smrti ili smrtnih bolova. To je patnja zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, gomilanje patnje u sadašnjem životu, izazvano žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno uslovljeno žudnjom za čulnim zadovoljstvima.
Gomilanje patnje u budućnosti

Sem toga, čine loše stvari svojim telom, govorom i mislima; i zbog takvih postupaka, posle raspada tela, posle smrti, padaju na niže stupnjeve egzistencije, u stanje patnje, u propast, u ambis pakla. No, to je patnja žudnje za čulnim zadovoljstvima, gomilanje patnje za buduće živote zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeno žudnjom za čulnim zadovoljstvima, podsticano žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpunom zavisno od žudnje za čulnim zadovoljstvima.

Ni u visinama, ni u sred okeana,
Ni u planinskim zabitima,
Nigde na svetu mesta nema, gde
Čovek može umaći svojim delima rđavim.
Nasleđe dela (karma)

Jer, vlasnici svojih dela (karme) jesu bića, naslednici svojih dela; njihova dela materica su iz koje rođeni bivaju; svojim delima su sputani, njihova dela su im utočište. Kakva god da su im dela -- dobra ili rđava -- takva im je plata za njih.

I gde god bića da kroče u egzistenciju, tu će im dozreti i dela plod, u tom životu, u sledećem ili u nekom budućem.

I doći će vreme kada će moćni okean presušiti, ispariti i prestati da postoji. Doći će vreme kada će moćnu zemlju spržiti vatra, kada će ona iščeznuti i biti je više neće. Ali ne, nema kraja patnji bića koja, zaslepljena neznanjem i zauzdana željom, jure besomučno tim krugom rađanja i umiranja.

Treća istina:
Plemenita istina o prestanku patnje

    Šta je, dakle, Plemenita istina o prestanku patnje? To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te želje, njezino napuštanje i odustajanje od nje, oslobađanje i nevezivanje za nju.

    Ali, gde ta želja može nestati i gde ona može biti iskorenjena? Gde god na svetu ima primamljivih i prijatnih stvari, tu ta želja može nestati i tu ona može biti iskorenjena.

    U prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, koji god od monaha ili sveštenika da je na takve primamljive i prijatne stvari gledao kao na nešto "prolazno", "što izaziva patnju" i što je "bez trajne suštine", kao na bolest i truljenje, taj je u stanju da prevaziđe želju.
       

    I oslobođen želje za čulnim zadovoljstvima, oslobođen želje za postojanjem, on se ne vraća, ne ulazi ponovo u egzistenciju.
    Uslovljeno iskorenjivanje svih fenomena

    Jer, zahvaljujući potpunom prestanku i iskorenjivanju želje, prijanjanje se iskorenjuje; iskorenjivanjem prijanjanja proces nastajanja se iskorenjuje; iskorenjivanjem (karmičkog) procesa nastajanja preporađanje se iskorenjuje; a iskorenjivanjem preporađanja, starost i smrt, jad, naricanje, bol, žalost i očaj se iskorenjuju. Tako se iskorenjuje čitav taj okean patnje.

    Otuda, poništavanje, prestanak i prevazilaženje telesnog, osećaja, opažaja, izraza volje i svesti, to je iskorenjivanje patnje, kraj bolesti, prevladavanje starosti i smrti.

        [Talasno kretanje, koje nazivamo talasom -- što u posmatraču stvara iluziju da se određeni deo vodene mase kreće površinom jezera -- stvara se i održava energijom vetra. Kad vetar prestane i nema novog koji bi pokrenuo vodu, energija vetra preneta na vodu polako se gubi i površina vode postaje mirna. Slično ovome, ako vatra ne dobija novo gorivo, ona će se ugasiti. Na isti način, ovaj proces u koji su uključeni pet sastojaka bića -- a koji u čoveku neznalici stvara iluziju o postojanju nekakvog ego entiteta -- održava se energijom želje i izvesno vreme se održava pokretan energijama koje je ona stvorila. No, ako ponestane goriva, tj. prijanjanja za život i nema priliva nove energije, život će potrajati onoliko koliko je do tada energije akumulirano; no u trenutku smrti, taj proces u koji su uključeni pet sastojaka bića zauvek prestaje.

        Tako se nirvana ili "utrnuće" ("hlađenje") može posmatrati iz dva ugla:

           1. "Iskorenjivanje nečistoća," pri čemu dostižemo stupanj arahanta ili svetog čoveka, i on traje do kraja životnog veka.
           2. "Iskorenjivanje pet sastojaka bića", posle smrti arahanta.]

    Nirvana

    To je istinski mir, to je kraj bilo kakvog uobličavanja, napuštanje bilo kakve osnove za novo preporađanje, iščezavanje želje, nevezivanje, iskorenjivanje -- nirvana.

    Uzbuđen požudom, razjaren ljutnjom, zaslepljen obmanom, savladan, uma uhvaćenog u klopku, čovek kopa raku sam sebi i drugima i doživljava mentalni bol i teskobu. Ali ako su požuda, ljutnja i obmana napušteni, čovek ne kopa raku ni sebi ni drugima i on ne oseća bilo kakav mentalni bol i teskobu. To je nirvana neposredna, vidljiva u ovom životu, primamljiva i razumljiva mudrima.

    Iskorenjivanje pohlepe, iskorenjivanje mržnje, iskorenjivanje obmane: to se, zaista, naziva nirvanom.
    Arahat, sveti čovek

    I za sledbenika tako oslobođenog, čije srce kuca spokojno, nema ničeg što bi trebalo dodati onome već učinjenom i ništa više ostalo nije da se obavi. Baš kao što ogromna stena ostaje nepokretna i u sred najsnažnijeg vetra, isto tako ni oblici, ni zvukovi, ni mirisi, ni ukusi, ni dodiri bilo koje vrste, ni poželjin ni nepoželjni, ne mogu izazvati takvog sledbenika da se pokoleba. Spokojan je njegov uma, dostignuto izbavljenje.

    I on koji je razmotrio sve suprotnosti ovoga sveta, kojeg više ništa na ovome svetu ne uznemirava, smiren, oslobođen jarosti, tuge i žudnje, nadišao je on rađanje i umiranje.
    Nepromenljivo

    Postoji područje gde nema ni čvrstrog, ni tečnog, ni toplog, ni kretanja, ni ovog sveta, ni bilo kojeg drugog sveta, ni Sunca, ni Meseca. To ja nazivam ni nastajanjem ni nestajanjem, ni mirovanjem, ni rađanjem, ni umiranjem. Nema tu ni početka ni kraja. To je okončanje patnje.

    Tu postoji jedino nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno. Kad ne bi postojalo to nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno, bekstvo iz ovoga sveta koji nastanjuje rođeno, nastalo, stvoreno, uobličeno ne bi bilo moguće.

    No, pošto postoji nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno, zato je moguće bekstvo iz ovoga sveta koji nastanjuje rođeno, nastalo, stvoreno.

Četvrta istina:
Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje


    Dve krajnosti i srednji put

    Prepustiti se jurnjavi za zadovoljstvima čula jeste nisko, prosto, vulgarno, neplemenito, beskorisno; a isto tako, prepustiti se samoumrtvljavanju jeste bolno, neplemenito, beskorisno: oba ova ekstrema Blaženi je izbegavao i ponovo otkrio srednji put, koji nam omogućuje da vidimo i da znamo, koji nas vodi do spokojstva, nevezivanja, do prosvetljenja, do nirvane.


    Videti: Plemeniti osmostruki put

Izvor: Budizam

 

Pet pravila morala

    Ne ubijaj
    Ne kradi
    Ne laži
    Ne budi razvratan
    Ne uzimaj droge i ne pij alkohol

Izvor: Budizam

Plemeniti osmostruki put

       1. Ispravno razmevanje
              * Potrudi se da što bolje razumeš Četiri plemenite istine
       2. Ispravna misao
              * Donesi odluku da svoj život usmeriš pravim putem
       3. Ispravan govor
              * Nemoj lagati
              * Nemoj nepravedno kritikovati druge
              * Ne koristi uvredljive reči
              * Ne ogovaraj
       4. Ispravno delovanje
              * Sledi Pet pravila morala
       5. Ispravno življenje
              * Zarađuj za život tako da ne ugrožavaš druga živa bića
       6. Ispravan napor
              * Izbegavaj sve loše misli, one podstaknute mržnjom, zavišću i pohlepom
              * Nastoj da što duže održavaš misli ispunjene blagonaklonošću i ljubavlju
       7. Ispravna sabranost
              * Postani što više svestan svih stanja i procesa u telu, svojih osećanja i misli
       8. Ispravna koncentracija
              * Duboka koncentracija odvešće te do jednog višeg stanja svesti (prosvetljenje)

Izvor: Budizam

Šta je karma?

    Karma (pali: kamma) jeste jedan od najvažnijih budističkih pojmova. Karma je refleks ili "trag" u našem umu. Kada učinimo dobro delo vođeni dobrim namerama, te dobre namere izviru iz našeg uma. Učinivši to dobro delo, razvijamo sklonost našeg uma ka dobrim delima, u njemu ostaje takav "trag" ili refleks. I to se naziva "dobrom karmom". Isto važi za rđave postupke, govor ili misli (Buda ih naziva "nevešti" ili "štetni" postupci) počinjene iz pohlepe, mržnje itd.

    Naša karma utiče na naš um na dva načina. Prvi su njegove sklonosti. Ako čovek lako plane, često postupa ispunjen ljutnjom, njegov um biće pun doživljaja ljutnje i namera da tako i dalje postupa. Zbog ovih refleksa, u svakoj sličnoj situaciji ubuduće on će biti skloniji da oseća ljutnju, nego recimo blagonaklonost. Zapravo, svaka navika stvara i osnažuje čovekove sklonosti da se tako i ubuduće ponaša. I to je nalik začaranom krugu. Sve smo skloniji da se ponašamo onako kako smo se i dosad ponašali, a ako tako i postupimo time još više osnažujemo tu vrstu refleksnih reakcija u našem umu. Naravno, isto važi i za pozitivne sklonosti i u tome je zapravo i tajna vežbanja. Na nama je da se odlučimo kojim putem vežbanja ćemo krenuti.

    Drugi način na koji naša karma utiče na nas jeste da utiče na naš doživljaj stvarnosti i naša iskustva. Ono što doživljavamo, naše osećanje radosti ili neprijatnosti dolazi uglavnom na osnovu reakcije na naše čulne podražaje. Ako uzmemo nekog ratobornog momka, kao primer, u mnogim situacijama on će se osećati uvređen, besan i to će vrlo ozbiljno uticati na stanje njegovog uma. Često oseća bol srdžbe, teško se smiruje. Ali ako takva osoba praktikuje meditaciju, tada razvija svoj um u pravcu jačanja mira i ljubavi u sebi. Može nastaviti da živi istim životom, ali sada u istim situacijama neće doživeti ljutnju ili bol ljutnje. Na izvestan način, njegova karma je jedan od glavnih faktora koji određuju njegova iskustva. U tom smislu možemo reći i da naša patnja izvire iz naše karme i stanja našeg uma. Baš kao što se često, ali više mehanički kaže: "Svako je kovač svoje sreće". Kada tu poslovicu gledamo iz ove perspektive, vidimo da zaista naša namera da učinimo ovo ili ono ima svoje plodove odmah, u vidu navike uma koju time razvijamo, ali i kasnije u vidu naših rekacija koje će u istim situacijama iz tih navika proizaći.

    Ključni faktor u formiranju karme je namera. Ono što se urezuje u naš um je najviše određeno našim namerama. Ako slučajno zgazim pauka, na primer, a da recimo to nisam ni primetio, tada nije bilo namere i kako se to može odraziti na moj um? Ali ako ga zgazim "iz zabave", želja da ubijem ostavlja trag u mome umu. Kasnije, možda ću postati manje osetljiv za život kao vrednost, možda će mi takav stav doneti mnoga neprijatna iskustva, verovatno ću zbog toga u sebi osećati više mržnje itd. A takva će mi onda biti i karma. Na sličan način, recimo da sam izgubio neki novac a da to nisam ni primetio. Neko siromašan ga je našao i nahranio sebe i svoju porodicu. Bez obzira na taj dobar ishod, pošto nisam uložio svoju volju u to, nema nikakvog ni traga u mom umu, a onda ni bilo kakve karme.

    Dakle, makoliko možda paradoksalno zvučalo, mi odlučujemo hoćemo li biti srećni i spokojni ili nesrećn i uznemireni. Potrebno je samo da, imajući na umu ono što je ovde rečeno, promenimo perspektivu iz koje posmatramo svoj život i ono što nam se događa i naravno -- da vežbamo.

Izvor: Budizam

Preporađanje?

    Jedno pitanje postavlja se pred čoveka još od davnina: "Šta se događa posle smrti?" Prema budistima, posle smrti događa se preporađanje ili novo rođenje. Oni ovo smatraju činjenicom. Neki od istaknutih učitelja, počev sa Budom, pominjali su svoje prethodne živote i neki to uzimaju kao dokaz da je svako od nas već živeo u prošlosti i da nastavlja da živi i u budućnosti.

    Ima li dokaza koji govore u prilog preporađanju?

    Preporađanje je realnost, iako je mi možda nismo svesni. Postojanje prošlih života potvrđivali su oni koji su svoje umove razvili kroz meditaciju. Takvi meditanti s velikom moći koncentracije u stanju su da se detaljno prisete svojih prethodnih života. Buda i njegovi istaknuti učenici u mnogim zemljama i u različitim vremenima bili su u stanju da dokažu postojanje prošlih života. Buda je, u noći na kraju koje je postao prosvetljen, razvio sposobnost da sagleda svoje dotadašnje živote. On je takođe video bića kako umiru u jednom obliku postojanja i rađaju se u nekom drugom, u skladu sa svojim postupcima. Tako je Buda na osnovu sopstvenog iskustva podučavao svoje sledbenike istini preporađanja.

    U novije vreme, prikupljane su činjenice i dokumentacija, koji potkrepljuju činjenicu preporađanja. Tako je u slučajevima kada su ljudi tvrdili da se sećaju prethodnih života sprovođene opsežna istraživanja i neki od tih slučajeva su se pokazali kao autentični.

    Najpoznatiji takav primer je slučaj Brajdi Marfi. Naime, gospođa Rut Sajmons iz Sjedinjenih Država sećala se svoga prethodnog života u Irskoj, pre više od sto godina. Navodila je da se tada, 1789. godine, zvala Brajdi Marfi i navodila niz detalja iz Brajdinog života. Ti detalji su kasnije bili proveravani i ustanovljeno je da su potpuno verodostojni, iako gospođa Sajmons nikada nije putovala van Amerike.

    U jednom drugom slučaju žena po imenu Naomi Henri sećala se svoja dva prethodna života. U prvom, u sedamanestom veku, bila je Irkinja iz sela Grinhalg. Istraživanje je pokazalo da je takvo selo zaista postojalo u to vreme. U drugom slučaju, sećala se da je bila Engleskinja i u gradiću Daunhemu radila kao dadilja oko godine 1902. Pregledom matičnih knjiga u Daunhemu ustanovljeno je da je takva žena u njemu zaista živela.

    Profesor Jan Stivenson sa Univerziteta Virdžinija istraživao je i objavio rezultate u vezi sa dvadeset slučajeva preporađanja. Ti slučajevi, dobro dokumentovani i verifikovani, potiču iz različitih država, među kojima su Francuska, Italija, Indija, Šri Lanka i Burma.

    Šest područja preporađanja

    Budizam uči da su rođenje, smrt i preporađanje deo jednog neprekinutog sleda promena. On je sličan neprekidnom procesu rasta, razaranja i zamene ćelija u našem telu. Prema medicinskim stručnjacima, tokom sedam godina sve ćelije našeg tela bivaju zamenjene potpuno novim.

    U trenutku smrti, kada se završi ovaj život i telo više ne može da funkcioniše, um se razdvaja od tela. U tom trenutku žeđ za životom podstiče nas da tragamo za novom egzistencijom, a karma akumulirana do tada određuje mesto preporađanja.

    Postoji šest područja u kojima se možemo roditi posle smrti. To su područja bogova, polubogova, ljudskih bića, životinja, gladnih duhova i paklova. To su samo opšte kategorije i unutar svake postoje mnoge potkategorije. Ovih šest područja obuhvataju tri relativno srećna stanja i tri relativno nesrećna stanja. Za područja bogova, polubogova i ljudi se smatra da donose više sreće i manje patnje. Područja životinja, gladnih duhova i paklova se smatraju relativno nesrećnim jer bića živeći u njima više pate od straha, gladi, žeđi, toplote, hladnoće i bolova.

    U celini, povoljni postupci kao što su dobro ponašanje, milosrđe i mentalni razvoj uzrok su preporađanja u srećnim područjima bogova, polubogova i ljudskih bića. Sa druge strane, nepovoljni postupci kao što su nemoralno ponašanje, škrtost i okrutnost donose preporađanje u nesrećnim područjima životinja, gladnih duhova i paklova.

    Nije potrebno čekati da bismo videli kakva je egzistencija u drugim područjima. Na primer, kada smo zaista srećni i potpuno smireni doživljavamo stanje slično stanju u kojem su bogovi. Kad sledimo osnovne instinkte i potpuno smo zaokupljeni jelom, spavanjem i seksom, naš život je sličan životu životinja. I opet, kada smo preplavljeni strahom i bolom ili kada nas u životu muče i ubiju, doživljavamo patnju poput one u paklu.

    Od svih šest područja, obličje ljudskog bića smatra se najpoželjnijim. U području ljudskih bića uslovi za dostizanje nirvane su bolji. Generalno gledano, u nesrećnim područjima patnja živih bića je toliko intenzivna i njihovo neznanje tako veliko da ona nisu u stanju da prepoznaju Istinu i da slede put ka oslobođenju. S druge strane, živa bića u područjima bogova i polubogova doživljavaju toliko mnogo sreće i imaju toliko stvari koje im odvlače pažnju da ni ne pomišljaju o preporađanju sve dok nije suviše kasno. Ona će tada možda biti ponovo rođena u nekom nižem području patnje. U području ljudskih bića, međutim, čovek doživljava i sreću i nesreću i dovoljno je inteligentan da prepozna Istinu i da sledi put ka oslobađanju iz kruga rađanja i umiranja. Zato, zaista smo srećni što smo se rodili kao ljudska bića i treba da imamo na umu da je osnovni uzrok toga naše ispravno ponašanje u prošlosti.


    Krug rađanja i umiranja

    Buda je ukazivao da bez obzira gde smo se rodili, kao ljudsko biće, kao životinja ili kao božanstvo, nijedno od tih stanja nije večno. Prosečan životni vek bića u ovih šest područja se razlikuje, ali niejdno biće ne živi večno. Pre ili kasnije, doći će do preporađanja. Područje u koje se tada preporađamo i uslovi u kojima ćemo u njemu živeti određeni su našim prošlim i sadašnjim postupcima. To je zakon karme na delu.

    Pod dejstvom svoje karme, ljudi se bez prestanka rađaju i preporađaju, iz jednog područja u drugo. Buda je ukazivao da ne postoji mesto na kojem bismo mogli biti pošteđeni ove promene, ovom krugu rađanja i umiranja. Tek ukoliko sledimo Plemeniti osmostruki put kojem je Buda podučavao i na kraju dostignemo nirvanu, tek tada izlazimo izvan tog beskrajnog kruženja i dostižemo najveću i trajnu sreću.

    Ljudi koji razumeju karmu i preporađanje gledaju na život iz jedne bolje perspektive. Oni razumeju da će svaki njihov postupak doneti rezultat i sada i u budućnosti. To znanje daje im nadu i snagu da se suoče sa teškoćama. Ono im daje hrabrost da nastave da čine dobro. Uvereni su da će doživeti plodove svojih povoljnih postupaka, pre ili kasnije.

Izvor: Budizam

Deset budističkih svetova

       1. Pakao (nama upravlja poriv da uništimo i sebe i druge)
       2. Glad (nama vlada neutaživa želja za bogatstvom, slavom, zadovoljstvima itd.)
       3. Animalnost (sledimo isključivo svoje želje i instinkte)
       4. Ljutnja (vođeni smo žudnjom da dominiramo, često uz gaženje dostojanstva drugih)
       5. Ljudskost (u stanju smo da uz pomoć razuma kontrolišemo svoje želje i impulse)
       6. Ushićenje (stanje radosti koje osećamo usled privremenog izbavljenja od patnje, ispunjenja želje ili postizanja cilja)
       7. Učenje (pokušavamo da shvatimo istinu života kroz učenja drugih)
       8. Ostvarenje (pokušavamo da shvatimo istinu života kroz sopstvena posmatranja)
       9. Bodhisattva (posvećujemo se delima milosrđa i druge stavljamo ispred sebe)
      10. Budinstvo (ostvarujemo suštinu sopstvenog života i umakli smo četvorostrukoj patnji)

Izvor: Budizam

Budistički praznici
u različitim tradicijama


Svaka budistička zajednica obeležava tokom godine niz praznika. Mnogi od tih dana vezani su za važne dane iz života Bude ili različitih bodisatvi. No uvek je to prilika za Budine sledbenike da posete hram, odnesu poklone monasima, potvrde svoju privrženost učenju ceremonijalnim uzimanjem pet pravila morala i da saslušaju govor o Dhammi nekog od iskusnijih monaha. Uveče, priključiće se procesiji koja tri puta kruži oko stupe, kao znak poštovanja prema Budi, Dhammi i Sanghi, a potom i večernjem pevanju i meditaciji.

Različite budističke tradicije slave praznike u različite dane, ali se svi sem Japanaca ravnaju prema lunarnom kalendaru.

Sledbenici theravade (Tajland, Burma, Šri Lanka, Kambodža i Laos) slave rođenje, prosvetljenje i smrt Budinu na dan punog meseca u maju, izuzev kada je prestupna godina i onda se praznik slavi u junu. Ovaj praznik se naziva Vesak (takođe Wesak ili Vaisakh), što je naziv meseca u indijskom kalendaru. (Ove, 2004. godine Vesak pada 2. juna, pošto je prestupna godina.)

Šri Lanka

Poya, dani punog meseca, imaju posebnu važnost, a naročito njih pet. Nazvani su po lunarnim mesecima u koji padaju.: Duruthu (dec./jan.), Navam (obično februar), Vesak (maj), Poson (jun - proslava dana kada je Mahinda preneo Dhammu iz Indije na Šri Lanku) i Esala (juli/avgust). Karakteristična za Šri Lanku je i živopisna procesija perahera. Na kraju Esala perahere (avgust) ulicama Kandija ide procesija koja nosi relikviju Budinog zuba na leđima slona. Praznik traje tokom devet noći i povorku čini više od sto slonova. Nova godina se slavi tri dana počev od prvog dana punog Meseca u aprilu.

Tajland

Asalha puđa (juni/juli) slavi Budinu prvu propoved. Neposredno posle nje počinje tromesečni period monsuna, odnosno tromesečnog meditacijskog povlačenja, kada monasi ostaju na jednom mestu i intenziviraju svoje vežbanje. Ako moraju da napuste manastir tokom ovog perioda, to ne sme biti duže od tri dana. Ovaj se period naziva vassa i odgovara periodu monsuna u Aziji i obično se završava u oktobru.

Kathina ceremonija se održava prikladnog dana tokom meseca koji sledi vassa period (oktobar ili novembar). To je vreme u godini kada laici mogu monasima ponuditi nove ogrtače (minimum tri metra platna je potrebno za jedan ogrtač) i druge neophodne rekvizite i time steći posebne zasluge za održavanje Sanghe.

Magha puđa (jan./feb.) slavi različite manje značajne događaje iz Budinog života, uključujući i njegovo predskazanje dana kada će umreti, tj. preći u parinirvanu. Maha đat praznik slavi njegove prošle živote. Proslava Nove godine, Songkran (sredina aprila), uključuje i Vodeni praznik. Na kraju, svakog meseca dan punog Meseca je uposath, dan posebne predanosti učenju.

Tibet

Budino rođenje se slavi devetog dana četvrtog meseca tibetanskog kalendara (maj), njegovo prosvetljenje i utrnuće 15. dana istog meseca. Novogodišlje ceremonije su naročito spektakularne i padaju prvog dana punog Meseca u martu. Međutim, budistička nova godina zavisi i od zemlje ili etničkog porekla grupe, pa tako Kinezi, Korejanci i Vjetnamci slave krajem januara ili početkom februara. Gutor je prednovogodišnji praznik kada se treba osloboditi svih negativnosti nagomilanih u prethodnoj godini. Losar je sama proslava nove godine, traje 4 dana i sledi je duga religiozna ceremonija Monlam Ćemo ("Veliki praznik molitve"), koji traje 3 nedelje. Dyam Ling Ći Sang (15. dan 5. meseca lunarnog kalendara) jeste dan kada se prinose ponude lokalnim božanstvima. Tibetski dan nacionalnog ustanka, u znak sećanja na ustanak u Lasi 1959. je 10. marta prema zapadnom kalendaru, a Dalaj Lamin rođendan 6. jula. Čokhor Dućen (4. dan 6. lunarnog meseca) jeste dan sećanja na Budinu prvu propoved, a Lha Bab Dućen (22. dan 9. lunarnog meseca) na njegovo uspinjanje na Tušita nebo kako bi podučio i svoju majku. Ngaćo Ćenmo (5. dan 10. lunarnog meseca) jeste praznik svetla kojim se obeležava smrt Tsong-kha-pe. Postoje još mnogi drugi praznici i značajni datumi svakoga meseca.

Japan

Hana Matsuri (8. april) je praznik Budinog rođenja, Nehan (15. februar) njegovog prosvetljenja i Rohatsu (8. decembar) njegove smrti. Kogen Mizuno u svojoj knjizi Počeci budizma kaže: "Nema čvrstih dokaza za tačno utvrđivanje dana kada je Šakjamuni (Buda) rođen. Japanski budisti, oslanjajući se na tekstove o Šakjamunijevom životu prevedene na kineski sa sanskrita -- na primer Buddhaćarita -- slave 8. april kao njegov rođendan i tokom ceremonije slatkim čajem posipaju statuu koja ga predstavlja kao novorođenče. (Ova tradicija nastala je na osnovu legende da je Šakjamuni bio opran naizmenično toplom i hladnom vodom kada se rodio.) Od kraja devetnaestog veka, u Japanu se ova ceremonija zove Praznik cveća u znak sećanja na cveće kojim je bio ispunjen vrt Lumbini (na granici Indije i Nepala) gde se po predaji Šakjamuni rodio."

Dve ravnodnevnice se obeležavaju kao Higan (oko 21. marta 20 septembra), dok se Obon proteže 4 dana, počev od 13. jula i obeležava izbavljenje iz jednog od paklova majke jednog od Budinih najboljih učenika. To je i praznik u čast ponovnog spajanja porodičnih predaka sa živima. Isti praznik poznat je i po svom sanskritskom imenu Ulambana i slavi se širom mahajanske tradicije od prvog do petnaestog dana osmog lunarnog meseca. Tada se veruje da se vrata pakla otvaraju i duhovi mogu da tokom tih petnaest dana posete ovaj svet. Na oltare se prinosi hrana kako bi se olakšale muke ovih duhova i oni umilostivili. Petnaestog dana Ulambane, ili praznika mrtvih, ljudi posećuju groblja kako bi odneli ponude umrlim precima. Mnogi theravadini iz Kambodže, Laosa i Tajlanda takođe obeležavaju ovaj praznik.

Asocijacija World Fellowship of Buddhists nastoji da budiste svih tradicija ujedini u slavljenju Vesaka na dan punog Meseca u maju.

Šta je theravada budizam?

John Bullitt



"Učenje starih"

Theravada (pali: thera "stari" + vada "reč, učenje"), "učenje starih" jeste naziv za školu budizma koja se oslanja na tekstove pali kanona ili Tipitaku, koju naučnici jednoglasno smatraju najstarijim zabeleženim Budinim učenjem. Tokom vekova theravada je bila dominantna religija na Šri Lanki, Burmi i Tajlandu, a danas u svetu se broj theravada budista kreće preko 100 miliona. U poslednjih nekoliko decenija theravada je počela da svoj koren hvata i na Zapadu -- prvenstveno u Evropi i u SAD.


Mnogo imena za theravadu

Theravada budizam se označava mnogim imenima. Sam Buda je svoje učenje nazivao Dhamma-vinaya, "nauk i disciplina," ukazujući time na dva fundamentalna aspekta sistema etičkog i duhovnog treninga kojem je podučavao. Na osnovu svoje istorijske dominacije u zemljama južne Azije (Šri Lanka, Tajland i Burma), theravada se takođe identifikuje i kao "južni budizam", nasuprot "severnom budizmu," koji se iz Indije proširio na sever u Kinu, Tibet, Japan i Koreju. Theravada se često izjednačava sa "hinayanom" ("malim vozilom"), nasuprot "mahayani" ("velikom vozilu"), što je obično sinonim za tibetanski budizam, zen, ch'an i druge škole severnog budizma. Korišćenje termina "hinayana" u pežorativnom smislu ima svoje korene u ranim šizmama unutar monaške zajednice, što je na kraju dovelo do pojave onoga što će kasnije postati poznato kao mahayana. Danas naučnici različitih naučnih uverenja termin "hinayana" koriste bez pežorativnog prizvuka.

Pali: jezik theravade

Jezik theravadskih kanonskih tekstova jeste pali, jezik srodan magadhskom, kojim se verovatno govorilo u centralnoj Indiji u Budino vreme. Većinu govora koje je izrekao Buda zapamtio je Ananda, Budin rođak i bliski pratilac. Ubrzo posle Budine smrti (oko 480. pre n.e.), monaška zajednica - uključujući i Anandu - sakupila se da odrecituje sve govore koje su čuli tokom Budinog podučavanja dugog četrdeset pet godina. Otuda svaki sačuvan govor (sutta) počinje formulom: Evam me sutam - "Ovako sam čuo". Ovo učenje prenošeno je unutar monaške zajednice putem dobro utvrđene usmene tradicije. Tek oko 100. pre n.e. su Tipitaku prvi put zabeležili u pismenoj formi i to na Šri Lanki sinšaleški monasi-pisari.

Naravno, nikako se ne može dokazati da pali kanon zaista sadrži reči istorijskog Bude (čak ima čvrstih dokaza da je dobar deo kanona kasnije nastao). Pa ipak je mudrost koju ovaj kanon sadrži tokom vekova služila kao pouzdan vodič za milione sledbenika u njihovom traganju za probuđenjem.

Mnogi proučavaoci theravade dolaze do zaključka da i učenje pali jezika - čak makar samo osnova - u velikoj meri produbljuje njihovo razumevanje prakse.


Kratak pregled Budinog učenja

Ovo što sledi je kratak sinopsis nekih od ključnih delova učenja theravada budizma. Izostavljen je dobar njegov deo, ali se nadam da će vam čak i ova gruba skica biti dovoljna da krenete u sopstveno istraživanje.

Ubrzo posle probuđenja, Buda ("Budni") izgovorio je svoju prvu propoved, u kojoj je izložio osnovu na kojoj će počivati čitavo njegovo kasnije učenje. Tu osnovu čine Četiri plemenite istine, četiri temeljna principa Prirode (dhamma), koji su rezultat Budinog nepristrasnog i produbljenog istraživanja sveta u kojem živimo, te otuda služe da definišu čitavo područje budističke prakse. Ove istine nisu nekakve tvrdnje u koje treba poverovati. One su pre kategorije pomoću kojih možemo opisati naše neposredno iskustvo na način koji doprinosi našem probuđenju:

    1. Dukkha: patnja, nedovoljnost, nezadovoljstvo, strepnja;

    2. Uzrok dukkhe: uzrok ovog nezadovoljstva jeste želja (tanha) za čulnim uživanjima, za ponovnim rađanjem i za prestankom ponovnog rađanja;

    3. Prestanak dukkhe: napuštanje te želje;

    4. Put koji vodi do prestanka dukkhe: a to je Plemeniti osmostruki put koji čine ispravno razumevanje, ispravna odluka, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija.

Za svaku od ovih plemenitih istina Buda je vezao specifičan zadatak koji sledbenik mora da izvrši: prvu plemenitu istinu treba shvatiti; drugu treba napustiti; treću treba ostvariti; četvrtu treba razvijati. Potpuno ostvarenje treće plemenite istine otvara put ka Nibbani (sanskrit: nirvana), transcendentnoj slobodi koja predstavlja konačni cilj čitavog Budinog učenja.

Poslednja među plemenitim istinama -- plemeniti osmostruki put -- sadrži preporuke za oslobađanje od naše nesreće i za izbavljenje, jednom zauvek, iz bolnog i zamornog kruga rađanja i umiranja (samsara) u kojem se -- zahvaljujući sopstvenom neznanju (avijja) četiri plemenite istine -- vrtimo tokom nebrojenih eona. Plemeniti osmostruki put jeste sveobuhvatan praktičan vodič za razvijanje onih korisnih kvaliteta i veština u ljudskom srcu koje treba negovati kako bi sledbenik stigao do krajnjeg cilja, konačne slobode i sreće nibbane. U praksi, Buda je svoje sledbenika podučavao plemenitom osmostrukom putu u skladu sa "postupnim" sistemom treninga, započinjući sa razvijanjem sile, ili vrline (ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan život, što je sažeto u praktičnu formu kroz pet pravila morala). Ovome sledi razvijanje samadhija, ili koncentracije, i mentalnih kvaliteta (ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija), a kulminira u potpunom razvijanju pańńe, ili mudrosti, (ispravno razumevanje i ispravna odluka). Praktikovanje dane (velikodušnosti) služi kao potpora svakom od koraka na ovom putu, jer potpomaže slabljenju navike priklanjanja želji i jer nas može podučiti dragocenim lekcijama o uzrocima i posledicama naših postupaka (kamma).

Napredovanje na ovom putu ne ide pravolinijski. Umesto toga, razvijanje svakog od aspekata plemenitog osmostrukog puta podstiče produbljivanje i snaženje svih ostalih, vodeći sledbenika spiralom koja se uzdiže ka duhovnom sazrevanju i koja kulminira probuđenjem

Posmatrano iz drugog ugla, dugo putovanje na stazi probuđenja počinje zapravo prvim maglovitim naziranjem ispravnog razumevanja, prvim odblescima mudrosti kojom prepoznajemo valjanost prve plemenite istine i neizbežnost zakona kamme (sanskrit: karma), univerzalnog zakona uzroka i posledice. Kada jednom sagledamo da loši postupci neizbežno dovode do loših posledica, a da ispravni postupci na kraju donose poželjne rezultate, prirodno se nameće želja da živimo moralno ispravnim životom, da ozbiljno preduzmemo praktikovanje sile. Poverenje koje se javi na osnovu tog prvobitnog razumevanja navodi sledbenika da stekne još veće poverenje u Učenje. Sledbenik postaje "budista" tako što izražava svoju unutrašnju odluku da "uzme utočište" u trostrukom dragulju:: u Budi (istorijskom Budi i u svom unutrašnjem potencijalu da postane probuđen), u Dhammi (u učenju istorijskog Bude i krajnjoj istini na koju on ukazuje) i u Sanghi (monaškoj zajednici koja je štitila učenje i ostvarivala ga u praksi još od Budinih dana i svim onima koji su postigli makar jedan od stupnjeva probuđenja). S nogama čvrsto oslonjenim na tlo kroz uzimanje utočišta i uz pomoć jednog duhovnog prijatelja (kalyanamitta), koji će pomoći da ugledamo put, možemo se njime zaputiti, puni pouzdanja da zaista idemo stopama koje je za sobom ostavio sam Buda.

Budizam se ponekad naivno kritikuje kao "negativna" ili "pesimistična" religija i filozofija. Jer ipak (tvrde ovakvi kritičari) život nije sav patnja i razočarenje, već on nudi mnoštvo uživanja i sreće. Otkud onda ta pesimistička budistička opsednutost nezadovoljstvom i patnjom?

Buda je svoje učenje zasnovao na nepristrasnoj proceni naše pozicije kao ljudskih bića: u ovom svetu postoji nezadovoljstvo i patnja. To niko ne može da porekne. Da se Budino učenje ovde zaustavlja, zaista bismo ga mogli smatrati pesimističkim, a život krajnje beznadežnim. Ali, kao i doktor koji prepiše lek za neku bolest, Buda nudi nadu (treću plemenitu istinu) i lek (četvrtu). Budino učenje nam tako daje osnovu za izuzetan optimizam u jednom složenom, zbunjujućem i teškom svetu. Jedan savremeni učitelj je to dobro izrazio: "Budizam je ozbiljno traganje za srećom."

Buda je tvrdio da je probuđenje koje je, nekada davno zaboravljeno, on samo ponovo otkrio dostupno svakome ko je spreman da uloži napor i predanost potrebne da se ide plemenitim osmostrukim putem do njegovog kraja. Na svakom od nas je da tu tvrdnju sam za sebe proveri.


Theravada stiže na Zapad

Sve do kraja 19. veka, za učenje theravade se malo znalo izvan južne i jugoistočne Azije, gde je ono cvetalo tokom dva i po milenijuma. U 20. veku, međutim, Zapad je počeo da uočava theravadsko jedinstveno duhovno nasleđe i učenje o probuđenju. U poslednjim decenijama ovo interesovanje je neprekidno raslo, dok su različite škole unutar theravade osnivale na desetine manastira širom Evrope i Severne Amerike. Uz to, sve je veći broj laičkih centara za meditaciju na Zapadu, koji deluju nezavisno od sanghe i nastoje da izađu u susret onima koji - bili budisti ili ne - žele da upoznaju određene aspekte Budinogg učenja.

Prelaz između dva milenijuma predstavlja i šansu i opasnost za theravadu na Zapadu. Hoće li Budino učenje biti strpljivo proučavano i praktikovano, tako da može pustiti duboke korene na tlu Zapada, na dobrobit mnogih generacija koje će tek doći? Hoće li trenutno popularna klima "otvorenosti" i međusobnih uticaja između duhovnih tradicija voditi ka nastanku neke nove forme budističke prakse jedinstvene za moderno doba ili će sve to jednostavno dovesti do razvodnjavanja i konfuzije u ovom dragocenom učenju? Ovo su otvorena pitanja; jedino će vreme na njih odgovoriti.

Na sreću, Buda nam je ostavio izvesne veoma jasne i jednostavne putokaze koji nam pomažu da pronađemo svoj put kroz razgranati lavirint raznih "budističkih" učenja koja su nam danas dostupna. Kad god se zapitamo za autentičnost određenog učenja. čvrsto se držino Budinog saveta koji je dao svojoj pomajci:

    Za kvalitete za koje znaš: "Ovi kvaliteti vode raspirivanju, a ne hlađenju strasti; vode ka većoj vezanosti, a ne ka oslobađanju, ka gomilanju, a ne ka odbacivanju, ka samoveličanju, a ne ka skromnosti, ka nezadovoljstvu, a ne ka zadovoljstvu, ka uplitanju u odnose, a ne ka osamljivanju, ka lenjosti, a ne ka istrajnosti, ka gomilanju tereta, a ne ka rasterećivanju": za to sasvim pouzdano možeš reći: "To nije dhamma, to nije vinaya, to nisu učiteljeva uputstva."

    A za kvalitete za koje znaš, "Ovi kvaliteti vode hlađenju, a ne raspirivanju strasti; vode ka oslobađanju, a ne ka većoj vezanosti, ka odbacivanju, a ne ka gomilanju, ka skromnosti, a ne ka samoveličanju, ka zadovoljstvu, a ne ka nezadovoljstvu, ka osamljivanju, a ne ka uplitanju u odnose, ka istrajnosti, a ne ka lenjosti, ka rasterećivanju, a ne ka gomilanju tereta": za to sasvim pouzdano možeš reći: "To je dhamma, to je vinaya, to su učiteljeva uputstva."

    AN VIII.53

Naravno, pravi test za svako pa i ovo učenje jeste da li ono u dubini vašeg srca donosi obećane rezultate. Buda nas je stavio pred izazov, na nama je da svako za sebe na taj izazov odgovorimo.