Практично да и нема људског бића које бар некад није било болесно, почев од досадних ситних болести, као што су кијавице и прехладе, преко нешто озбиљнијег грипа, па и до јачих болести, као што су разне упале и инфекције.

Кад сте ви болесни, добро је, ако је икако могуће, да болест одлежите и узимате што више течности; тако ћете брже оздравити, плус смањујете шансу да болест пренесете на неког другог (уколико је заразна). Ако су вам пријатељи болесни, а болест је заразна, боље је не посећивати их, већ са њима причати и подржавати их телефоном и преко SMS порука (може и путем лепих мејлова) - нити ће вама пријати ако се заразите па се и ви разболите, плус у међувремену заразите још неког, нити ће вашем болесном пријатељу или пријатељици бити драго ако "покупите" заразу од њих па и вама буде лоше. Уколико ваш болесни пријатељ или пријатељица немају заразну болест, наравно да ћете их обилазити и трудити се да их разведрите и да им болест лакше прође - под претпоставком да им није толико лоше да нису у стању да примају посете нити уживају у њима.

Све сте то већ знали и то спада у неку општу културу (а и у хигијену) кад се ради о болестима. Међутим, шта кад болест вашег пријатеља или пријатељице није физичка, већ ментална? Шта ако вам је другарица болесна од, рецимо, анорексије или булимије, или ако је оболела (оболео) од депресије - шта ако је болест одмакла толико да је ваш пријатељ покушао самоубиство?

Многи се боје менталних болести, и то не само ваши вршњаци већ и одрасли, па се чак може десити да од одраслих добијете забрану да посећујете своју депресивну другарицу. Многи и ментално обољење сматрају неком врстом срамоте, што је став који никако не би требало усвојити. Бити болестан, без обзира на то да ли се ради о физичком или менталном обољењу, није никаква срамота. Болесној особи подршка пријатеља јако много значи и помаже у оздрављењу - о каквој год болести да се ради.

Кад се ради о менталним болестима, требало би да се распитате да ли ваш друг или другарица смеју да примају посете (додуше, ако не смеју да примају посете, ионако вам неће бити допуштено да их виђате). Ако сте нервозни и не знате како да се поставите, не морате у посету ићи сами - нека иду још неки заједнички пријатељи.


Izvor: Krstarica

Кад пријатељ(ица) оболи од менталне болести (2)


Како се понашати у таквим посетама? Aко вам родитељи тог пријатеља или пријатељице ништа посебно нису рекли (у смислу да о неким стварима не би требало да причате, или да нешто не бисте смели да радите), понашајте се као што бисте се и иначе понашали.

Проблем са којим се често суоче оболели од неке менталне болести јесте то што их сви одбаце и нико не жели да се дружи више с њима - а то онда само још погорша симптоме болести, јер ко жели да буде сам и да нико неће да га види ни да прича с њим? Да до овог осећаја одбачености не би дошло, можете помоћи управо ви, тиме што ћете свом другу или другарици показати да сте им и даље пријатељи, без обзира на то што су сада болесни. Исто важи и када они долазе у школу - понашајте се као и раније и, ако сте им раније били пријатељи, то и останите.

Проблем са којим се можете суочити јесте то да се, рецимо, након посете депресивној другарици, и ви лоше осећате. Извесно осећање узнемирености, па и то да вам буде тешко јер вам је другарица болесна, јесу нормалне појаве и требало би ускоро да се примирите. Међутим, ако сте након сваке такве посете "у тешком бедаку", безвољни, нерасположени, није вам ни до чега, и таква осећања не пролазе дуже од две недеље, могуће је да депресија ваше другарице превише утиче на вас. У том случају, било би добро да питате школског психолога за савет како да се понашате и шта да урадите. Менталне болести нису заразне и ви их не можете добити од пријатеља, али је могуће да сте на неку болест преосетљиви и да би за вас, у случају те одређене болести, било добро да проредите посете.

Дакле, болесне пријатеље - о каквој год болести да се ради - не би требало одбацити, него им показати да сте и даље уз њих, као што сте увек и били. Чему служе пријатељи, ако не и томе да помажу једни другима и подржавају једни друге?



Izvor: Krstarica

imam jednu prijateljicu koja se lecila u palmoticevoj  ne znam sta joj je dijagnoza, ali ja bih to polulaicki opisala kao krizu adolescencije, posto imam uvid u okolnosti koje su neposredno prethodile citavom  njenom slomu... imala je 20 god.
onda se kao zalecila, pa postala duboko religiozna... sad ima 28 god, oblaci se kao moja baba, guta tonu pilula kao terapiju i vidi se iz aviona da s njom nije sve kako treba 

poznajem ja drugaricu, ajd da je nazovem vise poznanicom koja je od razvoda braka pocela da pada u depresiju, pa je postajala sve nervoznija ustvari i netrpeljivija i agresivnija te je na kraju dozivela nervni slom, a mog je uzrasta..a sto je najgore od svega zivela je sama sa detetom te mogu zamislti na sta se zivot tog deteta svodio..sada je kao malo bolje nakon lecenja, mada iskreno nije ni sada prijatno drustvo.Jednostavno covek ne zna kako da se postavi prema njoj...a mi je i pre toga bila dobar prijatelj verujem da se moj odnos ni nakon svega toga prema njoj ne bi promenio..prijatelj se u nevolji poznaje zar ne?

Institut cini cuda 
Naravno, salim se 

pa... ja sam se nadala da ce se vise vratiti normali i zivotu 
posecivala sam je dok je bila tamo, bila tu da je tesim, hrabrim... njena mama me je krisom od nje zvala da je zovem, da se pozovem u goste kad pocne da tone u krizu... al' to previse traje 
sad se vidjamo jednom u mesec-dva, izbegavam te neke skakljive teme, kada pocne da mraci udarim brigu na veselje... i tako. ja joj ne mogu pomoci ako sama ne pokazuje zelju za tim 
mogu slobodno reci da sam jedna od malobrojnih koja uopste ima vremena za nju... zaista me ni ne cudi  ljudi imaju svoje zivote, svoje probleme... ponekad im zatreba nazad to rame koje su podmetnuli 

Zaista si u pravu mačko, svima nam život zadaje udarce i dobri prijatelji obično mogu da nam pruže ruku i to rame neko vreme. Ako se stvari produže previše, ako nema poboljšanja, i ti naši napori opadnu jer nam vlastiti problemi to nalažu. Nije to zlonamerno, bezosećajno odustajanje.

Ko nije posećivao pacijenta u bolnici za mentalno zdravlje ne može ni da zamisli kakav je psihički napor da se tamo dođe drugi, treći,... pedesetipeti put.