mrgi u to vreme su uchenici shtrajkovali jerbo nije bilo struje i grejanja u shkolama... 

Код нас је било струје и грејања

Једини штрајк ученика је био кад су хтели да за сваки предмет одреде учионицу која ће као бити кабинет. Који ће нам кабинет за психологију, социологију и музичко? Било безвезе да се после сваког часа пребацујемо из учионице у учионицу па смо кренули са штрајком и сутра је све враћено на старо

Mislim da je ovo bila 1999-a kada sam krenuo u srednju. Ali npr. tom istom direktoru nikakav problem nije bio da nas pusti iz skole, popakuje sve u autobus i odveze da sacekamo tog istog Milosevica. To mu nekako nije smetalo.   A pamtim i par strajkova iz moje osnovne neku godinu pre toga sa sve smanjenjem casova od pola sata. Tako da, nista ti se nije promenilo do dana danasnjeg od tog vremena sa tim.

Isto i lekari. Zar i jednima i drugima trebamo dozvoliti to da ih svedemo na minimalac dok neko bez skoro ikakve skole zaradjuje vise nego oni?

Mislim shvatam sta hoces da kazes, ali te profesije su takve. Ne zaradjuju ali su vrlo bitne i daju dosta. Inace, ako tako gledas za GSP sta tek da kazes za profesora koji se brine i odgovoran je za dvadesetak(ako je ucitelj) ili stotinak dece dnevno(ako je profesor)? Njegova plata bi trebala da bude makar kao lekarska. Mislim ako gledamo po tome cime se bavi, ne uspesnoscu istog...

 

koliko neko treba da bude retardiran da stavi nastavnike i lekare u isti kos? jel treba i hirurge tu ubaciti...

Izvini, lekari koji rade u privatnom sektoru imaju fine plate, oni koji su poznati i dobri imaju josh lepshe plate...
Treba ljudima da bude jasno da ako si u drzavnom sektoru, tj drzavi na sisi ne mozesh da imash vecu platu od prosechne plate, tj ne mozesh da budesh bolje placen od choveka kome se uzima novac svakog meseca na ime toga da ti budesh placen... matematika, ekonomija ili kako god hocesh... surova istina... moj prijatelj je profesor na katedri arheologije na kembridzu, i ima prosechnu platu, dovoljno da prezivi... ono gde profesori i nastavnici trebaju da uzimaju para tj zarade je nauchnim radom, da skupljaju projekte od raznih ministarstava... i da stalno rade na sebi...

opet, imaju profesori malu platu ali imaju i oni koji 10 sati dnevno rade bez socionog i penzionog...

Što, pa ako mogu ovde svi profesori da se stavljaju u isti koš, što se ne bi stavljali i profesori i lekari...

Vidiš da već pršte generalizacije. Šta fali ako se napravi još jedna.

pa nije isto...
nije isto biti sistem admin u drzavnoj firmi i u privatnoj.
nije isto biti taj isti admin u firmi koja je IT i onoj koja nije...

nije isto, muka mi bre svi se neshto zale a niko da uradi neshto... makar za sebe, promeni posao, probaj sam, drzi privatne chasove... ali ne, svima je kriva drzava ili neki strani placenik... za drzavu smo sami krivi, sami smo dovodili govna na vlast zadnjih trijes godina... kad je doshlo vreme da se plati ceh e sad su nas drugi zajebali...

uglavnom, treba javno pogubiti sve politachare koji su se pojavili na sceni zadnjih 30 godina... ma treba pogubiti sve koji su se uchlanili u stranke koje u vremenskom periodu dok su te stranke na vlasti...

jel ti ocekujes da ce neki hirurg zaista dobro da radi za 300, 400 ili 500 eur?
nemoj srati molim te...

ISPOVEST porodice prosvetnih radnika: Kad nam smanje platu, štedećemo i na hrani

Miljana Leskovac | 21. 10. 2014. - 18:11h izmena vesti 18:11h | Komentara: 477

Odrekli smo se svega, a i pored toga živimo na ivici egzistencije, priča u ispovesti za “Blic” portal Boban Marić, mašinski inženjer i nastavnik u srednjoj školi “Tehnoart”. Kad mu narednu platu smanje za 10 odsto, preostaje mu jedino, kaže, da štedi na - hrani.



- I supruga i ja smo u prosveti. U našoj profesiji inače je veliki broj bračnih parova. Oboje zavisimo od istog Ministarstva, od iste odluke Vlade. Imamo dvoje dece. Jedan sin studira, drugi ide u osnovnu školu - priča Marić.

 Sa trenutnim platama koje nisu smanjene, njegova porodica, kaže, živi na ivici egzistencije.

- Imamo i stambeni kredit. Kada smo stupili u brak, država nam nije omogućila da rešimo stambeno pitanje, kredita tad nije bilo. Mi nismo imali drugi način da steknemo krov nad glavom. Tako smo pre tri godine konkurisali za kredit i nekako, mada smo bili na granici, uspeli da ga dobijemo - priča on.

 Mesečna rata im je 350 evra, a ukupni kućni budžet jedva dostiže 800. Sa smanjenjem plata od 10 odsto više nisu ni kreditno sposobni.

 - Sa diplomama koje imamo nismo očekivali raskošan, već samo pristojan život. Supruga je inače završila muzičku akademiju i radi u muzičkoj školi. Odrekli smo se svega. Na posao idemo u staroj odeći i obući. Na letovanja i zimovanja odavno smo zaboravili. Kad smo poslednji put bili na moru? Ne znam, ne sećam se. Ali, voleo bih da deci mogu da omogućim da odu na more. Ove godine smo nekako uspeli samo starijeg sina da pošaljemo na letovanje. Ipak je upisao fakultet -  dodaje naš sagovornik.

 
Nastavnik je već 15 godina, a po struci je mašinski inženjer. Kad je počeo da studira, nije mu padalo na pamet da će raditi u školi. Međutim, mašinska industrija je već tada bila na izdisaju, a u poslu sa đacima se, kaže, odmah pronašao.

 - Uvek sam se trudio da učenici ne trpe zbog toga što ja od države primam malu platu. Trudiću se i dalje, ali ne mogu da garantujem da ću uspeti. Već sada mi se po glavi vrzma kako da prehranim porodicu, kako da platim račune - ističe on.

 Kao porodica su se, dodaje, svega odrekli. U stvari, skoro svega.

 - Samo još hrane nismo. Kad nam se kućni bužet smanji za 10.000, onda jedino preostaje da smanjimo obroke. Ne, nije me sramota da govorim o tome. Možda ćemo biti gladni. Pokušaću da nađem još neki posao, jer ne znam šta mi drugo preostaje. Znam samo da je moja dužnost da ne izneverim decu. Onu u klupama, ali i svoju - zaključuje ovaj nastavnik.

Извор

---