Pa nas bi moglo da razbije osrednje lovacko udruzenje...

Bf, počinjem da se brinem, sve češće se slažem s tobom.

eto vidiš da nije ništa strašno 

Pa sada u Poljskoj, u Kini i slicno je vojska isla protiv naroda

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

Какав дан у скупштини
Cвашта је речено и свашта се могло чути поводом закона о суспензији служења војног рока

Једна млада дама, иначе посланик, рекла је у Дому Скупштине Србије да је поносна на реформу Војске Србије. Истурила је своју лепу браду, и плавим очима, гледајући право у министра одбране, одржала прави еротски говор у славу новог српског оружја и нове концепције одбране у којој више неће бити регрута, а сви ми бићемо управо због тога сигурнији. Министар је говор примио с разумевањем. Очекујем да ће наши официри и подофицири сада аутоматски почети да долазе на посао у униформи, а не у цивилу као до сада, па се првих 20 минута радног дана потроши на пресвлачење. „Фешн селекшн деј” у касарнама. Јер, ако је војска институција од највећег угледа у друштву, онда нема мајци више скривања у цивилној одећи. Поготово што жене очито воле официре. Па су поносне на њих. У скупштини.

Један посланик похвалио се да је служио ЈНА, на граници, са бојевом муницијом, и сада би ми сви требало да паднемо у транс због тога, да управо зато и верујемо у његове ставове, јер ваљда су тамо на граници сви остали имали гумене метке. Па је још додао да када би се нашем народу добро објаснило шта је то неутралност онда нико не би био за неутралност. Па, што се то већ једном не објасни неуком народу? Ко то саботира нашу светлу будућност?

Један други посланик говорећи о реформи система одбране бубнуо је „да човек и Србин треба да буду у центру пажње овог друштва”. Шта ћемо са онима који нису Срби? Истовремено је епохално закључио „да је најбољи војник онај који је најбоље обучен”. Добро јутро, Америко.

Како је то био предиван дан у скупштини, свашта је речено и свашта се могло чути поводом закона о суспензији служења војног рока. Од ракета „стрела” до тенкова Т-55 и М-84, од НАТО-а до ОДКБ-а, од Путина и Медведева до војне тајне као такве, од авиона Г-4 до ракије, хришћанства и поноса војске. И све то уз квалификацију министра одбране посланику из редова опозиције да очито не посећују исте кафане. Искрено, мени је та цела дискусија и личила на кафанско надвикивање. И посланици из владајуће коалиције и из опозиције показали су да војном и безбедносном проблематиком баратају на нивоу унапред написаних текстова, својих или туђих, јер било је напросто смешно слушати „реферате” некога ко се тим питањима никада није бавио у животу, а хтео би да релевантно учествује у расправи. У озбиљним државама, у политичким партијама постоје доказани стручњаци који се тим питањима баве годинама и када дође до расправе у парламенту онда о тој проблематици говоре само они. Не и сви други. Код нас, да би подршка, или оспоравање неког предлога било јаче, говоре сви. И то чак и обичном посматрачу изгледа неозбиљно. Али, што би рекли, кафана је наша судбина.

У таквом амбијенту министру одбране и није било тешко да изађе као победник у окршају са опозиционим посланицима. Истина, министар одбране избегао је да одговори на питање је ли он за улазак Србије у НАТО, или није. Покушао је да то стави у контекст политичке одлуке државе, што је наравно тачно, јер у НАТО не улази само и примарно војска, већ цела држава. Проблем је само када војска оде испред државе. Но, за тако нешто потребна је, наравно, визија.

Трагање за новим и општеприхватљивим безбедносно-војним системом никада није лако. Војска је социјална категорија којој треба дати одређене привилегије, јер је она „ultima ratio”(крајње средство). У суштини њена је организација комплетна форма људског друштва. Илузорно би било поверовати да је армија због своје лојалности и дисциплине једно безлично тело без душе, она је врло чврста институција, али истовремено и психолошки врло осетљива, да не кажем крхка. Управо зато она и заслужује сталну пажњу и бригу.

Војска Србије имала је у последњих неколико година троструки преображај: „дејугославизацију”, „демилитаризацију” и „ренационализацију”. „Дејугославизација” је отклон од бивше ЈНА и Југославије као државе, иако садашња Војска Србије и даље функционише с оружјем и залихама бивше ЈНА. „Демилитаризација” војске повезана је са демилитаризацијом друштва, иако су спољни непријатељи добили манихејске сурогате у „првој” и „другој” Србији. Некадашњи мит о непријатељу надомештен је митом о противницима нашег бољег живота. „Демилитаризација” војске конкретно се огледа у измењеним приоритетима њене улоге, новој дефиницији „посла”, новој војној доктрини, прегруписавању и означавању јединица.

Војска мора бити славна, говорио је Цицерон. Мора имати своја обележја, своје симболе, бубњеве. Морате имати осећај супериорности. Без тога нема ни војника ни војске.

Мирослав Лазански
објављено: 04/12/2010

kao i obichno lupash gluposti 

u kini nema regrutovane vojske (bila bi prevelika) , vec je vojna sluzba dobrovoljna i donosi platu kao i neke beneficije u kasnijem zivotu . osim toga , demonstarnti protiv kojih su intervenisali nisu bash bili narod kako se kasnije ispostavilo , vec odredjene grupe sa podrshkom na zapadu  .

  shto se tiche poljske , tamo je na narod krenula prvo milicija pa onda unutrashnja vojska  ZOMO (neka vrsta zandaremerije) . komunistichke vlasti su bile dovoljno pametne da znaju da regruti nece da pucaju na svoj narod .

Тимур Блохин: НАТО самобомбардовање Србије

петак, 03. децембар 2010.

Министар одбране Србије, Драган Шутановац, недавно је говорећи  о неспремности Србије да решава питање о ступању у НАТО на референдуму навео врло занимљиву аналогију. Он је истакао да „да је Вук Караџић ишао на референдум о правопису, ми данас не бисмо имали модерно писмо“. Пошто је г-дин министар, несумњиво образован човек, он је вероватно упознат са стваралаштвом реформатора руског језика, песника Александра Пушкина. У једној од песама Пушкин разочаран неспособношћу маса да утичу на процесе у својој земљи, каже да стада немају потребе за даровима слободе и да их „треба или клати или шишати“. Дакле, из речи Шутановца директно следи да нема разлога питати српску јавност за НАТО: народ је туп, није спреман да осети плодове просвете, а и атмосфера је (цитирамо министра) „емоционална“.

Сам министар питању прилази рационално, као што се то догодило на једној од конференција крајем октобра, кад је изјавио да уз сву свест о последицама НАТО интервенције 1999. године, треба аналитички размишљати и о томе какву корист Србије може да извуче из сарадње или пуноправног чланства у овој организацији.

Односно, простије речено, Србија треба активније да сарађује с организацијом, која је неоснованом агресијом земљи нанела гигантску материјалну штету. А шта ако буде имала користи?

Стиче се утисак да власт у земљи, без обзира на изјаве о неспремности Србије да се у блиској будућности интегрише у Алијансу, имају на уму пројекат за ступање у НАТО: ми смо спремни, једноставно, народ није спреман. И поред тога што ће у свакој социјалној анкети у Србији, изузев ако је Либерално-демократска партија не организује међу својим саборцима, однос према НАТО бити изузетно негативан.

Сличну ситуацију – кад се власт и народ разилазе у односу према алијанси, буквално недавно смо могли да видимо у једној од земаља с којима се Русија граничи. И у шта се то на крају претворило? „Предлажемо вам да ситуацију посматрате с украјинске тачке гледишта“, каже заменик директора центра за украјинистику и белорусистику МДУ Богдан Беспаљко:

„Питање о ступању у НАТО довело је до врло високе напетости у украјинском друштву. На крају крајева, ова дилема, на позадини економске стагнације и компликовања односа с Русијом, довела је до смене политичке елите и доласка на власт „Партије региона“ на челу с Виктором Јануковичем“, каже наш саговорник, и наставља:

„Мислим да и у Србији може да се деси смена елите, тим пре што је за разлику од Украјине, земља доживела директну војну агресију и одузимање дела своје територије, и оно што се данас дешава не може се назвати другачије осим „понижавањем националног достојанства“. Чини ми се да се руководство у Београду сад одржава за рачун обећања да ће земља ступити у ЕУ, и да ће последица тога бити пораст благостања становништва, али ако ово обећање не буде испуњено, може доћи до промене курса српске државе, - сматра Богдан Беспалко.“

А Хашим Тачи је недавно изјавио да ће Косово ући у НАТО у следеће четири године. Иако су ове речи највероватније из области сопственог пи-ара у условима тешке политичке ситуације. Међутим, како ће Србија градити своје односе с Бриселом у том случају? Да ли ће организовати нову научну конференцију о сарадњи с Алијансом? Да ли ће на недељу дана опозвати неког свог чиновника из Брисела у знак протеста?

„Можемо и сами себе да бомбардујемо – то још нисмо пробали,“ коментар је једног од корисника српског сегмента интернета, што би вероватно било врхунац кокетирања Београда с НАТО.

(Глас Русије)

Jasno, uvek su to neki "ubaceni" elementi kad su protiv vlasti 
Ko i ovi tvoji sto guraju trolejbuse, ko zna 
Nego, prvi put vojska izvedena na trg je odbila naredjenja i nije htela da preduzme nista protiv naroda, nego tek kad su posle dovukli neke trupe iz provincije pa im ispricali da studenti vojnike peku na raznju onda su uspeli u tome da vojnici pocnu da pucaju 

 

Lovci već imaju ozboljno naoružanje. Za našu "vojnu silu" dovoljna su i deca sa praćkama.