Istraživanje Unicefa u školama
Surove tuče đaka
Autor: V. Nedeljković | 31.10.2007 - 06:05

Prvo su mi udarali ćuške kad god me vide. Ćutao sam i trpeo. Potom su počeli da mi uzimaju pare koje sam dobijao za užinu. Danima sam ostajao gladan, ali nisam smeo nikome da kažem. Plašio sam se njihove osvete. Jednog dana su me sačekali ispred škole. Naterali su me da skinem nove patike. Kući sam se vratio bos. Tek tada sam sve ispričao roditeljima - priča četrnaestogodišnji Petar, učenik jedne beogradske osnovne škole.

Ciljevi
Cilj UNICEF-ovog programa „Škola bez nasilja“ je da deca, roditelji i nastavnici nauče da prepoznaju i reaguju na nasilje. U programu učestvuje oko sto osnovnih škola, od 1.500 koliko ih ima u Srbiji.
Ono što se desilo Petru, nije usamljen slučaj jer je istraživanje Unicefa, koje je obuhvatilo blizu 30.000 osnovaca, pokazalo da čak 28 odsto učenika na neki način učestvuje u vršnjačkom nasilju. Isto istraživanje pokazuje da se 65 odsto učenika jednom u poslednja tri meseca našlo u ulozi žrtve nasilja, gde je nasilnik bio njihov vršnjak. Pojedini učenici svoje vršnjake vređaju, nazivaju ih pogrdnim imenima, ismevaju, ogovaraju, ali i tuku, prete, zastrašuju... Devojčice i dečaci podjednako su skloni nasilnom ponašanju. Razlikuju se samo u načinu na koji ga ispoljavaju. Dok su dečaci skloniji fizičkom nasilju - udaranju, šutiranju, otimanju... devojčice pribegavaju psihološkom nasilju - ogovaranju, ismevanju, isključivanju iz grupe...
- Nasilje među decom je, nažalost, postalo trend. Ovaj socijalni problem se često ignoriše. Dešava se da većina dece u školama mirno posmatra nasilje ili ga podržava i navija. Nasilja među vršnjacima ima svuda i to je problem koji traje. Ono što Srbiju izdvaja u odnosu na druge zemlje, to je da istraživanje pokazuje da kod nas veliki broj dece uopšte ne reaguje na nasilje već ćute i prave se da ga ne vide - kaže Dragana Koruga, psiholog i koordinator Unicefa.

Oblici nasilja
1. Vređanje, pogrdna imena, ismevanje
2. Laganje (pričanje laži o njima da bi odvratili druge od druženja sa njima)
3. Udaranje (šutiranje, guranje, gađanje nečim, zatvaranje i zaključavanje)
4. Otimanje novca i drugih stvari, uništavanje njihove lične imovine
5. Pretnje i zastrašivanje
6. Prisiljavanje da čine ono što ne žele
Škola i porodica su prvi koji moraju da se pozabave problemom vršnjačkog nasilja, slažu se stručnjaci.
- Istraživanje je pokazalo da je veliki broj učenika u Srbiji na neki način uključena u vršnjačko nasilje. To je već alarmantno. Primera radi, u Norveškoj, koja je prva započela program na suzbijanju vršnjačkog nasilja, kada taj procenat pređe sedam odsto obrazovni sistem preduzima ozbiljne mere. Odmah animiraju javnost, angažuju škole da se pozabave problemom kroz različite programe. Iako je kod nas problem mnogo veći on nije nerešiv, ali, takođe, moramo uključiti celu društvenu zajednicu - kaže Dragana Koruga.
Ona smatra da prvo treba jasno definisati šta je to vršnjačko nasilje. Jedan od problema je to što odrasli samo fizičko zlostavljanje vide kao nasilje, a često i to posmatraju kao sastavni i neophodni deo odrastanja.
- Pod nasiljem se ne misli samo na fizičko nasilje, već bilo koje ponašanje kojim se drugi želi povrediti, uplašiti ili osramotiti, a to traje u nekom vremenskom kontinuitetu. Moramo dosledno ispoljiti netoleranciju na nasilje. O nasilju ne smemo ćutati. Treba mobilisati sve stručne kapacitete, prosvetne radnike, psihologe, pedagoge, sociologe, socijalne radnike, lekare, policiju..., da urade koliko mogu na smanjenju nasilja - kaže Koruga.
Poput Petra sa početka ove priče najveći broj učenika (67 odsto) na nasilje reaguje tako što se povlači u sebe, pokušavajući da koliko je moguće izbegne nasilnike. Oko 42 odsto dece kažu da su na nasilje odgovorili nasiljem, dok su neki pokušali da nasilnike podmite, tako što su im nosili knjige, pisali domaći, kupovali užinu...
- Deca, žrtve vršnjačkog nasilja, postaju stidljiva, bez samopouzdanja, beže sa časova. Neretko počnu da dobijaju lošije ocene i često su depresivna. To je psihološka trauma za ceo život - slažu se psiholozi.

Šta da urade roditelji
- Pokušaju da „uđu“ u dečji svet i da problem dožive iz ugla deteta.
- Vode interaktivan (dvosmeran) razgovor sa decom.
- Prihvate detetovu grešku (ako postoji) bez automatskog okrivljavanja.
- Razumeju njihovu potrebu da budu deo grupe i da ih ona prihvati.
- Pogledaju sa decom filmove koji ih interesuju i pokušaju kod njih da razviju kritičnost koja će im pomoći da se zaštite.
- Pregledaju video-igrice koje deca gledaju i postave im jasne granice šta mogu da gledaju, a šta ne.

Rezultati istraživanja UNICEF-a
65 % učenika se bar jednom u poslednja tri meseca našlo u ulozi žrtve nasilja
28 % učenika na neki način učestvuje u nasilju u prostorijama škole
44 % učenika tokom školovanja pamti da je lično doživelo nasilje
*U istraživanje je bilo uključeno blizu 30 hiljada učenika

Izvor: Blic

udri ili budi udaren,to ti je zivot

Horor nad Moravom
D. STOJIĆ, 31. oktobar 2007

GOLI, mokri i sa ranama od noža, A. A. (15) i D. P. (17), obojica iz Kruševca, učenici Srednje poljoprivredne škole iz Kraljeva, izašli su iz hladne Zapadne Morave, u selu Sirči, nadomak Kraljeva. U reku, u noći između ponedeljka i utorka, naterala su ih trojica kraljevačkih napadača i to zbog - izgubljenog mobilnog telefona!
Da nije bilo samo spleta slučajnih okolnosti, ovaj zaprepašćujući pokušaj ubistva dvojice maloletnih učenika ostao bi nedostupan organima gonjenja i potpuno prikriven za javnost.
Iza rešetaka su već dvojica Kraljevčana. Pritvoreni su mlađi punoletnici - Ilija Ž. i Darko S. Njih dvojica i još jedan njihov prijatelj primorali su učenike da, u ponoć, sa starog visećeg mosta skoče u Zapadnu Moravu. I to - sami!
Nasilnici su im, pri tom, čak i pripretili.
- Nemojte živi da izlazite na obalu - jer ćemo vas i tamo "naći"! - upozorio je učenike jedan od napadača.
I, dok je jedan od učenika, najpre primoran da se potpuno svuče, nekako i skočio u Moravu, drugi se čvrsto držao za drvenu ogradu mosta. Učenik je zavapio pred nasilnicima da ne zna da pliva!
Međutim, oni su ga primorali da, ipak, skoči! Dok se učenik grčevito držao za ogradu, oni su da bockali oštricom noža po rukama!
Posle skoka, dečaci su, ipak, nekako uspeli da isplivaju na obalu. Goli i mokri došli su do prve kuće, gde im je jedan meštanin pozvao taksi kojim su se prebacili do stana.
Sutradan, u utorak, školski policajac je na rukama "izbockanog" učenika primetio posekotine. Ubedio je dečake da mu ispričaju celu priču i zatim odu kod lekara. Sasvim slučajno, učenici su tamo sreli i prepoznali jednog od nasilnika i pozvali - policiju!
Kako nezvanično saznajemo, jer policija samo potvrđuje događaj, ali zbog interesa istrage ne saopštava detalje, sve je počelo nestankom mobilnog "duokard" telefona koji je jedan od nasilnika zaboravio u kladionici "Balkan bet" u centru Kraljeva.
U toj istoj kladionici nalazili su se i učenici koji su pronašli izgubljeni telefon, ali nađenu stvar nisu prijavili. Posle dužeg "merkanja", jedan od njih je uzeo telefon i otišao kući, dok je drugi i dalje ostao u kladionici.
Kad se mladić vratio da potraži svoj telefon, video je ono što je registrovala i - sigurnosna kamera. Ubrzo je s prijateljima šamarima "pritegao" učenika u kladionici. Nemajući kud, pozvao je školskog druga koji je odneo telefon. Mobilni je tako vraćen vlasniku, ali sa drugom karticom jer je njegovu "nalazač" bacio u obližnju kantu za smeće.
Posle toga, svi zajedno su otišli na piće u susedni kafić da zaliju "srećan" završetak događaja. Čak su i platili piće učenicima i obećali da će ih odvesti do stana. Zašto su se "predomislili", pa dečake odvezli do Morave i maltretirali ih - pokazaće istraga.

POTRAGA
NEZVANIČNO saznajemo da su Ilija Ž. i Darko S. uhapšeni i osumnjičeni za krivično delo "teško ubistvo u pokušaju". Za trećim mladićem iz ove grupe još se traga. Dvojica učenika, sa svojim roditeljima, koji su po saznanju o događaju odmah došli u Kraljevo, vratili su se u Kruševac i to uz pratnju policije.

Izvor: Novosti

Зашто су ђаци све агресивнији

„Дисциплински кец” је изгледа најомиљеније васпитно-поправно средство наставника, а он је један од главних криваца насиља према професорима

Матуранти који су претукли професора нишке гимназије и шеснаестогодишњи ученик Пољопривредне школе у Футогу који је маскиран и наоружан пиштољем упао на час физике и тражио од професора да му упише двојку у дневник, само су неки од школараца који су у октобру „гостовали” у црним хроникама дневних новина. Онима који су из школских клупа изашли пре него што су штрајкови и скраћени часови на велика врата ушли у образовне установе и којима су у живом памћењу остали професори који у комеморативној тишини држе предавања и најмањи чин недисциплине кажњавају спартанским мерама свакако је тешко да замисле сцене у којима ђачка „империја узвраћа ударац”.

Да ли ће професори ускоро почети да одлазе на час уз поздрав „Срећно”, који рудари упућују приликом уласка у јаму, и да ли можемо очекивати да се на скупштинском репертоару нађе предлог да наставници добију бенефицирани радни стаж?

Драгана Кожовић, психолог и професор у Шестој београдској гимназији, сматра да насиље над професорима није феномен глобалних размера, али јесте потврда тезе да је ауторитет професора драматично нарушен и да поједини ђаци демонстрирају онај модел понашања који је постао друштвено прихватљив.

„Када га питате зашто је агресиван према професору и зашто на његову адресу шаље увреде и претње, ученик неретко одговара: ’Борим се за себе’. А када анализирате психолошку и породичну структуру тих ’бораца’ схватите да се и његови родитељи кроз живот такође пробијају на агресиван начин. Не треба заборавити да у школским клупама седе деца која су одрастала уз ратове у окружењу и бомбе у нашем дворишту, деца сведоци породичних драма, беде и сиромаштва, родитељских отказа и развода. Нека од њих живе у породицама којима је потребно социјално старатељство. То, наравно, није оправдање, али јесте објашњење за ђачко понашање”, објашњава Драгана Кожовић.

Наша саговорница, која је и ауторка књига „Пубертет не мора да створи хаос у кући” и „Психологија писана кредом” подсећа да пубертет јесте период када се одрасли скидају са престола ауторитета и додаје да у основи бунта против професора стоји и протест против реалности коју ђацима нуди образовни курикулум.

„Из визуре ученика, образовање није функционално, већ је репетитивно, досадно и километрима удаљено од њихових жеља. Деца сматрају да им познавање латинских глагола и руских класика ничему не служи у животу и свој протест јавно исказују недисциплином на часу. Јер, ако изузмемо гимназијску популацију, највећи број деце уписује школе чије се дипломе брзо и лако ’уновчавају’ на тржишту рада и чезну да се баве професијама које се ’врте’ око естраде и у којима се окреће велика количина новца. По њиховом схватању, професори су водичи кроз виртуелну и њима непривлачну реалност и зато они јавно демонстрирају свој бунт”, истиче овај психолог.

На питање – како родитељи реагују на ђачке несташлуке, она одговара да је њихова најпоштенија реакција „такав је и код куће” и „ни ја не знам шта ћу са њим”, а најчешћа је – „био је изазван, он никада не реагује на тај начин”. Када родитељима на најдискретнији могући начин покушате да објасните да дете има проблема са учењем, памћењем и концентрацијом и да би било добро да обрате пажњу на који начин проводи оно проводи слободно време, они реагују драматично и бурно. Или гурају главу у песак или их бране од оних са којима треба заједно да их васпитавају, додаје наша саговорница.

„Не треба се чудити дрскости деце ако имате на уму да родитељ који је по професији технолог или биолог тражи од професора латинског језика писмени задатак свог детета да би он проценио да ли је дете ’заслужило’ добијену двојку или тројку. Он на тај начин урушава ауторитет професора и детету шаље јасну поруку да и оно може да преиспитује стручност својих надређених”, оцењује Драгана Кожовић.

Она, међутим, скреће пажњу и на чињеницу да се просветним радом све мање баве ентузијасти, а све више они којима због породичних разлога одговарају чести и дуги школски распусти.

У прилог тези да је наша школа одавно заборавила своју васпитну функцију говори и податак из студије коју је пре неколико година спровео Институт за педагошка истраживања и који говори да трећина деце сматра да је најучесталији начин „кажњавања” односно смиривања деце – давање лоших оцена. Иако тај „дисциплински кец” ни на који начин није узрочно-последично у вези са преступима ђака, он је изгледа најомиљеније васпитно-поправно средство њихових наставника, можемо посумњати да је он главни кривац, односно узрок насиља према професорима. Истраживање овог института такође показује да је избацивање са часа – следеће на листи омиљених васпитних метода професора.

Истраживање је такође је показало да чак трећина учитеља оцењује да им недисциплина омета рад на часу. Они све чешће признају да су немоћни и да не знају како да поступају са агресивним ученицима, онима који псују, галаме на часу, јурцају по ходницима. У палету ђачких марифетлука спада и шкрипање столица, бацање ствари, гађање, прављење авиончића и једење на часу.

Катарина Ђорђевић
[објављено: 03.11.2007.]


Izvor: Politika