Tražim jedan astronomski fenomen pa se nadam da mi možete pomoći. Riječ je o dvije zvijezde na kojoj jedna usisava materiju ove druge. Ne radi se o crnoj rupi, već i ta druga zvijezda svjetli.

Mислим да су у питању симбиотске звезде:

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0_%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0#Z_Andromedae_.E2.80.93_.D1.81.D0.B8.D0.BC.D0.B1.D0.B8.D0.BE.D1.82.D1.81.D0.BA.D0.B5_.D0.B7.D0.B2.D0.B5.D0.B7.D0.B4.D0.B5

 

zanimljiv fenomen

Dosta zanimljivih stvari se moze videti ovde,posebno sto je i u nekom kontekstu mog nika. . . Dobra tema,a takve se retko vidjaju na forumima. . .

Сунце је средишња звезда Сунчевог система око које кружи 8 планета и њихови сателити, 5 патуљастих планета, астероиди, комете, метеори и честице космичке прашине. У Сунцу се налази око 99,8 % масе Сунчевог система. Енергија Сунца у виду сунчеве светлости омогућава живот на Земљи путем процеса фотосинтезе и утиче на климу и време на Земљи.
Сунце се састоји од водоника (око 74% његове масе или 92% његове запремине), хелијума (око 24% масе и 7 % запремине) и мале количине осталих елемената, укључујући гвожђе, никл, кисеоник, силицијум, сумпор, магнезијум, угљеник, неон, калцијум и хром.
Сунце припада спектралној класи G2V. G2 означава да је температура на површини приближно 5.500 °C (5.780 K), што му даје белу боју, мада се Сунце чини жуто због атмосферског расипања, које уклања таласе краћих таласних дужина (плаву и љубичасту светлост) и оставља спектар фреквенција које људско око опажа као жуто. Ово расипање даје околном небу његову плаву боју. Када се Сунце налази ниско на небу расипа се још више светлости, па се Сунце чини наранџасто или црвено. Сунчев спектар садржи линије јонизованих и неутралних метала, као и врло слабе водоникове линије. Слово V (римски број 5) у ознаци спектралне класе показује да је Сунце звезда главног низа. Ово значи да оно генерише своју енергију нуклеарном фузијом језгара водоника у хелијум. Сунце је некада било сматрано малом и безначајном звездом, али данас је познато да је оно светлије од 85 % звезда у галаксији Млечни пут, од које су већина црвени патуљци.
Сунце кружи око центра галаксије Млечни пут на удаљености од приближно 26-27.0000 светлосних година од центра галаксије, и креће се у правцу сазвежђа Лабуд. Оно обиђе један круг око центра галаксије за око 225-250 милиона година (једна галактичка година). За њену орбиталну брзину се сматрало да износи 220±20 km/s, али новије процене дају 251 km/s. Ово износи једну светлосну годину сваких 1194,5 година или једну астрономску јединицу сваких 7 дана.

Меркур је планета најближа Сунцу и удаљена од њега просечно 0,387 АЈ или 57.910.000 km. Креће се врло елиптичном орбитом, па се удаљеност од Сунца мења између 46 и 70 милиона km. Пречник Меркура је 4.880 km, а маса 3,30×1023 kg. Прва летелица која се приближила Меркуру је био Маринер 10 који је током три сусрета снимио око 45% површине. Због близине Сунца, ретко је у повољном положају за посматрање, а и тада је видљив изнад хоризонта само кратко време пре заласка или након изласка Сунца.Меркур је био римски бог трговине и путовања, гласник богова, којег су Грци звали Хермес.
Рељеф Меркура је најсличнији Месецу, прекривен кратерима и басенима. Најпрепознатљивији облик на Меркуру (од фотографисаних детаља) је Басен Калорис (Caloris Basin) (Planitia Caloris), ударни кратер пречника око 1350 km. То је уједно и најтоплије место на Меркуру јер се на њему налази субсоларна тачка у време када је Меркур најближи Сунцу. Удар који је створио Caloris оставио је траг и на супротној страни планете: на месту где су се спојили ударни таласи налази се брдовит и врло набран терен.
Ударни кратери на Меркуру су добро очувани, због недостатка атмосфере нема ерозије тла. Уз кратере се опажају пукотине и раседи настали у време хлађења и стезања планете. Раседи су високи 2-3 km и пружају се стотинама километара у даљину.
Тло Меркура је размрвљено под ударима метеорита и ерозијом тла због наглих промена температуре.
Меркур врло споро ротира око сопствене осе. Некада се сматрало да је због плимних сила синхронизован са Сунцем (увек окренут ка Сунцу истом страном). То би значило да се окрене око себе тачно у истом времену у ком направи један окрет око Сунца - резонанција 1:1. Међутим, радарска посматрања 1965. г. показала су да је у резонанцији 3:2. Окрене се три пута око своје осе за време два обиласка око Сунца. Ова резонанција је стабилна захваљујући великој ексцентричности Меркурове путање. До првобитног, погрешног закључка астрономи су дошли посматрајући га увек у најповољнијој тачки путање, где је увек показивао исту страну. Разлог томе је што се увек у истој тачки своје 3:2 резонанције налази у најповољнијем положају за посматрање.
Овако спора ротација Меркура има као последицу неке занимљиве ефекте. Посматрач на површини може у одређеним условима видети Сунце како излази, враћа се назад испод обзора (ретроградно гибање) и поново излази. То се догађа због промена орбиталне брзине, према 2. Кеплеровом закону. Четири дана пре перихела орбитална брзина престиже брзину ротације и Сунце се почиње да се привидно гиба уназад. Четири дана након перихела орбитална брзина се довољно смањи, тако да се Сунце наставља да се нормално гиба

Венера је друга по удаљености планета од Сунца. Венера је просечно удаљена 0,72 АЈ или 108 200 000 km од Сунца, има пречник 12.103,60 km и масу 4,869×1024 kg. Венера је треће тело по сјају на небу, после Сунца и Месеца.
Венера је добила име према римској богињи лепоте, коју су Грци звали Афродита. Позната је и под именом звезда Даница, јер је понекад могуће видети још по дану или јутарња или вечерња звезда, јер је видљива пре изласка Сунца на источном делу неба и одмах након заласка Сунца на западном делу неба.
Атмосфера Венере састоји се највећим делом од угљен-диоксида (96%) и азота (3%). Осталих 1% чине сумпор-диоксид, водена пара, угљен-моноксид, аргон, хелијум, неон, угљеников сулфид, хлороводоник и флуороводоник. Атмосферски притисак на површини Венере износи 9321,9 кРа, што је 90 пута више од притиска на површини Земље. Велика количина угљен-диоксида ствара ефекат стаклене баште, због чега температура на површини достиже и 500°C, што је 400°C више од очекиваног. Средња вредност температуре на површини износи 464°C. Тако је површина Венере топлија од површине Меркура, иако је у поређењу с њим удаљенија од Сунца отприлике двоструко и прима четири пута мање светлости. Иако је ротација Венере изузетно спора, захваљујући топлотним струјањима у густој атмосфери нису велике температурне разлике између дневне и ноћне стране. Ветрови у вишим слојевима атмосфере врло брзо обиђу планету и помажу расподели топлоте. Брзина ових ветрова прелази 350 km/h изнад слоја облака, док су ветрови уз површину знатно спорији.
Површина Венере није видљива споља због слоја облака који је потпуно окружују. Састоје се од капљица сумпор-диоксида и сулфатне киселине.
Венера нема магнетско поље, вероватно због споре ротације, недовољне да би растопљено гвожђе у језгру планете произвело одговарајући учинак. Будући да нема магнетског поља, Сунчев ветар делује директно на горње слојеве Венерине атмосфере. Сматра се да је Венера имала велике количине воде, попут Земље, али се водена пара под утицајем Сунчевог ветра распала на водоник и кисеоник. Док се кисеоник везао с другим атомима у једињења, водоник је, због мале молекуларне масе, лако напустио атмосферу. Пронађени део водониковог изотопа деутеријума подупире ову теорију (има већу масу и теже напушта атмосферу).
Венера је најсјајнији објект на небу после Сунца и Месеца. Из тог је разлога Венера човеку позната од када је први пута уперио поглед у ноћно небо. Венера је према својим основним обележјима Земљина сестра близнакиња по димензијама и маси. Због тога су људи дуго времена веровали да се та сличност односи и на друге појаве.
Замишљена је као Земља у младим, праисторијским данима. Сунцу је ближа од Земље па због тога прима око два пута више његове енергије. Али сјајни облаци рефлектирају око три четвртине Сунчевог зрачења назад у свемир, па се очекивало да температура на површини Венере није превише висока. Веровало се да је састав атмосфере и површински притисак сличан Земљином. Замишљали су је као млади свет покривен океаном у којем буја праисторијски живот. Све су се те претпоставке показале потпуно погрешним.
Дуго времена Венера је остала тајновита због густих облака који је прекривају. Све што се на њој може опазити је сјајни, потпуно једнолични облачни покров који скрива површину планете од наших погледа. Тек су пре двадесетак година фотографске технике снимања у ултраљубичастом делу спектра успеле показати да тај облачни слој није потпуно једноличан. Прва мерења површинске температуре изведена помоћу великих радиотелескопа са Земље дала су толико велике износе, око 400°C, да су знанственици помислили како се ради о неком непознатом ефекту у Венериној ионосфери. Једноставно нису могли веровати да је површинска температура на Венери тако висока.
У новије су доба свемирске летелице на Венеру слали Американци и Совјети. Прва летелица која је за циљ имала Венеру је била руски Спутник 7 (1961), али је завршила неуспехом, као и неколико мисија након ње (1961: Венера 1, 1962: Маринер 1 и Спутник 23).
Прва успешна мисија (а у даљњем тексту ћемо само те и споменути) била је прелет америчке летелице Маринер 2 (27.8.1962) покрај Венере. Када је сонда прошла на око 35 000 km изнад Венериних облака, мерни инструменти потврдили су високу површинску температуру.
Прва успешна мисија тадашњег Совјетског Савеза била је Венера-4 (1967). Ова је летелица испустила у атмосферу сонде са мерним инструментима. Готово у исто време трајала је и америчка мисија Маринер 5.
Венера-7 је 17. аугуста 1970. постала прва летелица која се меко спустила на другу планету. Венера-9 и Венера-10 су планету Венеру посетиле у мају 1975, а састојале су се од орбитера и ландера. Венера 9 послала је прве црно-беле фотографије са површине Венере. Једноставни експерименти које су сонде направиле показали су да су стене на Венери врло сличне онима на Земљи, да је површинска температура 455 °C, а атмосферски притисак одговара притиску који на Земљи влада у морима на дубини од 900 m. Слике су показале да и на Венери постоје ерозијски процеси, што је доста изненадило научнике. Вода, која је главни кривац за ерозију на Земљи, на Венери практички не постоји, поготово не у течном стању. Ако претпоставимо да би то могла бити ерозија ветра, и то морамо искључити јер је највећа брзина ветра измерена на површини Венере била свега око 15 km/h, што одговара лаганом поветарцу.
Америчка мисија Пионеер Венус састојала се од две компоненте, орбитера и мултисонде, које су лансиране одвојено у мају и августу 1978. године. Мисија орбитера је, међу осталим, имала за циљ и радарско снимање рељефа, а трајала све до августа 1992. Мултисонда је на Венеру избацила 4 атмосферске сонде. Њихов пад кроз атмосферу трајао је око један сат, али су у том кратком времену сакупљени многи драгоцени подаци. Једна од сонди је чак преживјела пад до површине одакле је слала податке још један сат пре него што се практично растопила. Од четири сонде, две су ушле у атмосферу на ноћној страни и откриле једну врло интересантну појаву. На висини од око 11 km небо тиња црвенкастим сјајем који потиче од безбројних муња које непрестано бљескају. Инструменти су забележили и до 25 бљескова у секунди. Начин на који настају све те силне муње остао је необјашњен. Њихови одбљесци могли би бити тајанствено пепељасто светло које је више пута опажено телескопима са Земље на ноћној Венериној страни.
Прве фотографије Венерине површине у боји снимио је ландер Венера-13. Совјетске летелице Вега 1 и Вега 2 испустиле су 1984. године у Венерину атмосферу ландере и атмосферске балоне, те продужили у сусрет Халејевој комети. Америчка летелица Галилео је такође, на свом путу према Јупитеру, посетила Венеру.
Америчка мисија Магелан (1989 - 1994) имала је за примарни циљ мапирање Венерине површине уз помоћ радара. Мапирано је 99% површине уз 300 м/пиксел резолуцију. Последња летелица која је посетила Венеру била је летелица Касини-Хајгенс на свом путу за Сатурн.

ljudi, da li neko ima ideju koje su najbolje lokacije u Srbiji za nocno posmatranje....znam da je bilo koja mracna lokacija dobra, ali da li neko ima iskustva, da li se neka lokacija izdvaja od ostalih, generalno me intersuju april i maj, i da, ovo mi je prvi put, i naoruzan sam samo 10x50 dvogledom i nekim drndavim 114mm teleskopom koji skripi.

Hvala

Po Mogucnosti na brdskom proplanku pored neprometnog puta koji nema osvetljenje i sto dalje od svetla grada,

Pravljenje teleskopa ,

Sto se tice Teleskopa nadji bilo koji polovan stari objektiv od foto aparata ,
ali potrudi se da nadjes ako mozes najveci ili najaci sto mozes,
oni su jeftini ovih dana ,jer svi imaju digitalne camere.
Kupi u prodavnici za vodoinstalatere dve kratke plasticne cevi 50 cm
po mogucnosti da jedna ulazi u drugu ,
U ovu manju uzu cev objektiv treba da pasuje i bude fiksiran ali ne mora skroz da udje.
Na ovoj vecoj sa jedne strane treba da bude poklopac ,na sredini napravi malu rupu.
Uzmi tvoju skype cameru od komjutera ,oslobodi je suvisnih delova i fiksiraj je u rupu na poklopcu,
Ubaci jednu cev u drugu i kad nadjes dobar fokus njihovim pomeranjem zavisan od daljine
onda fiksiraj sa duck tape ,stalak iskoristi ga od starog teleskopa ili ga napravi sam od drveta ili plastike
a za pomeranje mozes koristiti onu debelu zelenu bastovansku zicu koja je jaka i tvrda
ali moze da se manipulise u bilo kakvu poziciju onako kako zelis...
i tako izvoli ,imas mocan teleskop za vrlo malo para sa kojim ces moci da gledas zvezde na ekranu tvog laptopa ili kucnog komjutera
a dobro je i ako imas zgodnu komsinicu.


Sto se tice suncevog sistema mene fasciniraju Krupijerov omotac sa 50 hiljada objekata od leda ,
razlicitih velicina 1- 100+ km .

A jos bolji je Orbov omotac koji ima jos vecu "porodicu"objekata .

Vojadzer 1 je poslao poruku kojoj je uzelo 16 h da stigne do zemlje ,
nalazi se 14 na milijardi kilometra od zemlje.
Trenutno jase na talasima Heliosfere i samo je pitanje kada ce kompletno napustiti uticaj zemlje
i kada ce se otisnuti u medjuzvezdani prostor.