SUN TZU

UMEĆE RATOVANJA

Na engleski preveo Thomas Cleary
Sa engleskog preveo Zoran Marošan





PREDGOVOR TOMASA KLIRIJA

Knjiga Umeće ratovanja, čije tekstove je pre više od dve hiljade godina napisao i sakupio zagonetni kineski ratnik i filosof Sun Cu, i dan-danas predstavlja verovatno najznačajniju i najuticajniju studiju o strategiji ratovanja. Savremeni azijski političari i šefovi država proučavaju je isto toliko pažljivo kao što su to činili vojskovođe i vojni stratezi tokom prethodnih dve hiljade i više godina.

U Japanu, u kojem je gotovo preko noći nastao preobražaj feudalnog sistema u kapitalistički način privređivanja, knjiga Umeće ratovanja nije prestala da se izučava na fakultetima, a strategija izneta u njenim klasičnim tekstovima s podjednakom spremnošću se primenjuje na modernu politiku i poslovanje. Neki u Japanu vide pravu potvrdu istinitosti čuvene Sun Cuove izreke iz ovog klasičnog dela: „Najbolje je pobediti bez borbe.”

Kao anatomska studija o sukobljenim stranama, Umeće ratovanja može se primeniti i na bilo koji drugi vid suparništva i sukoba, i to kako na ličnom tako i na međunarodnom planu. Cilj ove studije je da se postane nepobediv, da se pobedi bez borbe i da se, shvatanjem fizičkih, političkih i psiholoških aspekata borbe ostvari snaga kojoj nema premca.

Ovaj prevod knjige Umeće ratovanja prikazuje to klasično delo kao deo bogate taoističke duhovne tradicije u okviru koje je i nastalo. Ono što u ovome delu i dan-danas ima najprepoznatljiviji pečat taoizma jeste neprekidno insistiranje na tome da iza svakog vida moći mora da postoji duboka humanost. Zbog toga Umeće ratovanja nije knjiga koja govori samo o ratu, već i knjiga koja govori o miru. Ona je put koji vodi razumevanju najdubljih uzroka borbe i njenog okončanja.

UVOD TOMASA KLIRIJA

Jedna stara priča govori o tome kako je neki drevni kineski car upitao jednom svog dvorskog lekara, koji je poticao iz lekarske porodice, koji od članova njegove porodice je najumešniji u lečenju.

Lekar, koji je u Kini uživao toliki ugled da mu je ime postalo sinonim za medicinu, odgovorio je: „Moj najstariji brat sposoban je da uoči uzroke bolesti i otkloni ih pre nego što se sama bolest pojavi, i zbog toga nije poznat van naše kuće.

Moj srednji brat leči bolest još dok je u samom nastanku, i zbog toga nije poznat van okvira našeg susedstva.

Što se mene tiče, ja puštam krv, prepisujem napitke i radim masažu, pa se moje ime s vremena na vreme pročuje i na dvoru.”

Od svih priča stare Kine, nijedna lepše ne izražava suštinu Umeća ratovanja, najznačajnijeg klasičnog dela o naučnoj strategiji ratovanja. Možda su umeće lečenja i umeće borbe u svakodnevnom životu potpuno zasebne stvari, ali, gledano dublje, među njima postoji i nekoliko podudarnosti: ni u jednoj od ovih dveju disciplina ne gubi se iz vida da su one, kako to priča kaže, utoliko bolje ukoliko su manje potrebne; obe discipline se koriste strategijom da bi se borile protiv disharmonije; i jedna i druga smatraju da poznavanje nekog problema jeste i ključ za njegovo rešavanje.

Kao i priča o drevnim lekarima, Sun Cuova filosofija govori da su najdelotvorniji ono znanje i strategija koji čine rat nepotrebnim. Kao i priča o lekarima, Sun Cu objašnjava da postoji nekoliko različitih nivoa umeća ratovanja: najbolje vojskovođe kvare neprijatelju planove dok su ovi još u svom začetku; osrednje vojskovođe sprečavaju neprijatelja da sklopi saveze; najgore vojskovođe napadaju neprijateljske gradove.

Ova idealna strategija kojom se može pobediti bez borbe, postići najveći uspeh uz minimum delanja, nosi u sebi prepoznatljiv pečat taoizma, drevne filosofske tradicije koja je doprinela razvoju medicine i borilačkih veština u Kini. Drevni taoistički učitelji su dokazali da agresivni i nasilni ljudi nisu nemilosrdni kao što izgledaju, već da su u stvari osećajna stvorenja; zatim su nemilosrdno sasekli ljudsku osećajnost kako bi otkrili pravu prirodu slobodnog čoveka.

Istinska nemilosrdnost, potpuna objektivnost bez prisustva emocija, prodire u srž svake konkretne situacije. Ovakvom nemilosrdnošću odlikuje se Lao-Ce kada u svom Tao Te Chingu kaže da svemir nije čovečan i da mudraci na ljude gledaju kao na pse od slame koji se u ritualima prinose na žrtvu. Čuang-Ce, još jedan veliki taoistički učitelj, takođe daje puno upečatljivih primera nemilosrdnog pristupa čoveka prema samome sebi kao jednu vrstu vežbe koju bi trebalo praktikovati u cilju razrešavanja unutarnjih i spoljnih konflikata.

Prvobitni filosofi nisu koristili ovu „nečovečnost” kao opravdanje za lažnu nemilosrdnost zavojevačkih agresija, već kao osnov za meditiranje o krajnjoj besmislenosti pohlepe i želje za posedovanjem koje su u korenu svake agresije.

U Indiji, budistički učenici su često odlazili do mesta na kojima su spaljivani mrtvaci i posmatrali tela onih čije porodice nisu bile dovoljno imućne da svoje pokojne rođake spale na lomači. Ovo su radili da bi iz sebe strahom isterali pohlepu i želju za svetovnim dobrima. Nakon toga posvetili bi se razmišljanju o savršenom čoveku i savršenom društvu.

Slično tome, Učitelj Sun usmerava pažnju svojih čitalaca na pošasti rata, počevši od prve faze u kojoj se javlja nepoverenje i zahlađuju odnosi, pa sve do one ekstremne faze kada se krene u borbu i osvajanja, kao na jedan oblik masovnog uništavanja ljudi i prirodnih bogatstava. Na ovaj način on čitaoce čini svesnijim važnosti ličnih i društvenih vrlina koje zagovaraju humanisti pacifisti.

Paradoks se često smatra osnovnom metodom taoističke psihologije, koja se koristi radi pomeranja nevidljivih granica svesti. Možda se paradoks knjige Umeće ratovanja krije upravo u tome što ona govori protiv rata. I dok knjiga Umeće ratovanja vodi rat protiv rata, ona to čini na sebi svojstven način; ona se uvlači u neprijateljske redove, otkriva tajne neprijatelja i izaziva korenite promene u njihovim srcima.

Komentari koji su dati u ovom prevodu odabrani su iz klasične zbirke komentara jedanaest tumača koji su živeli u periodu od drugog do dvanaestog veka nove ere.

1. STRATEGIJSKE PROCENE

Rat je od suštinskog značaja za državu – to je područje smrti i života, staza opstanka i propasti, i stoga se mora što bolje proučiti.

Pod područjem se podrazumeva lokacija, mesto na kome se vodi oružana borba – steknete li prednost, preživećete; izgubite li prednost, umrećete. Stoga se rat naziva područje smrti i života. Pod stazom se podrazumeva sposobnost prilagođavanja situaciji i sposobnost ostvarivanja pobede – ako je sledite, preživećete; ako skrenete s nje, čeka vas propast.

Stoga rasuđujete na osnovu pet činilaca, koristite svoje procene radi upoređivanja otkrivajući na taj način istinsko stanje stvari. Tih pet činilaca su put, vremenski uslovi, teren, komandovanje i disciplina.

Ove činjenice moraju proceniti vojni zapovednici – na osnovu tih činilaca oni moraju prvo proceniti sebe, a potom i protivnika, utvrđujući koja je strana u boljoj poziciji. Nakon toga moguće je utvrditi ko ima veće izglede da pobedi.

Pod putem se podrazumeva motivisanje ljudi da prihvate ciljeve svojih vođa, tako da bez straha od opasnosti podele s njima rizik smrti.

Put podrazumeva humanost i pravednost. U davna vremena jedan čuveni visoki državni činovnik upitao je jednog političkog mislioca šta misli o ratnoj problematici. Mislilac mu je odgovorio: „Humanost i pravednost osnovni su principi ispravnog komandovanja. Kada se vlast ispravno sprovodi, narod oseća bliskost sa svojim vođama i ne ustručava se da umre za njih.”

Pod vremenskim uslovima podrazumevaju se godišnja doba.

U davnoj prošlosti, u borbama protiv Huna, mnogi vojnici izgubili su prste zbog velike hladnoće, a u borbama protiv plemena s juga mnogi su umrli od kuge. To se dogodilo zato što su borbe bile vođene tokom zime i leta.

Pod terenom treba podrazumevati udaljenost, manju ili veću prohodnost, površinu i bezbednost.

Prilikom svakog vojnog pohoda najvažnije je poznavati smeštaj određenog terena. Kada vam je poznata razdaljina koju treba da pređete, možete započeti planiranje da li da krenete najkraćim ili kružnim putem. Kada saznate koliko je put prohodan, možete prednost dati pešadiji ili konjici. Kada budete upoznali površinu te oblasti, možete proceniti koliki broj trupa će vam biti potreban. Kada budete upoznali relativnu bezbednost terena, biće vam jasno da li treba da se borite u grupi ili razdeljeni po manjim jedinicama.

Komandovanje je stvar inteligencije, poštenja, humanosti, hrabrosti i strogosti.

Stari kraljevi smatrali su humanost najvažnijom od svih osobina, dok su vojni stručnjaci najviše cenili inteligenciju. Razlog tome bila je činjenica da u inteligenciju spadaju sposobnost planiranja i sposobnost da se u pravom trenutku izmeni plan i tako postigne veći uspeh. Pod poštenjem podrazumeva se doslednost prilikom kažnjavanja ili nagrađivanja. Humanost podrazumeva ljubav i saosećanje sa svojim narodom, svest o tegobama kojima je izložen. Hrabrost podrazumeva da se bez oklevanja iskoriste prilike koje vode do pobede. Pod strogošću podrazumeva se zavođenje discipline u vojnim redovima putem striktnog kažnjavanja.

Pod disciplinom podrazumevaju se organizacija, sistem komandovanja i logistička podrška.

Organizacija podrazumeva grupisanje trupa na osnovu određenih pravila. Sistem komandovanja odnosi se na oficirski kadar, koji drži trupe na okupu i predvodi ih. Logistička podrška podrazumeva organizovano snabdevanje trupa.

Svaki general čuo je za ovih pet uslova. Oni koji ih imaju, pobeđuju; oni koji ih nemaju, bivaju poraženi.

Stoga koristite ove procene radi upoređivanja, da biste otkrili kakve su okolnosti, to jest koje političko rukovodstvo sledi pravi Put. Koji general je sposoban? Ko ima prednost zahvaljujući klimi i terenu? Čija disciplina je čvršća? Čije trupe su nadmoćnije? Čiji oficiri i vojnici su bolje obučeni? Čiji je sistem nagrađivanja i kažnjavanja jasnije određen? Na taj način možete znati koja strana će pobediti.

U starim, klasičnim tekstovima piše: „Onaj ko se lepo ophodi prema meni, moj je vođa; onaj ko se surovo ophodi prema meni, moj je neprijatelj.” Veoma je važno da li je vladar human ili je okrutan.

Imajte na umu ove savete, a zatim na osnovu njih organizujte svoje trupe kako biste stekli prednost na samome početku. Snage treba organizovati strategijski, na osnovu povoljnih okolnosti.

Zavaravanje protivnika je sastavni deo ratovanja. Kada ste sposobni, pretvarajte se da ste nesposobni. Kada ste jaki, pretvarajte se da ste slabi.

Ovo znači da i pored toga što ste istinski sposobni i jaki, neprijatelj ima utisak da ste nesposobni i slabi, i zato ostaje nepripremljen.

Varkama se služite da biste pobedili neprijatelja; komandovanje zahteva istinoljubivost.

Kada ste blizu, trudite se da ostavite utisak kako ste daleko; kada ste daleko, trudite se da ostavite utisak kako ste u blizini.

Uvucite neprijatelja u borbu u kojoj imate dobre izglede da pobedite. Glumite nered u svojim redovima, a potom udarite na neprijatelja i iskoristite njegovu zbunjenost.

Kada su međusobno zaratile države Vu i Jui, država Vu je kao prethodnicu poslala tri hiljade razbojnika da bi na protivnika ostavila utisak svoje vojne dezorganizovanosti, i tako namamila državu Jui da prva napadne. Neki robijaši su pobegli, a neki su se predali; vojska države Jui borila se protiv njih, da bi kasnije pretrpela poraz od vojske države Vu.

Kada su oni kompaktni, pripremite se za borbu protiv njih; kada su jaki, izbegavajte ih.

Ako je neprijatelj kompaktan – što znači da postoji uzajamna ljubav između vlasti i podanika, da se sistem nagrađivanja i kažnjavanja zasniva na jasnim principima i poštenju i da su vojnici dobro obučeni – trebalo bi da ga se čuvate. Nemojte čekati njegov napad da biste počeli pripremanje.

Unesite zbrku u njihove redove služeći se gnevom.

Kada se njihovi vojni komandanti bučno razmeću, treba ih razdraživati sve dok se ne razbesne – postaće neuračunljivi i zaboraviće na svoju prvobitnu strategiju.

Svojom skromnošću pobudite njihovu oholost. Izmorite ih uzmicanjem. Stvorite razdor među njima. Napadnite ih kada su nepripremljeni. Dejstvujte kada oni to ne očekuju.

Udarite ih po slabo branjenim mestima, napadnite ih kada su opušteni, ne dozvolite neprijatelju da shvati na koji način treba da se organizuje. Zbog toga se kaže da prilikom borbenih dejstava odsustvo forme daje najbolje rezultate. Jedan veliki vojskovođa je rekao: „Najuspešniji potez je onaj koji se ne očekuje; najbolji plan je onaj za koji se ne zna.”

Raspored jedinica i raspored poteza oružanih snaga ne smeju biti prerano otkriveni.

To znači da informacija ne sme da procuri u javnost. U ratu se mora menjati raspored jedinica, baš kao što i voda menja svoje stanje – prilagodite se situaciji kada se sukobite s neprijateljem, ne dozvolite mu da otkrije vaše namere. Zbog toga neprijatelja treba proceniti umom, a situaciju osmotriti okom.

Najveću strategijsku prednost ima onaj general koji pre nego što krene u borbu, još dok se nalazi u komandnom štabu, proceni da su se stekli svi neophodni uslovi da njegova vojska porazi neprijatelja. Bez pravog strategijskog aduta je onaj general koji u glavnom štabu, pre bitke, proceni da je pobedu nemoguće ostvariti. Onaj ko ima strategijsku prednost, pobeđuje; onaj ko nema strategijsku prednost, biva poražen – da i ne govorimo o onom generalu koji nije razradio nikakvu strategiju. Gledajući na stvari iz ovog ugla, mogu sa sigurnošću da znam ko će pobediti a ko izgubiti.

Ako je vaša strategija mudra i obuhvatna, vaši proračuni će vam obezbediti pobedu, pa ćete moći da pobedite pre nego što ste i počeli da se borite. Ako je vaša strategija plitkoumna i kratkovida, vaši proračuni neće vam biti od veće koristi, pa ćete izgubiti pre nego što je borba i započela. Zbog toga se kaže da pobednici pobeđuju pre nego što krenu u rat, dok poraženi prvo idu u rat pa tek onda pokušavaju da pobede

2. VOĐENJE RATA

Kada ratujete, čak i ako pobeđujete, ako to traje duže vreme, vaše snage će oslabiti a oštrica vašeg napada biće otupljena; ako izvedete opsadu nekog utvrđenog grada, to će vam iscrpeti snagu. Ako vašu vojsku duže vreme držite na otvorenom prostoru, ostaćete bez dovoljne količine osnovnih zaliha.

Oružane snage nose u sebi loš predznak – ako ih koristite duže nego što je to potrebno, biće velikih stradanja. Kao što je rečeno: „Oni koji vole da se bore i tako iscrpljuju svoju vojsku, ne mogu izbeći vlastitu propast.”

Kada vaše oružane snage oslabe, oštrica vašeg napada otupi, vaša snaga se iscrpi a vaše zalihe se istroše, druga strana će iskoristiti vašu nemoć i dići se na noge. Tada vam ni mudri savetnici, ako ih imate, ne mogu pomoći da stvari do kraja preokrenete u svoju korist.

Prema tome, čuo sam za brza i neuspela vojna dejstva, ali nikada nisam čuo da je dugotrajan rat urodio plodom. Nijednoj naciji dugotrajno vojno angažovanje ničega dobrog nije donelo.

Rečeno je: budi brz kao grom koji udara pre nego što čovek i pomisli da stavi šake na uši, brz kao munja koja sevne brže od treptaja oka.

Prema tome, oni koji nisu potpuno svesni negativnih strana upotrebe oružane sile, ne mogu biti potpuno svesni ni njenih prednosti.

Oni koji znaju kako se ratuje, ne mobilišu svoje trupe dva puta i ne snabdevaju ih hranom u tri navrata.

To znači da se narod poziva u vojsku samo u jednom navratu i da se odmah postiže pobeda – ne vraćajte se kući da biste sakupili nove trupe. Na samom početku ponesite svoje namirnice, a potom uzimajte hranu od neprijatelja.

Ako ponesete opremu iz svoje zemlje a hranu uzimate od neprijatelja, neće vam nedostajati ni oružja ni namirnica.

Kada neka zemlja osiromaši zbog vojnog angažovanja, to biva stoga što prenosi namirnice do udaljenog mesta. Ako prenosite namirnice do udaljenog mesta, stanovništvo će osiromašiti.

Oni koji su nastanjeni u blizini vojske, prodavaće stvari po višim cenama. Zbog visokih cena, veći deo naroda će osiromašiti.

Kada se namirnice prenose do udaljenih mesta, narod biva iscrpljen troškovima. Na tržištima koja su u blizini vojske dolazi do naglog skoka u ceni robe. Zbog toga je dugotrajno vođenje rata pogubno za svaku državu.

Kada su izvori snabdevanja iscrpeni, zalihe se sakupljaju prinudnim putem. Kada se iscrpe moć i izvori zaliha, i zemlja postaje siromašna. Obični ljudi ostaju bez sedamdeset procenata svoga budžeta, dok država mora da utroši šezdeset posto nacionalnog bogatstva kako bi pokrila troškove uništene opreme.

Narod je osnovna snaga jedne države; hrana je najvažniji preduslov njegovog blagostanja. Vladar to mora da poštuje i da bude štedljiv.

Stoga je mudar onaj general koji hranu otima od neprijatelja. Svaki kilogram hrane otet od neprijatelja ravan je dvadeset puta većoj količini hrane koju nabavljate sami.

Za prenošenje jednog kilograma namirnica na veću udaljenost potrebno je dodatnih dvadest kilograma hrane.

Prema tome, razjareni vojnici ubijaju neprijatelja, a nagrađeni vojnici otimaju njegova dobra.

Ako nagradite svoje vojnike delom stečenog plena, podstaknućete ih da se bore iz vlastitih pobuda, da bi se dočepali neprijateljevih dobara. Zato se kaže da tamo gde ima dobrih nagrada ima i hrabrih boraca.

Prema tome, nagradite onog ko u borbi dvokolica prvi zarobi najmanje deset dvokolica.

Ako nagradite svakoga, neće biti dovoljno nagrada za sve. Zato nagradite jednoga da biste motivisali sve ostale.

Pridobijte zarobljenike na svoju stranu da bi se borili zajedno s vama. Lepo se ophodite prema njima i brinite se za njih.

Prema zarobljenim vojnicima treba se lepo ophoditi da biste ih pridobili na svoju stranu.

Tako se pobeđuje protivnik, a istovremeno jača i vlastita moć.

Ako se koristite neprijateljem da biste porazili neprijatelja, bićete jaki ma kuda da krenete.

Prema tome, u ratu nije važna upornost, već pobeda.

Upornost se ne isplati. Vojska je poput vatre – ako je ne ugasite, goreće dok se sama na ugasi.

Na osnovu toga bivamo svesni činjenice da se u rukama vojskovođe nalaze životi ljudi i sudbina nacije.

3. STRATEGIJA NAPADA

Uopšte uzevši, u ratu je bolje pokoriti neku zemlju netaknutu negoli je uništiti. Bolje je zarobiti neprijateljsku vojsku bez ikakvih žrtava s njihove strane negoli je uništiti. Bolje je naterati neprijateljske divizije, bataljone i druge jedinice da se predaju bez borbe negoli ih uništiti.

Vei Laoci je rekao: „U ratu morate proceniti svoje protivnike; morate ih naterati da izgube samopouzdanje i orijentaciju tako da njihova vojska, i pored toga što je netaknuta, postane beskorisna – tako se pobeđuje u skladu s taoom. Ako uništite neprijateljsku vojsku i pobijete njihove generale, zaposednete bunkere, sakupite rulju i porobite ne prijateljsku državu, biće to pobeda uz pomoć gole sile.”

Prema tome, nije najveće umeće uvek pobeđivati u bitkama – najbolje je pobediti neprijatelja bez borbe.

Najbolje vojskovođe napadaju na neprijateljevu strategiju. Najbolji sledeći izbor je da se neprijatelj odvoji od svojih saveznika. Treći najbolji izbor je da se udari na neprijateljsku vojsku.

Nije dobar onaj general koji teži tome da se iskaže u borbi i svoje vojnike bez razmišljanja šalje u okršaj. Povodom toga jedan čuveni car i vojskovođa je rekao: „Onaj ko se bori za pobedu golim mačevima, nije dobar general.”

Najgore je napadati grad. Opsada grada praktikuje se samo kao krajnje rešenje.

Dajte sebi tri meseca kako biste pripremili neophodne naprave i još tri meseca kako biste obavili neophodne zemljane radove.

Neki tvrde kako Učitelj Sung pod ovim podrazumeva da ne treba gubiti staloženost i jurnuti u napad. Stoga on kaže da treba sve raditi polako.

Ako general nije u stanju da obuzda svoj bes i tera svoju vojsku da masovno juriša na utvrđeni grad žrtvujući tako trećinu svojih vojnika, ne uspevši da zauzme utvrđenje, taj napad će imati pogubne posledice.

Stoga onaj ko je dobar poznavalac ratnih veština, pobeđuje neprijateljske snage bez borbe, osvaja neprijateljske gradove bez opsade, ruši neprijateljske države u kratkom vremenskom periodu.

Umešni vojni strateg kvari planove, podriva saveze, onemogućava snabdevanje ili preseca put, i na taj način pobeđuje bez ratovanja.

Da bi pobeda bila potpuna, morate onemogućiti svaki oblik otpora. Tako će vaša vojska ostati sveža, a vaši ciljevi će biti postignuti. To je suština strategije napada.

Potpuna pobeda se postiže kada vojska ne ratuje, kada se ne opsedaju gradovi, kada razaranja ne traju dugo, a neprijatelj biva nadvladan mudrom strategijom.

Dakle, pravilo vojnog dejstvovanja je da ako u odnosu na neprijatelja imate brojčanu prednost od deset prema jedan, treba pribeći opkoljavanju; ako je prednost pet prema jedan, treba napasti; ako je dva prema jedan, podelite neprijatelja.

Ako ste brojčano jednaki s neprijateljem, borite se ako možete. Ako vas ima manje, držite se na odstojanju ako možete. Ako mu niste dorasli, bežite ako možete.

Ovaj savet odnosi se na slučaj kada su svi drugi faktori izjednačeni. Ako vaše snage poseduju disciplinu, ako ste vi bodri a oni bezvoljni, u tom slučaju možete se boriti čak i ako njih ima više. Ako imate manje vojnika, snage, strategije i hrabrosti od protivnika, trebalo bi da se povučete i sačekate povoljnu priliku za proboj.

Prema tome, ako je slabija strana tvrdoglava, biva zarobljena od jačeg protivnika.

Ovo znači da ako neka mala zemlja ne proceni dobro svoju snagu i usudi se da postane neprijatelj velikoj državi, biva neizostavno porobljena bez obzira koliko čvrstu odbranu imala. Anali Proleća i Jeseni kažu: „Ako ne možete biti jaki a pri tome dovoljno slabi, doživećete poraz.”

Generali štite državu. Kada je njihova pomoć potpuna, zemlja je snažna. Kada je njihova pomoć nepotpuna, zemlja je slaba.

Ako generali ne pomažu vladarima i ako su prevrtljivi, država će biti slaba. Stoga se moraju veoma pažljivo birati ljudi za odgovorne položaje.

Dakle, postoje tri načina na koja vladar može ugroziti vojsku. Kada vladar ne poznaje dovoljno situaciju i naredi svojoj vojsci da napreduje u trenutku kada to ne bi trebalo ili naredi svojoj vojsci da se povuče kada to nije potrebno, dolazi do sputavanja vojske. Kada se vladar ne razume u vojnu problematiku, ali podjednako učestvuje u komandovanju vojskom, oficiri bivaju zbunjeni. Kada vladar nije upućen u ratne operacije ali podjednako učestvuje u komandovanju vojskom, oficiri počinju da oklevaju. Onog trenutka kada vojskom zavladaju pometnja i neodlučnost, ona biva ugrožena od strane neprijatelja. Takvo postupanje zbunjuje vojsku i vodi je u poraz.

Ako pokušate da upravljate ratnom operacijom služeći se metodima civilnih vlasti, operacija će postati konfuzna.

Dakle, postoji pet uslova koji omogućavaju pobedu. Pobeđuju oni koji znaju kada se treba a kada ne treba boriti. Pobeđuju oni koji znaju kada treba angažovati više a kada manje trupa. Pobeđuju oni u čijoj vojsci i viši i niži oficiri imaju isti cilj. Pobeđuju oni koji imaju sposobne generale i koje ne sputava njihov vladar. Ovih pet uslova vode do pobede.

Konsultovati vladara u ovakvim okolnostima isto je što i tražiti dozvolu od pretpostavljenog oficira da biste ugasili požar – u trenutku kada bi dozvola stigla, od onoga što je gorelo ostao bi samo pepeo.

Dakle, rečeno je da onaj ko poznaje svoga neprijatelja i poznaje samoga sebe, neće biti ugrožen ni u stotinu bitaka. Onaj ko ne poznaje svoga neprijatelja a poznaje sebe, imaće podjednake izglede i za pobedu i za poraz. Onaj ko ne poznaje ni svog neprijatelja ni samoga sebe, biće poražen u svakoj bici

4. FORMACIJA

U stara vremena sposobni ratnici prvo bi sebe učinili nepobedivima, a potom tražili ranjiva mesta svojih protivnika.

Učiniti sebe nepobedivim znači upoznati sebe; čekati da protivnici otkriju svoje slabosti, znači upoznati druge.

Nepobedivost se krije u vama, slabost u protivniku.

Stoga su umešni ratnici sposobni da postanu nepobedivi, ali od njih ne zavisi to da li su protivnici ranjivi.

Ako protivnici dobro kriju svoju formacijsku organizovanost, ako u njihovim redovima ne postoje pukotine i slabo branjena mesta koje biste mogli iskoristiti, kako biste ih onda mogli pobediti čak i ako ste dobro opremljeni?

Stoga se kaže da se pobeda može nazreti, ali da se ne mora zasigurno i pobediti.

Nepobedivost je stvar odbrane, ranjivost je stvar napada.

Sve dok ne primetite ranjiva mesta u protivnikovim formacijama, sakrivajte raspored svojih formacija radeći na tome da postanete nepobedivi, da tako sačuvate sebe. Ako su protivničke formacije ranjive, vreme je da krenete i napadnete ih.

Odbrana se praktikuje u vreme nedostatnosti, napad se praktikuje u vreme suviška.

Oni koji su umešni u odbrani, kriju se u najvećim dubinama zemlje, oni koji su umešni u napadu, kreću se po najvećim nebeskim visinama. Zbog toga oni umeju da se zaštite i da izvojuju potpunu pobedu.

Kada se branite, utišajte svoje glasove i uklonite svoje tragove, skriveni kao aveti i duhovi pod zemljom, potpuno nevidljivi. Kada napadate, krećite se brzo i zadajte strah svojim jurišnim pokličem, brzi kao grom i munja, kao da silazite s nebesa, ne omogućavajući protivniku da organizuje odbranu.

Uočiti pobedu kada je ona već svima poznata, nije pravo umeće. Svi misle da je dobro pobediti u bici, ali to u stvari i nije dobro.

Svi kažu da je dobro pobediti u bici, ali ako gledate dublje i vidite ono što je skriveno, tako da ostvarite pobedu i kada ona nije vidljiva, onda je to dobro.

Nije potrebna velika snaga da bi se podiglo paperje, nije potreban oštar vid da bi se razlikovalo sunce od meseca, nije potreban oštar sluh da bi se čula grmljavina.

Ono što svi znaju, ne zove se mudrost; pobeda nad drugima golom snagom borbe ne smatra se pozitivnom osobinom.

U stara vremena oni koji su bili poznati kao dobri ratnici pobeđivali su kada je bilo lako pobediti.

Ako ste u stanju da pobedite jedino kada protivnika uvučete u oružani sukob, pobeda će biti izvojevana s puno napora. Ako vidite ono što je suptilno i uočite ono što je skriveno, napravite proboj pre nego što to učini vojska, pobeda će biti laka.

Stoga se pobede dobrih ratnika ne pominju po lukavosti ili hrabrosti. Stoga njihove pobede u bitkama nisu splet srećnih okolnosti. Njihove pobede nisu splet srećnih okolnosti, jer oni zauzimaju položaj koji ih sigurno vodi do pobede, nadvladavajući one koji su unapred poraženi.

Velika mudrost nije očigledna, velika zasluga ne hvali sebe. Kada vidite ono što je suptilno, lako je pobediti – kakve to veze ima sa hrabrošću ili lukavstvom? Kada je problem rešen pre nego što je i nastao, ko to može nazvati lukavstvom? Kada se pobeda ostvari bez borbe, ko to može nazvati hrabrošću?

Prema tome, dobri ratnici bore se kada ne mogu izgubiti, i ne previđaju okolnosti koje njihovog protivnika vode u poraz.

Stoga pobednička vojska prvo pobeđuje a potom ide u bitku; poražena vojska se prvo bori a potom pokušava da pobedi.

Po tome se razlikuju oni koji imaju strategiju i oni koji ne razmišljaju unapred.

Oni koji dobro upravljaju vojskom neguju Put i drže se zakona. Na taj način oni pobeđuju neprosvećenog neprijatelja.

Savladati protivnika svojom složnošću, ne napadati zemlju koja nije kriva, ne zarobljavati ljude i ne pljačkati tokom celog vojnog pohoda, ne seći drveće ili zagađivati izvore, očistiti i osveštati hramove koji se nalaze u gradovima i na brdima u predelima kroz koje prolazite, ne ponavljati greške država koje su na svome zalasku – sve ovo naziva se Put i njegovi zakoni. Ako u vojsci vlada striktna disciplina, takva da bi vojnici radije dali svoje živote nego prekršili naređenja, ako je sistem nagrađivanja zasnovan na poštenju i pravednosti – ako su vojni komandanti sposobni da to postignu, vojska će biti u stanju da pobedi neprijatelja čiji vladar se ne drži Puta i njegovih zakona.

Postoji pet vojnih pravila: merenje, procenjivanje, proračunavanje, upoređivanje i pobeda. Merenje se zasniva na lokaciji, procene zavise od merenja, proračuni se izvode na osnovu procena, poređenja na osnovu proračuna, a pobeda se postiže na osnovu poređenja.

Poredeći merenja dolazite do saznanja gde se krije pobeda a gde poraz.

Stoga je pobednička vojska kao jedan kilogram u odnosu na jedan gram, a poražena vojska kao jedan gram u odnosu na jedan kilogram.Kada pobednička vojska usmeri svoje ljude u borbu poput bujice kroz dubok kanjon, onda se to smatra formacijom.

Kada voda ispuni dubok kanjon, niko ne može izmeriti njenu količinu, baš kao što se ni našoj odbrani ne vidi oblik. Kada se voda pusti, ona pokulja u bujici, nezadrživa kao i naš napad.