Ne verujem u tu pricu... Koliko je naucnika religiozno bilo, jeste i bice.
Albert Ajnstajn naprimer.

Badava oni smajliji u postu. Neki nikad ne skuže.

Nikad? Sad sam skapirao! Mozak mi radi malo sporije od uzbudjenja (Partizan dobio!), pa znas...

Vera ne dolazi iz glave nego iz srca. Nauka i covek nikada nece moci objasniti Bozije stvaranje zemlje i coveka bez obzira na mnoge pokusaje. Bozije misli su nedokucive za coveka, Njegova moc i kreativnost su neverovatne.
Ne dajmo da nam ljudi kreiraju pogresnu sliku, verujmo nasem Tvorcu i Svetom Pismu.
Pozz

Ako nemaju šta da kriju, zašto ga ne pustiše unutra?
---

Expelled from Expelled
SAD: Profesor biologije potjeran s projekcije kreacionističkog filma

PZ Mayers je biolog i profesor na Sveučilištu Minnesota, a na svom Scienceblogu piše kako mu je, vrlo prikladno, zabranjen ulaz na projekciju kreacionističkog propagandnog filma Expelled: No Intelligence Allowed. "Stajao sam u redu kada mi je prišao policajac i rekao mi da ne mogu ući ... Objasnio mi je kako je producent izričito zatražio da me ne smiju pustiti unutra. Također je rekao i kako ću biti uhapšen ako pokušam ući. Pokušao sam ga uvjeriti da neću stvarati nevolje ... Rekli su mi da odmah moram napustiti zgradu", piše Mayers. "Nemate pojma kako je to urnebesno ... Izdvojili su me i protjerali, ali nisu primijetili mog gosta. Pustili su ga unutra na film, zajedno s mojom suprugom i kćerkom. Pretpostavljam da ga nisu prepoznali. Moj gost je bio... Richard Dawkins." Dawkinsa, najpoznatijeg kao autora knjige Sebični gen, kritičari i mediji odavno nazivaju "Darwinovim rotvajlerom".

monitor.hr

"Razum je najveći neprijatelj religije"
neka malo razmisli malo onaj koji misli ovo da time podrazumeva da on sam bolje koristi razum od Paskala. . .  

ali religija ne priznaje nauku, a nauka ne veruje u religiju. teme su suprostavljene.

reci to paskalu. chovek je nenauchen sam doshao do formule koju zovemo Pitagorina teorema  a shto se tiche njegove religioznosti mozhesh da nadjesh prevod njegovih "Misli" na srpski...

Uvod u raspravu o odnosu nauke i religije
Džon Polkinghorn

Rezime
Nauka i teologija mogu mnogo toga da ponude jedna drugoj, obzirom da obe tragaju za istinom, koju jednom ustanovljenu, obrazlažu verom. Značajne teme za raspravu uključuju prirodnu teologiju, stvaranje, božansko proviđenje i čuda. Ovaj rad nudi kratak pregled trenutnog stanja diskusije koja se vodi između nauke i religije.

Učesnici u debati koja se vodi između nauke i religije koriste niz različitih strategija, zavisno od toga da li žele dokazati postojanje sukoba ili harmonije. Za početak neophodno je ukazati na tačke spora koje čine sadržaj rasprave.
Čini nam se da je nauci prirodan partner za raspravu teologija, intelektualna disciplina koja se bavi promišljanjem religijskog iskustva, kao što se nauka bavi ljudskim istraživanjem fizičkog univerzuma. I nauka i teologija tvrde da proučavaju prirodu stvarnosti, ali je očigledno da to čine na različitim nivoima. Predmet proučavanja prirodnih nauka su fizički svet i živa bića koja ga nastanjuju. Nauka se odnosi prema svom predmetnom sadržaju objektivno i bezlično, koristeći se istraživačkim sredstvom eksperimentalnom ispitivanja. Smatra se da je priroda podložnja testiranju usled uverenja da se odgovarajuća iskustva mogu ponoviti onoliko puta koliko eksperimentatori zahtevaju. Čak I istorijske nauke, poput fizičke kosmologije i evolucionarne biologije, svoju eksplanatornu moć zasnivaju na otkrićima neposredno eksperimentalnih nauka, kao što su fizika i genetika. Cilj nauke jeste precizno objašnjenje načina na koji se stvari dešavaju. Ona se zanima za procese u svetu.
Teologija teži ka otkriću istine o prirodi Boga, o Jednom prema kome doličan odnos podrazumeva poštovanje i poslušnost i koji nam nije dostupan kao subjekat eksperimentalnog proučavanja. Kao i sa svim drugim oblicima ličnog doživljaja, susret sa transpersonalnom realnošću božanskog mora da se zasniva na poverenju, a priroda tog susreta je jedinstvenog i individualnog karaktera.
Religijska iskustva se ne mogu izazvati ljudskom manipulacijom. Umesto toga, teologija se oslanja na božansko samorazotkrivanje kroz činove otkrovenja. Sve religije govore o bazičnim događajima koji čine osnovu tradicije i igraju jedinstvenu ulogu u oblikovanju razumevanja prirode božanstva u datoj religiji.
U odnosu na kosmičku istoriju, glavni cilj teologije jeste da odgonetne zašto su se neki događaji desili. Teologija se bavi pitanjim smisla i značenja. Vera u Boga kao jednog Stvaraoca nosi sa sobom implikacije postojanja božanskog uma i volje koje stoje iza svega što se dešava u univerzumu.
Te različite karakteristike nauke i teologije navele su mnoge da pretpostave da su one u potpunosti odvojene jedna od druge, zainteresovane za sasvim nespojive diskurse. Da je to stvarno tako, ne
bila moguća stvarna debata između religije i nauke. Slika o religiji i nauci kao o dva nesrazmerna jezika je izuzetno popularna među naučnicima koji ne žele da budu grubi prema religiji, i koji je shvataju kao ljudsku kulturnu aktivnost čije kognitivne tvrdnje o posedovanju znanja o Bogu ne uzimaju ozbiljno u analizi. Kada se prihvati ta pozicija, poređenja između nauke i religije su najčešće u prilog nauci, a na štetu religije. Smatra se da se nauka bavi činjenicama, dok se religija zasniva isključivo na pojedinačnom mišljenju i stavu. Radi se o dvostrukoj greški. Dvadesetovekovne analize u okviru filozofije nauke jasno su pokazale da je naučna potraga za razumevanjem zasnovana na nečemu mnogo suptilnijem nego na neproblematičnom susretu sa neosporivim i očevidnim eksperimentalnim činjenicama I mogućnosti neizbežnih teoretskih predviđanja. Teorija i eksperiment se prožimaju na kompleksan način, te ne postoje interesantne naučne činjenice koje nisu već protumačene. Pozivanje na teoriju je nužno da bi se ponudilo objašnjenje o tome šta je to što biva mereno sofisticiranim naučnim sredstvima. S druge strane, teologija se ne zasniva na prostom iskazu o neosporivim istinama izvedenih iz reči neosporivog autoriteta. Religiozna vera ima svoja obrazloženja i njeno pozivanje na otkrovenje je zasnovano na tumačenju jedinsvenih slučajeva božanskog prikazivanja u svetu, a ne na istinama koje su misteriozno objavljene.
Teza o međusobnoj isključivosti nauke i teologije je nedovoljno zasnovana da bi bila ubedljiva. Kako i zašto se nešto dešava su pitanja koja se mogu pitati istvoremeno, i često je i neophodno uzeti oba u obzir da bi se dobilo adekvatno razumevanje. Voda vri zbog toga što je ringla zagreva, ali i zato što neko želi da skuva čaj.
Ta dva pitanja su svakako logički distinkitva, ali ne postoji nužnost koja povezuje njihove odgovore. Bez obzira na to mora postojati stepen saglasnosti među potencijalnim oblicima odgovora. Staviti džezvu vode u frižider sa ciljem kuvanja čaja nema mnogo smisla. Teologija mora da uzme u obzir ono što nauka ima da kaže o istoriji univerzuma i da utvrdi kako se to odnosi na religioznost I veru da je svet delo Božjeg stvaranja. Ako se tvrdnje nauke i religije pokažu kao sasvim kontradiktorne, onda je neophodna revizija.
Religijski fundamentalisti smatraju da se revizija uvek odnosi na nauku, dok naučnici ekstremne orijentacije veruju da je religija sasvim irelevantna za razumevanje kosmosa. Te ekstremne pozicije korespondiraju sa konfliktnom slikom odnosa religije i nauke.
Jedna ili druga strana mora odneti pobedu u debati, što je cilj koji ne ostavlja prostora za prepoznavanje komplementarnog odnosa koji postoji između ova dva oblika traganja za istinom. Uravnoteženiji pogled je onaj prema kojem oba zaslužuju da budu ozbiljno uzeta u razmatrenje u njihovom međusobnom odnosu, čime nastaje kreativnija rasprava između nauke i religije. I nauka i religija su bile predmet postmodernističkih tvrdnji da su njihovi meta-narativi izmišljene priče. Obe se brane pozivanjem na praktična i empirijska obrazloženja svojih uverenja i obe tvrde da se vode kritičkim realizmom. To znači da ni jedna ni druga ne mogu dostići sveobuhvatno znanje – jer istraživanje prirode stalno otkriva nove i neočekivane uvide, a beskonačna stvarnost Boga će uvek prevazilaziti domašaj konačnih ljudskih bića – no obe veruju u svoju verovatnost, u mogućnost da proizvedu mape raznih aspekata stvarnosti koje su adekvatne za neke, ali sve ne i za sve svrhe. Te tvrdnje ukazuju na srodničke veze između nauke i religije, a to je samo po sebi dovoljno da bi izazvalo dijalog među njima. Nauke je ostvarila veliki uspeh skromnošću svojih ambicija, sužavajući domet na bezličan odnos prema predmetu proučavanja I težeći ka tome da pruži odgovore na ograničena pitanja o prirodnim procesima. Činjenica je da nauka lovi iskustvo grubom mrežom. Naučni prikaz muzike je oblikovan shvatanjem o nervnoj reakciji na uticaj zvučnih talasa na uho. Duboka misterija muzike – kako je moguće da vremenska sekvenca zvukova može izražavati beskonačnost lepote – u potpunosti prevazilazi mogućnosti nauke. Važan sastavni deo savremene rasprave između nauke i religije jeste priznavanje postojanja i značaja takvih ograničavajućih pitanja, koja predstavljaju probleme na koje nauka nailazi tokom svog rada i na koje ne može odgovoriti usled samo-ograničavajuće moći nauke.
Ta pitanja predstavljaju osnovu nove vrste prirodne teologije, u velikoj meri razvijene od strane naučnika, uključujući i one koji nisu vernici nijedne religije.
Prirodna teologija
Prirodna teologija teži da nauči nešto o Bogu primenom razuma I proučavanjem sveta oko nas. Klasičan oblik prirodne teologije se dovodi u vezu sa misliocima kao što su Toma Akvinski iz 13. veka, i Vilijam Pejli iz 18. veka. Govorili su o 'dokazima' postojanja Boga i često tragali za teološkim objašnjenjima o funkcionalnoj sposobnosti ljudskih bića, sposobnosti bića koje je stvorio božanski Tvorac. Savremena prirodna teologija je skromnija. Njen cilj nije logička prinudnost već pronicljivo razumevanje, uz tvrdnju da teizam može da objasni više od ateizma. Odnos prirodne teologije prema nauci je odnos komplementarnosti umesto rivaliteta. Prihvata se da se na naučna pitanja mogu očekivati naučni odgovori, te se nova prirodna teologija fokusira na ispitivanje onih pitanja koja proizilaze iz naučnog rada ali prevazilaze njen objašnjavalački domen. Dva metapitanja se izdvajaju kao posebno značajna. Prvo takvo pitanje se odnosi na okrivanje razloga zašto je nauka kao takva uopšte moguća. Naravno, evolucionarna nužnost za preživljavanjem može da objasni zašto ljudska bića mogu da naprave smisao od svakodnevnih fenomena. Ipak, teško je poverovati da je naša sposobnost da proučavamo mikrosvet kvantne fizike i iskrivljenost prostora i vremena – oba sasvim daleko od toga da imaju direktan uticaj na događaje svakodnevnice, a za čije su razumevanje neophodni modeli razmišljanja koji prkose intuiciji – srećna okolnost koja omogućava naš dalji opstanak. Ne samo što je svet duboko racionalno transparentan nauci, već je takođe racionalno lep, iznova i iznova pružajući naučnicima nagradu 'čuda' kao kompenzaciju za rad uložen u istraživanje. U fizici je dokazana naučna tehnika potraga za teorijama koje se mogu izraziti u obliku jednačina matematičke lepote, jer se pokazalo da samo takve teorije imaju dugotrajnu plodnost koja nas može ubediti u njihovu verovatnoću. Zašto je nauka moguća, i zašto njen uspeh zavisi od naizgled apstraktne discipline kao što je matematika – to su svakako značajna pitanja o prirodi sveta u kojem živimo.
Nauka samostalno nije u stanju da pruži objašnjenje takvog karaktera prirodnih zakona jer ih mora prihvatti kao neobjašnjivu osnovu neophodnu za objašnjenje detalja fizičkih procesa. Čini se je veoma intelektualno nezadovoljavajuće ostaviti stvari na tome, i prihvatiti da je nauka prosto srećna okolnost. Religijsko razmišljanje prikazuje pojmljivost i shvatljivost sveta kao nešto samo po sebi pojmljivo i shvatljivo jer smatra da je svet racionalno uređen upravo zato što je Um njegovog Stvaraoca stovrio taj divan poredak u stvarnosti.
Poredak se ne odlikuje samo lepotom, već je i neograničeno plodan. Svemir, onakav kakvog ga mi poznajemo, nastao je pre 13.7 milijardi godina, prvobitno kao ekspanzivna, uniformna masa energije. Danas je univerzum bogat i kompleksan, a u njemu žive I naučnici i sveci. Ta činjenica ukazuje na to da se tokom kosmičke istorije dešavalo nešto van domašaja naučnog oka, ali i da je naučno shvatanje procesa evolucije tokom te istorije pokazalo da je kosmos bio obdaren potencijalom za život zasnovanom na ugljeniku od samog početka. Da bi život bio moguć unutar svemira, bilo je neophodno da karakter prirodnih zakona bude kvantitativno specifičnog oblika. To 'štimanje' fundamentalnih parametara obično se naziva antropičkim principom1. Svet sposoban da proizvede samosvesna bića je zaista jedan poseban svet. Kosmička specifičnost nas dovodi do drugog meta-pitanja – zašto bi to bilo tako?
Antropičko štimanje predstavlja šok za mnoge naučnike, koji obično stavljaju opšte ispred posebnog, te su skloni da pretpostave da naš svet nije poseban. Prirodna teologija shvata antropički potencijal kao dar Tvorca stvaranju. Oni kojii odbijaju taj uvid šti- manje shvataju kao srećnu okolnost, ili prihvataju neverovatnu pretpostavku da u stvarnosti postoji višestruki univerzum koji se sastoji od bezbroj različitih svetova od kojih su nam svi sem jednog nevidljivi, jednog u kojem su slučajno okolsnoti takve da omogućavaju razvoj života zasnovanog na ugljeniku.
Stvaranje
Učenje o stvaranju se pre svega odnosi na pitanje zašto stvari postoje, a ne kako su postale. Bog je stvorio kosmos i održava ga, I danas je u istoj meri stvaralac kao u vreme velikog praska. Veliki prasak je mnogo interesantniji sa naučne nego sa teološke tačke gledište. To shvatanje nas vodi do slike o stvaranju kao procesu stalnog razvoja u kojem Bog dela kroz prirodne procese kao što to čini na svaki drugi način. Plodan dijalog između religije i nauke mora da se zasniva na takvom shvatanju stvaranja. Nauka može mnogo da pruži interdisciplinarnom razgovoru, svojim uvidima o procesima i istoriji univerzuma. Najvažnije otkriće nauke jeste koncept evolucije u smislu pojave promena u onom poretku u kojem se susreću zakonska (antropička) pravilnost i nepredvidiva specifičnost. Međuigra nužnosti i verovatnoće na ‘ivici haosa’ (deo procesa okarakterisan međuprožetošću različitih stepena uređenosti sa visokom osetljivošću na uticaje) deluje na više nivoa, od kosmičke evolucije zvezda i galaksija do poznate biološke priče o razvoju složenosti života na Zemlji. Postoji iskrivljena verzija intelektualne istorije koja prikazuje pojavu Darvinovog dela Poreklo vrsta, 1859. godine kao poslednji i definitivni razlaz između nauke i religije, ukinuvši i svaku mogućnost debate među njima. Istorijska je činjenica da nisu svi naučnici istog momenta prihvatili Darvinove ideje, niti da su ih svi teolozi odbacili. Bio je neophodan trud da bi se prihvatilo da je prošlost izrazito drugačija od sadašnjosti, i potreba da se pogleda u prošlost kako bi se otkrilo poreklo sadašnjosti, i ona razumela. Dvojica hrišćanskih mislioca, Čarls Kingsli i Frederik Temp su ubrzo osmislili izraz koji opisuje način na koji religiozne osobe treba da razmišlaju o svetu koji evoluira. Smatrali su da nema sumnje da je Bog doveo u postojanje već stvoren svet, no da je Tvorac izgleda učinio i nešto mnogo pametnije – stvorio je plodan svet u kojem su stvorenja mogla da se samoostvaruju i razvijaju pošto su obdarena potencijalom za evoluciju. Veoma značajna teološka ideja je u vezi sa ovim shvatanjem.
Ona se tiče odnosa Boga prema stvaranju. Prema hrišćanskoj teologiji ljubav je osnovna osobina Boga. Takvo božanstvo ne može se shvatiti kao kosmički tiranin koji povlači sve niti u stvaranju na sceni božanskog lutkarskog pozorišta. Dar ljubavi mora uvek biti neki oblik nezavisnost pružen predmetu te ljubavi.
Jedna od najprosvetljujućih ideja dvadesetovekovne teologije jeste otkriće da je čin stvaranja istovremeno i čin samo-osiromašenja – akt kenoze, kako bi to teolozi rekli – kojim Bog bićima daje mogućnost da budu ono što jesu i da se samoostvaruju. Posledica je ta da nije sve što se dešava u skladu sa Božjom voljom. Takvo shvatanje Božjeg odnosa prema svetu pruža teologiji pomoć dok se bori sa zamršenim problemom zla i patnje. Svet u kojem stvorenja mogu da se samo-razvijaju jeste veliko dobro, ali ima i nužnu cenu. Genetska mutacija je motor koji pokreće plodnu istoriju života na Zemlji. Ali, ako ćelije bakterija mogu da mutiraju i proizvedu nove oblike života, neke telesne ćelije će takođe moći mutirati, i u nekim slučajevima, postati maligne. Mučna činjenica raka nije dragovoljna, to je nešto što je Tvorac koji je više kompetentan ili manje neosetljiv mogao lako da eliminiše. To je neizbežna mračna strana evolucije. Međutim, otkriće evolucije nije  destruktivno za debatu izmađu nauke i religije – već je imalo veoma podsticajan uticaj na teološko mišljenje. Na kraju, neophodno je uočiti da nauka ukazuje na još jedno pitanje kojim bi teolozi koji govore o svetu kao stvaranju trebalo da uzmu u obzir. Kosmološka prognoza za budućnost je mračna. Vremenski raspon je izuzetno dugačak, ali izvesno je da se će jednog dana sve završiti u kosmičkoj ništavnosti, kroz propast, ili verovatnije, kroz dugotrajno odumiranje univerzuma koji se širi I hladi. Život zasnovan na ugljeniku moraće pre ili kasnije da nestane iz kosmosa. Teologija je uvek težila da prihvati realističan pogled na smrt, bilo da se radi o pojedincima ili univerzumu. Ta disciplina se ne zasniva na iluzornom evolucionom optimizmu, već pronalazi nadu za sudbinu mimo smrti isključivo u poverenju ka Tvorcu sveta. Skorašnji razvoj u raspravi između nauke i religije je povećan interes za proučavanje utemeljenosti takve nade. To je dovelo do značajanog napretka u eshatološkom mišljenju, ali ovde nema dovoljno prostora za opis detalja novih otkrića2.
Božanska akcija
Vernici se mole Bogu, obraćajući se za pomoć. Teolozi govore o Božjoj interakciji sa istorijom koja ima karakter proviđenja. S druge strane, nauka govori o pravilnosti uzročno-posledičnih odnosa u svetu. Da li to znači da vernici greše i da je Bog ograničen na posmatračku ulogu u održavanju sveta u postojanju? Avramovske religije (Judaizam, Hrišćanstvo, Islam) govore o Bogu koji je delatan, i koji proizvodi određene posledice u određenim uslovima. Kada bi nauka opisivala samo mehanički svet kosmičkog pogona, kao što mnogi smatraju da njutonovska fizika implicira, teologija bi bila ograničena na deističku sliku Boga koji je samo pokrenuo svet i onda stao sa strane posmatrajući kako se svet dalje, samostalno razvija. Ipak, mehanička slika nikad nije bila apsolutno prihvaćena kao istinita, obzirom da ljudska bića sebe ne smatraju automatima već veruju da imaju slobodu da deluju kao intencionalni akteri.Ako čovečanstvo može delovati na budućnost sveta, sigurno to može i Tvorac tog sveta. Zapravo, dvadesetovekovna nauka je objavila smrt mehaničkom pogledu klasične fizike. Intrinzična nepredvidivost (zamagljenost koja se ne može prevazići naprednijim kalkulacijama ili egzaktnijim opažanjem) je ustanovljena, prvo u kvantnoj teoriji na mikronivou, a zatim i u teoriji haosa na nivou svakodnevnih fenomena. Šta je to na šta nam ta otkrića ukazuju je za filozofsku raspravu. Priroda kauzalnosti je metafizičko pitanje. Pod uticajem je fizike, ali nije samo njome određena. Na primer, dok većina fizičara veruje da su nepredvidivosti kvantne teorije znak inherentne nedeterminisanosti, postoji alternativno tumačenje jednake empirijske vrednosti koje nepredvidivost pripisuje neupućenošću u nedostupne činioce ('skrivene varijable'). Izbor između te dve interpretacije stoji na metafizičkim osnovama, kao što je sud o ekonomičnosti I odsustvo dovitjivog osmišljavanja.
Nepredvidivost ukazuje na to šta se može znati o budućnosti – sporan filozofski problem o tome da li je ono što znamo u vezi sa onim što zaista jeste. Filozofija zasnovana na realizmu, karakteristična za većinu naučnika, smatra ta dva blisko povezanim. Samim tim, prirodno je protumačiti intrinzične nepredvidivosti kao znak neodredivosti budućnosti. To ne znači da je budućnost lutrija, već da utvrđivanje budućnosti nije ograničeno na naučni uvid o razmeni energije među elementima. Moguć dodatni kauzalni činilac jeste delatnost aktera, bilo da se radi o ljudskim pojedincima ili kroz božansko proviđenje.
U okviru debate između nauke i religije vodi se žustra rasprava o pitanju Božjeg delanja u svetu. Bez detaljnog izlaganja niza različitih shvatanja o tom pitanju, mogli bismo reći da je barem jasno da nauka nije proglasila svoje shvatanje kauzalnosti koje vlada u fizičkom svetu kao apsolutno. Sasvim je moguće sa ozbiljnošću prihvatiti uvide fizike, a istovremeno verovati u moć pojedinaca i Boga da delaju u svetu. Realistična interpretacija nepredvidivosti vodi ka slici svemira kao svetu istinskog postajanja, u kojem budućnost nije neizbežna posledica prošlosti. Umesto toga, mnogobrojni kauzalni činioci utiču na budućnost: prirodni zakoni, ljudska intencionalna delatnost, Božje proviđenje. Ukoliko se smatra da izvor neodredivosti potiče od zamagljenosti nepredvidivih procesa, događaji se ne mogu analizirati i specifikovati na transparentan način. Razmišljanja o svetu kao stalnom postajanju uticala su nateologe da ponovo promisle odnos Boga i vremena. Bog nije rob vremena kao sva ostala stvorenja - mora postojati beskonačna vanvremenska dimenzija u božanskoj prirodi. Klasična teologija smatrala je ovo apsolutnim, te je imala sliku o Bogu u potpunosti izvan vremena dok gleda na kosmičku istoriju u celini dok se ona prostire pred Njegovim pogledom. Ipak, u Bibliji, Bog stalno učestvuje u razvoju istorije, što se može i pretpostaviti o Tvorcu sveta otkrivajuće plodnosti.
Čudo
Pitanje čuda je učestalo tačka sporenja između nauke i religije. Hrišćanstvo mora ozbiljno da uzme u razmatranje to pitanje, obzirom da je u srcu teološke misli vaskrsnuće Hrista, vera da je Isus probuđen iz smrti u život nebeske slave. Tvrdnje o čudotvornom prevazilaze ideju o Tvorcu koji dela putem prirodnih zakona, jer zahtevaju veru u to da Bog ponekad dela na jedinstvene načine. Nauka pretpostavlja da je ono što se obično dešava ono što se uvek dešava, no ova zamisao ne može biti osnova za isključivanje mogućnosti jedinstvenih događaja. Ipak, čuda predstavljaju teološki problem, jer ne može se pretpostaviti da Bog dela kao nebeski mađioničar koji nepredvidivo i razmetljivo upotrebljava božansku moć. Ukoliko se čuda zaista dešavaju, to mora biti stoga što su posebne okolnosti učinile da to bude racionalna i konzistenta mogućnost, događaj u kojem se otkrivaju skriveniji aspekti božanske ličnosti nego što je to uobičajno. U jevanđelju po Marku, čuda se nazivaju ‘znacima’ u tom otkrivajućem smislu. Prisustvo čudotvornog mora se dovesti u vezu sa novim poretkom istorije stvaranja, slično načinu na koji proučavanje
novih pojava u fizičkom svetu može dovesti do ispoljavanja sasvim neočekivanih osobina (kao što je talasno/čestična dualnost svetla). Naučnici ne pitaju instinktivno, ‘Da li je to razumno?’, kao da mogu unapred znati sve oblike ispoljavanja raconalnog. Fizički svet nam se prečesto pokazao sasvim iznenađujućim. Umesto toga, naučnici pitaju: ‘Zbog čega smatraš da bi to mogao biti slučaj?’, pitanje koje ostavlja prostor za neočekivane mogućnosti, i koje je očigledno zahtevnije u neposrednoj potrazi za dokazima. Pristup pitanju čuda u debati nauke i religije mora biti sličnog karaktera, bez prihvatanja a priori nemogućnosti njihovog postojanja, no zahtevajući odgovarajuće obrazloženje pre njihovog prihvatanja.

I ja jos da dodam...

Алберт Ајнштајн
ПРИРОДНА НАУКА И РЕЛИГИЈА

1. (1939)
У последњем веку, а делимично већ и у претходном, широко је било раширено схватање да су знање и вера у међусобном неизгладљивом сукобу. Међу напредним духовима владало је убеђење да је дошао час да веру у што већој мери замени знање; вера која сама није почивала на знању била је празноверје, па је као такву требало сузбијати. По том схватању, једина функција васпитања састојала се у томе да отвори пут ка мишљењу и знању, а школа, као главни орган народног васпитања, морала је да служи искључиво тој сврси. Вероватно ћемо то рационалистичко схватање само ретко, ако тако нешто уопште и будемо чинили, да изразимо у тако грубом виду, јер сваки разборит човек одмах ће увидети једностраност тако израженог става. Увек је, међутим, добро тезу мало заоштрити; само тада обелодањује се њена права природа.
Тачно је да се убеђења могу најбоље подупрети искуством и јасним мишљењем. У том погледу ми ћемо се безусловно сложити и с најстрожим рационалистом. Међутим, слаба страна његовог схватања јесте то да се она убеђења која су меродавна и потребна за наше поступање и вредновање никако не могу стећи само тим поузданим научним путем.
Јер, научни метод може да нас научи једино да схватимо чињенице у њиховој узајамној условљености. Тежња ка таквом објективном сазнању спада у оно најузвишеније за шта је човек способан, и ви сигурно нећете сумњати да ми је намера да потценим достигнућа и херојске напоре људског духа у тој области. Али исто је тако јасно да од сазнања оног што јесте не води пут ка оном што треба да буде. Ни из најјаснијег и најпотпунијег сазнања о оном што јесте не може да се изведе циљ нашег стремљења. Објективно сазнање даје нам моћна оруђа за постизање датих циљева. Али последњи циљ и настојање да се он постигне потичу из другог извора. И нема потребе да се посебно образлаже тврдња да тек постављање таквог једног циља и одговарајућих вредности осмишљава наш живот и рад. Сазнање истине је дивно, али као вођ оно је тако немоћно да не може да докаже ни оправданост и вредност наше тежње ка истини. Ту смо, дакле, суочени с границама чисто рационалног схватања нашег постојања.
Међутим, није тачно да ум нема никакву улогу у постављању циљева и доношењу етичких судова. Кад неко увиди да су за постизање неког циља извесна средства корисна, тада сама та средства постају циљ. Разум нам објашњава везу између средства и циља. Али чисто мишљење не може да нам д? смисао последњих и основних циљева. Постављање тих основних циљева и вредности и њихово учвршћивање у свакодневном животу појединца - то је, чини ми се, најважнија функција религије у друштвеном животу људи. Ако се сада постави питање откуд ауторитет тим основним циљевима, уколико их не поставља и не образлаже ум, једини одговор биће: они постоје у здравом друштву као јака традиција, која делује на понашање, тежње и судове појединца, они су, дакле, делатни као силе чије постојање не треба да се образлаже. Да они постоје, то се не доказује већ се објављује откривењем, деловањем јаких личности. Ми не треба да покушавамо да их образложимо већ да просто и јасно схватимо њихову суштину.
Највиша начела нашег стремљења и наших судова дата су нам у јеврејско-хришћанској религијској традицији. Она отелотворују висок циљ, и њега својим слабим снагама можемо само донекле да постигнемо, али он нашем стремљењу и вредновању даје поуздану основу. Ако тај циљ одвојимо од његове религијске форме па погледамо само његову чисто људску страну, онда можемо на следећи начин да је изразимо: слободан и одговоран развој појединца, да би он своје снаге слободно и радосно ставио у службу читавом човечанству. Ту нема места обожавању нације, класе, па ни појединца. Зар сви ми нисмо деца једног оца, као што се то каже језиком религије? Чак ни обожавање човечанства као апстрактне целине не би било у духу тог идеала. Само је појединцу дата душа. И велика је судбина човекова више да служи него да влада или да се на било који начин намеће.
Ако се више обрати пажња на садржај него на форму, те речи могу такође да се схвате као израз основног демократског става. Прави демократ може исто тако мало да обожава своју нацију као што то може и религиозан човек у нашем смислу речи.
Па какву онда функцију, у свему томе, имају васпитање и школа? Они треба да помогну младом човеку да одрасте у таквом духу да му основна начела буду исто тако нешто обично као што је то ваздух који удише. Само поучавањем то не може да се постигне.
Ако с тим високим идеалима упоредимо живот и дух нашег времена, онда ћемо, ужаснути, видети да је цивилизовани свет у озбиљној опасности. У тоталитарним државама сами владари настоје да униште тај дух хуманости, док у мање угроженим земљама национализам и нетрпељивост, као и притискивање појединца привредним мерама, прете да угуше ту најдрагоценију традицију.
Људи који мисле схватили су колико је опасност велика, па се свуда већ траже средства да се доскочи тој опасности - траже се средства на подручју националне и међународне политике, законодавства и опште организације. Такви напори сигурно су преко потребни. Наши преци, међутим, знали су нешто што смо ми, изгледа, заборавили. Свако средство остаје само тупо оруђе ако живи дух не зна да га употреби. Једино ако јако желимо да постигнемо циљ, неће нам недостајати снаге да пронађемо права средства и да циљ претворимо у дело.
2. (1941)
Не би смело да буде тешко да се сложимо око тога шта подразумевамо под науком. Она је вишевековни напор да се систематским мишљењем што потпуније повежу приметне појаве овог света. Да се смелије изразимо: наука је покушај реконструкције постојања путем појмовног схватања. Али ако се упитам шта је религија, не могу тако лако да одговорим. Чак и када бих нашао одговор који би ме привремено задовољио, ипак бих био чврсто убеђен да се са мном не би сложили сви који се озбиљно баве тим питањем.
Зато ћу најпре, уместо да поставим питање: шта је религија, да поставим питање: чиме се одликује стремљење човека који на мене оставља утисак религиозне особе. Религиозно просвећен човек јесте, чини ми се, онај ко се, што је више могао, ослободио својих себичних жеља и заокупљен је мислима, осећањима и тежњама којих се држи због њихове надличне вредности. Чини ми се да су ту битне снага тог надличног садржаја и чврста вера у његов свепревладан значај, независно од тога да ли се покушава да се тај садржај повеже с неким божанским бићем, јер иначе не бисмо могли Буду и Спинозу да убројимо међу религиозне људе. Религиозан човек, дакле, побожан је у смислу да он не сумња у значај и узвишеност оних надличних предмета и циљева који не могу и не треба да се рационално образложе. Они постоје с истом нужношћу и природношћу као и он сам. У том смислу религија је прастаро настојање људи да имају јасну и потпуну свест о тим вредностима и циљевима и да стално јачају и шире њихов утицај. Ако се у том смислу схвате религија и природна наука, онда је сукоб међу њима сасвим немогућ. Јер, природна наука може само да утврди оно што јесте, али не и оно што треба да буде, и изван њеног подручја сви вредносни судови и даље су преко потребни. С друге стране, религија се бави само вредновањем човековог мишљења и делања: она нема права ишта да каже о чињеницама и односима међу њима. По том схватању, добропознати сукоби између религије и природне науке у прошлости били су последица непознавања описаног стања ствари.
Примера ради, сукоб настаје када религијска заједница инсистира на апсолутној истинитости свега што стоји у Библији. То је уплитање религије у област науке; ту спада борба Цркве против Галилејевог и Дарвиновог учења. С друге стране, научници су често покушавали да научним методом дођу до основних судова о вредностима и циљевима, па су тако долазили у сукоб с религијом. Сви ти сукоби увек су последица кобних грешака.
Чак и када су религија и природна наука сасвим јасно одвојене једна од друге, ипак између њих постоје јаке узајамне везе и зависности. Иако је религија та која поставља циљеве, она је ипак у најширем смислу од науке научила која средства доприносе постизању циљева које је поставила. Науку, међутим, могу да стварају само они људи које потпуно прожима тежња ка истини и сазнању. А та настројеност потиче из религијске области. Ту спада и вера у могућност да у свету појава важе рационалне законитости, то јест да се тај свет може умом схватити. Без те вере не могу да замислим правог научника. Тај однос може сликовито да се прикаже: природна наука без религије саката је, а религија без природне науке слепа је.
Иако сам горе већ рекао да оправдан сукоб између религије и природне науке заиста не може да постоји, ипак ту тврдњу морам поново да у једној битној тачки ограничим, и то с обзиром на постојећи садржај историјских религија. То ограничење односи се на појам Бога. У младалачком периоду духовног развоја човечанства људска машта стварала је богове по човековој слици и прилици, за које се мислило да по својој вољи одређују догађаје у свету или да бар утичу на те догађаје. Помоћу магије и молитве човек је покушавао да те богове придобије. Идеја о Богу у данашњим религијама јесте сублимација оне старе представе о боговима. Њена антрополошка природа види се, на пример, у томе да се људи у молитви обраћају божанском бићу и моле га да им испуни жеље.
Нико, наравно, не пориче да идеја о постојању свемоћног, праведног и предоброг личног Бога може човека да утеши, да му помогне и да га води; а сем тога, због своје једноставности она је доступна и духовно најнеразвијенијем човеку. С друге стране, та идеја има велике слабости, које су се одискона болно осећале. Наиме, ако је то биће свемоћно, свако збивање, укључујући и сваки људски поступак, сваку људску мисао и свако људско осећање и стремљење његово је дело. Како онда да пред таквим свемоћним бићем човек одговара за своја дела и мисли? У кажњавању и награђивању Бог би у неку руку судио самом себи. Како је то спојиво с добротом и праведношћу које му се приписују?
Та идеја личног Бога главни је узрок сукоба између религијске и научне области. Природна наука настоји да постави општа правила која одређују узајамни однос ствари и догађаја у времену и простору. За та правила, односно природне законе, тражи се да важе увек и свугде - она се не доказују. Она представљају програм, и вера у њихову начелну спроводљивост темељи се само на делимичним успесима. Али једва да ће се наћи неко ко ће да порекне те делимичне успехе и да их припише људској самообмани. Чињеница да смо ми кадри да на основу тих закона предвидимо, с великом тачношћу и поузданошћу, временски ток појава у одређеним областима укорењена је дубоко у свести савременог човека, чак и ако је он врло мало схватио садржај тих закона. Нека се само сети да се кретање планета у Сунчевом систему може с великом тачношћу унапред израчунати на основу ограниченог броја једноставних закона. На сличан начин, иако не с истом тачношћу, може унапред да се израчуна начин рада електромотора, преносног система или радио-апарата, чак и када је реч о новом типу тих производа.
Наравно, ако је број чинилаца у комплексу природних појава превелик, научни метод затаји у већини случајева. Сетимо се временске прогнозе - ту је предвиђање немогуће и за само неколико наредних дана. Па ипак, ми не сумњамо да смо при том суочени с узрочном повезаношћу, чије су нам компоненте углавном познате. Догађаје у тој области не можемо тачно да предвидимо само због великог броја чинилаца који су у игри, а не због непостојања реда у природи.
Много мање продрли смо у биолошке законитости, али смо ипак продрли довољно дубоко да бисмо бар осетили деловање круте нужности. Сетимо се само законитости у наслеђивању или у деловању отрова, алкохола на пример, на понашање организама. Ту још недостаје разумевање дубоких општих веза, али не недостаје познавање саме законитости.
Што је човек више прожет закономерношћу свих догађаја, то је чвршће његово убеђење да поред те закономерности нема места за другачије узроке. За њега не постоји ни људска ни божија воља као независни узрок природних догађаја. Наука, разуме се, никад не може да оповргне учење о личном Богу који се уплиће у природне догађаје, јер то учење увек може да се склони у области у којима се научно сазнање још није прихватило.
Ја сам, међутим, уверен да би такво понашање представника религије било не само недостојно већ и кобно. Јер, учење које не може да се одржи на јасној светлости већ само у мраку нужно ће изгубити свој утицај на људе, што је несагледива штета по напредак човечанства. У свој борби за етичко добро учитељи религије морају да буду довољно велики па да напусте учење о личном Богу, то јест да се одрекну оног извора страха и наде из којег су свештеници у прошлости црпли тако велику моћ. У свом деловању они би требало да се ослањају на оне снаге које могу да усаврше доброту, лепоту и истину у људском роду. То је, наравно, много тежи али и неупоредиво часнији задатак. Та мисао убедљиво је изложена у књизи Херберта Самјуела Вера и деловање. Ако учитељи религије изведу назначено очишћење, они ће, нема сумње, с радошћу увидети да научно сазнање оплемењује и продубљује праву религију.
Ако је један од циљева религије да што више ослободи човека од себичних жеља, жудњи и страхова, научно мишљење може религији да помогне и у другом смислу. Додуше, природна наука настоји да открије законе који допуштају да се чињенице повежу и предвиде, али то јој није једини циљ. Она такође тежи да откривене везе сведе на што мањи број појмовних елемената који не зависе један од другог. У том стремљењу ка рационалном сједињавању мноштва она бележи своје највеће успехе, иако је управо тада у највећој опасности да буде жртва илузија. Ко, међутим, снажно доживи успешне кораке у тој области, осетиће дубоко поштовање према рационалности која се испољава у стварности. Помоћу сазнања он се увелико ослобађа окова својих нада и жеља и при том осећа погруженост пред узвишеношћу ума који се отелотворује у стварности и који је, кад је реч о његовим највећим дубинама, недоступан човеку. Чини ми се, међутим, да је тај став религијски у највишем смислу речи. Зато верујем да наука не само да религијски порив чисти од антропоморфних наноса, већ и да доприноси религијском одуховљењу нашег разумевања живота.
Што више напредује духовни развој човечанства, то је, чини ми се, извесније да пут ка правој религиозности не води преко егзистенцијалног страха, страха од смрти и слепог веровања већ преко стремљења ка рационалном сазнању. У том смислу верујем да свештеник мора да буде учитељ ако жели да изврши свој узвишени васпитни задатак.
(Превео с немачког Божидар Зец)