Da, da... shvatam... al ono... nekad ne mozes da se pomiris sa bilo kojom cinjenicom... mislim da je strah od smrti prirodna stvar... odnosno normalna...

Evo... primer Japana... jel se plasite nuklearne katastrofe? U stvari, ne mora biti Japan... zaratuju dveju Koreja nuklearkama i bum... jel se plasite na primer toga?

Sto sam stariji to je se vise plasim. Tako da kapiram penzionere sto toliko vole zivot i paze na zdravlje. Za razliku od djece.

Ma to je prirodna stvar, ljudi koji imaju po 90 godina se plase smrti i zele da zive jos duze kako bi "ostvarili jos nesto" (npr videli cukununuke). Cisto ti kazem da ne treba previse paznje pridavati stvarima na koje nemamo bas nikakvog uticaja

Ne. Kada bi se desilo pa i da razmisljam o tome, ovako jednostavno ne vidim to kao nesto o cemu trebam razmisljati

Pa pazi... nemamo uticaja ni na katastrofu u Japanu... ni na sport i igru reprezentacije... pa pridajemo znacaj tome...

Pa da, mene je potakla jako dobra emisija (odnosno izdanje emisije ''Ključ'' N. Miljković), pa otvorih temu.

Kod mene je baš obrnuto. Više se plašim svih onih užasa koje život može samo u jednoj sekundi da mi donese. Smrt je ništavilo, dok život može biti pravi pakao, samo ako mu se ćefne.

To sto im pridajemo preveliki znacaj ne znaci da tako i treba da radimo. Smrt je sastavni deo zivota, nije nista van njega

znaci treba pridavati znacaj samo onim stvarima od kojih zavisimo i na koje mozemo da uticemo

Pa zasto bi pridavao znacaj nuklearnom ratu? Vrlo su male sanse da do istoga dodje a i ako dodje ne mozes nista uraditi vec se samo nadati da ce te nekim cudom zaobici i da ces uspeti da se sklonis negde gde ce nivo radijacije biti makar podnosljiv. Mozes biti tuzan (i da panicis  ) kada se tako nesto desi, ali razmisljati o tome unapred i sjebavati se zbog toga nije neko resenje

Znam da nije resenje ali svi nesvesno mislimo na nebitne stvari odnosno ne nebitne, nego na one stvari na koje nemamo uticaj.

Ja sam rođena prevremeno, kao bolesna beba. Do druge godine sam gotovo sve vreme provodila po bolnicama, doktori su roditeljima govorili da ako preživim ovo, pa ovo, pa ovo, pa onda nešto novo, da ću se iščupati. Nekim čudom, jesam. Imam utisak da sam tada, na nesvesnom nivou prebolela strah od smrti.
Kad su mi rekli da imam rak, svi su bili prestravljeni, osim mene.Jedina ja sam bila sigurna da će sve biti u redu. I bilo je.
Kad mi je otac umro, cela porodica je bila u šoku, jer je bilo iznenada, jedino ja sam bila posve pribrana i od prvog trena pomirena sa činjenicom da je prosto bilo njegovo vreme.
Ne bojim se smrti nimalo, niti razmišljam o tome.Kad dođe, dobro došla...znam da ništa ne mogu da učinim osim da je ne prizivam da dođe pre vremena.