Многи страхују да би их могли прогласити лудим или да би стварно могли да полуде. Шта подразумева страх од лудила?

Страх да ће бити означени као луди је страх од омаловажавања и дискриминације. Од оног презира који у свакодневном говору прати речи „лудак“, „лудача“ и сличне изразе. То је страх од изопштавања и осуде на самоћу или затварања у посебне установе. То је страх од стављања под туђ надзор и туђу власт. Страх од губитка многих права, почев од права на слободно кретање и самостално одлучивање о сопственим поступцима.

Овакав страх није сасвим незаснован. Оптужбе за „лудило“ су оружје које се често користи у сукобима, почев од оних свакодневних, породичних и комшијских, па до оних ширих, друштвених. Људи проглашавају лудим оне које хоће да поразе, онемогуће, обезвреде.

Иако заснован на једној непријатној, али ипак далекој и тешко остваривој могућности, овај страх бива знатно преувеличан код особа које имају непријатељски став према својој околини, са којом су у сталном сукобу. Такве особе далеку могуност доживљавају као непосредну претњу. Властити презир према другима се оваквим личностима враћа као сттрах да би је други могли понизити, жигосавши је као луду.

Особа, која се боји да ће је прогласити лудом, добрим делом пројектује на друге свој страх да би могла „полудети“.

„Полудети“ за разне људе значи различите ствари.

То за неке може значити губитак самоконтроле. Опасност која нарочито тешко пада личностима које се поносе способношћу да владају својим осећањима и својим поступцима. Такве особе губитак самоконтроле доживљавају као пораз и понижење.

Код оних који са муком обуздавају свој гнев, било према себи, било према другима, полудети може значити и препустити се нападима ужасавајућег деструктивног или самодеструктивног беса, са непредвидивим последицама.

Полудети може значити и препустити се осећањима или страстима, од којих личност зазире јер могу угрозити неки њен интерес или представу коју гаји о себи.

Они којима, иако тога нису увек свесни, тешко пада придржавање уобичајених образаца понашања могу страховати да ће „полудевши“ почети да отворено пркосе, и за то платити високу цену. Људи, међутим, могу потајно желети да „полуде“. Да се ослободе мучне самоконтроле, која их гуши, да се реше безброј ситних и крупних обзира који их спутавају. Да се препусте осећањима, страстима, пркосу или бесу. И истовремено се бојати сопствене жеље.

„Полудети“ такође може значити изгубити додир са реалношћу. Особа се плаши да би могла почети да „уображава“, да би могло почети да јој се привиђа ово или оно. Овде је реч о личностима које су нереалне према себи, које себе не познају, које себи измичу и које стрепе да би могле изгубити и последњи преостали додир са собом, а тиме и са светом око себе.

Људи, такође, себе могу осветнички мучити страхом од лудила, као што себе муче страхом од болести или несрећа. Страх од лудила тад постаје средство самокажњавања.

Ko je imao nesreću da živi pored ozbiljno duševno bolesne osobe i da se upozna sa stanjem u našoj psihijatgriji zna da taj strah može biti utemeljen u relano lošim uslovima lečenja. Međutim kao i kod drugih bolesti psihičke napreduju ako se ne leče, a kad se na vreme leče ostaju pod kontrolom. Zato je vrlo važno da okolina utiče na svog člana koji eventualno ima neke smetnje da se što pre javi lekaru. Većina psihoza ako se rano stave pod terapiju omogućavaju da se sa njima živi produktivno i normalno. Terapije danas su uglavnom vezane za razgovore i dnevne bolnice. Najopasnija stvar osim neodlaska lekaru je prekid terapije zato što se pacijent opet oseća dobro. Onaj ko zna prirpdu nervnog sistema zna i da prekid terapije obično ima za posledicu veliko i trajno pogoršanje stanja.