Стоп насиљу? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Нарикаче

Умро је Брис Татон. Подлегао је повредама задобијеним током мучког напада хулигана на групу навијача Тулуза у центру Београда. Тужно, трагично, срамно… Овакви случајеви траже озбиљност, одговорност и преиспитивање целог друштва. Баш зато чуди зашто као заједница дозвољавамо пропалим политичарима, шупљим моралистима и борцима против људских права да оргијају над овим догађајем и злоупотребљавају га у дневнополитичке сврхе. Питамо ли се чему оваква – очигледно режирана – хистерија медија? На крају, зашто не поставити и незгодна питања: чиме је је овај догађај заслужио дан жалости, и да ли ће тај дан општенародне катарзе заиста решити проблеме нашег друштва или само продубити поделе?

Последице отказивања педербала оставиле су дубљи него очекиван траг. Иако је властима било јасно – недељама унапред – да се парада неће одржати, медији су дизали тензије да би режим имао изговор за већ донету одлуку. Хистерија малограђана (првог реда) која је уследила након одлуке о отказивању поменуте манифестације натерала је режим да додатно оправда своју одлуку и уследила су хапшења, претње, забране и нова оркестрирана хистерија медија усмерена против „екстремистичких елемената“ кривих за све од навијачких туча до лошег имиџа Србије у свету. Тако је трагичан случај Бриса Татона постао симбол борбе против „ектремиста“.

Нажалост, смрт француза дошла је као кец на десетку фрустрираним политичким и квазиневладиним организацијама којe у једном узалудно изгубљеном младом животу виде прилику за личну промоцију. Већ су почеле иницијативе за: дан жалости за Сребреницу, осуду „прогона“ хомосексуалаца, дељење Србије на грађане првог и другог реда, забрану свих неистомишљеника, промоцију странака. Заправо, неукусна је злоупотреба Татона коме домаћи људождери не дозвољавају да почива у миру. Њима је више стало да изграде своју причу – газећи преко мртвих као увек – него да се испитају узроци насиља, као што су фрустрације младих због непостојања перспективе и опште кризе друштва и државе. Друштва и државе коју ти исти људождери воде већ скоро деценију.

Организовано нарицање већ је најављено. Шта рећи за „шетњу против насиља“ најављену упркос забрани јавног окупљања? Због те забране већ четворо људи – Миша Вацић, Младен Обрадовић, Радојко Љубичић и од пре неки дан Борка Миланков – који су покушали да организовују мирне протесте леже у затвору. Јасно је као дан, организације које праве своје ненасилне шетње уз помоћ и заштиту насилног државног апарата говоре све о себи. Где су биле те организације и странке након смрти Ранка Панића или Ђорђа Зарића?

Два догађаја која су ми урезана у памћење ме неодољиво подсећају на случај Татона, уз неколико битних разлика. Први, када сам гледао како припадници жандармерије скачу по глави једног младог момка, не старијег од 16 година, који је доживео ту несрећу да се оклизне док је бежао од кордона. Ово се догодило 18. фебруара 2008. године код парка изнад зграде Владе Србије, а одрасли мушкарци под пуном опремом су – њих десеторица – остали иза кордона да покажу овом младићу ко је сила. Након вишеминутног иживљавања над беживотним телом младића „жандари“ су одлучили да се мало нашале, усмеравајући пендреке са којим су га довели до ивице смрти ка њему имитирајући онанију. На вриштање неколико девојака, и апеле једног младића и мене су одговорили да ћемо добити исто ако не одемо одмах, а командир који је остао после са онесвешћеним дечаком и самном док смо чекали амбуланту је објаснио да се то дешава „када не бежиш од кордона“. Тада сам се први пут у животу питао, која је разлика између пандура и хулигана, по принципу „шта је старије, кокошка или јаје“.

Други догађај је убиство двојице француских студената у Лондону, у јуну 2008. године. Они су студирали биохемију на истом универзитету који сам завршио само годину дана раније. Ова двојица перспективних младих људи су заробљени, мучени, избодени ножем и запаљени током вишесатне пљачке у сопственом стану. Вредни, мирни, паметни студенти убијени у туђем граду. Паралеле постоје, додуше Татон није дошао у Београд као студент, него навијач, убијен је мучки али није заробљен, опљачкан и потом избоден па спаљен. Ипак, због трагедије Татона се проглашава дан жалости у престоници Србије, док у Лондону то није био случај. Нико није прогласио Енглеску за ксенофобичну земљу због овог догађаја нити су се становници Лондона забринули за њихов имиџ у свету као што се ради у Београду.

Знајући то, питам се, зашто смо толико опседнути нашим „имиџом“? Какве су то бајке које сами себи причамо да је некога у свету брига за дешавања у Србији, и колико је уопште морална та брига за имиџ у овом тренутку, када је очита позадина тих излива туге обична материјалистичка мотивација – за визе, туристе, „интеграције“ – а не саосећање са страдањем младића на улицама нашег града. Сада ће цео Београд имати прилику да види крокодилске сузе круга двојке, чији бол је више у вези са визама него са убиством младог Француза. Колико ће још трагедија да нам се деси, и колико бабарога ћемо „забранити“, пре него што схватимо да се свет не врти око Србије и да никога није брига за наше малограђанске заносе (дане жалости, ненасилне шетње, плесове са европом и сл), да не можемо градити здраво друштво на темељима труле државе и да нас овај поданички, колонијалистички режим(медији) уништава?