Balkon


U ovom sutonu
Jedan čovek stoji na balkonu
I posmatra u plavičast prostor ispod sebe
I na početku
Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oči
I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata
I ne ulaze.
I evo
Čovek već dobro razlikuje u svojoj glavi
Zatamnjene površine iskošenih krovova
Od razbacanih kvadrata svetlosti
Koja obnavlja svoj limunasti život u prozorima
I desno
I levo.
Smešta pod svoje čelo
Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta
I sliku visokog dima
Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomešao sa
                                                        vazduhom.
Čovek na balkonu predoseća
I to upečatljivo
I neke detalje
Koji se uporno dešavaju iza neprovidnih zidova
U tek zatvorenim kockama.
Vidi jednu smračenu pticu kako nestaje iza ivice
I još mnogo
I još bezbroj drugih stvari koje se skoro
i očigledno prelivaju preko ruba pamćenja.
I njegova glava
Postaje mala već za sve te stvari
I njegova samoća
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrživa.
On gleda sa balkona
I plavičast prostor ispod njega otkriva jedan
zamršen svet asocijacija
I čovek oseća da su
Možda sve dotad nespojive stvari
Prebacile nevidljive mostove između svojih i
tuđih namera.
Čovek je raširio jedine ruke koje ima
Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je
još iz dubine vremena postavljena
Ali se u trenutku
U tankoj pukotini između odluke i dela
Setio nekih stvari
Između ostalih i Ikara
I njegov mu se lik sad širi pred očima
Brzo i okruglo
Kao trag bačenog kamena u vodi
I čovek steže ogradu ispred sebe
I oseća hladovinu od gvožđa
I naslanja se na zid.
Čovek zatvara oči.
Hteo bi bar nekoliko reči da kaže
Ali ih pesnici još nisu izmislili.

U jednoj ulici


Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom
u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.

Čovek s kišobranom


Reč je o čoveku koji tek s vremena na vreme
I to naročito onda kada je nebo u mozaiku
                                              od oblaka
Prolazi ispod naših prozora
Kraj naših vrata
I drži u ruci kišobran sa izlizanom
braonkastom drškom
Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran
Kao uvijeno crno jedro.
Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju iza
zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata
On gleda u dno ulice
Daleko
U jedini otvor koji raste
I poštapa se o kišobran koji ravnomerno "tup"
                                                  odjekuje.
Čovek ide polako
Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom
Na nekom neosetnom tihom vetru
Malo preterano uspravljen kao da je sa ukočenom
                                                        kičmom
I gleda u svoju nevidljivu tačku koja počinje
Tek malo docnije da se širi
Kao neko naglo pomeranje prečnika
U plodu koji se neprirodno raskrupnjava.
I na svom kraju
Još malo docnije od toga
Horizont se bešumno otvara kao raspolućen nar
                                                      u daljini
I čovek vidi i to reljefno
Sa najsitnijim detaljima
Kao da se baš sad dešava cela ta fino izrezbarena
                                                            slika:
Daleka putovanja
I svoj veliki život.
Vidi sebe
Oslonjenog pomalo
O čupavu mahovinu jednog stabla na levoj obali
                                                      Eufrata:
Maslinasta voda usporeno otiče
I rani se sumrak meša s krikom ptice
I glasom visoke divljači koja nevidljivo
                                         krstari.
O beduini
I kristalni pucanj nad peskom
I pad
I malo olovo koje se rascvetava u leđima kao
                                             topla ruža...
Na kraju grada
Čovek prolazi ispod poslednjih prozora
Pritiska izlizanu dršku i poštapa se još
                                       upornije
I onda staje
I gleda u poslednji oblak
I čuje utišano kako ožiljak u kičmi pevuši
O velikom životu koji se naglo zatvara u svoju
                                            daleku tačku
U svoj nar.
Evo ga opet kako ide ispod naših prozora kraj
                                              naših vrata
Vraća se
I kišobran "tup" odjekuje
Sad neravnomerno i malo tiše nego ranije.
Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:
Čovek je opet izmišljao svoju istoriju
Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.
Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja
Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u
                                                     nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez i jednog oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima.

Zakasneli čun


Uvek na jednoj te istoj klupi
U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obale
I sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka
Dok lađe u zvižduku pune mornara
Prolaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.

Podne


Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma:
Mali užareni trenutak tačno u sredini između
izlaska i zalaska
I ništa više.
(Ili još samo
Pa i to već uzgred:
Jedna svakodnevna slika ovde pred očima
Koju ostvaruje okrugao život časovnika na
tornju
Sklapanjem svojih ruku
Na molitvu
U sunce.)
Tu bi stvar eto mogla da se i završi
I to lepo,
(Ne možda baš najlepše i najpunije
Kao što dolikuje to pesmi koja se kao prva
budi
Ispod debelih naslaga ćutanja i tišine
Ali ipak.)
Ovo podne je savim obično
I tu počinje pesma.
Treba skrenuti par koraka samo iza ugla
U mršavo zelenilo
Ulevo gde su stabla.
Čovek neki
Po svemu onome kako izgleda
Sasvim običan
U jednostavnom šeširu malo nakrivljenom
U prugastom kaputu
Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš
ispisuje krugove u pesku
Malo nepravilne
Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve
prohujale godine bez ostatka:
Tri male istinske ljubavi
I dva velika rata
Jedna ptica mladosti koja neće poleteti o nikad
                                                više iz kruga
Ni preko tanke crte.
Čovek malo iskreće glavu i sluša: ptica peva.
"Gde peva ptica" pita čovek i naginje uho nad
svoje dno
I osluškuje prema grani.
Izgleda da je to rekao malo glasnije
Zaboravio se
I sad se uplašen kao u ljubavničkom stidu diže
                                                   sa klupe
I polazi
Ali se naglo vraća
I briše nogom svoje krugove u pesku
I smeši se još više uzbunjen ovom slučajnom
                                        školskom igrom
I odlazi
Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego što je
to prethodno naumio.
Inače
Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma.

U sasvim utišaloj


U sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici
Pred vratima tek nešto uzdignutijim
Ne više od pet-šest stepenika
Ali ipak visoko
Stoji jedan čovek malo ukošeno okrenut
Ni tamo ni ovamo
Kao da zagonetku postavlja nekom opalom
                                                     listu
Ili zgužvanoj hartiji
Koji šušte polako niz poliveni asfalt
Kao da nekuda zajedno idu uporedo
A čovek
Ne zna se da li je izišao
Ili se tek sprema ili razmišlja da li da uđe
Skoro isto onako kao što se ne zna
Barem na prvi pogled
Ili napamet
Da li je to vreme
Samo vreme duboko iza ponoći
Ili vreme noći već sasvim blizu jutra.

Jedne nedelje u podne


Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizi na jednom istom
                                                     licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.

Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.

Stojiš na jesenskoj obali.

Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronađeš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno
kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)

Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.

Stojiš na jesenskoj obali.

Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost - da li jedno je ili drugo.

Stojiš na jesenskoj obali.

I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.

Dan je
Već više magla nego kiša

A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.

Stojiš na jesenskoj obali

U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.

Stojiš na jesenskoj.

Pas da zalaje bar.
List padne.

O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.

Tisa II


Namera je bila: o Tisi nekoliko reči
Probuditi u glavi
Izmisliti onda još nekoliko (koje se za pesme
izmišljaju)
I premeštati ih
I gurkati
Kao piljke
- Oprezno provlačiti reči kroz kapiju pesme.


Ako bi se sve to završilo
(Kao u nameri što je bilo)
Tako lepo
Imao bih još jednu pesmu
Koju bih u sebi ponavljao
Dugo
Opustelom jednom ulicom
U posleponoćnim povracima
Laganim
I kao usporenim
- Ka kući u kojoj živimo
I starimo
Neprimetno.
Imao bih znači još jednu pesmu
I to pesmu o Tisi
Opet
Jer svako ima pesmu o nečemu čemu se vraća
U svom kratkom ili dugom životu:
"Jedno drvo raste u Bruklinu"
Drugo onamo
I onda neko - na hiljaditom nekom mestu
Koje kao da nije ničije
I koje zove
Da ne bi na njemu drvo raslo
Il tekla reka
Kao uzalud.

Ali Tisa je istinska u mom životu
I njoj ne mogu dodati reči koje se za pesme
izmišljaju.

Tisa detinjstva!

I ja to neću:
I Tisa neće više da teče kroz moju pesmu.

Jer teče duboko kroz moj život.

Tisa detinjstva!

(To nije ponornica
Ali je bar ovog trenutka niko videti neće.)

Samo je budila mir

O prosta ružo govora
Zašto te proleća bude
Zaspalu među dva mora
Na usni plave lude?


O svi smo lomni ko štap
Na prvom rubu greha
Kad padne pregorka kap
U plavi zumbul smeha.


Teško je: drhtiš ko bor.
Pa ćutiš... Što sklapaš vid?
Zar nije crno ko flor?


I pesma: da l plavi vir?
Ili kap pala na zid?
Samo je budila mir.

Otvori svu tišinu

Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
Da otkrivam glas - tu biljku
Što iz belog mesa raste


I treperi: začuđeno ko vlat
Kad vetrovi ga vraćaju i nose.
Otvori: približi suton kose
Da put otkrivam - taj vrat


Po kom ću da lutam s dva prsta.
Otvori belo jezero šake
Da ruke nisu mi dva krsta


Da oči nisu mi dve rake.
Otvori svu tišinu - nagni san
Da otkrivam tajnu noć i dan.