Старословенска митологија :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

BTW. ај мало ја да набацим неке текстове...

Мерење времена

Словени су своје вријеме мјерили од 5508. године ПНЕ. Ту годину су византијски цареви (који су потицали са ових простора) пренијели и озваничили као годину Ab Orbe Contida тј. од оснивања свијета. А година 5508. ПНЕ има везе са почетком Старчевачке културе.

По Велесовој Књизи, стари Словени су вршили рачунање година по Колу Сварога. Коло Сварога је једна астрономска ера, гдје се сваком зодијачком знаку додјељује 2 000 година, те једно Коло траје 12 x 2 000 = 24 000 година. При том се знакови крећу у супротном смјеру од стандардног зодијака. Сада се излази из Ере Риба (односно Озирисовог Еона) и улази у Еру Водолије и са тим улазимо из ере лажи, превара, манипулација.. у вријеме цвијећа....

Тих 5508 година би тачно одговарало уласку у Кали Yугу, Ведски календар се свакако треба консултовати.

Словенски погреб

У религији свих словенских народа, култ мртвих заузима значајно место, посебно у религији Јужних Словена. Све до IX-X века Словени су спаљивали мртве, а њихове остатке сахрањивали у урнама или су преко ломаче насипали хумке. Спаљивање се вршило да би се кармички ланац прекинуо. У том раном раздобљу гробни прилози су изузетно ретки. У урне су каткад стављани раж или спаљене кости коња. Угледне личности су сахрањиване са помпом, а у смрти их је пратила супруга или робиња. Према сведочењу арапских писаца из X века, које треба примити са највећом резервом, кад умре неки племић, његово тело се привремено сахрањује, а када се његово имање подели, обављана је права сахрана, и то на тај начин што се наоружан, у богатој одећи, смешта у лађу са храном, пићем и супругом, а затим је лађа предавана ватри и отискивана од обале. Извесно је, међутим, да су Словени који су живели покрај мора у VIII-IX веку имали представе о лађи мртвих, јер су у том раздобљу археолошки посведочене надгробне плоче или гробови у виду лађа.

Почев од X-XI века, под утицајем хришћанства, Словени прихватају обичај инхумирања покојника. Без обзира на то да ли се покојници спаљују или инхумирају, чврсто се веровало да настављају живот после смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће или погребне игре, често са маскираним учесницима. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана после смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци. Посебни празници мртвих - задушнице - прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано пролеће и у касну јесен.

Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, пре свега код Срба. Готово сви српски обичаји у време Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име - слава - код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.

Неизвесно је какве су представе Словени имали о свету мртвих, као и о божанствима која њиме господаре. На основу узгредних или двосмислених података у историјским изворима, претпоставља се да је свет мртвих мрачан, а да је божанство које њиме влада црно Црнобог. Док се анализом фолклорне грађе из области насељене Јужним Словенима може закључити да светом мртвих господари мушко божанство, дотле фолклорна грађа из источнословенских области указује на то да женско божанство влада Подземљем и мртвима. Тако се претпоставља да је у лику Баба Јаге инкорпорирана стара европска богиња смрти и да је Ведма (вештица) у ствари демонизирана богиња Подземља. За Баба-Јагу се везују и ликови демонизованих мушких божанстава смрти, као што су Кашчеј Бесмртни или Морозко.

Код Јужних Словена посебно је добро очувано веровање да се душе умрлих грешника претварају у вампире . То је свакако прастаро веровање јер су на некрополама посведочени гробови који су укопани дубље од осталих, или гробови у које је покојник стављан у неуобичајеном положају (потрбушке, лицем према земљи), или је, пак, затрпан камењем.

Живот после смрти

Питање живота после смрти. одговора у виду цитата из Велесове књиге(табла Д-26Б):

"УЗНОСИМО СЛАВУ БОГОВИМА КОЈИ СУ ОЧЕВИ НАШИ,А МИ СИНОВИ ЊИХОВИ.
БИЋЕМО ИХ ДОСТОЈНИ ЧИСТОТОМ ТЕЛА И ДУША КОЈЕ НИКАДА НЕЋЕ УМРЕТИ.
И НЕ УМИРУ ОНЕ У ЧАСУ СМРТИ НАШИХ ТЕЛА."

А опис света на који одлазе душе : је "Како време отиче стижемо до плаве реке. Тамо срећемо претке своје и матере где у Сварги стада напасају и снопове увезују. Живот им је као наш, само нема Хуна,ни Јелина. Нико не плаћа данак и нема робова. Зла нема, већ зелене траве. а Бог с прецима (и нама) разговара."

Сличан опис налазимо у ведској традицији и уопште у мистичним учењима (исихасти у православљу, јогини на Истоку и следбеници Yоге) која говоре о сједињењу са Богом, односно о смрти као начину повратка у почетно стање јединства са Богом, који је само код Словена директан предак човека. То су, Ецкарте, старе душе, оне што су у почетку биле једно са Богом, и сада су у њима дубља знања, јака сећања и огромна мудрост. Yога учи да прочишћене и ослобођене душе заслуже јединство с Богом (нашу Сваргу) и онда (након испуњења задатака карме) прелазе у вечност. Старе душе често се појављују као учитељи разних нивоа, облика и расе који помажу "млађим" душама да се успну на путу до Сварге...

А онај који је, у тренутку смрти, водич кроз тунеле и спирални пут до деветог неба Сварге је управо Велес, или Волос...

Такође, треба обратити пажњу и на симбол дрвета живота гдје (посебно код лужичких Срба оно стоји на грбу) представља: коријен-претке, стабло-нас у овдје-сада и коначно крошњу-наше потомке.
Гдје се на најједноставнији начин симболизују непостојање "смрти" као дјелиоца постојања. Једноставно СВЕ ЈЕ ЖИВОТ. Крећемо се из реинкарнације у реинкарнације док се кармички дугови не отплате.

Слава

Слава је ЗАВЕТ дат Богу у прадавнини Српства , као нека врста(што би данас рекли) уговора: ја славим твоје име и од свог тешко стеченог имања и стоке жртвујем за тебе, а Ти узвраћаш својим милостима: здрављем,напретком и заштитом мене и моје породице.
Зато се тако ревносно преноси с колена на колено и битна је јер представља везу са Богом и сећање на праоца Бога (како каже предање Срба) или деду Бога (како каже предање Руса).

Опстала је...Појава хришћанства није могла да прекрије тај завет преношен вековима, а с обзиром да је под Византијом било много народа словенске крви, институција цркве није забрањивала.. Под католичанством је било другачије....

Обичај славе, осим код Срба, забележен је још само у усмено преношеним књигама знања-Веда (у Индији, од белог народа, а Хиндуси су забележили то знање накнадно). Тамо се обичај зове шрава (на санскртском језику), и пије се ритуално пиће шома које доводи "конзумента" у другачије стање свести. У српском торлачком дијалекту, на Старој планини "ошомао се" значи напио се (од лоше ракије) још увек, мада се исто каже кад "ти је мутно у глави".

Срби и вукови

Вук је старосрбски, предхришћански, племенски тотем, који је развитком религијске мисли постао Дабог, а потом и Св. Сава. Наш народ, као и сви други, прима и усваја многе норме других суседних народа, али ипак чува и своја прастара веровања, тврдоглаво их цени и брани, чак и не знајући колико им се порекло губи у тами искона. Тако је и са сећањем на вука. Вук, као и змај, код нас играју велику позитивну улогу, коју чак ни хришћански мисионари уз векове труда, нису успели потпуности да избришу.

Овде су неки изводи из књига др Чајкановића, једног од наших најбољих стручњака за митологију:

(В. Чајкановић: Стара српска религија и митологија, Сабрана дела, СКЗ, Бг, 1994, стр. 68-71.):

"Између вука и нашега народа постоје извесне везе; наш народ – и то не у фигуративном говору, него у веровањима и религијској пракси – идентификује се са вуком. Кад се роди мушко дете за које се сумња да је изложено уроцима, изиђе бабица на врата па објави: "Роди вучица вука целоме свету на знање, а вучићу на здравље!"

"Србин се често назива вуком, нпр. у пословици "Оклен ти вука видио? Овако рекну кад се виде изненада особито у туђем мјесту." (према Вуку Караџићу, Пословице)...

"У једном средњовековном документу, у којме се разни народи упоређују са појединим животињама, за Србина се каже да је вук (Ц. Јиречек; Staat Und Gesellschaft im mittelaterrlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). У једној босанској успаванци каже се: "Нини, сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила" (Петрановић, Пјесме).

"Српски епски јунаци радо носе капе од вучје или медвеђе коже (Филиповић, Косовски божури), или ћурак од њихове коже; о Божићу, уз месојеђе, о свадби прерушавају се људи у вукове (поворке "вучара", упор...) 5. Епски јунаци често имају на мишици слику "вучје шапе" (...) 6. За веровање да вук неће на човека из свога племена упор. Вук, Посл., 749: "Вук на вука (=Србина) ни у гори неће".

"У једној песми назива се вук чак "хранитељем" (Нодило, Рд, 84, 1887, 136 ид).

(В. Чајкановић: Студије из српске религије и фолклора, Сабрана дела, СКЗ, Бг, 1994)

"У Срба је, пак, расрострањено и општепознато веровање да вучји пастир, који предводи вукове, такође храмље на једну ногу. Овоме вук, највећем од Свих вукова, приносе се жртве, а у зимској сезони прослављају се његови празници, звани Мратинци. О свему томе в. моје радове "Свети Сава и вуци" и "De Feriis quibusdam in prisca Serborum religione ferinis". Овај је вучји пастир добро познат и међу Бугарима ("куцулан"...) и другим словенским народима (... Влчи пастyр...) Овај вук у старој религији Срба није био нико други до највиши бог доњег света. Мало - помало, током дужег временског периода, овај је бог доспео до људског облика, па је поштован под именом Дабог. И за њега је било карактеристично да храмље на једну ногу."

"Причали су ми да се дешавало да вук дође у тор и преноћи усред стоке, па изјутра оде не учинивши никакве штете. У таквим случајевима обично кажу "закаменио му их (уста) свети Сава". Ако неко ноћу набаса на нечастивога, нека одмах рече: "Изео те вук!" па ће га одмах ђаво оставити. (...)

И поред огромне штете коју чини вук, он ипак ужива код нашег народа извесне симпатије. Нарочито је омиљен код хајдука. Сусрет са њим доноси им увек срећу. Било је хајдука који никад у животу нису хтели убити вука. Вук се назива: курјак, звијерац, непоменик, дивина. Верује се да би се човек могао спасти од вука ако га побратими: "Побратиме, уклони ми се с пута!" Има вукова који не чине никакву штету: Они се хране травом. Верује се да вук веома воли свирку."

Тако, на пример, на Косову о Бадњем вечеру износи се пред кућу постављена софра, на којој се налазе сва бадњиданска јела, и онда се на вечеру позивају "вуци, мечке, лисице, зајци, творови, пси", са свечаном формулом "Дођите на вечеру, све смо наредили што треба да једете". У целом овом списку животиња највише, на први поглед, може да нас изненади она животиња која је на челу списка – дакле, вук. Откуда да се њему приноси жртва? У супротности са непријатељским понашањем вука према свакоме и свачему, примитиван човек, нарочито примитиван Србин, има према њему држање које је пуно обзира и које изненађује. Када су се, у једном нашем крају, појавили вуци у великој множини, власти су дале сељацима отров, али ови нису хтели да га противу вукова употребе; у Бугарској, пре неколико година, јако су се били намножили вуци, али сељаци не само да их нису прогонили, него су им чак давали хране! Када се вук убије, онда се и данас са њим врши измирење на тај начин што се за њега мртвога, за његове мане, скупљају дарови од куће до куће. Према веровању нашег народа, вук, по божјем наређењу, има право на оно што закоље; према једној легенди из Призрена, чак је нико мањи него свети Сава благословио вукове да "вазда у плену избирају најбоље овце". Због тога, каже се у народу, не треба се љутити на чобанина ако му вуци закољу коју овцу, јер ће штета бити већа. Очевидно је, дакле, код нашег народа постојало уверење да он према вуку стоји у извесним обавезама и да вуку припадају жртве, а примери које смо навели доказују да су такве жртве доиста приношене и толерисане. На основу једног циклуса легенада који је познат и Србима и другим словенским народима, изгледа да су вуку, у далекој прошлости, приншене чак и људске жртве. На Косову пољу жртвује се буку, о Бадњем вечеру, велики колач: домаћин изиђе на кућна врата, мане три пута колачем, и позове вука на вечеру. У Босни износи се, такође о Бадњем дану, "вуку вечера", састављена од свих јела која се на трпези налазе, и вук се, опет са свечаном формулом, позива да на вечеру дође. (...) После свега јасно је да овакви односи између вука и примитивног Србина, који би са гледишта здравог разума били необични и неприродни, имају религијски карактер."

"И стари Гали замишљали су бога доњег света у вучјем или псећем облику: огромно чудовиште које је у скулптури представљено како прождире лешеве мртвих људи."

"Исти случај имамо и код других европских народа, нарочито код Германаца, па онда у северној Италији и Пшанији, и, пре свега, код Келта. У обзир долазе различите животиње, и дивље и домаће: вук, медвед, јарац, свиња, пас и др. Код Келта пре свију јелен."

"Да се жив Србин може претворити у вука, то је веровање које је у пуној свежини до данашњег дана сачувано; оно је, уосталом, документовано врло одавно: наиме, још Херодот, познати грчки историчар из петога века пре Христа, констатовао га је код Нерава (Нерви), који су били словенско племе у данашњој Русији. Много је, међутим, важније веровање да се мртав Србин може или чак и мора претворити у вука; сама реч "вукодлак, која је синоним речи "вампир", најбољи је доказ за то; у крајевима у којима је Вук Врчевић скупљао своју грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком."

(В. Чајкановић: О врховном богу у старој српској религији, Сабрана дела, СКЗ, Бг, 1994.)

"На извесну протвуреченост наићи ћемо, међутим, ако упоредимо нашег Дабога са руским и можда општесловенским богом истога имена. Код нас је Дабог, као што смо видели, хтонично божанство, код Руса и Западних Словена, међутим, за њега кажу да је соларно божанство, син Сварогов."

"Дабог – да употребимо ову популарну епиклезу – стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма наш највећи бог, суммус деус. (...) Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола."

"Дабогу је помогла та околност што је он био национални Бог, родоначелник целога народа и, као такав, његов највећи пријатељ и помагач (...) не мање и зато што је он био највећи бог мртвих; да се бог мртвих развије у највећег бога, то је доиста чест случај у религијама; треба се, на пример, сетити мисирског Озириса, па онда елеузинских божанстава код Грка, па онда галског Диспатера и германског Водана, најзад јерменско-иранског бога мртвих."