Masoni
Autor: Dr Bogumil Hrabak

(Tekst pred vama je predavanje koje je profesor Hrabak odrzao na tribini SKC-a u maju 1994. godine, u ciklusu Teorije zavere. Nije autorizovan i otuda u njemu elementi autenticnog "zivog nastupa".)

Istoricar sa dijapazonom bavljenja od srednjeg veka do nase istorije posle Drugog svetskog rata (kakav je slucaj samnom) - ako hoce valjano da zagrabi probleme te istorije, tog sirokog raspona vremena i prostora, jednostavno ne moze da se ne bavi i masonerijom...

Masoneriju je, medjutim mnogo teze obraditi nego neke druge teme, jer sami masoni veoma brizljivo kriju tragove i stvarnu prirodu svoje delatnosti, svoje organizacije i svojih ciljeva. Masoni ne vole da se o njima govori ili pise, cak ni pozitivno. Stoga, samo zahvaljujuci policijskoj zapleni masonske dokumentacije i poverljivih materijala iz nekih loza, avgusta 1940. mi imamo izvesnu sumu naucno relevantne gradje o ovdasnjoj masoneriji.

I u naucnoj literaturi o masonima ima velikih poteskoca. S jedne strane, rec je o autorima koji su ocito i sami masoni, ili su vrlo bliski masonskim krugovima, i o svakoj stvari govore na zadati nacin. Oni pak, koji su protiv masona, ili su neutralni (kao sto sam ja neutralan), govore na sasvim drukciji nacin i odredjene istorijske dogadjaje , pojave ili procese bitno drukcije predstavljaju.

Pet standardnih pitanja o masoneriji

Prvo: Da li je to tajna ili javna organizacija?

Pozvao bih se ovde na reci "velikog majstora" loze Jugoslavija Zorana Nenezica koji je pre tri godine u Novom Sadu, posle dva moja duza predavanja o masonima, odrzao svoje o masoneriji u najnovijim uslovima (izrekavsi tom prilikom veoma malo relevantnih stvari, cinjenica i objektivnih sudova). U raspravi nakon predavanja odmah mu je postavljeno pitanje:

"Oprostite, jeste li vi tajna ili javna organizacija?"

"Javna!" odgovorio je.

Na izrazeno gotovo opste cudjenje, dodao je:

"Za sve nas koji smo na funkcijama u organizaciji, u Velikoj lozi ili lozama nizeg reda, vlast zna."

"Ali na vase skupove niko izvana ne moze da dodje?"

"Ne noze" rekao je.

"Pa kako ste onda javna organizacija?"

"Mi smo javna organizacija, ali zatvorenog tipa."

Tada su se svi u sali nasmejali, ne bas slatko.

Sam Nenezic je u svojoj knjizi Masoni u Jugoslaviji 1764-1980 dao jos jedan odgovor na isto pitanje, ali odgovor koji je drugaciji od onog 1991. u Novom Sadu. Tu on kaze da je masonerija "polutajna organizacija". Nije medjutim objasnio gde je ta polovina i sta je "sadrzaj" tajne sfere.

Drugo pitanje koje se u vezi sa masonerijom cesto postavlja: da li je to politicka, ideoloska, logisticka ili zaista humanitarna, kulturna i duhovna organizacija (kako ce masoni sami za sebe reci)?

Da li je to organizacija jedne zemlje ili medjunarodna (od cega, kao sto cemo videti, u velikoj meri zavisi vodjenje politike)?

Gotovo nikada nacionalne masonske organizacije nisu predstavljale neki narocit problem. Problemi su, kao i u slucaju Katolicke crkve ili komunistickog pokreta, uostalom u slucaju svih internacionala za koje znamo u modernoj istoriji, uvek nastajali zbog toga sto se radi o nadnacionalnoj organizaciji sa vise ili manje izrazenim principom nadredjenosti, tajnim direktivama, skrivenim odnosom snaga i u sladunjave oblande uvijenim tajnim projektima. Tu uvek postoji prostor za "velika iznenadjenja", "cudne obrte" i "neocekivani razvoj dogadjaja". Vi mozete misliti da dobro poznajete "svoj teren", "domacu konfiguraciju", to jest odnos snaga i osnovne teznje masonerije u svojoj zemlji, ali ne mozete znati kakva ce direktiva doci sa strane i sta ce sa njome biti proizvedeno.

Dalje, s obzirom na razlicite tipove masonskih organizacija, postavlja se pitanje: da li je to organizacija u koju moze da udje svaki gradjanin, odnosno da u nju bude izabran (kako bi formalno nalagali vladajuci "demokratski principi", u koje se javno kunu protagonisti moderne politike i "Ideolozi demokratije", kljucni medju njima najcesce i sami masoni)?

Da li u tu organizaciju mogu da udju i zene, ili iskljucivo muskarci (kakva je bila masonska organizacija staroga tipa)?

Buduci da se radi o standardnim pitanjima, standardne su i varijante odgovora. Stoga se na njima, prepoznatljivim i uglavnom poznatim, ne bismo ovom prilikom detaljnije zadrzavali.

Nenezic se nije dobro izrazio,a najverovatnije da nije ni sam znao da da dobar odgovor jer je Nenezic  tada bio Mason tek 2-3 godine i to sa veoma malim iskustvom.
Takodje njegov problem je sto je bio od prvog dana pun sebe,pun arogancije,a sa tiakvim postupcima  on je kroz to krio svoje veliko neznanje o Masoneriji. Pored toga ima povecu bradu ala Vuk Draskovic pa se i iza nje vesto krio.
Dokaz ovih moji reci,da ne kazem tvrdnji , je kasnije dogadjanja i raspad na tri dela njegove  (kasnije) ne  priznate ni od koga Masonerije.
Da Masonerija ima svojih tajni, sigurno da ima. Ima tajni isto onako kao i sve druge organizacije. Bilo da su to politicke  ili ne. I porodice imaju svoje tajne. Siguran sam da niko sto diskutuje u svojoj kuci privatno ne ide napolje  da komsiluku o tome prica.
Uostalom, ako neko bas zeli da sazna sve "tajne" moze na Zapadu da ode u bilo koju vecu biblioteku i da nadje sve zpaisano. Cak i lozinke...
Nenzeic je napisao tu svoju knjigu zahvaljujuci svom ocu, visokom oficiru UDBE.Otac mu je bio zaduzen za Masonski Otsek pa je tako Nenzic dobio sve na tacni. U toj knjizi ima i dosta preterivanja,cak i lazi,ali da bi neka knjiga bila pred citalackom publikom interesantna doneto je i nesto istine.
Zoran i njegova bivsa zena takodje su bili saradnici UDBE pa je i to bio jedan od razloga njegovog kraha.
Ne racunajuci drpisanje love svojih  "slepih"  clanova.

Masoni su veoma tajnoviti i ne znamo bas mnogo o njima, a to sto postoje neki spisi o njima sigurno su slicni Nenezicevim spisima samo imaju mozda malo vise istine, tako jaka organizacija nebi talo lako otkrivala svoje tajne

"Ko o cemu,a baba i dalje o ustipcima"... 

Ocigledno je da ili nisi procitao moj komentar ili ga uopste nisi razumeo.
Ajd' da se ne ponavljam jer vec rekoh sve u mom odgovoru.
Mozda bi ipak trebao ako razumes dovoljno engleski jezik da malo Guglas kroz internet o Masoneriji pa ce ti mnogo sto sta biti jasnije. Tada ces videti da Masonerija nije toliki bauk kako neko zeli da ga prikaze i da nema "tajni" osim onih koje svaka organizacija ili pokret imaju.
E sad sto su ljudi preterano radoznali pa zele bas sve da znaju, ostaje im da ili udju u Slobodne Zidare ili ako je zenska i zgodna riba da ufacka nekog masona da joj "oda tajne", pa sta bude?!   

Evo nasao sam neki tekst o masonima koji su poznati siroj populaciji manje-vise:
Александар Карађорђевић - наследник престола од 1909. године, регент Србије од 1914, регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 01. децембра 1918. године, краљ Краљевине Југославије од 1921. до смрти 1934. године. Други син краља Петра. Постао је престолонаследник 1909. године, пошто се његов старији брат Ђорђе, услед болести, одрекао престола. Школовао се у Женеви, Петрограду и Београду. Учествовао је у Балканским ратовима, као номинални командант Прве армије. Године 1914. је постао регент Србије, а у Првом светском рату је био врховни командант српске војске. Како је из Првог светског рата Србија изашла као једна од победничких земаља, регент је искористио повољну политичку ситуацију на Балкану и у Европи, и 01. децембра 1918. године прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку Краљевину СХС. У земљи су тада постојале две јаке политичке струје: једну је предводио Никола Пашић са радикалима, а другу регент Александар. Обе струје су се слагале око централистицког уређења земље, али су биле супротстављених мишљења о томе ко ће владати земљом. Пашићева струја се залагала за уставну и парламентарну монархију, а Александар је тежио да учврсти своју личну власт. Године 1921, 28. јуна, донет је Видовдански устав, којим је Александар добио широка овлашћења у управи и законодавству. Исте године, у августу, умро је краљ Петар и Александар је ступио на престо. Наредни потези које је повукао представљали су отворено кршење основних демократских начела: доношење Обзнане 1920. године, Закона о заштити државе 1921. године, укидање Видовданског устава 6. јануара 1929. године и завођење диктатуре, познате као шестојануарска диктатура. Убијен је приликом званичне посете Марсеју, 9. октобра 1934. године. Атентатори су били припадници Вослободителне македонске револуционарне организације (ВМРО), чији је циљ био стварање Велике Македоније која би, уз садашњу Македонију, обухватала и делове Грчке, Албаније и Бугарске. После атентата, Александра је наследио његов најстарији син Петар.

Доситеј Обрадовић - просветитељ и рационалиста (рођен 1739, умро 1811. године). Свој духовни развој је почео двоструким бекством, са заната у манастир а затим из манастира у свет, да би највећи део живота провео на путу. Пре одласка на Запад развио се у књижевника и хуманисту источноевропског типа с доминантним грчким утицајем, што је дошло до израза у неколико његових раних, за живота необјављених дела (Ижица, Венац од алфавита, Христоитија и др.). Преласком у Беч, 1771. године, Доситеј се сасвим окреће Западу: одбацио је мантију и ставио перику, од одбеглог монаха постао је слободни мислилац, Европејац, философ у духу 18. века, први модерни српски писац. Одлучује да упозна земље средње Европе, слуша предавања на универзитетима у Немачкој, борави у Паризу и Лондону, брзо и лако савлађује оба класична и све главне европске језике и преводи с њих. Његово дело има двоструку основу: његово лично искуство, познавање народа, путничке доживљаје и додире с другим народима, с једне, те његову огромну лектиру на класичним и модерним језицима, с друге стране. Као писац захтевао је напуштање конфесионалних претпоставки раније културе, прихватање западне просвећености и стварање књижевности на народном језику према античким и модерним европским узорима. Тај програм сажето је формулисао у просветитељском манифесту Писмо Харалампију а широко га је образложио полазећи од властитих доживљаја у свом главном делу, аутобиографији "Живот и прикљученија" (I, 1783, II, 1788). Најзначајнији српски писац осамнаестог века, један од водећих просветитеља средње и југоисточне Европе, превођен још за живота на румунски, Доситеј је зачетник нове српске књижевности, с огромним утицајем како на наредне генерације писаца тако и на њене даље токове, све до данас.

Др Николај Велимировић - епископ, у световном животу Никола, рођен је 23. 12. 1880. године у Лелићу, крај Ваљева. Уз Јустина Ћелијског најзначајнији српски теолог у новијој историји, а сигурно најплоднији религиозни писац. Докторирао је 1908. године на старокатоличком богословском факултету у Берну (тема рада: "Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве"). Идуће године је докторирао и у Женеви, на филозофском факултету са темом о Берклију. Замонашио се у манастиру Раковица крај Београда, 1909. године. Наредних неколико година проводи у Русији (учио је и предавао на кијевској духовној академији). За време Првог светског рата лобирао је у Енглеској и Америци за Србију, веома успешно. Епископ жички постаје 1919. године, а годину дана касније епископ Охридски. Обједињујући обе епархије, одлучује да подсакне женско монаштво, пише, предаје и руководи богомољачким покретом, обнавља овчарско кабларске манастире и монашка братства у њима. Држи мисионарску обуку а и сам мисионари - путујући по Индији, Азији и Африци. Године 1936. поново преузима Жичку епархију. По немачкој окупацији, 1941. године, као осведочени противник Немаца али и католичке цркве бива интерниран је у манастир Љубостињу а затим у манастир Војловицу, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. На крају га пребацују у злогласни логор Дахау. После Другог Светског рата, као познати антикомуниста одлучује да се не враћа у земљу, већ одлази у САД. У новом свету постаје уважаван и цењен. Предавао је на Академији Св. Владимира (Њујорк), богословији Св. Тројице (Пенсилванија), и академији Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија) где је и умро 05. марта 1956. године. Сахрањен је крај манастира Св. Саве у Либертвилу да би 1991. године његови земни остаци били пренети у Србију, у родно село Лелић.

Ђорђе Вајферт - индустријалац, добротвор, пионир модерног рударства у Србији и гувернер Народне банке, рођен је 15. јуна 1850. у Панчеву. Умро је 87 година касније. Апсолвирао је велику пиварску школу у Вајенстефану код Минхена. По завршетку школовања преузима од оца пивару на Топчидерском брду, коју проширује. Пошто су за рад у пивари биле потребне велике количине угља, те исте 1872. године, млади Ђорђе је кренуо да га тражи по Србији. Прва истраживања је започео у Костолцу, да би касније прешао у подручје Авале да испитује живину руду, а затим у село Рупље код Грделице, где је истраживао олово. Следећа истраживачка станица је била у Русману испод Дели Јована, у крајинском округу, где је започео са експлоатацијом злата. Године 1895. први пут долази у тада сиромашно и примитивно село Бор. Осам пуних година је, уз огромне физичке и материјалне жртве, безуспешно трагао за неком рудом. Био је већ на путу да одустане, али на наваљивање једног од блиских сарадника - инжињера Шистека, пристао је да продужи истраживање на још један период. Најзад, једне ноћи, пронађена је бакарна жица непроцењиве вредности. После пуних тридесет година упорног истраживања, Вајферту се посрећило, и Бор је за само две године постао центар рударства, повезан железницом са целим светом. Године 1890. је наименован за гувернера Српске Народне Банке. Дарежљиви Мецена културних и хуманих установа и пријатељ науке. Импресиван је списак одликовања која је добио у животу, јер међу њима су и Карађорђеве Звезде II и III реда, Велики Кордон Светог Саве, Ордени Белог Орла о врату са Звездом и II степена, Орден Милоша Великог о врату, Орден Таковског Крста о врату, Медаља друштва Светог Саве, као и Лента Румунске Звезде, највиши орден Румуније који се додељује само крунисаним главама. О свом трошку је у Панчеву сазидао Цркву Свете Ане (посветио ју је својој мајци) и порталну зграду на католичком гробљу, а код Зајечара је сазидао православну цркву. Ђорђе Вајферт је постао Масон 04. октобра 1890. године у Ложи "Демократија'' у Пешти. Један је од оснивача Ложе "Побратим" чији је Старешина био пуних девет година. По оснивању Врховног Савета Србије, 10. маја 1912. године бива изабран за најмоћнијег Суверена Великог Командера. Након формирања Краљевине, Вајферт постаје Велики Мајстор Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца "Југославија" и на том, у југославенској Масонерији најзначајнијем месту, остаје све до почетка тридесетих година.

Живојин Мишић - српски војвода (рођен 1855, умро 1920. године). Рођен је као тринаесто дете у породици. Школовао се у Крагујевцу и Београду, а XI класу артиљериске официрске школе завршио тек 1880. године (због учешћа у рату са Турском) и то као 21 од 23 кандидата. Учествовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. године. Предавао је стратегију на вишој школи војне академије а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. Први пут је пензионисан после мајског преврата, 1904. године. Реактивиран је 1909. године и постављен за заменика начелника главног генералштаба. У балканским ратовима (1912. и 1913.) је био помоћник начелника врховне команде. Поново је пензионисан 1913. године да би био реактивиран 1914. У току Првог светског рата обављао је многе дужности. Истакао се у командовању Првом српском армијом у колубарској бици. После преласка Албаније се разболео и одлази на лечење у Италију да би већ 1916. године поново био на челу Прве Армије. Године 1918, при пробоју солунског фронта, био је начелник штаба врховне команде.

Иво Андрић - књижевник, дипломата, једини југословенки нобеловац (рођен 1892, умро 1975. године). У младости, као ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је националистичком покрету „Млада Босна“. Дружио се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Милићићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Почетком 1920. године Андрић започиње своју успешну дипломатску каријеру. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности. "За епску снагу" којом је "обликовао мотиве и судбине из историје своје земље", 1961. године је добио Нобелову награду. Написао је више романа, приповетки, путописа. Најзначајнија дела: "На Дрини ћуприја", "Омер Паша Латас", "Травничка хроника", "Госпођица". Био је члан Ложе "Доситеј" све до 1926. године када је искључен из Слободно зидарског савеза.

Јован Дучић - песник и дипломата (рођен 1871, умро 1943. године). Одрастао је у Требињу и Мостару. Прешао је пут од учитеља у српским школама у Аустро Угарској до амбасадора у европским градовима. Заједно са песником Алексом Шантићем, покреће лист "Зора" у Мостару. У Паризу је завршио права. Умро је у емиграцији у САД. Стварао је песме трајних вредности које је касније сам одабрао и редиговао за издање својих "Сабраних дела". Поред песама ("Аве Сербиа", "Јабланови", "Молитва") писао је и путописе: "Градови и химере", афористику "Благо цара Радована", као и есеје о књижевности "Моји сапутници" о Бори Станковићу, Видрићу, Милораду Митровићу и др. Живот у туђини будио му је носталгију за завичајем која се одражава и у његовим песмама. Године 2000, песникови посмртни остаци су, по његовој жељи, пренешени у родно Требиње.

Јосиф Шакабента - епископ вршачки (рођен око 1743. као Јосиф Јовановић, умро 1805. године). Синовац патријарха Арсенија IV (Јовановића) Шакабенте. Замонашио се 1774. Брзо је напредовао у црквеној хијерархији, па је већ 1781. био хиротронисан за епископа пакрачко славонског и целог Ђенералитета. Био је велики борац против католицизма и унијаћења православаца, због чега је имао проблема са Угарским властима. Преузевши епископалну власт у вршачкој епархији, 1786. године, оснива нижу гимназију и интернат, обновља манастир Месић, а од власти издејствује граду Вршцу статус "слободног краљевског града".

Кнез Михајло Обреновић - владао Србијом у два наврата, од 1839 до 1842 и од 1860 до 1868, све до убиства 10. јуна у Кошутњаку. Рођен је у Крагујевцу 1823. године као млађи син Кнеза Милоша и Књегиње Љубице. Први пут био изабран од стране Совјета за кнеза као седамнаестогодишњак непосредно после смрти свога брата Милана - који је владао само четири недеље. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Његова владавина пада у време унутар српских борби (уставобранитељи) и присталице Обреновића, а ионако је била само номинална, земљом влада намесништво. После буне Томе Вучића Перишића, кнез Михајло бежи у Аустрију, а на престо Србије долази Александар Карађорђевић. Друга владавина, по смрти Милоша Обреновића, 1860. године, Михаило преузима престо. Извршио је реформу војске и целе управе у земљи. После догађаја на Чукур чесми и дуге дипломатске активности у Европи, 06. априла 1867. Турци предају кључеве Београда и још неких градова у Србији. Владао је апсолутистички, али у духу просвећеног апсолутизма. Његови политички противници (али и Турци, вероватно) организовали су атентат у којем је Кнез убијен. Иза себе није оставио наследника.

Милан Грол - политичар (рођен 1876, умро 1952). Школовао се у Београду да би студије књижевности и позоришта наставио у Паризу. Године 1903. запошљава се у Народном позоришту у Београду као драматург да би 1909. постао управник. За време Првог светског рата био је на челу српског Press-бироа у Женеви. Подсекретар у Министарству спољних послова од августа 1924. и посланик Краљевине СХС у Турској до децембра 1924. Посланик у Народној скупштини 1925 - 29. Министар просвете од 23. фебруара 1928. до 6. јануара 1929. Организатор и директор Коларчевог народног универзитета од 1929 до почетка Другог светског рата. Од 1940. председник Демократске странке. Министар за социјалну политику и народно здравља од 27. марта 1941. до 9. јануара 1942. Министар саобраћаја од 10. јануара 1942. до 26. јуна 1943. Министар иностраних дела од 26. јуна до 10. августа 1943. Потпредседник Владе од 7. марта до августа 1945. Уредник "Дневног листа" (1905-9) и "Одјека" (1912-14 и од 1936-41). Покретач "Недељног гласника" (1922). Покретач и уредник "Демократије" (септембар-новембар 1945). Објавио велики број радова из књижевности, драматургије и политике. Књиге: Позоришне критике (1931); Из предратне Србије (1939); Из позоришта предратне Србије (1952); Лондонски дневник, 1941-1945.

Митрополит Методије - Митрополит београдски (од 1791 до 1801). Грк, који је столовао на београдској Митрополији непосредно пред Први Српски устанак. Због својих веза са устаницима, Митрополит је по наређењу београдског паше удављен у тврђави, 26. јануара 1801. године.

Митрополит Стефан Стратимировић - Митрополит Карловачки (од 1790 до 1836). Рођен је 27. децембра 1757. године у Кулпину, у породици која иако српска, имала је угарски племићки статус. Студирао је право и философију у Бечу и Будиму. Замонашио се 1784, да би два месеца касније постао Архимандрит Крушедолски. Са 28 година изабран је за Епископа Будимског, а већ са 32 године живота за Митрополита. Основао је многе епархијске клерикалне школе, а за његовог иначе дугог владања основана је и новосадска и карловачка Гимназија, што је његово животно дело. Тесно је сарађивао и дописивао се са Вуком Караџићем, Доситејом Обрадовићем, Милошем Обреновићем. Уживао је високи углед у Угарским племићким круговима, што је можда последица његовог припадања Братству Слободних зидара.

Петар Ичко - трговац и дипломата. Потиче из Катранице (Пирги). Крајем XVIII века живео је у Београду. Био је повереник солунских и земунских трговаца, трговачки конзул и тумач београдског везира Хаџи Мустафа-паше кога су дахије убиле 1801. године. После увођења дахијске страховладе, прелази у Земун, где постаје једна од значајних личности у припремању Првог српског устанка. По избијању устанка враћа се у Србију и игра врло важну улогу у преговорима устаника с Турцима. Као резултат његовог дипломатског рада у Цариграду је 1807. године склопљен мир који се у српској историји назива још и "Ичков мир". Када је у ослобођеном Београду 1807. године образован Магистрат (општинска управа) именован је за председника. Умро је 1808. године.

Петар Мркоњић (Петар I Карађорђевић) - краљ Србије од 1903. до 1918. године, касније краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 18. новембра 1918. до 1921. године. Омиљени владар кога је народ прозвао чича Пера. После мајског преврата 1903. године на трон Србије после династије Обреновића, по трећи пут долази породица Карађорђевић, која је владала наредне четири деценије. Петар Карађорђевић се школовао у Београду и Женеви, у Паризу је завршио војну школу Сен-Сир, а као поручник и вишу војну школу у Мецу. Борио се на страни Француске у француско-пруском рату а учествовао је и у босанско-херцеговачком устанку под именом Петар Мркоњић. У то време је безуспешно нудио своју сарадњу кнезу Милану Обреновићу. На српски престо је ступио у својој педесетдеветој години. Увиђајући да је тежња за самовлашћем и недовољан слух за жеље народа довела до пропасти његове претходнике из династије Обреновића, Петар се приклонио уставној монархији, скупштинској и страначкој слободи. Владавина краља Петра обележена је трима ослободилачким и победничким ратовима: Првим балканским ратом 1912. године, Другим балканским ратом 1913. године и Првим светским ратом вођеним од 1914. до 1918. године. Тајна организација Црна рука, коју су чинили официри, и даље је била врло активна. После мајског преврата 1903. године, она је оснажила и имала је утицаја на политички живот земље. Под њеним утицајем, краљ Петар се 22. јуна 1914. године повукао, преневши вршење краљевске власти на престолонаследника Александра. У сећању целог свог народа краљ Петар I Карађорђевић је остао запамћен као омиљени и праведни владар, који је заједно са својом војском прошао кроз најтежа искушења Првог светског рата: прелазак преко Албаније и избеглиштво у Грчкој. Како је Први светски рат донео ослобођење Словенима који су живели у Аустријској монархији, краљ Петар је био први краљ Срба, Хрвата и Словенаца у заједницкој држави. Умро је 1921. године.

Петар II Петровић Његош - владика, владар, књижевник и филозоф (рођен 1813, умро 1851. године). Завладичен је 1833. године у Санкт Петербургу у Русији. Владао је Црном Гором од 1830. до 1851. године. Укинуо је гувернадурство, установио је Сенат као извршну власт, завео плаћање пореза, организовао и наоружао војску. Водио је честе борбе против Турака. Године 1834. на Цетињу је основао прву државну основну школу. Исте године је основао и штампарију у којој је објавио своје прве песничке збирке ("Пустињак цетињски" и "Лијек јарости турске"). Његош као књижевник и филозоф својим делима је, по мишљењу многих, далеко надмашио Његоша државника и владику. Његова књижевна остварења, "Луча микрокозма", "Горски вијенац" и "Лажни цар Шћепан Мали", допринела су да се Његош данас сматра једним од највећих српских песника. Посмртни остаци Његоша сахрањени су у крипти маузолеја подигнутог на Језерском врху, на Ловћену где се налази и маузолеј. Подигнут је по замисли хрватског вајара, Масона, Ивана Мештровића, на месту на коме је Његош још за живота подигао црквицу - капелу са жељом да у њој буде сахрањен. Капела је 1974. године демонтирана и на њеном месту је подигнут маузолеј.

Сима Милутиновић Сарајлија - књижевник и историчар (рођен 1791, умро 1847. године). Милутиновићева породица је бежећи од куге из Сарајева, 1793. године дошла у Београд где је и започео своје школовање. Образовање наставља у Земуну, а затим четири године у Сегедину, па у Сремским Карловцима. Године 1809, враћа се у Србију, да би учествовао у борбама на Дрини. Био је писар Правитељствујшћег совјета у Београду. Један је од првих ученика Доситеја Обрадовића. Слободни зидар постаје 1819. године у Кишњеву у Ложи "Овидије". Убрзо одлази у Лајпциг где штампа велики епски спев о Првом српском устанку "Сербијанку" са свевидећим оком у троуглу на насловној страни. Афилује у Ложу "Минерва" што му омогућава штампање и преводе српске поезије. У Србији приступа уставобранитељима на челу са Масоном Томом Вучићем Перишићем, чланом тадашње мешовите српско-турске Ложе "Али Коч" у Београду. У Црну Гору одлази 1827. године где постаје секретар и сарадник владике Петра I и учитељ његовог синовца Рада, касније владике Петра II. На позив кнеза Милоша прелази у Србију где остаје до краја живота. Када је у структуру градске полиције уведена функција буљукбаше (старешине над 22 градска пандура), обављао је дужност београдског буљукбаше од 1830. до 1832. године.

Станислав Бинички - истакнути српски композитор и диригент (рођен 1872, умро 1942. године). По повратку са минхенског Конзерваторијума, компоновао је симфоније за оркестар Краљеве Гарде. Био је први директор београдске Опере и један од оснивача Музичке школе "Станковић". У Слободно зидарски савез је ушао 1894. године, у Ложу "Побратим".

Стеван Мокрањац - један од најзначајнијих српских композитора (рођен 1856, умро 1914. године). Истакнути диригент Београдског певачког друштва. Године 1889, основао је Гудачки квартет у коме је и сам свирао. Заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким поставља темеље српској музичкој педагогији, оснивајући Српску музичку школу, 1899. године у којој је предавао теоретске предмете. Уједно је био и њен први директор, све до 1913. године. Инспирисан фолклором различитих крајева јужнословенског поднебља, компоновао је "Руковети" које представљају врсту хорских свита. "Руковети" са Косова, Црне Горе и Босне, заједно са Приморским напјевима и оригиналном хорском композицијом (минијатуром) "Козар" чине основу његовог световног хорског ствараластва. Од духовних дела писаних у православној традицији и данас су део концертног репертоара "Опело у фис молу" и "Литургија". Члан Слободно зидарског реда је постао 1891. године у Ложи "Побратим".

Стеван Сремац - књижевник, (рођен 1853, умро 1906. године). У Слободно зидарско Братство је примљен 26. децембра 1891. у Ложи "Побратим". Сремац је родом из Војводине, али је највећи део живота провео у Србији, у Београду, и једно време у Нишу, тек ослобођеном од турске власти. Та три амбијента нашла су места у његовим приповеткама и романима. Сремац је најпопуларнији српски приповедач. Читаоце је привукла носталгична поезија старовременог живота полуоријенталног Ниша (Ивкова слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.

Владика Платон - епископ Бачки (од 1848 до 1867). Рођен је 12. јула 1787. у Сомбору, као Павле Атанацковић, где је и завршио гимназију са философијом, да би права и богословију студирао у Карловцима. Радио је као учитељ. Будући да је прво био припадник тзв. "белог свештенства", свештеник мирског реда, оженио се и био рукоположен у чин ђакона и презвитера. Епископ будимски је постао 12. септембра 1839. године када и започиње реорганизацију СПЦ у Угарској, незадовољан дотадашњим радом Митрополита Стефана Стратимировића, такође Масона, око начина на који је Стефан управљао српском црквом у Угарској. Највећа заслуга владике Платона је рад на уџбеницима из веронауке. Своју кућу је даривао за оснивање правне академије у Новом Саду, дао је штампарију новосадској гимназији и био је оснивач "Платонеума" - интерната за сиромашне ученике сомборске учитељске школе. У свом богатом животу, био је и председник Матице Српске.

Вук Стефановић Караџић - реформатор српског језика и правописа, сакупљач народних песама и умотворина. Рођен је 6. новембра 1787. године у подрињском селу Тршићу. Рано је почео да се занима за књигу, па га је са осам година отац уписао у приватну школу код извесног Гргура, да учи. Када је 1796. године завладала куга, школа је распуштена те се Вук преселио у манастир Троношу где наставља образовање. Свој допринос борби за ослобођење србског народа од Турске власти даје пером - у првом српском устанку био је писар код хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, али после његове погибије, у пролеће 1805, обрео се у Сремским Карловцима где је учио од тада прослављеног песника и калуђера Лукијана Мушицког. Пре Вукове језичке обнове употребљавана су три писана језика: црквени или рускословенски, грађански или славеносерпски и народни или простонародни. Са замисли да српски језик упрости - "пиши као што говориш, читај као што је написано" - успео је да стари народни језик модернизује тако што је избацио 13 непотребних слова а убацио 6 нових. Године 1814, у Бечу издаје збирку народних песама под називом "Мала простонародна славено-серпска пјесмарица ", у којој се нашло стотинак лирских и неколико епских песама. Исте године штампа "Писменицу сербског језика по говору простога народа написану" - прву граматику српског језика. Четири године касније, објављује "Српски рјечник", уз који прикључује "Сербску граматику", усавршенију од Писменице. Започиње превођење наших народних песама на немачки језик. Занимљиво је да су сви пропагатори и преводиоци наше народне поезије у Европи у XIX веку били Слободни зидари. Познато је да су "Хасанагиницу" преводили почев од Алберта Фортиса још и Гете на немачки, Казинци на мађарски, Валтер Скот на енглески, Казимир Буђински на пољски, Шарл Водије на француски, Воскотов на Руски. Оно што чини константу у овом попису славних преводилаца "Хасанагинице" јесте њихово чланство у Масонском савезу. За свој успешан рад, Вук добија 1820. године сребрну медаљу Царске руске академије. Међутим, отпор језичкој обнови српског језика пружало је високо православно свештенство, на чијем се челу тада налазио митрополит Стефан Стратимировић, иначе Слободни зидар. Иако је митрополит био образован човек, није имао напредна схватања у погледу језика. Његов наследник, Јосиф Рајичић, добар Вуков пријатељ, је успео да забрани штампање Вуковог превода Новог завета на народни језик. Упркос забранама, Вуков језик бива прихваћен и улази у званичну употребу само четири године после његове смрти. Легенда каже да је овај великан Српског народа умро 7. фебруара 1864. са књигом народних песама у рукама. Сахрањен је на Бечком гробљу да би 1897. године његови посмртни остаци били пренети у домовину и положени у порту београдске Саборне цркве, где и данас почивају.

Zaboravi da stavis generala i ministra vojnog  Dragoljuba Drazu  Mihajlovica koji postade mason kao vojni izalsnik u Bugarskoj. Isto je objavila "Srbija" tj. vojvoda Momcilo Djujic u svojim novinama.
Slobodana Jovanovica, profesora i predsednika  ratne vlade u Londonu.
Kostu Kumanudija clana Drazinog staba.
Milana Grola,demokratu i ministra u prvoj Titovoj vladi.
I td. i td....

O njemu nije pisalo nista, ali hvala na informaciji... 

shorty sve ove gore sto si naveo , oni su bili masoni a ?
E ljudi vec duze vreme sebi govorim , kad zavrsim fax , i pocnem da sljakam .. Ima da kupim sebi Bul terijera , Kalasnikov , i postacu Mason .. Ako vas ima na ovom forumu ,racunajte na mene , nisam neki fajter , vec nesto kao intelekt  mrtav ozbiljan sam .. javite bratu svom jedinom kako i sta  !

Za to moras da se obratis  onom Sojicu iz "Bele Ladje", on ce sigurno da te uvede u Masone jer ocigledno da imas Velike kvalifikacije?!