Nije to tako strasno....ja mislim da slika govori hiljadu reci...

Irena Paunović posle transplantacije se udala: Dobila pluća i našla muža

09. 08. 2013. 09:07 | Komentara: 2
Nenad Božović | Foto: RAS MEDIA 



Irena Paunović posle transplantacije pluća na klinici u Beču danas vodi potpuno novi život, a boca sa kiseonikom, za koju je bila vezana dobar deo života, ostala je samo na fotografijama.
 

Paunovićeva je dobila novi život o kojem je sanjala četiri decenije. Na putu do novih pluća Irena je srela svoju ljubav Gorana Šljivara iz Nemačke, za koga se udala par meseci nakon transplantacije.

Ireni Paunović iz Kraljeva je dok je bila devojčica odstranjeno jedno plućno krilo, a pre pet godina počelo je da otkazuje i drugo.
 
Pre devet meseci u Beču je izvršena transplantacija pluća, zahvaljujući ljudima dobre volje koji su joj pomogli da sakupi 120.000 evra koliko je koštala transplantacija.

Posle višemesečnog oporavka nakon operacije, ova Kraljevčanka se na proleće prvi put slobodno prošetala ulicama svog grada, dišući punim plućima.

- Ovaj san sam sanjala 44 godine. Preveliko mi je srce. Sve mi je lepo, nasmejana sam i uživam. Verovala sam u ljude koji su mi pomogli kada mi je bilo najteže - kaže Paunovićeva.

Njena grupa za podršku na Fejsbuku imala je više od 10.000 članova. Među njima je bio i Goran Šljivar, naš iseljenik u Nemačkoj. Od početka je aktivno učestvovao u prikupljanu pomoći za Irenu. Bio je glavna karika za ljude iz dijaspore. Između njega i Irene, potpuno neočekivano, rodila se ljubav kada ju je posetio u Beču.

- Nisam ni sanjala da ću se udati. Samo sam sanjala o tome da dobijem nova pluća, što se na kraju i ostvarilo. Goran mi je puno pomogao, a on mi je i prvi preneo vest da su obezbeđena nova pluća. Kada me je posetio u Beču u bolnici, pojavile se ljubavne iskrice. Verili smo se u januaru, a u aprilu ove godine smo se venčali u Nemačkoj.

Irena je i pored bolesti sa kojom se bori od detinjstva, uspela da završi Ekonomski fakultet, ali nikada nije nigde radila. Sada će biti u mogućnosti i da pronađe srodan posao jer njen suprug Goran, rodom iz Pančeva, u Nemačkoj radi kao knjigovođa.

Izvor: Blic

Sviranje frulice, za svaku jednu "srecnu pricu" postoji hiljadu losih, dakle jedna lasta ne cini prolece

U poseti Nataši Kovačević: Sanjam da imam obe noge

Sonja Todorović    | 13. 10. 2013. - 23:46h | Foto: RAS   
Sanjam da imam obe noge, ali kada se probudim odmah zbijam šale i kroz osmeh sama sebi kažem „više ne mogu da ustanem na levu nogu”, priča u eksluzivnom razgovor za „Blic” mlada košarkašica Nataša Kovačević (19), kojoj je zbog saobraćajne nesreće amputirana noga.


Nataša Kovačević

Nasmejana je i vedrog duha. Dočekala nas je u majici koju joj je poklonio dečko. Pomirila se s tim što joj se desilo. Jedino što joj nedostaje je košarka.

- Kada se sve bude završilo, hodaću normalno. Šta imam da tugujem. Moram samo da se naviknem da ujutru kad ustanem navučem protezu. Mojim roditeljima je teže nego meni. Mamu više pogađa, čak i to kada brat i ja zbijamo šale zbog noge. Nedostajaće mi košarka, to je sigurno. Ali ima drugih stvari kojima mogu da se posvetim. Imam puno prijatelja oko sebe - kaže Nataša na početku razgovora.

Na mestu nesreće se već pomirila sa činjenicom da joj život više neće biti isti. Nije plakala, niti je, kaže, imala vremena za to. Jedino ne shvata gde su joj poletele noge u trenutku udara.

- Milica i ja smo ispuzale napolje i počele da proveravamo jesmo li dobro. Pogledala sam u noge i videla da nemam levog stopala. Odskakutala sam u stranu. Od šoka me ništa nije bolelo. E tada sam zamalo pala u nesvest. Međutim, brzo sam se sabrala. Pomislila sam „dobro, nemam nogu, niko nije umro od toga što nema stopalo”. Posle toga sam počela da se smirujem i malo sam se pribrala u tako teškoj situaciji - objašnjava situaciju Nataša.


Nataša Kovačević sa novinarkom "Blica" Sonjom Todorović

Nakon amputacije u Mađarskoj bolnici, mlada košarkašica je prebačena na VMA. U apartmanu u kojem je smeštena stalno ima nekoga - od porodice do drugara iz sportske gimnazije, košarke, raznih sportista, među kojima su i Emir Bekić i ministar sporta Vanja Udovičić.

Najveća atrakcija u sobi je koš-igračka koju je okačila na zid.

Postavila ga je nasuprot kreveta i stalno baca loptice, kojih ima bezbroj. Na stolu, pored mnogobrojnih poklona, društvenih igara, ima i drvene bojice, koje su joj pomogle u trenucima kada je imala „fantomske bolove“ noge, što joj je najteže padalo..

- Drugarice su mi iz šale kupile drvene bojice i bojanku. Zbog bolova nisam mogla ništa da radim. Kada sam počela da bojim, to mi je držalo koncentraciju i manje me je bolela noga. Kada sam shvatila da je to upalilo, mama mi je iz knjižare donela još bojanki. Smešno je bilo, ali mi je pomoglo - kroz osmeh priča Nataša.
 
Počela da uči za fakultet

Pored toga što sada ima vremena da crta, gleda filmove, počela je i da uči. Drugarica sa fakulteta Singidunum joj svakodnevno donosi beleške sa predavanja. Upisaće i fakultet za sport. To je ranije htela, ali nije mogla da studira dva fakulteta i da trenira. Kaže da će raditi nešto u sportu, ali još uvek ne zna tačno šta. - Jedino mi je žao što bar jednu utakmicu nisam odigrala u Evroligi. To mi je bio san - tako blizu.
 
Noga minimalno boli

Sada je noga minimalno boli. Dugo je imala takozvani fantomski bol stopala koje nema. Prve tri nedelje nakon amputacije osećala je i zglob i prste, i sada kao da može da ih pomera. „Boleo me je zglob, a nisam mogla ni da ga pipnem. Lekovi protiv bolova ništa mi nisu pomagali. To je sve bilo u glavi, jer mene ništa zapravo nije bolelo. Zato sam stalno volela da imam društvo jer me je tada manje bolelo“, objašnjava Nataša

Izvor: Blic

Tako će i biti dokle god ne počnemo da šutiramo naučnike u dupe da poboljšamo ovakvo stanje ili se cenjkamo za ljudski život. Evo, na primer, najnovija generacija prtoeza za noge su toliko efikasne da ako ne znaš da je taj nosi ne bi ni mogao da provališ. Hodaju, trče, voze isto kao sa obe. A i nastavljaju se testiranja za robotske udove jer treba još poboljšanja da bi se našli u široj upotrebi.

 

 Why do we fall, Master Wayne? So that we can learn to pick ourselves up.

Nema nista od toga, ljudska narav i pohlepa cine svoje.  Korporacije drze sve u svojim rukama, nama prodaju price da ako radimo tesko i posteno ima da uspemo, i da pri tome pripadamo istom sistemu kojeg mrzimo i koji mrzi nas.  Ja bih voleo da je to tako, ali to je sve utopija.  Ne postoji to sto covek ne moze da razjebe.

http://zena.blic.rs/Porodica/20046/Zivot-sa-autisticnom-sestrom-Ona-je-moja-pritajena-bol-i-zivotna-snaga

 

imati srce..jako..jer samo ono te moze odrzati na nogama...
ili  ako padnes...samo ono te moze podici....

bez srca si niko i nista....