Шта су све изградили нацисти у Београду :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Шта су све изградили нацисти у Београду

Недавно сам се обрео на сред трга Славија, безнадежно заглављен у саобраћајном колапсу који су изазвали трамваји и тролејбуси, разбацани около, како их је где затекла "смрт": нагли нестанак струје. Псовке возача који су се у несакривеној агресији провлачили кроз минимум простора, и безобразлук пешака који су ишли својим путем не јебавши гужву, агонију шофера и нагомилана возила, пресекао сам необичном мишљу: "Јеботе, а шта би тек било да Шваба не направи кружни ток?"

Да, спреман сам у сваком тренутку на опкладу да 99 одсто оних који пролазе Славијом, било да су пешаци, возачи или путници у градском превозу, немају никакву идеју када је Славија постала то – кружни ток у који се слива сав саобраћај градског центра и великог дела предграђа. Односно, да нико од њих неће знати да је пре кружног тока на том месту било укрштање чак осам улица које су се под разним угловима ту сусретале, без икакве регулације. Тек тако, једноставно, долазиле до заравни испод "Енглезовца" и даље сливале Немањином са Врачара ка железничкој станици.

И тако све до 1942.

На бројним старим фотографијама предратног Београда, као и оним снимљеним после шестоаприлског бомбардовања и током уласка 11. оклопне дивизије нацистичког Вермахта од Тополе преко Аутокоманде до Славије и Теразија види се тај колоплет улица, нерегулисан било чиме осим стазама из турских времена које су негде почетком века постале калдрмисане џаде. Па како је ко 1700. и неке загазио, тако је 1900. и неке ту постала улица. Међутим, тај балкански јавашлук није могао да преживи немачки окупаторски ум: с обзиром на велики обим транспортног саобраћаја од логора Сајмиште ка месту масовних егзекуција у Јајинцима, где је у пролеће 1942. свакодневно предњачио конвој на чијем челу је био камион-гасна комора - злогласна душегупка у којој су више пута дневно убијане жене и деца, домаћи Јевреји - исти онај мозак који је увео "индустријско" убијање гасом у концентрационим логорима, схватио је да је проточност Славије мала и недовољна, и да може да се убрза.

Изградња сале Народног позоришта, 1942.

У јесен 1942. године, квислиншка Управа Града Београда, домаћа локална администрација под нацистичком командом, добила је задатак да према нацртима из Рајха изведе масивне грађевинске радове и на Славији направи регулисани кружни ток. Овај исти којим се данас крећемо. Речено – учињено: предвођена извесним инжењером Максимовићем, градска власт почиње да "арбајтује". Док се над земљом радило на усклађивању улица и саобраћаја, под земљом је изведен велики канализациони колектор којим су отпадне, али и подземне воде Врачара и Звездаре спроведене низ Немањину - испод ње - све до Саве. Излив тог колектора је био, и још увек је са свим што свакодневно односи, тамо где је данас Савска Променада. Масовна величина тог колектора једна је од ствари због којих данас није могуће реализовати бриљантну идеју београдских власти из наше епохе о подземним пешачким пролазима около читаве Славије. Не може, "Шваба" је ставио мамутске цеви које нити вреди померати, нити склањати. Па ће пешаци и даље да заустављају саобраћај идући у истим нивоу са аутомобилима, тролама, трамвајима и зглобним "триескецом".

Да би "Нова Европа", како су нацисти звали своју визију потлаченог и експлоатисаног континента, добила "лепше" лице у очима престрављених Београђана, истраумираних бруталним бомбардовањем 6. априла 1941. у престоници демолиране Краљевине Југославије, окупатор почиње опсежну грађевинску акцију исте те године. Намера је била да се уклони што више остатака уништених зграда, поправи оно што је могло да се поправи и чак зида нешто ново.

Пример који је требало да послужи као најупечатљивији био је солитер на ћошку "два краља", улица Краља Милутина и Краља Милана, онај исти у коме је данас књижара у локалу, а са стране Славије налепљени неки локали током транзиционих 2000-их. Релативно оронуле фасаде, али у добром општем стању, ова зграда и данас доминира перспективом од Славије ка Теразијама са десне стране, не говорећи ништа о моменту у ком је настала, нити о идеји коју је требало да представља. Остаје за београдску историју фуснота да је реч о једној од првих модерних стамбених вишеспратница у центру чији сведени технички стил може да тек ванредно упућеном посматрачу открије епоху нацистичке окупације у Другом светском рату и архитектонску идеју национал-социјализма у којој је настала, док хиљаде свакодневних пролазника немају никакву свест о томе.

О историји немачког градитељског "духа" у прегаженој земљи где је две и по године важило правило о сто стрељаних Срба за сваког немачког војника ког би убили домаћи побуњеници, занимљиво сведочи још неколико живих примера, од којих се бар два никако не доводе у јавној перцепцији у ту призму: данашњи Стари двор, седиште београдске градске власти, у улици Краља Милана, и зграда данашње општине Савски венац. Стари двор је као симбол српског вероломног, и према Немцима посебно непријатељског, духа био гађан већ у првом таласу 6. априла и добрано порушен. Немачки војници су по доласку у Београд посебно волели да се фотографишу крај тог уништеног симбола злих Срба, пишући поспрдно на полеђини тих својих успомена из Београда да нема више замка чика Пере (краљ Петар И Карађорђевић, суверен краљевине Србије са којим су ратовали 1914-1918). Нацистички репресивни апарат, Гестапо и СС, прве групе ухапшених београдских Јевреја доводио је управо да расчишћавају ту рушевину, да би убрзо непознате грађевинске фирме кренуле у потпуну реконструкцију двора. Нису дошли до краја јер се на једној јединој фотографији групе партизана НОВЈ која 21. октобра 1944, тик по ослобођењу града, пролази крај двора види да све није било готово. Али се, исто тако, види и да је скоро све било завршено, до куполе, малтене овако како је данас.

Срушен Стари двор

Данашња општина Савски венац у улици Кнеза Милоша 69, поред зграде канадске амбасаде, делује као обична неугледна петоспратница негде из 1960-их да на њеној фасади нема трагова минобацачких мина из октобра 1944. Сазидана 1940. године као ексклузивна премодерна зграда у којој је постојало десет станова са најскупљом рентом у тадашњем Београду, и где је у фоајеу - тамо где су данас шалтери за издавање разних општинских папира - била прва луксузна ин доор фонтана, није поживела у тој улози. Одмах по окупацији у њу се усељава Организација ТОТ, својеврсна нацистичка Дирекција за градско грађевинско земљиште или Агенција за развој, која је командовала привредном експлоатацијом рудних и природних богатстава окупираних области читавог Балкана (у Србији, Македонији и Грчкој), као и изградњом саобраћајне мреже за потребе Вермахта и његових ратних напора. Бункери, пруге, путеви, насипи, обалоутврде, мостови, итд.

Организација ТОТ је радо и широко користила робовску радну снагу, ратне заробљенике, таоце, затворенике и принудне раднике, како би спровела зацртане циљеве и немачку ратну индустрију и читаву ратну машину на свим фронтовима снабдела оним за чиме су биле гладне: сировинама. Данашњи распоред канцеларија у згради општине настао је у то време преграђивањем великих станова и у скоро непромењеном облику постоји и данас. Мало ко од посетилаца општине док тумара од једне до друге службе има идеју ко је и зашто тако структурисао тај простор.

Солитер у "два краља" у изградњи (Фото: ИЗ колекције Милоша Јуришића)

ТОТ-овци су из тих канцеларија могли да гледају обалу Саве, и преко ње, ка "братској" Павелићевој НДХ на супротној обали, где је доминирао велики аеродром на данашњем, гле чуда, Ерпорт Ситију, али и ка логору Сајмиште чији убилачки погони нису стали све до краја септембра 1944. када су Руси, односно, совјетска Црвена армија, већ били код Сталаћа. Веза између две савске обале прекинута је када је један ревносни официр војске Краљевине Југославије у ноћи 11. априла 1941. минирао и порушио величанствени мост Краља Александра (данас је на његовим стубовима мост у Бранковој улици).

Немци су одмах по заузимању града направили два импровизована понтонска "богаза" да би у пролеће 1942. започели изградњу правог моста. Мост је завршен исте године и да је било по немачким плановима био би срушен ујутру 20. октобра 1944. да храбри учитељ из Карађорђеве улице, Миладин Зарић, није излетео у кишу метака и пред носом им исекао каблове за детонирање подметнутог експлозива. Мост је преживео и данас служи као главна трамвајска веза и помоћна саобраћајна између старог и новог дела Београда. Квалитет са којим је изграђен показао се током протеклих деценија када су вршене тек мање поправке, углавном козметичке, јер за већим није било потребе.

Немачки челик и бетон одолевају трамвајима, аутомобилима, аутобусима и свему осталом. Једино што данас више не носи оригинално име – Принз Еуген бруцке – који су му дали оригинални неимари. Додуше, не носи ни неко друго име, мост стоји и одолева времену и стресу без икаквог имена. Ниједна домаћа власт, од 1945. до данас, није се потрудила да му да званичан назив. Народ га је звао немачки мост, па после трамвајски, па Савски... Предлог да добије име мост Миладина Зарића, по храбром учи који га је сачувао за нас данас и овде – није прошао, зловољом неког непознатог бирократе.

С обзиром на важност Саве као пловног пута за немачки ратни напор, окупатор је током 1942. извео и масовне радове на изградњи обалоутврда на реци, тик уз мост. Та обалоутврда стоји постојано и данас, само што више уз себе не држи везане шлепове Вермахта већ носи терасе Савске Променаде у чијем залеђу сада ниче Београд на води. И поменути колектор са Славије излива се у реку на том месту јер је био део истих грађевинских захвата.

Почетак изградње обалоутврде

Најмање је данас познато да некада популарни "Пионирски град", бивши дечији центар у шумама Кошутњака, изглед алпских кућица распршених по пропланцима, не дугује послератној визији архитекте Ратка Татића који је развио тај простор, већ ПВО јединици Луфтвафе која је ту била распоређена 1943. године. Противавионци нису само своје седиште уподобили да личи на родни крај и да им лечи носталгију баварским прозорима и типичним кровним венцима, већ су и читаву околину испунили бројним бункерима који и данас стоје затрављени. Пионири су се после рата играли у кућицама, а да нико није постављао превише питања одакле дух немачких Алпа на балканском Кошутњаку. У забрављене бункере нису улазили, остављајући их да лагано труну све док их у нашој актуелној развојној декади повремено не би откопао багер на градилишпту неког супермаркета.

http://www.vice.com/rs/read/treci-rajh-danas-u-beogradu