Ми смо своје окупаторе на сабље набијали, а ви сте чекали храбрије и вештије да вас ослободе!

Ево шта је о њима мислио наш велики пјесник

Сину тисућљетње културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Ријеч је о Јовану Дучићу, који је у својој књизи "Верујем у Бога и у српство" написао:

"Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина,са малом историјом,ситном идејом о животу,са страхом од крупних идеала и великих потхвата;увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту;који се увек провлачио кроз живот погурено;увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне мађарску,или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије..."

auuu ovo nisam znao

И одма га метну у потпис.   

Могао си ставити ко је и написао, да случајно људи не припишу теби ове мудре ријечи 

Ево да наставимо о њима...

Потресне ствари које је мучно и читати, али с обзиром на наше памћење треба поставити:

"Међу најпореснија италијанска документа о хрватском геноцидунад Србима спада писмо генерала Александра Лугана Мусолинију. Ево тог писма:

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми,надам се,даје за право да,у нечему,одступим од старог војничког протокола.Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам,уназад ри седмице,лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац,Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од нашим обавештајних официра да су Павелићеве усташе,претходног дана,починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци),и да ће,кад се то прочује,околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао.У великој шклоској учионици,затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.Из распорених утроба усташе су извукле црева и,као новогодишњеврпце,растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се дуже задржимо.Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако,солећи им вратове!И,таман кад смо одлазили,у задњој клупи се зачуло дечије кркљање.Пошаљем двојицу војника да виде шта је.Изнели су једног ђака,још је био у животу,дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колим аодвезем то јадно дете у нашу војну болницу,повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре на смену силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година.За све то време,певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше римске цркве - и један божији човек,један жупник,у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили,брзо се опоравио.И чим је рана зарасла,нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село,да потражи родбину. Послали смо патролу за њим,али узалуд; нашли су га на прагу кућезакланог! Од хиљаду и нешто душа,у селу више нема никога! истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи,усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се смао око 300 мушкараца:једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије.Све што су имали да изгубе,они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину.Чак су и страха од смрти ослобођени.Смисао њиховог живота је једино у освети,у страшној освети њих је ,у неку руку и стид што су преживели! А таквих села,као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима,загађени и многи водени извори.Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода,лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће,неизбрисива мрља,ако се,док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.

  nemoj vishe pripalo mi je muka

Upoznao sam,sasvim slucajno,u prolece 1991. Stefa Kihalica,sina koljaca nasih Srba,u glinskoj crkvi,koje se odigralo u julu ili augustu1941.Taj Kihalic je preko deset godina radio sa mojim ocem,a ja sam ga tkdj. poznavao,ali slabo.Nikad se ne bi moglo,po njegovom ponasanju reci,da je on dete coveka koji je od jedne Hrvatice iz Gline trazio tiganj da ispece ljudsko srce,na dan klanja nasih sunarodnika.Po dolasku Tudjmana na vlast tkdj. se nije izjasnjavao sve dok jednom,sasvim neocekivano u razgovoru nije rekao da se blizi dan kada ce zavrsiti ono sto mu je otac jednom zapoceo.Toliko za sada kao jedan od primera kakvi su.

Vec sam citao ovo.
Nikad necu razumeti kako su mogli ovo da urade,. Ne mogu da zamislim toliku mrznju....
c c c
Neverovatno da od tolikog broja njih, niko nema empatiju. Nikog ne pogadja sto se ispred njega kolje i soli neko dete od 12godina.
To samo zveri mogu. Zivotinje, a pitanje je i da li one mogu...


ne znam ko je napisao ovo na ovoj temi ali u pravu je.
Kako se moze zaboraviti toliko srpskih grobova u okolini Srebrenice. Greota bi bilo....

pa dobro zato sad znas da ne pravis istu gresku i da svoju decu ucis da ne prave iste greske

A zahvaljujuci Malaparteu, istorija Hrvate zaboraviti nece...

Italijanski pisac Malaparte u svojoj čuvenoj knjizi "Kaputt", u poglavlju pod naslovom "Kotarica ostriga", piše o kotarici punoj očiju srpske dece, koju je šef hrvatske države Ante Pavelić držao na svom radnom stolu prilikom susreta sa Malaparteom. Zgranutom Malaparteu, koji je pomislio da su u kotarici ostrige, Pavelić je objasnio da su izvađene dečje oči poklon njegovih "hrabrih ustaša".

И кад се прочитају само ова два дијела, а онда погледате стање на форуму и откријете да већина њуди не само да не зна за ово, него их то уопште не интересује, запита се човјек да нисмо можда и заслужили ово стање у којем се налазимо.

Не знам колико је уопште прикладно (без обзира колико то било повезано) стављати тему о злочинима над Србима  у тему о рватима.

Ја нисам наишао (додуше нисам ни посебно тражио)  на неку посебну тему која би била посвећена свим српским страдањима. Ако је има негдје волио би да ми је неко покаже, а ако је нема- то довољно говори о нама.

Усађено нам је у свијест да се требамо стидјети сопствених жртава, да су убијени Срби "мање мртви" од других, да је подсјећање на наша страдања - говор мржње, да је сваки несрбин убијен као резултат дивљачког порива Срба, док са друге стране убијање Срба представљају спорадични инициденти који су се ето отели контроли, без зле намјере.

Овакви текстови колико год били потресни треба да се износе, не само из поштовања према жртвама, него да нам буде и наук за будућност