Прва јавна расправа у Србији на тему ЕУ

Пред вама је специјални број Двери српских посвећен актуелном феномену данашњице – Европској Унији. Разлог објављивања овог, по много чему јединственог зборника је да се, колико год је то могуће, истинито и непристрасно осветли овај значајан геополитички, економски, духовни и социолошки феномен наше епохе. Такав приступ подразумева да то сведочење буде без баласта идеолошке острашћености, страначке пристрасности или било ког другог вида условљености и ограничености. Велику помоћ у остварењу тог циља добили смо у текстовима наших сарадника, националних и интелектуалних прегалаца од дела и моралног кредибилитета.

О неопходности јавне расправе

У саопштењу Информативне службе Српског сабора Двери од 1. септембра 2007. године први у Србији заложили смо се за свенародни референдум о (не)уласку Србије у Европску Унију.
У том саопштењу, између осталог, устврдили смо следеће:
„Србија је данас земља без јавних расправа по било ком од кључних националних питања српског народа у овом тренутку. Нема јавних расправа на тако важне теме као што су улазак у НАТО или Европску Унију, или, рецимо, модалитети државне реакције након евентуалног проглашења и једностраних признања независности Косова и Метохије. (…) Колико је у нашој моћи, путем трибина у нашој организацији, нових бројева часописа и, посебно, новог сајта, Српски сабор Двери учиниће све да се покрену неке од најпречих јавних расправа. Оне прве су свакако:

   1. (Не)улазак Србије у НАТО и алтернативе
   2. (Не)улазак Србије у Европску Унију и алтернативе
   3. Измене Закона о новој личној карти и доношење Закона о заштити приватности.

Свима онима који мисле да ове три теме могу проћи у Србији без јавне расправе можемо поручити да су се преварили. Најмање што тражимо јесте референдум по свим овим питањима, јер је то најбољи начин да наше многобројне врсте демократа покажу свој пуни демократски капацитет“.

Да ли се шта променило за ових пола године од нашег првог захтева? Да ли је покренута било која од ових јавних расправа?

Закон о новој личној карти, као и Закон о заштити приватности мирују – први у неспровођењу, други у недоношењу. Ту је стање по људска права и слободе још увек веома забрињавајуће. По питању НАТО-а највише је учињено: војна неутралност постала је државна политика, без обзира на велика противљења НАТО-испостава у Србији. Питање Европске Уније остало је једина табу тема у Србији, донедавно. Косово и Метохија поново су покварили слатке евроунијатске снове о уласку у Обећану земљу: највеће и најутицајније чланице Европске Уније отворено су се заложиле за независност јужне српске покрајине. По ко зна који пут пале су све маске са „демократског лица“ Запада: међународно право, људска права и слободе, истина и правда, принципи су који треба да важе за све изузев за српски народ. После овог хладног туша, који нити једна мантра и комитетска шминка не може више да замаскира, и последња табу тема је отворена: на српским медијима, истина за сада углавном штампаним и понеком сајту, почели су да се појављују текстови који износе предности, али и мане нашег уласка у ЕУ. Највише таквих текстова озбиљних политичких аналитичара појавило се у НИН-у, Политици и на интернет презентацији Нове српске политичке мисли:
Србија пред 35 препрека Слободана Антонића, Исток на западу Игора Ивановића, Европска Унија или европска уцена Бранка Радуна, Време је за трећи пут Зорана Ћирјаковића, Европа – мрачни предмет чежње за просечношћу Јоване Папан, Европа, за и против Светлане Васовић Мекина, да би све кулминирало у ауторском тексту Европска Унија и сецесија Косова Слободана Самарџића, министра за Косово и Метохију, који доноси бриљантну правно-политичку анализу актуелног тренутка. Посебно карактеристичан је текст Маринка М. Вучинића За референдум о Европи, у коме се по први пут, колико је нама познато, неко у академској јавности јавно заложио за тако нешто. Из поштовања према свим овим ауторима, који су први у српској јавности проговорили отворено о овој теми, на крају нашег зборникa доносимо њихове текстове пренете са www.nspm.org.yu. Сви остали текстови које овде објављујемо су у међувремену послати прилози специјално за овај темат, на чему смо веома захвални свим ауторима.

За то време док је овај темат припреман, у нашим великим електронским медијима, у оквиру редовних дневних доза евромантри, увек се понављао податак из истраживања јавног мњења по коме је преко 70 процената грађана Србије за улазак у Европску Унију. Међутим, истовремено се прећуткивао други податак из истог истраживања који каже да је подједнаких 70 процената грађана против уласка у Европску Унију ако нам ова наддржавна творевина одузима једну седмину територије? А какви би резултати били када би се у анкетама нашла питања попут: „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се Хашком трибуналу изруче сви оптужени Срби“ или „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се у Србији легализују хомосексуални бракови“ – не знамо, јер то питање, као ни бројна друга проблематична питања, нико никада није поставио ни у медијима ни у испитивањима јавног мњења.
Путем својих трибина и интернет странице, месецима уназад, Српски сабор Двери давао је свој скроман допринос и покренуо прву јавну расправу у Србији о Европској Унији. Из жеље да укажемо на постојање другачијег и аргументованог става, на Машинском факултету 29. новембра 2007. године одржана је несвакидашња трибина пред око хиљаду посетилаца у организацији Удружења студената Правног факултета Номоканон и Српског сабора Двери.
Нажалост, цензура је и овога пута учинила свој део посла, тако да се овај догађај, по мишљењу београдских медија, није ни десио. Но, слична медијска цензура много је пута у историји виђена. Нису ли и фарисеји платили оне римске војнике-најамнике који су чували Христов гроб да ћуте о Христовом васкрсењу? Нису ли уредници и новинари који прећуткују васкрс вере и светосавске националне свести на Београдском универзитету у ствари војници-најамници савремених фарисеја? Јер и тадашњи, а и данашњи фарисејски војници-најамници добро знају шта се заиста десило.

Дакле, и та трибина (као и пуна стотина осталих прећутаних трибина и јавних скупова на Машинском факултету пре ње) нама из Двери српских је била додатни подстицај и мотив да наставимо да у трагању за пуном истином још снажније разобличавамо концепт лажног бриселског раја који нам тако „великодушно“ намећу спољни и унутрашњи евроинтегратори. Нећемо престати да на томе инсистирамо и драго нам је да се буди и шира академска јавност, постепено се ослобађајући од идеолошке окупације и цензуре. И овај темат треба да буде у тој функцији. И овом приликом понављамо своје залагање за референдум као најдемократскији начин да се провери воља народа по питању садашње и будуће државне оријентације. То је најмање што су наше вајне демократе дужне да нам омогуће.

Европска Унија – мит и стварност

Невероватно звучи чињеница да ми о тако важном националном питању, какво јесте улазак Србије у један овакав савез, до сада нисмо имали ништа ни налик јавној расправи. У таквој расправи би се без икакве пристрасности и спољних и унутрашњих притисака аргументовано дошло до трезвеног одговора на кључно питање: да ли је у дугорочном државном и националном интересу улазак Србије у један овакав економски и геополитички савез?

Оно чего смо били сведоци свих ових година јесте идеолошка острашћеност заговорника Европске Уније у Србији са једне, и списак „лепих жеља“ за „кандидатуру за кандидовање“ за место „придруженог“ члана од стране евроусловљивача са друге стране. Такође, оно што смо имали је незабележена медијска цензура од стране поборника европских интеграција, која неодољиво подсећа на време када се нашем народу наметала прича о „бескласном друштву“ и комунистичком рају који је требало да дође по било коју националну и државну цену.

Ово је зборник у коме смо, такође, желели да избегнемо било какав вид празног и јаловог критизерства и да, са друге стране, понудимо снажну, стручну и аргументовану критику концепта Европске Уније. У њему се могу прочитати и разлози појединих аутора који говоре у прилог уласка Србије у један такав савез. Врло је важно чути и такве трезвене, аргументоване ставове, јер смо и за њих били ускраћени током година идеолошке евроострашћености и пристрасности. Мислимо да само на такав, објективан начин можемо у пракси допринети концепту јавних расправа за који се залажемо.

Европска Унија и неоколонијализам

Оно по чему је пројекат Европске Уније јединствен и по чему се разликује од свих ранијих идеолошких пројеката овог типа јесте што је у њему усавршено деловање спољне и унутрашње присиле у остварењу неоколонијалног потчињавања европских нација.

Методи спољне присиле су познати и подразумевају војну и економску присилу у спровођењу одлука, док су методи унутрашње присиле новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Реч је о присили која има за циљ наметање ауторопства, дакле ропства које човек намеће сам себи. То је ропство човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности, са једне, и ропство заједнице девијантном неолибералном и неоколонијалном концепту „слобода“ и „људских права“, са друге стране. Ко год се саглашава са таквим наметнутим духовним и моралним начелима на нивоу заједнице у којој живи по аналогији ће се сагласити и са истим начелом на личном плану. И обрнуто. Јер је морални закон један те исти, било да га човек поседује на нивоу заједнице или личности.

O потрошачком друштву…

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део таквог антихришћанског система вредности. У том смислу, довољно је само да се подсетимо тужних слика како Срби газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра или на шта су све спремни да би добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред који су постављени потрошачи у једној европској робној кући да само голи могу ући у ту робну кућу, а да као награду могу да купе одећу по великом снижењу, итд. Човек заправо кроз прихватање потрошачког менталитета прихвата и начин размишљања по тим калупима, дакле, прихвата потрошачку философију живота која као нуспродукте има прихватање и оваквих понижавајућих услова. Управо та и таква слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси и које ће донети Европска Унија. Важно је уочити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система јавног морала и њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот светосавским духовним и моралним оквирима, читав двадесети век у Европи, али и Србији, све снажније афирмише систем јавног морала и медија који почивају на егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су три начела која господаре европским духом још од Француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци: од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму, ова три начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност живљења и размишљања буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав, постхришћански Србин ће пре одабрати Европску Унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него доћи у посету Србима у косовско-метохијским концентрационим логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај заједнице којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски.

Овде, свакако, није реч само о идеолошким разликама, већ о потпуно различитом погледу на свет и философији живота. Зато питање Европске Уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену система вредности. Срби су поново, по ко зна који пут у својој историји, стављени пред стару дилему: да ли продати „веру за вечеру“? Прецизније речено, ми смо данас пред дилемом: продати веру, односно Косово и Метохију, за сан о европској вечери и „светлој“ европској „будућности“. Дакле, не обећава ли нам та Европа бољи стандард, путовања, златне куле и градове, све и свја… Све то зарад поклоњења златном телету потрошачког европског раја. Заузврат се од нас тражи одрицање од нас самих, од наше духовне вертикале, од нашег Јерусалима – од нашег Косова и Метохије.

ЕУ и Косово и Метохија

Можда ће се неко запитати шта још има да се каже ново на ову тему, а да то већ није речено од стране (псеудо)интелектуалене елите или представника политичких структура у Србији? Али о Европској Унији може и мора много тога новог да се каже. Уствари, о Европској Унији готово да ништа осим познатих идеолошких мантри о великом европском тржишту, уређеном законодавству и слободном кретању „људи, капитала и роба“ и није речено. Као да Русија није трипут веће тржиште, као да нам нису омогућени много повољнији услови за проток „људи, капитала и роба“ са руске стране кроз споразум о слободној трговини и последњи гасни споразум, а посебно кроз немерљив потенцијал у свим другим областима заједничке сарадње у будућности. Међутим, стиче се утисак да би свако ко би рекао нешто другачије на тему ЕУ од оног официјелног мишљења био унапред етикетиран као назадан, немодеран, као противник светле европске будућности…

Можда ни Двери српске данас не би објавиле овај зборник на тему Европске Уније, и поред свих економских, геополитичких и других неоспорних аргумената који о њој критички казују, да није зазвонило звоно за узбуну. А то је Косово и Метохија. Косово и Метохија је вододелница која је отрезнила многе Србе који су спавали дубоким европским сном. То је онај Рубикон преко кога ниједан искрени православни Србин неће прећи у трагању за „бескласним“ отвореним друштвом и изгубљеним „рајем“ новог бриселског централног комитета. Јер Европска Унија је, ипак, пролазна идеолошка творевина владајућих глобалистичких елита, док је Косово и Метохија у срцима духовних потомака светородних Немањића – вечно. И зато овај зборник.

Редакцијски савет

ЕУ- за и против
Садржај- бр.37

ЕУ – ЗА И ПРОТИВ

Уводно слово: Прва јавна расправа у Србији на тему ЕУ

Марко Живковић, О настанку Европске Уније

Данило Тврдишић, Евроунијатска шизофренија

Душан Пророковић, Како Европа предводи Косово

Др Зоран Аврамовић, Европа и Србија – данас

Мр Јово Бакић, Будућност Србије између ЕУ, Русије и аутархије

Др Слободан Антонић, Косово или ЕУ

Мр Дејан Мировић, ЕУ – Србија

Горан Ђорђевић, Суверенитет у Европској Унији

Јеромонах Петар Драгојловић, Богочовек Христос или тзв. Европска Унија

Предраг Драгић Кијук, Европа и Срби

Милош Кнежевић, Европа различитих могућности

Ђорђе Јовановић, Србија и Европска Унија – критички осврт

Др Гордана Живковић, Европска Унија и Србија

Александар Павић, Спуштање небеске ЕУ на земљу

Миша Ђурковић, Европска Унија и Срби

Мирослав Тохољ, Начелни приступ

Рајо Војиновић, Пред капијама уједињене Европе

Слободан Самарџић, Европска Унија и сецесија Косова

Игор Ивановић, Исток на Западу

Бранко Радун, Европска Унија или европска уцена

Маринко Вучинић, За референдум о Европи

Јована Папан, Европа – мрачни предмет чежње за просечношћу

Светлана Васовић Мекина, Европа, за и против

Зоран Ћирјаковић, Време за трећи пут

Владимир Димитријевић, Евроунијаћење Срба

Бошко Обрадовић, Срби и Европа

Мирослав Јовановић, Бар 1918 препрека на путу Србије ка чланству у ЕУ

Свети Николај Српски, Средњи систем

Хришћанско срце Европе – Остаће наше

Протест против слања мисије Европске Уније на Косово и Метохију без сагласности Савета безбедности и државе Србије

Проглас слободне Србије, Сумрак Европске Уније

Чија је историјска (не)одговорност

Владан Глишић, Мали водич српског опстанка у 21. веку

Вечерас трибина на машинском факултету у 19:00 часова, под наѕивом Србија и(ли) ЕУ, прва отворена расправа о свему што ова творевина!
На трибини ће говорити генерал Божидар Делић, новинар Светигоре и члан УО СНВ Црне Горе Рајо Војиновић, политиколог Милош Кнежевић, главни уредник часописа Двери српске Бошко Обрадовић!

Трибина на Машинцу : Истина о НВО
Штампај | Пошаљи на маил

Српски сабор Двери у циклусу Машински четвртком позива вас на трибину на тему:
ИСТИНА О НВО



Учествују:

-проф. др Смиља Аврамов,

-Никола Антић,
независни аналитичар

-Никола Радмановић
независни аналитичар

-Владан Глишић,
члан редакције часописа Двери српске

Четвртак, 3. април 2008.године у 19 часова
Амфитеатар Машинског факултета у Београду

Хајнц Кристијан Штрахе гост Двери на Машинцу

У новом, пролећном циклусу трибина на култном Машинском факултету у Београду, Српски сабор Двери уводи традицију да наши гости на свакој трибини, без обзира на тему (а данас се свака тема мора посматрати у светлости 17. фебруара), буду пријатељи српског народа у свету и они који су се отворено заложили за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије.

Прошлог четвртка наши гости су били представници највеће руске патриотске организације, Фонда Светог Андреје Првозваног из Москве, а у четвртак, 3. априла наш гост биће угледни аустријски политичар Хајнц Кристијан Штрахе, лидер Слободарске странке Аустрије (FPÖ). Као председник треће по снази аустријске парламентарне странке, која је прва парламентарна политичка партија у Европи која је отворено стала на страну српског народа и државе по питању кршења међународног права у случају Косова и Метохије, г. Штрахе је више месеци уназад имао бројне наступе у политичком и медијском животу Аустрије у којима је критиковао комплетан аустријски државни врх због кршења Повеље Уједињених нација и противправног признања лажне државе на територији Србије.

Недавно (2. марта 2008), г. Штрахе, заједно са својим сарадницима, присуствовао је Светој литургији у препуном Храму Успења Пресвете Богородице у Бечу, где је уједно и седиште архијерејског намесника СПЦ за Аустрију, протојереја Ђорђа Кнежевића, који је и служио Свету литургију.

У свом обраћању у парохијској сали по завршетку Свете Литургије, Хајнц Кристијан Штрахе поздравио је свештенство и страдални српски народ коме је, како је нагласио, нанета историјска неправда која је неодржива са правног, моралног и Божјег становишта.

У свом даљем, патриотско-хуманистички наглашеном говору, Штрахе је оштрим речима осудио аустријског председника др Франца Фишера, савезног канцелара др Алфреда Гузенбауера, као и комплетну владу Аустрије, због актуелног аустријског злопочинства према српском народу са недавним признањем криминалне албанске државе на српској територији, што је, нагласио је он, у директој супротности са Повељом УН, Хелсиншком конвенцијом и комплетним међународним правом!

Елаборирајући даље ову болну проблематику Штрахе је обећао Србима даљу подршку у аустријском парламенту у којем ће, како је посебно нагласио, и даље бескомпромисно заступати праведне српске ставове и да ће дати све од себе као аустријски патриота да Срби ускоро поврате Косово и Метохију. При том је Штрахе посебно нагласио да време анимозитета између Аустрије и Србије у двадесетом веку треба оставити иза себе и да је сада света обавеза свих патриотских Аустријанаца и патриотских Срба да, заједно са осталим државотворним европским народима, одважно и мудро граде ЕВРОПУ НАЦИЈА, јер Срби, нагласио је Штрахе, стари су европски народ који су Европу успешно одбранили од милитантног исламског фундаментализма који је опет запретио целој хришћанској Европи. Имајући ово у виду, нагласио је Штрахе, почетак двадесет и првог века означава и једну нову етапу у предстојећој тесној сарадњи патриотске Аустрије и патриотске Србије. Његово предавање изазвало је велике аплаузе и поверење код многобројних Срба у Бечу, јер се у одсутном историјском тренутку по српски народ један европски политичар ставио на нашу страну.

Г. Штрахе долази у Београд у организацији Српске народне одбране у Европи и Српског културно-информативног центра у Бечу, на чијем се челу налази Петар Милатовић Острошки. Његово обраћање планирано је за 19 сати у оквиру трибине на Машинцу.

У Београду, 1. априла 2008.

Информативна служба Српског сабора Двери

Притајено овладавање Европом



Агресијом на Југославију државе Запада изазвале су на Истоку и Западу и у сопственој средини промене које ће сасвим извесно (по)реметити њихову светску доминацију…

Почетком марта 2000. године, годину дана после агресије „Великог брата” посредством војних снага Сједињених Америчких Држава и њихових дужника на СР Југославију, Танг Ђијасуан, кинески министар иностраних послова, рекао је да „НАТО предвођен САД мора дубоко да се замисли и да извуче поуке из онога што се догодило на Косову”. Том изјавом подсетио је јавност да је Запад разапет између потребе и морања да се прошири ка истоку, не би ли се домогао преосталих планетарних ресурса неопходних за свој даљи прогрес, задржао предност у технологији и информатици и свеопшту доминацију, и скоро извесног исхода текуће операције „овладавања светом помоћу долара”. Осим тога указао је на кинеску свесност да службеници „Великог брата” нису успели, јер за то никад нису постојали реални услови, да довољно добро осмисле планетарну владавину. Опомена кинеског шефа дипломатије Западу личи на подсећање тамошњих администрација да су опет превиделе балкански „живи песак” у којем су већ нестале три моћне империје – турска, аустроугарска и немачка.

У његовој једноставној реченици крије се и истина да су мегакапиталисти, због своје надобудности и веровања у непроверене формуле, заборавили да је Балкан простор на којем нестаје моћ (на)силника и да зло куда год се усмерило не прелази лако ту скоро метафизичку и због неуобичајених, скоро мистичних, схватања становника са српских простора непредвидиву зону, где се пословично ствара фанатичан отпор добротољубивих, правдољубивих, истинољубивих, частољубивих и слободољубивих људи. Занимљиво је да су владари из сенке у покушају да направе нову фантомску државу по угледу на Сједињене Државе – Европску унију и да су те две државе обједињеним снагама (НАТО) напале Савезну Републику Југославију. Зашто је могуће назвати САД фантомском државом најбоље је објаснио Томас Молнар у књизи Американологија, а откуд су државе Европе пошле истим путем може се закључити из Директиве 54 Регановог савета за националну безбедност усвојене у септембру 1982. године, доктринарног Правила КоВ САД FM 100-5 формулисаног у Пентагону у јуну 1993. године и на основу више памфлета насталих у фирми TRADOC (Команда за обуку и доктрину Копнене војске САД). На основу директиве свет је ушао у процес глобализације, а у Правилу, којим се камуфлира утицај надвладе САД, регулисано је да више не постоји самосталност држава, што је коначно верификовано на самиту Савета безбедности крајем јануара 1992. године. То да је Европска унија фантомска држава може се схватити на основу парадоксалног понашања службеника „Великог брата“ који се појављују на просторима на којима су намерно изазвана ратна жаришта. Није природно да се као миротворци у Југославију, а касније у Србију, шаљу „дипломате” огрезле у криминал, које су изазвале ратове против мира, као што су Хавијер Солана (починилац бројних масовних злочина над цивилним становништвом), Ричард Холбрук (пристрасни плаћеник за изазивање рата на Косову и Метохији), Весли Кларк (познат као масовни убица и изазивач покоља у гушењу тзв. побуна у САД), Бернар Кушнер (обавештајац убачен у „Лекаре без граница”), Жак Клајн, Михаел Штајнер, Карлос Вестендорп… Није чудно што многи напуштају своје функције и завршавају у затворима због корупције, будући да су се из истих разлога домогли високих функција, баш као што пише у Курилским рукописима.

Проблем политичких (на)силника из Европске уније и САД је (не)познавања историје, и њеног прилагођавања сопственим интересима, заиста је вишестрано и вишеструко важан. За њих, ради реалних процена ситуације, али и за њихове непријатеље – због интензитета силе коју на њих усмеравају. Њујоршко и вашингтонско непоштовање мудре поуке „historia (est) magistra vitae”, која у овом случају значи „на прошлости треба да учимо за будућност”, има заиста (високу) цену. Али, намеће се питање: како, на пример, да Американци разумеју историјски самосвесне Србе, чији су манастири пет пута старији од америчке у крви Индијанаца настале државе1, када они, према тврдњама Томаса Молнара, „не познају историју и уопште јој не признају вредност”. Западни човек не пристаје да наслути могућност да историја може имати своју специфичну тежину и да може да проузрокује трагедију, иронију, лукавство, безизлазност и/или расплет. Запад све више представља антиисторију. Уосталом, између канадске и мексичке границе налази се једно друштво изван историје, чији дух се шири на Западну Европу.

Колико може да буде трагично непознавање историје показује и истина да је један од политички најмоћнијих људи света, амерички председник Бил Клинтон, све време посматрао рат на Балкану кроз „искривљену призму”. Наиме, иако је примао књиге о Србима (познато је да му је једна од њих предата 9. априла 1994.) и располагао с бројним доказима о српском вишевековном страдању, амерички председник није изустио ниједну реч не би ли утицао да се та страдања окончају, напротив. Крајем јуна 1997, на вечери коју су приредиле његове демократе, показао је колико опасна незналица, будући да је до тада већ пет година уређивао балканске односе, а није се потрудио да их схвати. Том приликом је рекао: „Шта је с Босанцима, међу којима буквално нема разлике? Сви су грешком историје подељени због политичких снага које су заједно дошле на простор садашње Босне. Православци су постали Срби, католици су постали Хрвати или обрнуто, а људи који су остављени у средини колонизовани су од Отоманске империје и постали муслимани…”.

Питање је да ли би Западни човек разумео објашњење да је део Хрвата настао насилним римокатоличењем Срба2, али нема дилеме да је чак и амерички председник завршио лошу школу и стога остао недовољно образован, и да је због своје функције – која не трпи незнање, био и остао опасан по човечанство. Сада је сасвим јасно зашто је Бил Клинтон непрестано тражио подршку за укидање ембарга на оружје босанским муслиманима и давао изјаве попут оне у Халифаксу да су његове велике симпатије на страни муслиманске владе у Сарајеву, откуд то да његова супруга учи ислам и зашто су он и његова супруга честитали муслиманима на храбрости поручујући им да „нису сами” и да им „стиже помоћ”. Наравно, никоме нормалном није јасно како су Османлије успеле да колонизују „народ који је остављен у средини”, а очевидно је да је реч о оној „средини” коју је НАТО (још један инструмент „Великог брата” за стварање „новог светског поретка”) бомбардовањима омеђио и приредио за своју балканску базу. После свега виђеног у „земљи сељака на брдовитом Балкану”3 јасно је да људи са Запада и када уче историју уче је из пробраних књига, фалсификованих у ватиканској, германској, нордијској и све више англосаксонској болоњској школи. Ко ће осим Срба платити цех англосаксонске некоректности, недоследности и надобудности условљене недовољним знањем4, јер све има своју цену, видеће се у даљим фазама „мегакапиталистичког похода на Исток”, али је извесно да ће, према космичким законима, капитулацију потписати вашингтонски политички билмези. Српски проблем је веома везан за неистине и незнања која су продрла са Запада на Балкан, кроз ширење „америчког сна”, „америчког начина живота” и америчке и западно-европске „демократије”. Независно од тога што је демократија (на)ступила на српско тло 5. октобра 2000. на сумњив начин, уз притисак тзв. међународне заједнице и новцем „Великог брата”, крајње недемократски, симболичним паљењем стубова демократије (парламента и главног јавног медија – РТС) и што је народ је стављен под потпуну контролу. Србима је ускраћена слобода обраћања јавности, тако што су неокомунисти (глобалисти) узели у своје руке изборни систем и правни систем и средства јавног информисања.

Претходни режим био је такође све само не и српски. У њему су нестале српске институције, СПЦ је одвојена од народа, медији су били режимски или глобалистички (интернационални), школство разбијено на исти начин као и државе (СФРЈ, СРЈ и СЦГ). Сада Србин у Србији нема коме да се (по)жали, јер ће му, у свим варијантама, судити антисрби, који би још и да лустрирају, јер им је измакао 6. октобар, када су хтели да затру све што је национално у Србији5. Сада је природно да се у српском парламенту расправља о свести народа и потреби да се она мења, као да народ не бира парламент, већ парламент народ.

БАЛКАНСКИ „ЖИВИ ПЕСАК”

Сада је јасно да су Срби и сви други који деле њихову судбину, због геополитичке повезаности, сродности менталитета и измешаности етнопсихолошких архетипова, стали на црту највећем планетарном злу у историји човечанства. Стали су испред свестрано моћније, монструмски вођене, војне коалиције – Атлантске алијансе. Поновили су историју, јер су учинили исто Американцима и њиховим пратиоцима што су чинили преци Срба када су стали пред Турке, Аустроугаре и Немце, у време када су они били на врхунцу своје војне и сваке друге моћи. Најновији пораз од неизмерно моћнијег непријатеља довео је Србе у ситуацију да им буде наметнута марионетска власт. Зато нико није реаговао нити реагује на чињеницу да је, на пример, фантомска међународна заједница помоћу министра војног, који је пре тога био министар за телекомуникације, иако није имао држављанство Србије, успела да смањи Војску Србије на симболичну – бесправно избацујући из ње борбено најискусније и најспособније кадрове6. Кадрови школовани и припремљени у англосаксонским институцијама за државни удар и „булдожер револуцију” налазе се на својим местима од 5. октобра 2000, одређују критеријуме за подобност на исти начин као што су то чинили Тито и Милошевић, и редовно примају награде за храброст. Управо награде за храброст, које су добили Весна Пешић и Петар Луковић, најбољи су показатељ лицемерности времена у којем свет живи на почетку 21. века. Њихова залеђина су НАТО, САД и Европска унија, а они су храбри када пишу о злочинима Срба. Зар није храбрије писати о злочинима НАТО-а, Весли Кларка и Хавијера Солане, издајама, окупацијама и сарадницима окупатора? Фондације које би наградиле Србе за храброст не постоје (и фондови српске дијаспоре су пресахли), али за награђивање оних који су са супротне стране постоје организације као што су фондација Аденауер, Сорош, Карнеги, Сосокава и бројне друге. Очевидно је Европска унија има бројне организације на српском тлу које утичу на мењање свести српског рода и да се велики новац слива у кампање за очување проевропски оријентисане власти. Фантомност Европске уније, у коју би да уђе Србија огледа се у томе да нико, на пример, не зна ко је убрзао изборе у Србији крајем 2007. године, ко је забранио Албанцима да прогласе независност када су намеравали (11. децембар 2007), ко је ускратио Сједињеним Државама задовољство да једнострано признају независност Косова (тако они зову Косово и Метохију) пре завршетка избора за председника Србије? Ко су ти одлучиоци и у којим се институцијама одлучује? Да ли су они у Европској унији или негде на другом месту? Како је могуће да неко буде представник у институционалном смислу непостојеће међународне заједнице? Заиста ЕУ изгледа фантомски и када Срби изаберу своје вође, а они искористе године мандата и донесу стотине антисрпских закона, вадећи се на то да их треба ускладити са европским законима. Али ко је одлучио у име народа да Србија буде у НАТО-у и Европској унији? Референдума није било, а анкете не наговештавају да би Срби на то пристали. Све то личи на политички рашомон у којем се глобалисти играју са судбином народа који већином не гласа за њих.7

С друге стране, на балканским беспућима „купује се време” за све који тек треба да окусе горчину српске судбине. Зато убедљиво изгледа и звучи изјава Макса Синклера, професора с Колумбија универзитета да је „Југославија стратешки поразила Вашингтон”. Иако се „планетарно зло” још неће зауставити у походу на Исток8, многи се питају, попут Малколма Фрејзера, бившег аустралијског премијера, куда намерава „организација лажова” (НАТО), после јужнословенског раскринкавања. При томе, зна да је НАТО, којег су на најважнији геостратешки простор планете угурали носиоци мегакапитала, пред опасном дилемом: да ли да се сукоби с косметским Албанцима, који чине непромишљено насиље и класично етничко чишћење и тако постане залудни окупатор, или да прихвати да буде саучесник у геноциду над Србима губећи углед „миротворне организације”, која је каткад приморана и силом да наметне мир. При таквом избору моћ нестаје, или губи смисао.

С друге стране, Срби су показали пут источнијим државама и улили наду да је могуће супротстављање „англосаксонској империји зла”9. Да су на Истоку схватили шта им се спрема очигледно је, будући да су већ склопљени споразуми између Русије и Белорусије, затим Русије са Кином и Индијом; Русија приоритетно продаје оружје Кини и Индији, а определила се и за појачано ископавање злата, што је показатељ да се припрема за евентуални сукоб са најновијим освајачима; Кина не преза од евентуалног сукоба око Тајвана, јер се тај сукоб чини неминовним, па га је, ради будућности, боље што пре превазићи. Не треба заборавити да су наспрам „новог светског поретка”, раскринканост „владара из сенке”, 35 земаља изолованих у сваковрсне резервате, пад вредности долара и процеси исламизације, африканизације и хиспанолатинизације у Сједињеним Државама.

Америчка администрација је свесна да су САД дужне многим државама и народима. Страх од одмазде „уградили” су њихови експерти у стратегије и доктрине, очекујући асиметричне операције и „џокер сценарија” усмерене против њихове безбедности и будућности. Извесно, није без разлога што, према подацима с Интернета, 95 одсто Американаца има проблема са сном, а 54 одсто има озбиљан поремећај сна.

Ускоро ће се показати колико ће англосаксонско несхватање Срба коштати Сједињене Државе, Европску унију и „нови светски поредак”. Наиме, иако је било разборитих упозорења попут изјава америчког конгресмена Флојда Спенса да ситуација на Косову не представља директну претњу америчкој безбедности, и америчког генерала Мајкла Рајана, команданта америчких ваздухопловних снага, да би САД могле да претрпе губитке, показало се да су у праву сви који попут Анатолија Чубајса сматрају да никада до сада није било толико велико антиамеричко расположење. Исто тако, испоставило се да нису у праву они који тврде, попут америчког генерала Мајка Џексона, да „снаге НАТО нису инвазионе, него, превасходно, миротворне снаге”.

Да су многи угледници прозрели намере њујоршких, вашингтонских и лондонских дипломата показује изјава Томаса Флеминга, саветника америчког конгресмена Патрика Бјукенена, који је посматрајући како горе српске куће наочиглед припадника Кфора, непосредно по завршетку ракетирања Срба, у лето 1999, пророчки закључио: „Србе ће оставити на миру кад престану да буду Срби”. Његове ставове потврђује захтев за појачање америчког контингента за око 700, 800 војника који је Весли Кларк, командант НАТО, упутио Пентагону. Јавна је војна тајна да је наумио да те снаге упути у подручје југа Србије, на – како он каже – „источно Косово”, и тако покуша да допринесе даљем угрожавању и уситњавању Србије. Слично размишља Мери Мостерт, америчка аналитичарка тврдећи да је Косово НАТО-ова кућа: „Нато је тамо главни, а за шест недеља 65 одсто српског становништва напустило је Косово, 198 њих је масакрирано, док су домове многих од њих запленили и заузели Албанци”.

Новинари су објавили да се амерички Конгрес спрема да донесе закон чија је сврха да онемогући Србе да се опораве од 78 дана ракетирања и бомбардовања у којима су чак 90 одсто ваздушних напада на Србију извели Американци. Према том закону ниједан део америчког новца не може да се користи као помоћ Републици Србији. Навели су, при томе, понајвише ради завађања Срба, да се ограничења не односе на помоћ Косову (Албанцима), или Црној Гори, и да није спорна „помоћ за развој демократије”.10

Без обзира на постојећи однос снага неспорно је да су Срби згулили маску с англосаксонског псеудодемократског лица. Стога није чудно што Хенри Кисинџер сматра да је Косово најупечатљивији пример погубне америчке интервенционистичке политике, а професор Амос Перлмутер, уредник једног од угледнијих часописа за стратегијске студије, коначно увиђа да „Клинтонова администрација развија америчку хегемонистичку власт на Балкану и да креира услове за сепаратизам уместо за интеграцију”. Ипак је најзанимљивије мишљење Бенџамина Воркса, директора Стратешких служби америчког Истраживачког института за геополитику: „Боб Дол и Џозеф Диогарди у сарадњи са хрватском, муслиманском и албанском мафијом преусмерили су америчку спољну политику против одржања СФРЈ и на уништавање српског народа”. То су, наравно, „плитке мисли”, будући да криваца није тако мало и да су сви потези планетарног значаја, ако ни због чега другог а оно због морфогенетске повезаности међу свим људима света.

1 Самосвесност Срба је проблематична. Многи Срби се не би сложили с оценом да су Срби самосвесни, али је истина да су сатанизовани и нападнути као да то јесу (видети: Слободан Милеуснић, „Манастири као међаши српског духовног простора”, напис у књизи Геополитичка стварност Срба, стр. 469-478).
2 Ђорђе Станковић, Изазов нове историје, стр. 25
3 Милош Кнежевић, Крстарећа демократија, стр. 73.
4 Америчко незнање је већ пословично. Роберт Хјуи је имао смелости да бар на страницама италијанског дневника „La Repubblica” обелодани истину: „Захваљујући разорним последицама телевизије, млади Американци данас немају ни минималне способности за лектире и интелектуалне концентрације” (видети: Д. Калајић, Америчко зло – књига прва, стр. 187).
5 На београдској ТВ Б 92 често се чује „глас народа” да Томиславу Николићу и радикалима треба забранити приступ тој телевизији и свим другим средствима јавног информисања.
6 Познато је да Борис Тадић, према документу Републичке изборне комисије, објављеном у парламенту у децембру 2007. године, није био држављанин Србије када је предводио њену одбрану. Било би логично да због тога он и они који су за то знали одговарају пред српским судом. Ако у Србији постоји правни систем, свим официрима које је Борис Тадић уз помоћ британских и америчких официра бесправно удаљио из Војске (превремено пензионисао), требало би лично да накнади моралну и материјалну штету коју им је нанео. Тешко је и претпоставити да ће се то догодити, јер је утицај „Великог брата” у Србији толики да српска власт не може да заштити своје грађане, а на исти начин ни привреду, индустрију, природне ресурсе, па чак ни Војску, а камоли да успостави српски правни поредак. Да би Србија постала српска држава морали би претходно да се са функција повуку сви они које је пронемачки оријентисани „демократа” Зоран Ђинђић поставио у медије и правосуђе. То би била права лустрација, за разлику од оне којом „демократе” стално прете.
7 Избори у Србији су за посебу анализу. Побеђују радикали, а владају самозване демократе под притиском фамозне међународне заједнице у коалицији која обесхрабрује грађане Србије. Ко год се сети да напише испред назива странке реч „демократска” постаје аутоматски заговорник демократије, чак и када прети другим странкама да ће их укинути.
8 Познати југословенски публициста Милош Кнежевић, у вези са америчким походом на исток, напомиње: „Запад се ’партнерски’ шири на Исток према сибирским ресурсима. Балкан је само пролазница. Империја ‘златне милијарде’ учтиво упокорава неуљудне варваре. Метропола не дрема, стално је накострешена. Од завађене периферије тражи све више” (видети: Милош Кнежевић, Балканска пометња, стр. .
9 Израз „империја зла” међу првима је тако називајући САД користио Драгош Калајић. Међутим, у неколико разговора са аутором овог текста сагласио се да мисли на „империју ума”, коју је први поменуо сер Винстон Черчил, у обраћању студентима-англофилима из САД, на предавању у Харварду септембра 1943.
10 Таквој изјави обрадовале су се једино НВО, које раде у Србији по директивама и пројектима „Великог брата”.

Притајено овладавање Европом-2
ПРОМЕНЕ НА ИСТОКУ

Како ће изгледати даље ширење САД, ЕУ и њиховог инструмента НАТО-а ка истоку, после евентуалног извлачења из „живог песка” Балкана, већ се може наслутити. Тамо их чека кинески дувар, на који је подсетио Танг Ђијасуан, шеф кинеске дипломатије, када је, помало провокативно, у неколико наврата рекао: „Западне земље су, а у првом реду САД – силеџије… Америчка политика садржи прегршт антикинеских елемената и угрожава нормалан развој односа Кине и САД… Тема о људским правима није оправдање за разуздано мешање САД у унутрашње послове других земаља”.

Кинески политичари су помно пратили догађаје на граници Истока и Запада. Закључили су да је НАТО авијација оргијајући над Београдом ракетирала и амбасаду Народне Републике Кине. Прорекли су да ће амерички хегемонизам бити поражен. Кинески премијер, Џу Жунђи, алудирајући на америчке званичнике, изрекао је суштински исказ који одређује будуће планетарне односе: „Они увек узимају Кину за свог имагинарног или потенцијалног непријатеља и увек желе да користе Тајван као непотопљив носач авиона само да би опонирали Кини”.11

Прикривени сукоб између САД и Кине већ постоји. Те две државе имају спорове око сателита, трговине, људских права, поморског превоза робе, Тајвана и регионалног система противваздушне одбране. Кинески хакери скоро су преплавили Белу кућу после ракетирања кинеске амбасаде у Београду. Наиме, на веб страници америчког Министарства енергетике на енглеском језику уписано је: „Ви морате платити крвави дуг Кинезима”. Кина непрестано надгледа војно кретање САД, посредством 17 сателита. Према тврдњама Сонга Јићанга, кинеског војног експерта, „Кина је способна да разбије антиракетни штит Сједињених Америчких Држава”. За философе, стратеге и аналитичаре није без значаја ни чињеница да ће Кина за десет година имати више приватних предузетника него Сједињене Америчке Државе становника.12 Биће занимљиво какву улогу у односима између Кине и САД игра Израел, да ли је он амерички „тројански коњ” или је „глогов колац” за фантом државу „Ујка Сема”, тек чињеница је да САД траже од Израела да обуставе војну сарадњу са Кином. Поуздано се зна само то да су Американци добро проучили речи Ђијанг Цемина да Кина не сме да жртвује „духовну цивилизацију” ради привредног развоја и његову оцену да је америчка политика према Кини „конфузна и арогантна”.

И од Американаца у „хладном рату” надмудрени Руси очевидно неће успети да избегну учешће у коначном обрачуну између квантитативне и квалитативне цивилизације. У Државној думи је речено да су Американци одавно поставили циљ да под своју контролу ставе Балкан и да од њега створе мостобран за размештање снага НАТО-а и да САД нису склоне нормалним односима са Русијом. Руси су схватили суштину свог односа са Американцима: „Потписивање Основног акта Русија–НАТО, 27. маја 1997, спада у ред оних значајних историјских докумената као што су Бечки конгрес, Версајски мир, споразуми потписани на Јалти и у Потсдаму. Тај акт може да постане један од најважнијих докумената којим се дају контуре ‘новом светском поретку’ после завршетка хладног рата. Русији је, као наследници Совјетског Савеза, припала част да до краја испије горку чашу пораза и понижења”13. Руси и Американци се једино не споре око тога ко је победио а ко изгубио у „хладном рату”. Американци сматрају да није ништа нормалније него да се труде да искористе победу над Совјетским Савезом коју су постигли захваљујући „њиховој методи”: мирољубив став, демократија и капитализам.14

Дакле, на посебан начин, и Русија је остала у сукобу са Сједињеним Државама. Наиме, упркос негодовању америчке администрације Русија гради нуклеарку у Ирану; повукла је своје официре из америчких војних школа, због агресије на СРЈ; руски званичници нису дозволили америчком амбасадору у Москви да са својим тимом уђе у „Краснојарск – 26”, један од затворених нуклеарних комплекса; амерички ратни бродови пресрели су у Персијском заливу руске танкере „Волга-нефт” и „Академик Пустовоит”, због сумње да превозе ирачку нафту; САД су увеле санкције против три руске институције итд. Анатолиј Корников, главнокомандујући руског Ратног ваздухопловства обавестио је светску јавност да авиони САД и НАТО лете преблизу Русији. Наиме, 15 до 25 извиђачких авиона појављује се свакодневно у близини ваздушног простора Русије.

Доскоро исцрпљена Русија политички и материјално зависна од САД (није имала довољно ни долара ни хране)15 повремено је реаговала природно, скоро нагонски. То је разлог што је Борис Јељцин усред ракетирања Београда успео да изусти: „СРЈ неће бити протекторат САД, зато што је Балкан стратешко место” и што је позвао Кину да ојачају међусобне везе „као део напора за стварање контрабаланса Сједињеним Државама у глобалним питањима”.

Када се помиње Русија као могућа снага која ће бочно угрозити интересе САД на истоку не треба заборавити Иран и Пакистан, будући да су из Стејт департмента запретили санкцијама Русији и Кини због продаје оружја Ираку и Пакистану. Познато је да су Американци до агресије на Ирак били најзадуженији код Ирачана, будући да су (зло)употребили Садама Хусеина у ирачко-иранском рату за стварање бране иранској револуцији, а потом му „наместили” рат у Заливу у којем су спектакуларном демонстрацијом моћи ставили под контролу потенцијалну регионалну силу, овладали најважнијим резервоаром нафте и дали „на знање” осталом свету како ће уређивати „нови светски поредак”.16 На основу прелиминарног извештаја агенција УН Американци су приликом само једног од свакодневних бомбардовања Ирака, пре агресије у садејству са Британцима, уништили једну пољопривредну школу, десетак болница, складиште пиринча (2.600 тона) у Тикриту и највећи водоводни систем у багдадском кварту Карада).17 Због америчких и британских бомбардовања повремено је обустављан проток нафте кроз нафтовод који води до медитеранске обале Турске. Треба знати да је Садам Хусеин најмање једном годишње понављао: „САД ће морати да траже опроштај од Ирака”. Уосталом, док једни мисле као Жерар Бодсон да „Ирак наставља да умире на тихој ватри последица ембарга”, други верују да ће заиста доћи време „размене зуба”. Шта мисле Иранци о англосаксонцима може се закључити на основу великих протеста верника у Техерану на којима демонстранти најчешће узвикују: „Смрт Америци!” Геостратешким аналитичарима који прате стање у Пакистану није чудно што је у Исламабаду, главном граду Пакистана, шест ракета погодило зграде САД и Уједињених нација. Наравно на десном боку остаје Индија чији се премијер Атал Бехари Ваyпаи недвосмислено изјаснио: „НАТО мора да престане с подлим операцијама у Србији, а САД са терорисањем света”.

Геополитичко и стратешко трње које чека похотне походнике ка истоку није потпуно ако се не напомене став белоруског председника Александра Лукашенка да „САД експлоатишу цео свет, а истовремено се разјарено супротстављају руско-белоруској интеграцији”.

ПРОМЕНЕ НА ЗАПАДУ

Западна Европа није могла да се супротстави нарастајућој моћи Сједињених Држава, иако је њихово настојање да продру на Балкан као најзначајнију геостратешку тачку планете било провидно. Док Европска унија прикупља снагу за будућа времена, очекујући смањење моћи САД у сукобу са источним државама и покушавајући да што мање ратују за њихове „виталне интересе”, банке из САД доминирају европским тржиштем. Међутим, без обзира какви су били закулисни договори пре распарчавања СФР Југославије,18 ЧССР и СССР чини се да догађаји на Западу не иду наруку јединој суперсили. Да нема „Великог брата” (мегакапиталисти) сукоб између САД и Европске уније, као и са трећом компонентом Трилатерале (Далеки исток), био би више него очигледан. „(По)мирење” САД и Европске уније огледа се понајвише на стварању скоро истог система за проток мегакапитала. Функционисање Европске уније је засновано на истим принципима. Уствари, очигледно је да се не зна ко је надвладао у САД и Европској унији – фантоми су присутни у обе организације, а дипломате попут Ричарда Холбрука шетају се у оба подручја као да су однекуд теледириговани. Заједнички су и системи за контролу кретања људи, као што је Ешелон, а потом на оба простора утиче Централна америчка обавештајна служба. С друге стране ОЕБС и НАТО усмерени су на контролу Европе, а инсталирани су од англосаксонаца (САД и Велика Британија). Стога, Велика Британија ниједном није била искрени сарадник чланица Европске уније и увек је имала своје посебне ставове приликом доношења кључних одлука.

Пре агресије на СР Југославију „Сидни морнинг хералд” је упозорио на озбиљније неслагање САД са европским савезницима. Немачки часопис „Шпигл” је објавио специјално издање са критичким текстовима о Америци под насловом „Лудило САД – земље екстрема”. „Франкфуртер алгемајне цајтунг” је изразио опште мишљење да „САД крше норме светске организације и намећу своју вољу и империјалне интересе као једини закон на међународној сцени”.

Немци су почели са запоседањем места које им према књизи „Немачка и следећи рат” припада. Наиме, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је, најављујући куповину модерније борбене технике, подсетио: „Бундесвер не сме да заостаје за партнерима у НАТО”. Елмар Шмелинг, бивши адмирал и шеф немачке обавештајне службе, оптужио је САД да је рат против Југославије вођен искључиво због њихових геополитичких циљева. У немачким листовима је све присутнија антиамеричка кампања. У недељнику „Ди вохе” објављено је да САД руше Уједињене нације и да једино Европа може да их спречи. Недељник „Шпигл” упозорава да су САД у опасности да постану глобални силеџија. Ипак је најобухватније сликовито мишљење Герда Шмиклеа, немачког генерала у пензији: „Док Европска унија и НАТО опкољавају Русију – Европа жели да се ослободи туторства Сједињених Држава”. Превидео је само САД у опкољавању Русије. Можда је спор Немачке и САД око шефа ММФ прави критеријум за однос САД и Европске уније, будући да открива супротстављене интересе.

Разумљиво је што су у Европи интереси снажно изражени и различити, јер је она скуп великих сила. На пример, Француска има своје интересе на Косову и Метохији који се не уклапају у америчке аспирације. Француска се, према мишљењу саветника француског председника за европску политику Пјера Лелуша, залаже за „Европску армију“, што никако не одговара Сједињеним Државама за које је најбољи НАТО над којим имају пуну контролу. Пол Килес, бивши француски министар одбране, реаговао је „француски” на систем за пресретање свих врста телекомуникација (телефон, електронска пошта, факс) којим руководи америчка тајна служба, Агенција за националну безбедност (НСА), у којој су осим САД и Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд, тврдећи да „Ешелон” представља опасност по француску националну безбедност.

Ламберто Дини, чија земља немоћно трпи НАТО, испаштајући грехе из Другог светског рата, повремено избацује изразе који не утичу на стање у Европи, али су добри показатељи и сигнали за тренутне међународне односе, као што су: „Италија и Европа не смеју да зависе од САД”, „Европа мора да створи сопствени идентитет сигурности” и „САД не могу бити светски жандарм”.

Тренутни однос снага приказан је приликом смењивања генерала Силвија Мацаролија пошто се усудио да оптужи Американце за прљаве „игре” на Косову и Метохији. Наиме, рекао је да је главни смисао „мировне мисије” на Косову и Метохији „грабеж плена” и деоба „зона утицаја”. Платио је цех, али је очувао официрску част речима: „Данас на Косову и Метохији владају хаос и неред, оличени у безобзирном и суровом привођењу крају етничког чишћења, ликвидацијама, пљачкама, шиканирању, застрашивању и прогону неалбанског становништва. Американци имају своје игре које су различите од наше мисије”. Италијани су показали шта мисле када су у Милану њихови демонстранти бацили бомбе на амерички конзулат и палили америчке заставе док су падале ракете на СР Југославију и објављивањем написа у дневнику „Република” у којем се тврди да треба ујединити све гласове и снаге које су у стању да уразуме „америчког Гуливера”.

Грци се често опиру америчком хегемонизму. Апостолос Какламанис је у грчком парламенту рекао да амерички конгрес не може да доноси одлуке о судбини Европе, а сто хиљада његових суграђана учествовало у Атини у демонстрацијама против америчког председника Била Клинтона.

О односу САД и Европе може се закључити и на основу америчких ставова. Строуб Талбот, заменик америчког државног секретара, обнародовао је важан став своје администрације: „САД ’у принципу’ подржавају активнију безбедносну улогу Европске уније, ипак, у Вашингтону постоје озбиљне сумње, па чак и забринутост, због војних планова европских савезника”. Медлин Олбрајт је на скупу трилатералиста у Лисабону била прецизнија: „Америчке трупе би могле да се ангажују у ’гушењу конфликата у Европи’ и после стварања снага за брзо реаговање Европске уније”. Тако је, барем засад, одговорила на „европски став” објављен у „Гардијану” – да ће Европљани морати да остану у Босни дуже од Американаца.
11 Кинези никад нису заборавили да је постојао тајни план САД да баце атомске бомбе на Кину, на исти начин као што су то учинили у Јапану.
12 „У Кини влада ванредно стање. На њеној територији се, заправо, бори 45.000 филијала страних фирми за најбоље уговоре. То је три пута више него у САД, што је, у ствари, светски рекорд… Деведесет милијарди долара Кина жели да инвестира у 1.200 нових авиона” (видети: Volfgang Mihal, Nemačka i sledeći rat, стр. 109).
13 Видети напис Адраника Миграњана у зборнику радова „Руска политика на Балкану”, који је приредила Јелица Курјак, стр. 158. 14 Томас Молнар, Амeриканологија, стр. 26.
15 Г. В. Осипов, Социјално-политичка ситуација у Русији, стр. 16. 16 Žerar Bodson, Нови светски поредак и Југославија, стр 50.
17Уницеф је затражио од Комитета за санкције СБ да одобри новац за реконструкцију бомбардованих објеката.
18 О разбијању СФР Југославије довољно казују подаци о сусретима и састанцима на којима се директно утицало на њен распад. На пример, 17. децембра 1991. године одржана је чувена седница у Бриселу, током које је Ханс Дитрих Геншер успео да наметне својим европским колегама признање независности Словеније и Хрватске, што је била предигра за независност Босне и Херцеговине и Македоније. Двадесетшестог априла 1992, разговарали су Богић Богићевић из Сарајева и Васил Тупурковски из Канаде (Виндзор) и договорили се, по упутима Ворена Цимермана (датим Богићевићу у Гандијевој улици на Новом Београду – када су разговарали о откривеној операцији „Штит“), да више не присуствују седницама Председништва СФРЈ, како би то тело изгубило сваки легитимитет. У томе су успели. О начину разбијања СФРЈ може се сазнати из хронологија које су приредили Слободанка Ковачевић–Путник Дајић под насловом Хронологија Југословенске кризе 1942–1993 (издање: Институт за европске студије, 1994) и Брана Марковић у књизи Југословенска криза и свет (издање: Институт за међународну политику и привреду, 1996) .

Притајено овладавање Европом-3
АМЕРИКА НАПАДА И ЕВРОПУ

У САД ситуација све више измиче контроли администрације запућене у лихварски поход ка истоку. Допринео је томе и Патрик Бјукенен, кандидат за председника САД на листи Реформске странке, који је отворено признао да су „економске санкције Беле куће америчко оружје за масовно уништавање”, да је „бомбардовање Југославије фатална грешка НАТО-а” (није имао смелости да каже: Сједињених Америчких Држава) и да „САД нису имале шта да траже на Косову и Метохији, а камоли да бомбардују суверену државу”. Иако су то „вађења” која никоме не помажу, јер он добро зна да је НАТО само инструмент за остварење интереса „великог брата”, подметнутих Сједињеним Државама као њихови „витални интереси”, она се на својеврстан начин придружују мишљењу Ноама Чомског да се САД понашају као бос мафије, а потврђују и став финансијера „Њујорк тајмса” који тврде да је агресија на Космет – спољнополитички дебакл САД, па чак и схватања власника „Вашингтон поста”, који сматрају да је америчка хегемонија самоуништавајућа.

Но без обзира што су Сједињене Државе очевидно друштвени конгломерат који од њиховог формирања воде бесрамне политичке апаратуре, о којим је, без икакве демонизације и псеудоеволуције, речено највише ружних речи у историји људског друштва, јасно је да Европска унија има исту улогу. Та улога се исцрпљује у намери да под фирмом глобализације окупира све слободољубиве народе и потом, за интересе „Великог брата”, створи неоробовласнички поредак, у којем ће бити остварена потпуна контрола људи и њиховог ума. Зато су Хавијер Солана, Махти Ахтисари и Оли Рен тако мистериозни и недоступни, те се не зна ни ко их шаље у походе нити како су успели да приволе српске демократе да их грле после толиког зла нанесеног Србима. Посебно је индикативно да за њихово зло, подвале и лажи српске „демократе” не желе ни да чују нити их виде.19

Чини се да је „сукоб” Европске уније и САД само параван иза којег „Велики брат” згрће новац, будући да је спреман да пре уништи људски род и направи „златну милијарду”, него да покуша да у миру решава горуће планетарне проблеме. Зато политичка гунђања изгледају наивно и бескорисно. На пример, Стиви Швебел, председник Светског суда у Хагу рекао је да су САД водећи финансијски деликвент. Оцену САД дао је амерички глумац Дензел Вашингтон када је рекао да се свакодневно сусреће са расном дискриминацијом. На посредан начин тешко је оптужио америчку администрацију и амерички лекар Арнолд Шектер, који је исказао намеру да у Немачкој истражи „наранџастог агенс убицу”, којег су Американци користили у Вијетнаму против вијетнамског народа. Иначе је познато да су САД, према истраживањима психолога у америчкој држави Масачусетс, држава у којој најбоље пролазе лажови. У изрођеним системима фантом држава, какве су Европска уније и САД, настају култови и секте које се шире светом попут метастаза. Само на таквим местима могу настати апокалиптички култови и секте попут „Забринутих хришћана”20, са седиштем у Денверу у САД, чији чланови верују да ће отићи у рај ако их убију полицајци.

О унутрашњем хаосу којим англосаксонци, натурањем демократије, заражавају свет, показују свакидашњи призори и њихови „специјалитети”. Парадоксално је да Пентагон тражи помоћ од Холивуда при убеђивању младића „да не избегавају служење војног рока”, када се зна да Холивуд уз британски институт „Тејвисток” служи за „испирање мозгова” оних који се супротстављају њиховој најезди.21 Колико америчке дипломате верују у своју спољну политику показује податак да су око зграде Стејт департмента у Вашингтону постављене дебеле бетонске баријере, баш као и у Београду и широм света. Њихова представништва су често брањена маринцима, што иначе није уобичајено и коси се са међународним правним обичајима. Снагу и свеприсутност „Великог брата” потврђује немоћ групе од 31 америчког конгресмена који су обновили тужбу против председника Била Клинтона због агресије на СРЈ „коју је водио илегално – без одобрења Конгреса”. Наравно, ту правну заврзламу конгресмени не могу да реше а њихови службеници преплављују свет филмовима о сјајном америчком правном систему. Зато није чудно што конгресмен Џеси Хелмс, сметнувши с ума мегакапиталисте, сматра да „Вашингтон може да одлучује без Уједињених нација”.

Када је реч о „демократској Америци” на коју се угледа Европска унија и којој се политички, економски и војно удвара, треба рећи да је кинески лист „Синхуа” направио изузетно вредну анализу: „САД су досад напале, због кршења људских права, више од 190 земаља и региона, играјући улогу главног полицајца и судије у свету. Криминал у САД свакодневно односи 65 жртава уз 6.000 повређених у уличном насиљу. Слобода штампе у САД представља само – мит.22 Америчка порота често доноси одлуке на основу друштвеног статуса и расе оптужених. Сједињене Државе су једна од шест земаља у свету које изричу смртне казне за малолетнике.23 Међу 26 најразвијенијих земаља света САД имају највишу стопу погибије деце у пуцњави: сваке године више од 7.000 америчке деце подлегне ранама задобијеним од метка. САД су највећа робијашница на свету”. О својој држави пензионисани амерички пуковник Хари Самерс каже да је увек кроз историју демонизовала непријатеље, а „Вашингтон пост” да је њихова администрација преко Медлин Олбрајт уцењивала фразом „глас против САД је глас против УН”. Чинила је то да би обезбедила место САД у Комитету УН за буџетска питања, али је тако потврдила „владање из сенке” које је изнад УН и Сједињених Држава. Вероватно се само у САД у дипломате може пробити неко попут поменуте Олбрајтове која је (не)размишљајући о трагичности масовног убијања цивила изјавила да је „веома поносна због акције коју су САД и НАТО (у којем су у већини чланице Европске уније) предузеле против СР Југославије”.24

На такву демократију, која је проширена на Европу тајним затворима које је формирала ЦИА на изградњу војних база и чињеницу да са НАТО снагама руководе искључиво амерички генерали, да ОЕБС-у само Сједињене Државе не достављају податке о најважнијим војним арсеналима и да је Европа опсервирана бројним америчким сателитима-убицама, нико из Европске уније није званично реаговао. Наравно да је само један разлог за то – службенике фантомске Европске уније плаћа исти газда, који плаћа и све невладине организације, агенције, миротворачке покрете, тзв. хуманитарне организације, секте, странке… Чини то из својих фондација које читав свет зна.25

На посебан начин о англосаксонцима (атлантистима) казује и чињеница да је америчка администрација после пола века признала масакр у Кореји. Наиме, за масакр у којем су у селу Но Гун Ри, 160 километара југоисточно од Сеула, убили неколико стотина цивила (жена, деце и старих) Норман Тинклер, ветеран, рекао је: „Ми смо их једноставно уништили”. Тако сада чине у Ираку и Авганистану, а чинили су на многим местима које је тешко и набројати, само после Другог светског рата.

Понеки Американац зна о сопственој нацији довољно. Алан Гор је речима „Очекујем да што пре почне изградња много моралније Америке, засноване на савести, доброти и пристојности као и неговању стабилне породице” заправо оптужио своју државу за неморал, несавесност, непристојност и зло. Када се оствари његова жеља вероватно ће веће шансе имати и, ко зна у које сврхе изговорене, идеје Хенрија Кисинџера: „Европа треба да се отргне од хегемонизма САД… Америка је дужна да предњачи у пружању помоћи Југославији (то ваљда значи и Србији – прим. аутора) коју је разарала”. Шансе су наговештене и одлуком америчког сената за бомбардовање СРЈ у односу 58:41 глас, а још више формирањем групе од 17 чланова Конгреса која је поднела Федералном суду тужбу против председника САД, због тога што је у случају Југославије прекршио амерички устав и Резолуцију о ратним овлашћењима. Ипак то све изгледа наивно. Можда у такве реакције верују само још српске демократе, које присуствују једном јануарском доручку код америчког председника.

Упркос томе што атлантске администрације имају изванредан механизам за контролу сопственог становништва: што су препуне обавештајних служби (читај: шпијуна) и полицајаца (читај: ухода), затим специјалаца који су своју умешност увежбали коришћењем и провером ефикасности неубојних средстава при гушењима побуна26 и што су спремни да експерименте in vivo изводе на сопственом народу27, треба веровати да је у праву Жак Ширак када тврди да „нови век неће бити амерички” и да је оправдана бојазан Ендрјуа Маршала, начелника Одељења за процену мреже, језгра свих мозгова, када каже да „не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати и у наредном веку”.

У походу на свет атлантска „империја зла” оличена у Сједињеним Државама и Европској унији има све више унутрашњих проблема и све услове за истинити хаос. Зато на значају добијају речи које је Билу Клинтону у непосредном разговору упутио претходни Папа. Наиме, Карол Војтила је захтевао да САД прекину тероризам, бомбардовања, криминал и да не изгладњују поједине народе у свету. Свакако, о свету у којем живимо, али и о опредељењу Срба у вези с тим где би требало да се сврстају убудуће и с ким да сарађују, највише казује изјава Владимира Волкова: „Ја сам Француз руског порекла, тридесет сам година живео у Америци, Американци су вас напали, Французи су вас издали, а Руси вам нису помогли. Али нису вас издали народи, издале су вас њихове владе. Ако сам данас овде, то је зато што сам дошао да вас замолим за опроштај”. Наравно, тај опроштај и молбе за опроштај попут оне коју је изустио папа у Јерусалиму добијају на тежини тек тада кад злобници одустану од својих будућих наума.

У тексту о политици англосаксонског лихварског Запада на Балкану, оцењујући да „међународна заједница сноси велики део одговорности што су ствари отишле тако далеко”, аустријски „Стандард” је истакао: „Није било храбрости да се одмах по уласку на Косово 1999. уведу строга правила и да се непоколебљиво разрачуна с наоружаним бандама. Такозвана демилитаризација Ослободилачке војске Косова била је којешта. Пред великим складиштима оружја једноставно су се затварале очи. Уместо да наступе као окупациона сила, западне војне снаге и цивилна управа радије су се понашали као некакви ослободиоци и сада плаћају цену за сентименталност и погрешну процену”. Новинари стварно мало знају или ништа не схватају. О чему су то писали уводничари када су помињали Србе, Србију, Косово и Метохију? Ко је кога нап(ад)ао? Ко стоји иза глобализације? Куда све то води?

Ипак, треба очекивати, да ће после балканског „живог песка” западна цивилизација (предвођена грамзивим „Великим братом”, рођеним у Мамоновом окриљу) у продору на исток изгубити своју моћ до „кинеског зида”, непрестано слабећи, уклињена између руског и индијског отпора при проласку кроз вавилонскаа „Божија врата”, и да ће се Срби поново хвалити да су први стали на пут „апсолутном злу”. Да би заокружили свој однос према квалитетном начину живота, Срби морају саборно, у име истинољубља, добротољубља, частољубља, правдољубља и родољубља, рећи још једно историјско НЕ! – овога пута уласку у НАТО, који безумно сеје смрт, и Европску унију, која ни сама не зна ко је и где води.

Уосталом, чувени Европејац Драгош Калајић је у књизи Европска идеологија цитирао Иду Маљи: „Европски парламент је марионета без моћи одлучивања, створен управо зато да би омогућио – тако скривено од индискретних радозналости – организацију истинског командовања концентрисаног у мало руку што чине Европску комисију, чији чланови, према одређењу члана 151 Мастрихтског уговора ‘не траже, нити прихватају упутства ни од једне владе, нити органа’. Члан 145. одређује да су одлуке органа команде ‘извршне’. Изгледа просто невероватно да двадесет особа, с таквом формулом, на коју нико нема права жалбе, управљају са 375 милиона људи. (Magli, 1997)”.


19 Необично је што српске демократе (ако су на било који начин српске) стално прете свом народу да ће уколико изабере националисте (то су они који воле свој род изнад свега – родољуби и патриоте) поново бити кажњен. Прете свом народу глобалистима. На тај начин их демаскирају као потенцијалне злочинце. Истовремено показују да су лоши сарадници мондијалиста, будући да је њихова сарадња заснована на страху да ће можда и они пострадати у неком новом нападу или одмазди англосаксонаца.
20 Култу припадају белци и црнци, породични људи и самци, службеници и радници, од беба до 68 година старости. Познато је да је 78 чланова групе заувек нестало у Денверу у октобру 1998. године.
21 Често искоришћавају глумице и певачице снимањем спотова у којима су популарне лепотице униформисане. Најчувенији спот снимила је својевремено разголићена Џејн Фонда на носачу авиона, а потом се покајала и постала највећи борац против америчких ратова.
22 У анализи је забележено да 80 одсто анкетираних Американаца сматра да се неке теме драматизују, а 75 одсто да су информације непоуздане.
23 Ставове кинеског листа потврдио је и „Информашон” из Копенхагена: „Двадесет девет смртних пресуда извршено је у САД у 1999. години – највећи број смртних казни од 1951. године”.
24 Исту војну операцију Роберт Фиск, новинар лондонског „Индипендента” оценио је другачије: „Савезнички напад против Југославије постао је тако неморалан да је на крају било готово немогуће да се поверује да, када једна авијација непрестано бомбардује болнице, мостове, воз, два аутобуса, мост у селу на пијачни дан и бројне куће – у исто време када и касарне и рафинерије – не циља хотимично и цивиле, у намери да Србију баци на колена”.
25 Ретки су људи који нису чули за фондације породица Рокфелер, Ротшилд, Сосокава, Форд, Карнеги, Ањели, Сорош…
26 Попут оних у Калифорнији и Тексасу, у Сијетлу и Давосу.
27 Kо што су то чинили зрачењима становништва у Орегону и намерним тровањима сопствене војске у рату у Заливу.

Tribina Istina o nvo
audio snimak predavanja