to verovatno iz sopstvenog iskustva...

da ja sam komsinica vidovita zorka.

S obzirom da tvojoj sujeti najvise odgovara teorija da sam pripadnica nekih istocnjackih vera... moram da te razocaram... Tri reci: Den Simons - "Endimion"

ma Anea je stara partizancina
sala okej je ona malo onako vuce kud ne treba ali da se to ispraviti 

Одговор на чланак Национализам као домаћи задатак (Чачанске новине, 8. јануар 2008, стр. 8-9)
Мржња према свему што је српско као домаћи задатак


Хтели то да признамо или не, чињеница је да је национализам (српски речено родољубље) дубоко укорењен у сваком народу. Овде се одмах поставља питање откуда душебрижници који би једино српски народ ослободили ове љубави и дужности.

У Србији и даље има оних који сматрају да можеш бити репа без корена, да космополитизам искључује завичајност, да је религија опијум за народ, и да треба волети све друге народе изузев свог.

Додуше, има и оних који мисле да Србин мора бити антисрпски опредељен и да свако исказивање љубави и бриге према судбини свога народа није ништа друго до клица „мрачног средњег века“ и одрицање од савременог света.

Већ две деценије „мисионарска интелигенција у Србији“ (С. Антонић) своди се на етикетирање ко је прави грађанин и европејац, а ко прости паланчанин и смрдљиви националиста. За потребе вођења такве кампање створене су разне политичке странке, невладине организације, медији и медијски интелектуалци под окриљем страних амбасада и фондова, који својим „мисионарењем“ треба да створе противтежу природној љубави младих људи према својој Отаџбини. Што је српски народ више понижаван, бомбардован, убијан и територијално черечен, то је овај подухват јачао и постајао све гласнији и доминантнији у медијима и друштву уопште.

Евроунијатство и апатридност препоручују се као лек за све проблеме младих у Србији, али и као циљ коме треба да теже, без обзира што нису сви пристали да се иселе из своје земље и постану дијаспора.

Разне врсте евромантрања, анационализма и атеизма најпримитивније врсте свакодневно се у огромним дозама пласирају кроз наше штампане и електронске медије. По систему: ако неће сами ми ћемо им објаснити и натерати их, тј. јесу глупи и назадни, јесу биолошки отпад Европске уније (Н. Самарџић), али ми ћемо их просветлити и образовати.

Оваква културна политика, тачније речено окупација, оличена у медијском царсту Б92, постепено се сели у унутрашњост Србије, у потрази за извођачима радова на терену и мисионарским испоставама. Већ дуже време такву улогу чачанског Пешчаника преузеле су Чачанске новине, које у својој мисији, разуме се, редовно спроводе истрагу и над деловањем Српског сабора Двери у овоме граду. Па се тако у најновијем броју, поред анализе политичке, медијске, спортске и културне ситуације у Чачку, под цензорском лупом „мале браће“ Великог брата нашао и наш програм овогодишњих, Летњих духовних вечери у Чачку.

Доводећи нас у везу чак и са неокомунистичким слоганом „Лепше је са културом“, који би требало да буде ближи свима онима који су комунистичке дресове преко ноћи преобукли у демократске, него онима који антикомунизам још увек сматрају делом свога програма, аутори текста нашу манифестацију обележавају бројним неистинама и манипулацијама, од којих су две најкрупније:

   1.

      Цела манифестација Летњи дани културе у Чачку није конципирана на програмима које је осмислио и у дворишту Народног музеја реализовао огранак нашег удружења у Чачку. Не бисмо имали ништа против да се упустимо и у тај изазов, али то у прошлој години није био случај. Наш програм под називом Летње духовне вечери био је само један од више од 15 програма који су прошли на конкурсу Организационог одбора Летњих дана културе. Разуме се да ми не можемо одговарати за квалитет осталих програма Летњих дана културе или непостојање других летњих културних понуда у граду.
   2.

      То што је један свештеник утврдио „да је такав програм адекватан за порту цркве, а не за двориште Народног музеја“ представља реликт прошлости по коме Црква треба да буде гетоизирана и одвојена од друштвеног живота. Српски сабор Двери није црквена организација него удружење грађана и не пристаје на православни гето, већ своје идеје слободно излаже широм друштвеног простора, сматрајући да на то има право по демократским стандардима о којима нам гуслају сваки дан. Затварање црквеног и националног погледа на свет у границе порте био је програм Комунистичке партије Југославије, који очито данас има бројне следбенике и настављаче.

Карактеристичан је и крај обрађивања нашег удружења у поменутом тексту: „Културно лето као духовне вечери, концепт је који је младима Чачка био понуђен у време док су у Инђији свирали Пеперси, у Београду Стонси, а у Новом саду Exit потврђивао свој реноме“. То што слични догађаји нису организовани у Чачку не спада у домен наше кривице нити обавезе, а ако су то једини догађаји који треба да буду организовани у Србији мислимо да тако неће моћи. Такође, то што таквих догађаја није било у Чачку некако као да води закључку да није смело бити ни Духовних вечери, односно да их или треба елиминисати са културне сцене или затворити у црквену порту.

Ако локалне испоставе Великог б(92)рата имају проблем са одређеним националним политичким странкама, то је једна ствар. Онда треба да се баве политиком и конкуришу на изборима. Ако имају проблем са лошом културном понудом, онда треба да истакну своје програме и нешто ураде. Ако имају проблем са Српским сабором Двери, то је нормално, јер је наше удружење постало сметња свему што проповеда борбу против говора мржње а у пракси спроводи говор мржње против српског народа.

А што се тиче друхих Летњих духовних вечери у Чачку, о њима су своју реч рекли посетиоци. На укупно 13 програма у 10 летњих недеља за редом ово је био најпосећенији културни програм у Чачку, коме је сваке недеље у дворишту Народног музеја присуствовало више стотина посетилаца, дакле укупно преко 5000 људи. „Срби и Русија“, „Породица и систем вредности данас“, „Српска војска у прошлости и сад“, „Истина о Дарвину“, бројни гости из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Русије и Америке, само су делић понуде која је виђена летос у Чачку.

Овај успех наше манифестације, јединствене у Србији по томе што је током читавог лета обезбедила атрактивне госте-предаваче и теме, најбоље осликава одлука жирија који је Летње духовне вечери, заједно са изложбом „Уметност и папир“, прогласио најбољим програмом овогодишњих Летњих дана културе у Чачку.

У Београду,
17. јануара 2008.

Информативна служба Српског сабора Двери

Поводом 9 година Двери и 100-е трибине на Универзитету у Београду, у четвртак, 31. јануар 2008. године, наравно, на Машинском факултету, организујемо свечано и јубиларно окупљане под називом Феномен машинац – парче слободног неба!

Ако до сада нисте, ово је шанса да проверите зашто су трибине на Машинцу најпосећеније у Србији!

pises mi na latinskom, a znas da sam neskolovani imbecil. nikada nisam rekao da si budista. sobzirom da sam video sa kakvima se sve sreces na forumu, uvideo sam da ti nije nimalo lako. povlacim se sa drustvenih tema.

nije mi bila namera da bilo koga uvredim (ah kakva patetika).       

i pozdrav za zemunku! kad me iznervirate ovde, obozavam da kliknem na njen potpis.

Моје су небо везали жицом,
По моме мозгу цртају шеме,
Желе још једну копију своју…

Да ли је могуће да је у строгом центру Београда, на Универзитету, у последњих шест година одржано преко 100 трибина на којима је у просеку увек било између 500 и 1000 посетилаца, и на којима је учествовало преко 150 предавача, а да нити једна београдска телевизија никада није донела било какав прилог о свему томе? Могуће је! Српски сабор Двери је у последњих шест година на Универзитету у Београду организовао укупно преко 100 трибина на најразличитије духовне, културне, друштвене и политичке теме и никада ниједна вест о томе није осванула на београдским телевизијама. Над Машинцем се надвио потпуни медијски мрак нових београдских ТВ Бастиља.

Ове трибине, у времену информационог друштва, као да нису одржане. Да ли је свет „Матрикса“ већ постао и наша ставрност? Да ли ми уопште постојимо? Да ли су се наше трибине икада одржале? Поставља се питање – зашто? Да ли је још неко организовао толико трибина било где, укупно у Србији, а посебно у Београду (част једино храму Светог Трифуна са Бановог Брда који је организовао још и више класичних духовних вечери у културном центру „Шумадија“)? Да ли то у Београду има толико сличних трибина да је ова готово неприметна? Да ли су и друге трибине толико посећене да се посета на Машинцу ни по чему посебно не истиче? Да ли су теме отворене на Машинцу свакодневно претресане на нашим медијима и другим трибинама, па је још једно такво сабрање непотребно? Коначно, да ли је неко забранио да се извештава о најпосећенијој трибини у Србији данас или је аутоцензура дефинитивно постала главна одлика нашег новинарства?

Како је и зашто настао друштвени „феномен Машинац“?

Да ли сте икада чули рекламу за Машинац на телевизији? Да ли сте видели неки билборд који вас позива на Машинац? Да ли су скупи плакати у пуном колору преплавили цео Београд, а хиљаде летака бацани из авиона? Да ли су организовани аутобуси из унутрашњости и на Машинац се ишло по директиви? Ништа од тога! Једва преко 100 црно-белих плаката разбацаних по Београду, у времену када људи више не примећују ни билборде, то је цела медијска припрема Машинца. Па откуда онда толика посета, и то не једном него 100 пута, и како су то за ову трибину, иако о њој нико никада није јавио ни најкраћу вест, чули Срби широм света, макар они који се уопште интересују шта се то заиста ново дешава у српском народу у Отаџбини?

Машинац је симбол друштвене глади за духовним темама, простор интелектуалне храбрости, слободе мишљења и говора, као и родољубља.

Српска православна црква, до дана данашњег, на кашичицу може да се појави у друштвеном животу, а посебно на Универзитету у Београду. Само на Машинцу је било 15 епископа и преко 30 свештеника и монаха СПЦ, и то као предавача. Разне теолошке теме, посебно оне које доносе став Цркве по актуелним животним питањима, нешто су што се не може тако често чути у јавном простору.

На Машинцу су се као предавачи појавили готови сви најважнији српски интелектуалци, њих преко 100, али углавном они којих нема на великим медијима и који због својих ставова такође трпе цензуру. На Машинцу су могли слободно да говоре о свим актуелним друштвеним и политичким темама. На Машинцу су отворене све старе и нове табу теме српског друштва: од комунистичких злочина, преко проблема беле куге и затирања ћирилице, до новог тоталитаризма нових личних карти и прве јавне расправе у Србији на тему (не)уласка у Европску унију. Машинац је постао ретка оаза слободе јавног говора на Универзитету и у Београду у целини.

Машинац је, и то није без посебног значаја, вулкан родољубља који и даље ради, упркос томе што би многи желели да и последњи извори љубави према овоме народу и Отаџбини у Србији пресуше. Нимало случајно, а за Београд готово револуционарно, Машинац је громогласло проговорио и о „Српском питању на Балкану данас“: стању српског народа у независним државама Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, али и о болним темама Републике Српске, Рашке области, Косова и Метохије.

Машинац је догађај који се није смео десити у времену денацификације, трибина која не би требало да постоји у „кругу двојке“, супротно мишљење које нема право на постојање у Новом добу. Машинац није под контролом, а све је под контролом. Посебно у Београду.

Машинац је чудо за Богородичин и Деспотов европски град Београд, за Србију, за српску интелектуалну елиту, које су убијали, бомбардовали, прогонили, али они и даље постоје. Машинац је наше непристајање на пораз, повлачење, окупацију, националну неодговорност. Машинац је друштвени устанак у времену у коме сама ова реч звучи опасно, а камоли када је сваког другог четвртка у центру Београда чује у просеку по 700-800 младих људи.

Да Машинац није прећутан у транзиционом периоду 2001-2007. нешто не би било у реду са њим самим и његовом концепцијом.

Зашто су га прећутали?

Шта је са многобројним аналитичарима, колумнистима и другим новинарима који трагају за друштвеним феноменима? Шта их је то спречило да макар једном помену постојање Машинца? Да поновимо, да ли је Машинац уобичајена ствар, да ли у Београду има још 20 сличних организација са толиким бројем организованих трибина, а у Србији је то случај у сваком граду? Зашто је феномен Машинац, који је створио не Српски сабор Двери, већ многобројни редовни посетиоци ове трибине, прећутан? Зато што је Машинац четвртком „парче слободног неба“. Зато га треба прећутати, изоловати, глумити као да се ништа није догодило, јер слобода може постати заразна.

Да ли зато што су на Машинцу у публици виђене многе познате личности, као што су, Славко Штимац, Антон из Партибрејкерса, Јадранка Јовановић, Миле Лојпур, Данило Лазовић, Дуле Савић, то треба прећутати, јер би многи желели да дођу и чују оно што је и ове људе привукло? Иначе, то што су се најбољи таленти нашег народа окренули вери и традицији није ништа необично. Таква ситуација већ се одиграла пред Други светски рат када је једна друга Интернационала била актуелна и када су исти избор направили највећи српски интелектуалци тога доба, од којих су многи највећи представници српске авангардне књижевности 20. века: Слободан Јовановић и Драгиша Васић (вођи Српског културног клуба), Милош Црњански (међу првима покреће обрачун са марксистичком литературом и уређује водећи часопис „новог национализма“ – „Идеје“), Светислав Стефановић, Ранко Младеновић, Тодор Манојловић, Станислав Краков, Љубомир Мицић, Момчило Настасијевић, Владимир Велмар-Јанковић, док, као и данас, „лево“ одлазе сви интелектуалци из „круга двојке“ (Душан Матић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Марко Ристић, Милан Дединац, Коча Поповић…).

Зашто су на Машинац као гости-предавачи дошли представници свих традиционалних верских заједница у Србији: Православне и Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице Србије? Чак ни њихов недавни долазак и јединствена трибина на тему „Породица и систем вредности данас“, која је засигурно те вечери била најважнији београдски догађај без конкуренције, није привукла пажњу нити једног медија. Дакле, заклети промотери верске толеранције и солидарности неће обелоданити један прворазредни догађај тог типа, јер организатори нису из лиценциране гарнитуре.

Све то што покушавају цензори узалуд им је. Као из воде расте једна нова генерација која не мисли да услов за улазак у савремени свет може бити одрицање од своје вере и националног идентитета. Мало је примера студентских часописа који су дочекали девету годишњицу и студентских трибина које се одржавају по 100-ти пут. Јасно је да је друштвена потреба велика и да је ова културолошка биљка ухватила корена.

Интелектуални ниво, морална храброст, младост и лепота Машинца избијају упркос свакој забрани. Борба за систем вредности у нашем друштву се наставља.

До пробоја медијске блокаде и потпуне победе!
Живео Машинац!

Nisam znala da se Gile okrenuo crkvi...

SRĐAN GOJKOVIĆ - GILE,
pevač "Električnog orgazma": "Mnogi ljudi misle da su rok muzičari nevernici. Međutim, nije tako. Ja redovno idem u crkvu, postim sve postove i pričešćujem se. Uz sve to, redovno gledam u Vizantijski krst koji mi je pomogao da se duhovno učvrstim u našoj pravoslavnoj veri. Njegova duhovna snaga više puta mi je pomogla u životu, baš kada sam bio u teškim situacijama." ("Svedok")